Temperatura

in Proza

U pravu si, treba biti razuman i racionalan.

Reših, dakle, da pokažem da nisam ja baš tako glup i da ne umem samo srcem da razmišljam. Znam i ja ponešto. Čak imam i naučne dokaze za ovo naše (pošto ne možemo da se dogovorimo da li je ovo ljubav, u nastavku teksta zvaću je “ovo naše”). Da se ne radi o pukom teoretisanju (kakav je slučaj sa pesmama, naprimer), izvršićemo mali eksperiment (primereniji bi bio eksperiment iz hemije, pošto je ljubav, kažu, hemija, al’ bojim se, kakva si šeprtlja, nešto bi zapalila, pa ćemo takve oglede vršiti u laboratorijskim uslovima…).

Potreban ti je jedan krompir (ne moraš ga oguliti). Prepolovi ga i stavi na tanjir. Šta se dešava? Ništa, naravno. Sad uzmi jednu polovinu i stavi u vrelu vodu da se skuva. E, tako. Sada je probodi viljuškom i stavi uz onu nekuvanu polovinu. Bliže, da se dodiruju. Tako. Sačekaj malo. Primetićeš da je temperatura nekuvanog krompira porasla. Naravno, učila si to u šestom osnovne – pri dodiru dva tela, njihova temperatura teži ka tome da se izjednači.

Nije ti jasno? Te dve polovine krompira su naša srca, ćurko! Govorimo o egzaktnim stvarima, ništa ne izmišljam. Jesu li se naša srca dodirnula? Ne čujem? Znači, jesu. Dobro. Kako je onda tvoje tako hladno? Ako se uzme u obzir temperatura mog srca, koja je bezmalo dostigla tačku topljenja, tvoje bi moralo biti prilično zagrejano, ili bar mlako. Ne razdvajaj krompire! Eksperiment mora pokazati stvarno stanje, a srca su nam, svidelo ti se, ili ne, još uvek slepljena.

Dakle, ili “ovo naše” nema veze sa krompirom, ili sam ja lud (po ovom pitanju se ne izjašnjavaj). Znaš li u čemu je jedina razlika? Krompir ne glumi. E, o tome se radi! Uplašila si se, jer ti se srce pregrejalo, pa tvrdiš da sam izmislio “ovo naše” i da to, zapravo, nije naše, već moje. Bleso jedna, ne može se temperatura glumiti. Nemoj sad da te vratim u šesti osnovne, da se zaljubiš k’o šiparica, pa da vidim kako ćeš glumiti da “ovo naše” nije ljubav.

Ti ćeš meni ljubav da srozavaš na vruć krompir?

Eto, sada si videla kako je kada ne razmišljam srcem. Hajde, blago meni, knjigu u šake (moju, naravno) i da se obnovi gradivo iz ljubavi. Na sledećem času radiš kontrolni. I da naučiš da se pesme srcem čitaju, k’o što su i pisane.

‘Ajd’ sad, u kujnu, skuvaj i drugu polovinu krompira, napravi pire, rusku salatu, bilo šta, samo da se više ne razdvajamo. Za temperaturu ne brini, majstor sam za podgrevanje. Ne vredi ti više da glumiš hladnoću, imam naučni dokaz da me voliš.

© 2019 Goran Tadić