Molim te k’o Boga

in Oči naše

Ja naravno ne znam zašto mi sviće,
al’ nekim čudom vaskrsnem pred zoru
i molim Boga da već jednom svane zora
kad se nekim čudom to čudo neće ponoviti,
pa da dušu odmorim,
makar mi Pakao bio namenjen.
Znam, Bože, da ne možeš sve sam,
al’ ja ti oko mene više ne mogu pomoći.

Nikad od Tebe za sebe ništa nisam tražio,
što je verovatno greška,
da sam tražio, možda bih dobio.
Nije za poređenje, ali, kad već pričamo,
ni od Nje nisam tražio ništa, a dobio sam sve.
Šta kažeš? Kakva Boginja!
Da niste rod?
Šalim se.

Nas dvojica se nikada nismo svađali.
Nismo se, doduše, ni razumeli.
U redu, do mene je.
Je l’ stvarno postojiš?
Ako postojiš, vreme je
da počnem da se molim.
Ako postojiš,
vreme je da me čuješ:
Molim te k’o Boga,
usliši Njene molitve,
oprosti joj greške i grehe
i daj joj snagu za život bez mene.
Toliko možeš, ljudski je, zar ne?
Ne mogu ti se odužiti, nemam čime.
Sve što sam stekao ne vredi pišljiva boba.
Ma, kakva duša? Ti u to veruješ?
Vidiš da se i bez nje može živeti,
ako je ovo život?

Šta misliš, koliko dugo ću podnositi život?
Samo pitam, znam da voliš da nas iznenadiš.

Ne bih Te više zadržavao, čujemo se večeras.
Ne pominji joj mene i udesi da me zaboravi.
Ne znaš ti kako je kad ti neko nedostaje.
Ne daj da se muči, dovoljna je moja muka,
ako misliš da nije, podneću šta god mi nameniš,
samo Njene molitve usliši,
oprosti joj greške i grehe
i daj joj snagu za život bez mene,
k’o Boga te molim.

© 2019 Goran Tadić