Duša u mekom povezu

Tu… tu… i tu…

Voliš da te ljubim tu… tu… i tu…
Umeš da te ljubim tu… tu… i tu…
Taman kad počneš da sanjaš
slatke snove u kojima te ljubim,
probudim te da bih te ljubio
lepše nego u snu,
a ti pod mojim usnama
koje se od nežnosti drobe u puder
i posipaju najskrovitija mesta
na tvojoj nedodirljivoj koži,
čedno živiš san i grešno sanjaš život.

Moramo paziti, kažeš.
Ne brini, kažem,
mada ne znam na šta bih pazio
i pitam se zašto bih pazio,
kad ništa osim mene
ne sme da te dotakne,
a šta bi se loše moglo izroditi
iz mojih bezgrešnih dodira?

Smeješ se, golicaju te moje reči.
Ćuti, kažeš… ne, nemoj,
dodirni me rečima…
Namerno sklopim usne
da ti maštu zagolicam,
da na tvojim usnama
čujem svoje reči…
Želim, kažeš…
I ja, kažem…
Kako, kad nisi čuo, pitaš.
Znaš mene…
Ustvari, ne znaš ti mene…
Želim, kažem…
I ja, kažeš…

Od večeras ćeš voleti i umeti
da te ljubim i tu… i tu… i tu…

Dva – tri minuta

Ljuta si na sebe, jer ti nedostajem, prznice mala.
Nedostajem i sebi otkad smo sazvežđe podelili,
pa svako gazduje svojom samoćom.
Budalo jedna, nemaš pojma
koliko te volim, ovako budalast.
I drugi su blesavi, al’ ne umeju k’o ja
da lepo popričaju sa tobom kada te nema,
ni da poskakuju trotoarom u pokušaju
da usklade korak sa tobom nevidljivom.
Žao mi što nisi tu,
da vidiš kako je lepo sa tobom.

Ja samo mislim da nisi tu,
zato i ne volim da mislim,
jer znam da si tu.
Ne marim što svet misli
da pričam sâm sa sobom.
Nije do mene, već do sveta.
Nema svet oko za tebe.
Ne bih da uvredim nekog,
al’ nije ti svet dorastao.
Svet zanima imaš li miraz i čija si,
a meni jedino važno što si moja.

Neće biti da nisi tu.
Da je to tako, prvo što bih uradio – umro bih,
a ostalo natenane, pa dokle doguram.
Ne bih ja tek tako pustio da odeš kod sebe.
Jedino, ako sam se pokvario,
pa ne umem, k’o što umem, da te volim.
Sve mi liči da umem kao prvog dana.
Evo, mogu ti prepričati srce,
ako imaš dva – tri milenijuma vremena.
Čekaj, samo da mi srce uzme vazduh,
veliki je tremaroš kad izađe pred publiku.

Samo ću dva – tri minuta da odmorim od tebe,
dok u kafani preko puta popijem nešto protiv sebe.
Sitne ću pare da brojim, a državu da psujem.
Posle ću opet da te volim, a to znači da tugujem.

Baš se radujem što mi dosađuješ.
Odavno bi otišla da ti nije lepo kod mene.
Svako voli da se ušuška u toplo,
da lenčari i bude mažen,
da sluša pesmu za laku noć
i bajku za dobro jutro.

Di si pošla, skitaro jedna?
Na prvom ćošku bi se setila
da si nešto zaboravila (mene),
pa bi se brže – bolje vratila,
dok mi se srce ne ohladi
(ne bi, al’ bi brinula, kao da ga ne znaš).
Ne bi ti umela o sebi da brineš,
k’o što brinem ja,
zato je bolje da budeš tu gde nisi,
da svi vide to što samo oni ne vide.

Je l’ ti smeta što te volim?
Znam da i bez mene imaš briga preko glave,
al’ sve mislim neće biti da sam ti ja najveća.
Ako smetam, mogu da odem na neko vreme,
da vidimo kako bi nam bilo bez mene.

Samo ću dva – tri minuta da odmorim od tebe,
dok u kafani preko puta popijem nešto protiv sebe.
Sitne ću pare da brojim, a državu da psujem.
Posle ću opet da te volim, a to znači da tugujem.

Ne smeš da mi budeš tako lepa!

Ne smeš da mi budeš tako lepa!
Mislim, nije zabranjeno, al’ nije ni dozvoljeno.
Šta ako, naprimer, imam slabo srce, pa se dogodi
ono što nije zabranjeno, al’ nije ni dozvoljeno?
Gde ćeš biti kada mi nedostaješ, a već mi nedostaješ
i šta ćeš kad ti dosadi da te onoliko ljubim
i da ti onoliko šapućem onolike nežnosti?
Kako ćeš ljudima objasniti šta si na meni našla?
Kako ćeš mi na oči izaći kad shvatiš da iz njih ne izlaziš?
Kako ćeš sebi objasniti moj izgovor za ruku na tvom kolenu-
pridržavam ti srce da ne siđe u pete iz straha od sreće…
Budalo jedna, šta ću s tolikim pesmama? Ko bi to čitao?
Svi bi se pitali ko si, čija si i da li je moguće
da si toliko lepa da moram da ti to branim
iz straha da mi srce ne bi izdržalo toliku lepotu,
a lepša si od sebe i bolji sam od sebe
otkad si se pojavila tako lepa u mom ružnom životu,
pa se izgleda mom, naprimer, slabom srcu
dešava ono što nije zabranjeno,
al’ nije ni dozvoljeno.

