Kad pročitaš, spali

Pišem ti poslednji put

Pišem ti poslednji put,
ne zato što ne znam šta bih pisao,
već zato što nema smisla.
Ako do sada nisi razumela, nikad nećeš.
Pišem tek da znaš da više neću pisati.
Možda odavno ne čitaš?
Možda si pre mene shvatila
da mojim rečima nije mesto u tvojim očima?
Život mi je prošao u čekanju tebe,
a jedino što sam od tebe imao
bilo je ono što sam pisao.
Odavno bih prestao,
al’ bilo bi to kao da sam ruku na tebe digao,
ne bih to sebi oprostio.
Čekao sam da nestaneš iz svega u čemu si bila,
da jedina žrtva mog ćutanja, ako je mora biti, budem ja.

Pišem ti poslednji put,
pišem kao da mi nećeš nedostajati,
kao da te se nikad neću setiti,
kao da nemam čega da se sećam,
kao da sam siguran da ću moći bez tebe,
kao da sam siguran da ću biti bez tebe,
kao da imam bogznašta da kažem,
kao da nakon ovoga neću imati šta da kažem,
kao da nikad više bez razloga i bez tebe neću zaplakati,
kao da pišem presudu kojom te oslobađam
svog postojanja.

Pišem ti poslednji put,
da bih prvi put prećutao koliko si lepa,
koliko si života dala mom životu,
koliko ničeg osim tebe nije bilo,
koliko me je čak i tuga radovala,
jer je tvojom zaslugom odsela kod mene.

Pišem ti poslednji put,
da bih i ja znao da je poslednji,
da shvatim da nemam ništa s tobom,
kao što ništa bez tebe nisam imao,
da stavim tačku na prazan list.
Kraj priče ne znači da je opet kraj sveta.
Prepoznaćeš nas nekad u tuđim slovima,
ali to nećemo biti mi,
to neka druga nekom drugom neće verovati na reč.

Pišem ti poslednji put,
da ne bude da sam te ostavio bez reči,
da ne bude da sam nestao bez traga,
da ne bude da nas nije bilo.
Pisaće ti drugi, al’ nećeš imati šta da čitaš.
Ovako se više ne piše, ovako se više ne čita.

Pročitaj ovo kad odem

Hrabrosti imam, ali nemam srca
da ti u oči na rastanku kažem da te volim.
Plašim se da bi nas naša slabost
mogla ohrabriti da nas ne napustimo.
Ne odlazi se ako se voli, rekli bismo.
Ne ostaje se ako nema nade, znamo.

Hteli smo ljubav, evo nam ljubavi
s kojom ne znamo šta bismo,
jer je onakva kakvu smo je priželjkivali,
a nije ni mesto, ni vreme za nju i za nas,
pa sada boli ono što nas je golicalo.
Hteli smo ljubav.
Hvala joj, prokleta da je.

Želim da znaš da ono što znaš
nije ni delić ovoga što osećam
i zaista ne znam
kojim bih rečima mogao dokazati
da zaslužuješ više od nežnih reči.
Ono što bi morala pročitati ne umem da napišem.
Pišem, a znam da moje neizgovorene i nenapisane reči
i nakon rastanka odjekuju u tvojoj glavi i tvojim grudima.
Ne možeš da me ne pitaš za savet kako sa životom,
pa me u sebi čuvaš (znaš da se ne bih opirao).

Suvišne su ove reči, jer ostadoh bez pravih,
koje bi ti poljubile suzu da prođe i nacrtale osmeh.
Nedostajaćeš dugo na bolan način.
Kada se pokida ono malo preostalog za kidanje,
nedostajaćeš na lepši, topliji način,
neopterećen psovkama upućenim životu i sudbini.
Suvišne su ove reči, jer ostadoh bez pravih.
Kad pročitaš, spali.
Kud sve drugo, tu i moje reči.

Nije da mi nedostaješ

Nije da mi nedostaješ,
nego nemam s kim da razmišljam,
pa razmišljam s tobom,
onako, tek da nešto radimo,
da nam pamet ne otupi
k’o što su nam srca otupela,
pa se prave da se ne poznaju
i ne sete se da pitaju jedno drugo
kako zdravlje, ima li šta novo, ima li šta staro,
ili se uspomene na silu zaboravljaju?

Nije da mi nedostaješ, nego nemam za koga da živim,
dođe mi da umrem, a ni to nemam za koga,
pa bih da umrem noćas za tebe,
u ime starih dana i noći kada sam za tebe živeo.

