Tragač

in Oči naše

Tražim po sebi reči o tebi.
Izgovorene su i zapisane
na drugom mestu, u drugom vremenu.
Trajale su i bile važne jednako
koliko traju i koliko su važne
reči iz dnevne štampe.
Nisam ih tako zamišljao.
Trebale su biti snažnije i važnije
od prećutanih reči za kojima tragam,
u pogrešno vreme, na pogrešnom mestu.
Izgovoriće ih i zapisati
darovitiji od mene oratori i pisci,
zatečeni na pravom mestu, u pravo vreme.
To su moje reči, ko god ih potpisao.
Rođen sam da tragam za njima,
ništa drugo ne umem.
Ja sam tragač, njuškalo,
zaduženo za traženje preplašenih reči,
napuštenih od oca i majke,
šćućurenih u jalovom meni,
prepuštenih na milost i nemilost
onih koji će ih izgovoriti i zapisati.
Moje su, ali ne umem da ih nađem.
Umem samo da tragam za njima.
Tu su, rastu iz duše kao nokti,
grebu, skupljaju crnilo pod sebe,
dok se ne pokidaju,
ili dok se duša ne pokida.
Šta ću, moje su, pa trpim,
kad nisam sposoban
da ih tražim po tvojoj koži.
Na njoj sam bez njih ostao,
na njoj su ostale bez mene.

© 2019 Goran Tadić