Vetar

in Proza

Danas ću biti vetar, a tvoja bluza jedro. Prišunjaću ti se iza ledja i biti neprimetna podrška tvom koraku. Veseliće te pramen kose, dok leprša pred tvojim pogledom, ne dozvoljavjući ružnom i nemilom da dopru do tebe. Znaćeš da je to znak, koji ne umeš da protumačiš i biće te baš briga što ne umeš. Osvrtaćeš se da vidiš ko te gura, ka ciljevima koje si zacrtala. Zabaviće me svaki tvoj osvrt, jer znam da me ne možeš videti. Ni ne treba.

Danas sam vetar, neuhvatljiv, nevidljiv i pre nego posustanem, želim da budem podrška tvom koraku, koji je zalet za predstojeći let.

Danas ćeš biti čudna sebi i drugima. Nenadani osmeh ukrasiće ti lepo lice. Pozlatićeš sve što dotakneš, obojićeš vazduh, koji sečeš grudima, a ja ću i dalje ostati nevidljiv.

Kad budem siguran da dalje možeš sama, staću. Letećeš sve brže, a ukorenjeni ljudi, koje ostavljaš za sobom, govoriće: „Bože, kao da joj vetar duva u ledja“.

Ako posustaneš, samo poželi i osetićeš kako ti povetarac miluje rame. Prepoznaćeš moj dah, trom, isprekidan, umoran, bez snage da te pokrene. Biće tu tek da zagolica, izmami osmeh i  podseti da umeš da letiš.

© 2019 Goran Tadić