Duša u mekom povezu

Hej, trebaš mi noćas

Hej, trebaš mi noćas,
da se požalimo na svoje živote,
zbog kojih nemamo zajednički,
ili, tek onako, da budeš kraj mene,
kao da sedimo na gajbi ispred marketa
i čekamo da se život dogodi i nama.

Noćas bismo mogli biti drugari.
Ugasimo svetlo, igramo “Kaladont”
i smejemo se, jer sam MAGARA,
a ti samo MA.
Zamoliš: “Hajde da zamenimo jastuke?”
“Šta fali tvom?”, pitam.
“Tvoj pamti lepše snove.”, kažeš,
a ja se postidim što znaš za njih
i kažem: “Pusti to, bilo, pa prošlo”.
“Dođi na moje rame?”
“Neka, lepo mi ovako da te gledam”…
“Nema šta da se vidi”.
“Stvarno sam ti još uvek lepa?”

Hej, trebaš mi noćas,
da lenčarimo, da pričamo koješta,
da ne slušamo muziku,
ne gledamo filmove,
u ponoć da kokamo kokice,
da se njima gađamo,
da pravimo palačinke oko tri,
u četiri da me pitaš kako ću ustati za posao,
a ja da kažem: “Daću otkaz”…

Hej, trebaš mi noćas,
da me pred zoru pitaš
da li sam se sinoć šalio za rame,
da te zadirkujem da ti rame ne bi trebalo
da nismo ostali bez cigara,
da pazim da ne primetiš kad šmrcnem
i da se pravim da nisam primetio
kada si šmrcnula.

Hej, trebaš mi noćas,
ne bi to smela propustiti.

Dobra pesma

Dobro je, mila moja, dobro je, ovo sam želeo.
Borio sam se za tebe time što sam ti želeo sreću sa drugim,
jer, od silne ljubavi, ne bih umeo da ti je pružim.
Da umem, tobom bih je sebi priuštio,
ali me ubila briga da bi sa mnom nesrećna bila.
Ko sam ja da imam privilegiju
da svoj život tobom ulepšam
i da ti uvek budem pri ruci, pri duši i telu:
“Neka grmi, ne boj se, ja te čuvam”,
“Neka ja ću, meni je lakše”,
“Dođi da ti moje grudi recituju na uho”…

Dobro je, mila moja, dobro je, tebe sam želeo,
a priželjkivao da sa drugim ljubav ljubavlju zameniš,
ako je bila ljubav ono što smo bolovali,
a neki od nas nisu je dobolovali,
niti će, jer nisu te sreće da prestanu, ili nestanu,
već tumaraju po tamnoj praznini u sebi,
tražeći povod za kavgu sa sobom i životom,
zapravo, onim što je od njega ostalo.
Sklonio sam se da ne gledaš koliko sam tužan,
ne od tuge, već od tugine tuge.
Nova generacija noćnih pustinja
preusmerava me ka bilo čemu što nisi ti,
a znamo oboje da si i sebi i meni sve.

Dobro je, mila moja, pre, ili kasnije
oprostićeš mi što sam izmislio ljubav.
Oprosti, neće se ponoviti. Ne može.
Za onakvu ljubav, tebi ću faliti ja, a meni ti.
Ponelo me nešto tvoje, što poželeh da je moje,
a sve je to deo moje drske izmišljotine.
Sve je to moje, kako ti velikodušno reče,
odrekavši se svega što je bilo naše.
Naivno moje, zar su moje reči moje?
Zar bih se bez tebe i jedne setio?
Al’ dobro je, mila, nemam ih više.
Ni samoća se sama ne piše.
Zar je moja ljubav moja?
Pobogu, gde je bila, dok te nisam sreo?
Zašto je nisam izmislio, dok sam bio sâm?
Zašto je sada ne izmišljam, ovako sâm?
Zar misliš da je moj dodir moj?
Bez tebe, to je samo ispružena ruka.
Al’ dobro, ako će ti biti lakše,
veruj da sam i tebe izmislio,
mada dobro znaš da si začeta
mojim bezgrešnim flertom sa zvezdama.
Srećom, ista si majka.

Dobro je, mila moja, dobro je,
ostalo je još da radost zbog tvoje sreće
nadvlada moje sebične tugine tuge.
Izbaci sve moje nežnosti kroz prozor.
Lagao sam sebe da ću se vratiti po njih,
priželjkujući da se nešto od tih besmislica
zalepilo za tvoje grudi, makar kao fleka.
Izbaci sve za šta veruješ da je izmišljeno, jer je moje.

Dobro je, mila moja, daleko je od lepog, al’ dobro je.
Lepota je prolazna, dobrota nije prelazna.
Retko se čestiti pitaju kakav bi trebao biti svet,
pa nam je dobro, ovakvo kakvo je.
Znaš to bolje od mene, novija si,
pa se na dobro lakše navikavaš.

