San pred san

in Kad pročitaš, spali

Umesto mene maziš rame dok nameštaš bretelu,
nakriviš glavu, prisloniš obraz na nadlanicu,
zadrhtiš i zastaneš, jer strepiš kako ćeš bez mene
podneti ono što sledi ako nastaviš.
Umiriš prste i misli, miruješ, al’ djavo ne miruje,
uđe u prste, tera ih da traže žilu kucavicu na tvom vratu,
pa ih ponovo zavuče ispod bretele i spusti do srca
da ga umesto mene preko grudi dodirnu.
Trgneš se, naglo se okreneš.
Zar je moguće da sam ipak tu?
Uplaši te moje prisustvo bez mene,
odustaneš od mojih dodira
i žustro sa sebe svučeš odeću i mene,
verujući da će kapljice vode ispod tuša
sprati moj miris s tvoje kože,
ali te njihovo golicanje još više podseti na mene,
pa zabaciš glavu i dopustiš da radim šta hoću,
a ja, znaš me, hoću sve što želiš.
Klizim niz tebe, topim se, topiš se,
dok te hladna voda ne opomene da nisam tu.
Umotaš se u peškir, to nije peškir, već moj zagrljaj,
pa ti bude toplo oko srca.
Ljutiš se što ti dosađujem,
pokušavaš da me obrišeš sa sebe,
ali me još jače utrljavaš u kožu,
pa me sa sobom odneseš u postelju
da ti snove smišljam, da nas sanjaš,
da nam bude k’o na javi,
da nam bude k’o u snu.

© 2019 Goran Tadić