Stenogram

in Satenski stihovi

-Hej! Ja sam Mira.
-Mirjana?
-Ne, Mira.
-Onda sam ja Ljubomir, ustvari, Miroljub.
-Gde si dosad u mom životiću?
-Evo, sada sam tu.
-Nedostaješ mi čitavog života.
-Otkad znam za sebe pišem ti pisma.
Da me ne proglase ludim zovem ih pesmama.
-Lepa su ti pisma.
-Moji su stihovi bolji od mene.
-Kakva li će biti naša pesma?
-Gora od nas.

-Da mi je da se zaljubim.
-Zaljubi se.
-Već jesam.
-Neka se zna da sam ti prvi.
-Neka se zna da sam ti poslednja. Dok nas smrt ne rastavi.
-Dok nas smrt ne rastavi. Moja.
-Uvek si nasmejan?
-Od danas jesam.
-Imaćeš bore oko usana.
-Jedino tu ih nemam.

-Srećna sam.
-I ja sam.
-Ja više!
-Ne može više.
Ljubim te u sve tvoje.
-Ne znam više šta je moje.
-Ja znam šta je moje.
-Ja?
-Pile moje, malo, pirgavo.

-Čime sam zaslužila zvezde?
-Odrekao sam se svojih, u tvoju korist.
-Ne trebaju ti?
-Šta će mi, kad imam tebe?
-Volim što postojiš.
-Najzad i ja to volim.
-Ti si kriv za ovo. Veruješ u čarolije.
-Ti ne veruješ?
-Sada verujem.

-Lepo sanjaj.
-Šta ćeš lepše od tebe?
-Plaši me grmljavina.
-Ne brini, ja te čuvam.

-Ukrasila si moj životić,
a ukrasi su, po pravilu, krhki.
-Oženjen si?

-Boliš me.
-Ti mene jače.
-Ne može jače. Plačeš?
-Ne, to meni tako ponekad naviru stihovi na oči.

-Idi.
-Ti prva.
-Prvo ti.
-Gde ćeš?
-Ne znam. Ti?
-Daleko, u sebe. Mrziš me?
-Pokušavam da te ne volim.
-Ostaće nam barem uspomena.
-Neću uspomenu!
-Sada sam Tugoljub, ustvari, Tugomir.

-Ne znam više šta je moje.
-Sve moje je tvoje.
-Šta je tvoje?
-Sve tvoje, pile moje, malo, pirgavo.

© 2019 Goran Tadić