Nežna pesma

in Oprosti mi stihove

Govorim sve nežnije, ćutiš sve grublje,
kažnjavaš me zbog, tek raspakovane, besplatne sreće,
koja nas zadesila mojom krivicom, jer sam poverovao
detelini sa četiri lista, tebi, sebi i nama,
a ti poverovala svemu u šta verujem
i dozvolila me sebi.
Pružio sam ti sve, a dao samo onoliko koliko si uzela.
Sve ostalo je netaknuto ostalo, da kod mene praznuje.
Badava mi ovo trokrilno srce, kad zvrji prazno,
škripi pri svakom otkucaju, kao da ječi,
nesrećno, jer nisi srećna, a mogla si i sada biti,
kao što si bila, dok si govorila.
Tešim ga da nisi nesrećna i da samo nisi srećna.
Odakle mi više ovolika nežnost? Od čega?
Tako se lako dosetim da te nežno želim,
kao da je to tek tako: ljubiš, miluješ, kao svi drugi.
Nadmašim sebe nežnijim nežnostima,
al’ me iznenada savest izgrize što nisi tu,
da, kao fil za tortu, probaš neku od nežnosti,
da kažeš: “Moglo bi biti slađe. Umeš ti to bolje”,
a ja, kakav sam, nežnije te želim
i tražim način da nežnije zamolim
da ponekad ćutiš nežno.
Govorim sve nežnije, ćutiš sve grublje.
Stisnuti zubi satenu neće nauditi.
Dok me ima, kliziće nežnost niz moje usne,
jer sve što izgovorim, tvoje je zauvek.

© 2019 Goran Tadić