Nikad nećeš biti bivša

in Oči naše

Nikad nećeš biti bivša.
U misli bi mi, kao u san, dolazila
da me pitaš znam li zašto ne mogu da spavam,
jesam li konačno srećan tako sam,
da li znam da sam ti bio važniji od svega
i da si me volela više no što zaslužujem,
više no što me je iko ikada voleo,
pa bi se u srce spustila
da te želja mine,
da proveriš ima li koga,
da se prisetiš srećnih dana i noći
dok si u njemu stanovala,
da čuješ prazninu kojom je ispunjeno
i odjek neizgovorenih reči,
da proveriš da li i dalje drhti za tobom,
ili ne može da dočeka da zauvek prestane
da drhti od uspomene na tebe.

Nikad nećeš biti bivša.
U san bih ti dolazio da cvilim,
da objašnjavam, da te podsećam,
da molim da saslušaš,
da molim da pokušaš da shvatiš
da su moji ostaci koje si zatekla
jedva preživeli život,
da ne znaju za šta su krivi
onima kojima ništa nisu skrivili,
da ne veruju nikom,
da više ne umeju
i ne samo da ne umeju,
nego neće da vole,
za inat onima koje su voleli,
onako kako ih niko neće voleti,
da te pitam odakle ti snage
da me oživiš,
da me naučiš da ti verujem
i da pristanem da te volim,
lepše no ikoga,
za inat onima koje sam volelo,
onako kako ih niko neće voleti.

Nikad nećeš biti bivša.
Budućih za mene nema.
Naslušao sam se zakletvi i obećanja.
Ne želim nikom zlo,
ali neka nekog drugog
sustigne ljubav kakvom sam bio voljen.
Malo mi je budućnosti ostalo
da bih je protraćio poluživotom
kakvim sam umirao dok te nisam sreo.

Bolje ću od tebe proći –
meni je tebe dao da za tebe živim dok sam živ,
a tebi mene da za mene živiš i kad ostaneš bez mene,
pa tako ni ja tebi nikad neću biti bivši.

© 2019 Goran Tadić