Dobro je, mila moja, sve je to dobro.
Znaš ono kad ti se plače?
Sve je dobro, a plače ti se, pa ti kažu:
“Isplači se, biće ti lakše”.
Isplačeš se, kažeš: “Sad je dobro”,
al’ nije ti lakše, jer znaš da ćeš se ponovo setiti
nekog kog želiš da zaboraviš.
Kad sam ja u pitanju, laknulo ti je.

Dobro je, mila moja. Šta ću, dobro je.
Razvlačim trenutak u kom si me volela na
“volela me do mog poslednjeg daha”,
da ti ne pripišu da si me volela manje no što zaslužujem,
oni što ne znaju da je to “malo” meni bilo jedino.

Dobro je, mila moja, samo neka je tebi dobro.
Ti živiš, ja volim, takve smo uloge uvežbali.
Još uvek te volim
stoosamdeset nežnosti na sat,
izazivam sudbinu na svakoj krivini,
da mi, na pravdi Boga, pokaže gde mi je mesto,
jer nije mi mesto tamo gde sam, gde god da sam.
Dobro je, mila, uzdam se u Boga,
ima običaj da uzme ono što ne treba ni njemu,
pa se sve nadam da mi nećeš još dugo nedostajati.
Višak sebe poneću sa sobom,
da proverim da li duša boli kad ostane bez tela.
Možda se tek bez srca bezbolno voli?
To bi baš bilo dobro.

Neko je nekoga danas napustio

Neko je danas zauvek napustio
nekoga ko je odavno napušten,
nekoga ko još dugo, ili nikad
neće shvatiti da je danas zauvek otišao
onaj ko ga je odavno napustio.

Neko je danas zauvek napustio
nekoga ko je bio njegov život,
umro je, a ne zna da je danas umro,
pa će se čuditi sve dok ne umre,
kako to da je živ, a kao da nije
od časa kada je napustio
nekoga ko je bio njegov život.

Neko je danas zauvek napustio
nekoga koga privremeno napušta,
dok se ne snađe, pa će se vratiti
po napuštenog da zajedno napuste
one koji nemaju koga da napuste.

Neko je danas zauvek napustio
nekoga čiji život od danas nema smisla,
nekoga ko nikad ne bi napustio
onoga ko ga je danas zauvek napustio
i ostavio uverenog da je patnja ljubav,
pa što jače boli voljeniji je
onaj što je napuštenog napustio.

Kao što je neko juče, kao što će neko sutra,
neko je danas zauvek napustio sve,
jer mu je suđeno, jer mu je vreme,
jer jednom svi moramo napustiti sve
i započeti život u sećanju onih
koje smo zauvek napustili.

Polazak

Ili to nisi trebala biti ti,
ili ovo nisam trebao biti ja.
Nije do nas, nije do tebe,
biće da je do mene.
Pogrešno sam rođen,
pogrešno odgojen
i pogrešno pripremljen za tebe.
Ko je mogao znati da zaista postojiš?

Ima vremena, valjaćeš nekom.
Možda bih i ja nekom valjao,
da ima vremena.

Bog i dalje tera inat,
odbija da postoji,
jer zna da imam za njega
par neprijatnih pitanja,
vezanih za tebe.

Ni kofer nemam, zamisli.
I da imam, bio bi prazan.
Sa koferom, kao sa pameću.

Nikada neću otići.
Moj odlazak je večiti polazak.
Zašto bih, uostalom,
napustio svoj cilj?

Praznina

Navikneš se na prazninu,
lažeš sebe da ćeš je popuniti kad budeš želeo,
kad budeš imao vremena, kada ti dosadi.
Drugi su te ispraznili i nećeš im pružiti šansu
da iz tebe istisnu i prazninu.

U tebi ništa ne zvecka, ne šušti,
ne golica, ne svrbi, ništa ne boli.
Nema ničeg što bi se moglo dodirnuti,
pomeriti, promeniti, pokidati.
Bezbedan si.

Spreman si, bez nadoknade,
ranjive da obučiš kako ne biti ranjiv
i kako ne obraćati pažnju na one
koje nešto žulja iznutra.

Tvoja snaga je u ravnodušnosti,
kojom kažnjavaš one koji su te praznili.
Praznina nije lepa, nema miris, ne čuje se,
ali bar nije ružna, ne smrdi, ne galami.
Nema prašine, nema paučine,
ničeg čega bi se stideo.
Sa njom umeš jedino ti,
jer ništa ne zahteva.

Nerado gledaš izvan sebe,
jer bi te nešto moglo ispuniti.
Na tvoju radost, kada pročkiljiš,
ne vidiš ništa.

Neka ti neko noćas bude ja

Neka ti neko noćas bude ja,
neka ume ono što jedino ja umem,
neka te voli i ljubi kao ja
i neka najlepše ime detetu da.

