Kad pročitaš, spali

Kad si uz mene i kad odeš

Kad si uz mene spokojan sam
kao da nikad nećeš otići, ali odeš,
pa mi bude kao da se nikad nećeš vratiti.
Ne smem da dopustim da mi nedostaješ,
ne bih mogao podneti sebe bez tebe,
znam kakav sam kad me ovde boli.

Kad si uz mene puno mi je srce,
ali odeš, pa mi duša bude prazna.
Uzalud smišljam način da odrastem
i da naučim da budem bez tebe
dok stvari ne dođu na svoje mesto,
dok ne dođeš na svoje mesto
kraj mene i u meni.

Kad si uz mene milujem te
kao da nikad više neću imati priliku za to,
zagrlim te tako snažno da strepim da ćeš reći
ti si lud, kosti ćeš mi polomiti, a ti trpiš,
pa kad te pustim da uzmeš vazduh
kažeš ipak ti mene voliš.
Okreneš se, odeš,
a ja ne znam šta ću s rukama,
usnama, očima, srcem, dušom…

Kad si uz mene imam ideju kako da spasem svet,
imam plan za svaki dan dok je sveta i veka,
imam volje, imam snage, imam tebe i sebe,
ali odeš, pa se svet, ovaj moj
i onaj što koristi ostatak sveta, sruši,
pa nemam ideje, ni planove,
nemam volje, ni snage,
nemam tebe, nemam sebe,
da ne objašnjavam, dobro znaš
da ne mogu podneti sebe bez tebe,
znaš kakav sam kad me ovde boli.

Bog zna

Bog zna koliko želim da spustiš glavu na moje rame,
ali ti ne da. Ne da mi. Ne da nam. Ne da mu se.
Iz njemu znanih razloga, namenio nam je daljinu,
u kojoj bez reči, šćućureni jedno uz drugo
čekamo da nas dugo nakon kraja sveta pronađu,
iskopaju i najzad puste da živimo u našem svetu,
daleko od ovog koji bez nas dvoje mora propasti.

Bog zna reči koje ne znam,
zna, ali ih ne da, jer zna koliko mi trebaju
da bih opisao koliko želim da umem da me voliš,
a koliko sam daleko od tebe i života,
jer su me potrošila Božija stvorenja u koja je Đavo ušao,
pa su mi zbog njih i anđeli sumnjivi.
Gde su bili dok su me mogli sačuvati?

Bog zna koliko želim da te ne boli kao što je mene bolelo.

Bog zna, ja naravno ne, zašto sam dopustio
da čeprkaš po prazninama u meni.
Niti ćeš nešto pronaći, niti ću nešto osetiti.
Jedino znam da si jedina za koju želim da znam.
Bog to zna.
Bog, a sada i Ti.

© 2019 Goran Tadić