Bicikl

in Proza


Neko se siromašan rodi. Takva mu sudbina. Nema ništa svoje, niko mu ništa ne da, a njemu ništa ni ne treba. Neko se rodi u izobilju, ni njemu ništa ne treba, jer ima sve, čak i bicikl, koji mu je dosadio. Ponovo postane zabavno kad ga siromah pogura, dok se ne posvadjaju, pa siromah čvrsto odluči da će jednog dana imati svoj bicikl. Skoro odraste u tom maštanju i neko mu pokloni svoj stari bicikl. Lep je život kada se kotrlja. Bude siromah srećan neko vreme, ali mu dosadi da kisne, lanac stalno spada, a i kradu, brate. Imaće on kućicu i auto, sve pod ključem.

Vremenom, kućica postane tesna, deca neće da se voze starim kolima, pa pod stare dane, siromah stekne sve što mu nije trebalo.

Sutra ću da ukradem bicikl, pa ćemo ti i ja da se provozamo. Kiša će, a ne pamtim kad sam pokis’o. Obuci nešto lepršavo, da se uplete u lanac. Staćemo pod lipu, dok prodje kiša, da otklonimo kvar, a i guma bi u medjuvremenu mogla da ipusti, pa ćemo nastaviti peške. Kad prodje oblak i pojavi se duga, smisli nešto da me začikavaš, da te pojurim, a ti kao ne možeš da utekneš. Ožedneću od jurnjave za tobom, a žedj mi može utoliti jedino kapljica hladnog čaja od lipe, sa tvoje obrve. Pitaću šta je smešno, a ti mi namesti razdeljak sa strane, onako kako ne volim, pa kad se nadurim, iskoristi priliku da pobegneš. Neću potrčati za tobom, jer ću se, kažem ti, duriti. Vratiću se pod lipu da zapalim cigaretu, a neću uspeti, jer se upaljač pokvasio, pa ću se još više duriti (ne na tebe, nego onako). E, onda sedi kraj mene, a ja ću skinuti mokru košulju, da ne sediš na mokroj zemlji (tome bi se oboje mogli smejati). «Baš si blesav», reci, a ja ću… ne znam šta ću reći, smisliću… Uglavnom, šta god kažem, ti reci «Ćuti» (ali sa smeškom). Znaš mene, laprdaću, al’ budi uporna, valjda ću shvatiti.

Jedna kap hladnog čaja od lipe, skliznuće, niz moj obraz do krajička usne, a ti reci «Pije mi se ruski čaj», ali uz smešak, da znam da se šališ, da se opet ne durim. «Napij se», reći ću i zadrhtati, a ti nemoj reći «Prehladio si se». Mojim usnama svoje primakni, da ih ne dotakneš, a utoliš žedj. «Utišaj muziku», reći ću. Molim te, nemoj pitati «Koju muziku».

Trčaćemo puteljkom prema gradu. Nadomak cilja, setićeš se bicikla, a ja ću reći «Neka ga ispod lipe».

 

© 2019 Goran Tadić