Tuga bez mene

in Oči naše

Tuga bez mene nije ono što je bila.
Ne piše, al’ se povremeno javi bez reči
da se podsetimo zajedničkih dana i noći.
Ćutimo, razumemo se.
Pravi se da nije tu,
pravim se da ne znam da je tu,
mada prepoznam njene pokrete u grlu i oku.
Falim joj, ne ume bez mene.
Zavolela me, bio sam njen najredovniji korisnik.
Osmehnem se, da vidi da mogu bez nje,
a ona pojača tužne note,
da čujem da bez nje ne mogu.
Pusti, kažem, bilo pa prošlo, a ona se umiljava
i moli da je još jednom privijem na grudi.
Žao mi da zbog mene tuguje,
popustim u ime starih, teških vremena,
pa se kao dete raduje,
obeća da će me slušati, da će pisati,
da će me voleti više no ikog,
samo da joj ne dopustim
da ponovo od mene ode.
Idi, pomislim, ali ne izgovorim,
jer dosta mi je rastanaka.
Dopustim joj da još malo ne primećujem
kako vršlja po mojim mislima i grudima,
šmrcnem, opsujem i setim se onolikih ljudi
zbog kojih sam onolike dane i noći tugovao,
uzdahnem i čekam da sama ode
kad shvati da više nemam za kim da tugujem.

© 2019 Goran Tadić