Čitaš me kao pesmu

in Satenski stihovi

Čitaš me kao pesmu
kada se pravim da sam već umro,
da ne bi strepela od mog srca,
da misliš da si izvan njegovog domašaja.
Ne umem da se sakrijem iza tri tačke,
koje nas na najbolji način opisuju.
Zapišem ih kao zvezde,
misleći da će te svetlucanjem zavarati,
da ćeš nekog drugog u njima prepoznati,
ali ti tako lepo umeš da čitaš,
milina te izmisliti i zamisliti.
Čitaš me kao pesmu,
ali me ne zagrliš kada me pročitaš,
kako to inače pesmama činiš,
samo preletiš pogledom preko uspomene
i sve ti je kristalno jasno, kao da me razumeš.
Kada me pročitaš, uspavam u tebi
ono što se probudi dok čitaš ljubavne pesme.
Ipak, čitaš me, jer na pesmu ličim.
Razmažen sam, patetičan, knjezav,
pokidan na strofe, stihove, reči i slova.
Napamet me znaš, al’ iznova me čitaš,
tražeći slovne greške,
dokaz da mi je srce bilo brzopleto.
“Zanš da te ojš uevk lovim… ovaj…”
Zbog tebe se pišem, da ti osmeh izmamim,
da me recituješ, sričeš, da me ne zaboraviš,
da me na jastuk prepišeš i po meni dišeš,
da se čudiš, kada me nesvesno citiraš,
kako to da se ničeg boljeg nisi setila.
Još uvek se pišem, mada mi srce drhti,
hladno je kao zemlja.
Odlučio sam da budem pesma,
tako ću živeti duže od sebe,
takvog ćeš, bar ponekad,
pokušati da me razumeš.
Upiješ me očima, pa se zagrcneš,
kada svoje reči prepoznaš u mojim.
Baš tako nekako htela si da opišeš
nekog koga ćeš čitati dok si živa.

© 2019 Goran Tadić