Neka neko bude zapamćen po meni,
da ne moraš više po meni da me pamtiš.
Neka ne bude onako kako mora biti,
nego onako kako želim da bude
nekom ko nikad ne bi mogao biti kao ja
da nije mene da mu poželim
da te noćas ljubi kao ja.

Ako je muško, neka te voli do poslednjeg daha,
jer on je noćas ja, a ja sam te voleo do kraja života.

(N)i san, (n)i java

Kažeš “brzo se vrati,
ali pažljivo vozi,
misli na mene,
kupi mi nešto”…
Otkud ti u mom snu,
kad više ne umem da sanjam?
Dobroto moja,
koja mi te muka dovodi?
Kojim dobrom, muko moja?
Hteo sam da te zaboravim,
al’ sad kad više ne umem sa snovima
ti konačno sa njima umeš.
Sa mnom i dalje ne.
Isti smo.

Šta da ti kupim,
a da ti to već nisam sa neba skinuo?
U koju misao da te smestim,
a da te njom nisam već oplakao?
Radosti moja, najtužnija,
kasniš sa snovima,
ne umem više da volim.
Ipak, vraćam se mestu
s kog nikada nisam ni pošao,
u nadi da ćeš me nasmejana dočekati
pitanjima “gde si tako dugo,
jesi li mislio na mene,
šta si mi kupio”…

Nakon mene

Ti si moje sve (ne mogu da nabrajam).
Obećala si da ćeš mi za rođendan sebe pokloniti,
a ja se uz tebe svakog dana rađam
i ne znam čime bi me još mogla iznenaditi.
Potrebno mi je da te volim više,
da bih bio siguran da mi ništa tvoje nije promaklo,
ali strah me da ne bude previše
i da te niko nakon mene neće voleti kako si navikla.

Tvoja budućnost zove se NAKON MENE.
Moraš je prihvatiti kao da sam uz tebe,
kao da svakog dana slavimo moj rođendan.
I NAKON MENE bićeš sve moje…
Kada bih nabrajao,
ne bi postojalo NAKON MENE.

Ne smem da te volim više od ovoga,
jer će se mozak u srce pretvoriti,
a ja samo srce umem da slušam.
Zar da poverujem u to što čujem?
Šum na srcu na tvoj mi uzdah liči,
a morao bih, dok je razuma, čuti bubnjanje,
koje najavljuje izricanje presude,
kojom bi nas u Sibir prognali,
kada bih te voleo
više nego što te volim,
a umem više, jer više zaslužuješ.
Ne smem više, jer ćeš mi poverovati,
neću više, da ne bude previše,
pa da te niko nakon mene
ne voli ovako kako si navikla,
ovako kako zaslužuješ
i kako veruješ da je moguće voleti.

Ne žmuri

Ne žmuri, propustićeš sjaj noći koja sledi.
Prospi perle svojih misli pred mene,
kroz bistre izvore ispod obrva,
pa me postidi, zbog mog neznanja i gordosti.
Ne žmuri, videćeš nešto što ja ne umem
u svojoj slabovidosti da vidim.
Ne žmuri, dozvoli meni grešniku
da predjem granicu Raja iscrtanu kreonom
i naružim to izobilje lepote,
koje sebično čuvas za sebe, kada žmuriš.

Moje bivše Sve

Ne dao ti Bog ovakvog mene, moje bivše Sve.
Dobro je što si unapred znala da će najgori deo mene
pre ili kasnije isplivati iz presušenih izvora između trepavica,
dobro je da mislim da si otišla, pa izgleda kao da si nekad ovde bila,
sve je dobro, moje bivše Sve, osim ovoga što je moje sadašnje.
Ponekad naglas izgovorim “ljubavi moja”, ne bih li pokazao sebi kakav sam očajnik
kad tako uzvišeno osećanje olako izgovaram u prazno (presipam iz šupljeg u prazno).
Dok si bila moje Sve, imala si kome sve da budeš, imao je ko da te živi,
imao je ko da ima sve što mu je potrebno da bi nadmašio sebe i sebe preživeo,
imala si kome da dođeš, imala si od koga zauvek da odeš, pa tako u krug…
Da se Bog pita, naterao bi me da te još uvek volim, moje bivše Sve,
baš zato što zna da bih radije ponovo umro, nego onako živeo.
Ljubavi moja nedokazana, niko mi ne veruje da si postojala,
pa sada i ja već sumnjam u ljubav i u tebe, moje bivše Sve.
Šta li sam sebi, a šta Bogu i tebi skrivio
da me ovakvim životom kažnjavamo?
Ako je ukinuta pravda, zašto je ukinuta smrtna kazna?
Ne dao ti Bog ovakvog mene, moje bivše Sve.
Pa, ja ne umem više ni da te se setim, a kamoli da tugujem za tobom,
ili da zamislim šta bi bilo da sam bio tvoje bilo šta, moje bivše Sve.

© 2019 Goran Tadić