Nije da mi nedostaješ, nego pišem pesmu,
pa se setih da ne mogu da zaboravim
da smo jedno drugom suđeni
i da naše vreme tek dolazi,
ali kasno, jer smo ga potrošili
na nešto što će nam zauvek nedostajati.

Možeš mi ponekad napisati pismo

Možeš mi ponekad napisati pismo,
neću ga spaliti, al’ neću ga ni čitati.
Te reči potrebnije su tebi, nego meni.
Kad izađu iz tebe, okončaće muku i patnju
uzrokovanu obostranim ćutanjem.
Napiši slobodno da me još uvek…
i da veruješ da još uvek i ja tebe…
ali da to više nije važno,
jer je iz nekog razloga
za oboje bolje ovako.

Možeš mi ponekad napisati pismo,
ali to ne znači da imaš šta da mi kažeš.
Svašta ume na um da padne
kada se kazaljke preklope,
još ako je veče i pada sneg
ne možeš da se ne setiš
nekog kog ne možeš da zaboraviš
i kako vreme odmiče
sve su čudniji razlozi
zbog kojih niste zajedno,
pa ti se učini da bi nekoliko redaka
moglo objasniti neobjašnjivo:
Dragi moj…
(u redu je, tako počinju pisma,
mada nisam više tvoj,
a ne bih poverovao
ni da sam ti još uvek drag)
… nadala sam se da ćeš prvi zgaziti ponos
i da ćeš ponekad napisati dve-tri reči,
tek da znam da nisi umro kada sam otišla.
Pišem ti, a ne znam na kom si oblaku,
na onom na kom sam s tobom živela,
ili na onom na kom života nema…

Možeš mi ponekad napisati pismo,
neću ga čitati, znam kako dišeš.
Ta slova će ti dušu olakšati
i pomoći da lakše dišeš.
Ako već počneš sa dragi moj,
završi onako
kako se pisma završavaju –
zauvek tvoja.

Možeš mi ponekad napisati pismo,
neću ga čitati.
I kad bih pročitao, ne bih odgovorio.
I kad bih odgovorio,
ne znam šta bih ti pisao.
Pismo k’o pismo –
draga moja…
… zauvek tvoj.

Onaj osećaj

Znam, glupo je što se javljam,
ali ponos se pogazi zbog gluposti,
kao što je zbog nje i nastao,
pa evo i mene pred tobom na kolenima,
s kamenom na duši i molbom na usnama:
molim te, vrati mi onaj osećaj,
znaš dobro koji, ostao je kod tebe.
Vrati ga, tebi ne treba,
a ja bez njega ne mogu.
Mogu, ali nije to to, niti sam to ja.
U tebi će neko drugi možda probuditi
osećaj koji će zameniti onaj naš,
dok je bio naš,
sada je moj, vrati ga.
Molim te.

Gori sam nego što sam bio pre tebe.
Bolje bi bilo da te nije bilo,
ne bih znao za osećaj,
koji se najbolje opiše kada se kaže:
onaj osećaj.
Mislio sam da sam dovoljno star da umrem
i da je prirodno da tako poluživ ništa ne osećam,
da je prirodno da mi niko ne treba,
da je prirodno to što nisam hteo da te zavolim,
jer ljubav ne postoji,
čak i da postoji, šta će mi
kada mi nikad ništa dobro nije donela?
Lažem, donosila je na kašičicu,
ali je odnosila na džakove.
I šta je ostalo?
Od ljubavi – ništa.
Od tebe – ništa.
Od mene – ništa.
Čak ni onaj osećaj,
koji ne umeš, ne možeš,
ili ne želiš da mi vratiš.

San pred san

Umesto mene maziš rame dok nameštaš bretelu,
nakriviš glavu, prisloniš obraz na nadlanicu,
zadrhtiš i zastaneš, jer strepiš kako ćeš bez mene
podneti ono što sledi ako nastaviš.
Umiriš prste i misli, miruješ, al’ djavo ne miruje,
uđe u prste, tera ih da traže žilu kucavicu na tvom vratu,
pa ih ponovo zavuče ispod bretele i spusti do srca
da ga umesto mene preko grudi dodirnu.
Trgneš se, naglo se okreneš.
Zar je moguće da sam ipak tu?
Uplaši te moje prisustvo bez mene,
odustaneš od mojih dodira
i žustro sa sebe svučeš odeću i mene,
verujući da će kapljice vode ispod tuša
sprati moj miris s tvoje kože,
ali te njihovo golicanje još više podseti na mene,
pa zabaciš glavu i dopustiš da radim šta hoću,
a ja, znaš me, hoću sve što želiš.
Klizim niz tebe, topim se, topiš se,
dok te hladna voda ne opomene da nisam tu.
Umotaš se u peškir, to nije peškir, već moj zagrljaj,
pa ti bude toplo oko srca.
Ljutiš se što ti dosađujem,
pokušavaš da me obrišeš sa sebe,
ali me još jače utrljavaš u kožu,
pa me sa sobom odneseš u postelju
da ti snove smišljam, da nas sanjaš,
da nam bude k’o na javi,
da nam bude k’o u snu.

