Zrno peska

in Proza

 

Nakon napornog uspona, zaustavih se na vrhu planine. Bio sam zadivljen prizorom i ujedno razočaran činjenicom da se ne može dalje. Ravnodušnost nedogleda mojim prisustvom naterala me da, gotovo uvređen, napustim to mesto. Pogledah u nebo i shvatih da bi ono bilo jednako daleko i da sam mogao da nastavim uspon. U tom času  jedna privilegovana kišna kap pade na stenu, na kojoj sam do maločas stajao i stena se sruši u podnožje planine.

Bilo je to davno, mnogi mi ne veruju, pre 30.000 godina. U međuvremenu, svestan da ne postoji dalje, nikuda nisam išao, za razliku od one stene. Njeno DALJE meni je bilo blizu. Dospela je na dno reke, koja je od nje, valjajući je svojom ogromnom snagom, napravila kamen, zatim kamenčić i na kraju zrno peska.

Stena se pamti, a zrno peska je samo zrno peska i tek u sadejstvu svoje sabraće postane značajno i pomogne nekom da napravi kuću, ili kulu na plaži. Ona neiskorištena zrna reka odnese na dno mora i okeana, gde nakon dugog i burnog putovanja, uglavnom miruju.

Jedno privilegovano zrno peska, seme nekadašnje stene, dospelo je u školjku, koja od njega napravi biser. Hrabri mladić izroni biser i ja mu za njega dadoh sve što sam stekao.

Dok ti pružam ovaj biser, jedna privilegovana kap klizi niz tvoj obraz. Pravdaš se da ti je u oku zrno peska…

© 2019 Goran Tadić