Da ti gledam u dlan?

Ne, ne proričem budućnost,
već sadašnji trenutak
želje da ti u dlan gledam
i vidim čime bi me hranila,
ovako poslušnog i izgladnelog.

Da ti u dlan gledam,
da se čudim
kako izdržim da ne poludim
od želje da ljubim
beskonačnu liniju mog života,
što se svud po tebi proteže?

Da ti u dlan gledam,
da se pokrenu svi moji nepokretni delovi,
da mislim da sam živ kad ugledam kap,
mojim suvim usnama namenjenu.

Da ti u dlan gledam,
dok ne ugledam odgovor na pitanje
zašto najdraže nije bliže
da dlanom srcu pokidanom
bore zategne
i ne dozvoli da pobegne
u spojene tuđe dlanove,
iz kojih će ga neko,
od tebe manje vredan,
na iskap popiti.

Znam koliko je sati

Znam koliko je sati kad mi godi mrzovolja,
kad se nikom ne pravdam, kad mi niko ne treba,
kad mi niko ne valja, kad se čudim da nekom valjam,
kad razgovaram sa kuhinjskim aparatima
i kad mi je sasvim svejedno koliko je sati.

Znam koliko je sati kad nisam ni gladan, ni žedan,
kad bojkotujem kafu, jer neću da je pijem sam,
kad razmišljam da ponovo propušim,
i razmišljam da bih, po uzoru na tol’ki normalan svet,
morao prestati da razmišljam.

Znam koliko je sati kad ne moram da pogledam u sat
da bih znao da su kazaljke bezobrazno sklopljene
preko tvojih očiju, uz zagonetno “pogodi ko je”.

Znam koliko je sati kad jedino tebe vidim
i kada žmurim i kada zurim u plafon, pod i zid,
što me čudi, jer nisi najlepša na svetu,
a ja sam uvek voleo najlepše na svetu.

Znam koliko je sati kad kukavica neprekidno kuka
da nisam za tebe i da, ako te volim, treba da te zaboravim,
a nit’ umem da te volim, nit’ umem da te zaboravim.

Znam koliko je sati, jer ništa u meni ne kuca,
vreme se zaglavilo, čeka u meni da ga sustigneš,
da ga zajedno pokrenemo, nadoknadimo i potrošimo.

Tajna

Dozvoli da čitam iz tvojih očiju reči,
ispisane prozirnim mastilom.
Ako prepoznam rukopis,
možda pronađem stih
za kojim tragam.
Dozvoli da ti priđem i dahom
nateram trepavice da trepere,
malo glasnije od tišine.
Možda tako nastane muzika,
koju do sada nisi čula.
U zenice mi ne daj,
jer ako prođem kroz kapiju duše,
poverovaću da sam poseban.
Ući ću do kraja, saznati sve tajne
i neću izdržati da ti ih ne otkrijem.

Pre i posle

Najpre voliš raširenih ruku,
grabiš lepotu koja te zadesila,
potom, skupljenih ramena,
čuvaš to malo što je ostalo.

Potrebno je…

Potrebno je srce, mnogo veće od tvog,
da me uteši što sam na pogrešan način stario,
da razume zašto su mi drugi bili važniji od mene,
da objasni pitanjima da u meni više nemaju šta da traže,
da diktira tempo i dâ ritam mom aritmičnom srcu.

Potrebna je duša, mnogo mekša od tvoje,
da pomogne da zaboravim imena naše nerođene dece,
da učini nevažnim sve ono što mi je bilo važno,
da bude moja, umesto moje,
da me greje i da me nasmeje.

Potrebna je žena, na nemoguć način lepša od tebe,
koja će na sasvim običan način pokazati šta oseća
i neobičnim ćutanjem, na razumljiv način,
reći šta misli o mojim mislima.

Potrebno je…
Tako je mnogo potrebno za sreću,
kada se prokocka ono malo potrebno za sreću.

Pusti ti mene

Pusti ti mene, ovako zapuštenog.
Loše nikom nije donelo dobro.
Povuci se iz mene u sebe,
pa se polako, u tri smene,
prisećaj šta sve treba zaboraviti.

Pusti ti mene, ovako napuštenog.
Ne možeš ni ti mimo sveta.
Ako neko pita
otkud fleke od mene,
reci da nisi ni osetila
da si mi slučajno dušu
dušom u prolazu očešala.

Ljubiš mi misli

Ljubiš mi misli, jer ti se hoće, jer ti se može,
jer su za ljubljenje, jer su zaljubljene u ljubljenje,
jer misle da je krajnje vreme da prestanu da misle
na bilo šta što nema veze sa tvojim usnama i mislima.

Ljubiš mi misli, a ne zna se da li su tvoje, ili moje.
Isto smo pomislili čim smo se ugledali i isto poželeli,
pa nam se, evo, iste misli i iste usne ostvaruju.
Tvoje usne prate naše misli, naše misli prate naše usne,
jer nam se hoće, jer nam se može, jer su za ljubljenje,
jer nema smisla ovakve misli propustiti.

© 2017 Goran Tadić