Nema te da navratiš u san

Nema te da navratiš u san,
bolji od mene te sanja.
Ja sam svoje tvoje odsanjao.
Nema te da navratiš u sećanje,
bolji od mene će te zapamtiti.
Bolje sam otkad si s boljim,
samo mi ponekad nedostaje
da kao nekad budem najbolji.

Nekad sam te u svemu video,
jer te je u svemu bilo,
sada te ni u tebi ne bih video,
jer te više ni u tebi nema.

Nema te da navratiš u nedostajanje,
trunem, a ne znam da trunem zbog tebe.
Bar da sam siguran da je ono bila ljubav,
pa da te volim dok sam živ,
a ne ovako, kao da mi ljubav ne treba.

Ko bi rekao da će čitav moj svet
stati u tvoj kofer?
Ili sam potcenio tvoj kofer,
ili sam precenio svoj svet?

Nema te da navratiš u čašu,
da te bar još jednom okusim,
kad već ovoliko pijem.

Nema te da navratiš u bilo šta,
da mi budeš bilo šta,
samo da mi ne budeš
ovako ništa dok sam živ.

Tvoje misli u mojoj glavi

Badava branim sebi da mislim na tebe,
kad ne mogu tebi zabraniti
da se misliš u mojoj glavi
i to naglas,
pa čujem kako gunđaš
da bi mi, da mi nije tebe,
glava bila prazna,
o srcu da ne govorimo.
Zvocaš, jer sam nezahvalan
što si mi život produžila,
pretiš da ću videti svog đavola,
ako se usudim da umrem dok mi to ne dozvoliš,
čudiš se kako uopšte uspem bilo šta da smislim
u tom mom haosu neprovetrenih misli,
svađaš se kad kažem da treba da odeš,
kažeš da si rešila da budem tvoj,
a ti kad rešiš onda je to tako,
svidelo mi se, ili ne.

Ne živi mi se,
a tebi se baš u mojoj glavi živi
i svaki čas zapitkuješ šta si ti meni,
da li te volim i gde ćemo živeti,
pa mi se ponekad čini da ću od tebe
i tvojih misli u mojoj glavi poludeti,
a ni ti u mojoj nećeš bolje proći
i već vidim kroz pola veka ludog starca
kako od još luđe starice
traži dozvolu da umre,
a ona kaže sad možeš,
ali nakon što odgovoriš
na pitanja: šta sam ja tebi,
da li me voliš
i da li ti je sa mnom život bio lep.

Kad neko nekom nedostaje

Zaboravio sam te do te mere
da nisam siguran da sam te poznavao,
ali kada mi neko nedostaje znam da si to ti,
prepoznam te po načinu na koji mi stežeš grlo.
Ljutim se na sebe što mi neko drugi ne nedostaje,
al’ badava, ne mogu se setiti nikog vrednog ovolike tuge.
Rasterao sam izazivače bola,
jedina si koja se vraća da mi nedostaje.
Ne znam šta mi tvoje treba i zašto,
ali znam da bez toga teško podnosim sebe.
Spremim večeru za dvoje – ništa ne okusim,
spremim postelju za dvoje – oka ne sklopim.
Sve mi je za dvoje, a nema ni tebe, ni mene.
Ko zna, možda to ipak nisi ti?
Možda neko drugi nekom drugom nedostaje,
a tuga po navici dođe kod mene, lakše joj je sa mnom.

Neko poput nas

U noćima poput ove
u pustoj sobi poput moje
usnama poput mojih
nedostaju usne poput tvojih,
pa je tužno kao što je tužno
to što neko poput nas
nema hrabrosti za ljubav.
Radije će zaplakati nego se nasmejati,
navika je čudo.

Neko poput tebe misli da je zaboravljen,
pa se trudi da zaboravi nekoga poput mene,
a što se više trudi jače boli
mesto u kom boluje neko poput mene.

Neko poput mene ne veruje da je voljen,
pa tera od sebe nekoga poput tebe,
i što ga više gura sve jače boli
mesto u kom boluje neko poput tebe.

Takve su noći poput ove,
nije do usana tvojih i mojih,
nije do tebe i mene,
to se dešava nekome poput nas.

© 2017 Goran Tadić