Oči naše

Nikad nećeš biti bivša

Nikad nećeš biti bivša.
U misli bi mi, kao u san, dolazila
da me pitaš znam li zašto ne mogu da spavam,
jesam li konačno srećan tako sam,
da li znam da sam ti bio važniji od svega
i da si me volela više no što zaslužujem,
više no što me je iko ikada voleo,
pa bi se u srce spustila
da te želja mine,
da proveriš ima li koga,
da se prisetiš srećnih dana i noći
dok si u njemu stanovala,
da čuješ prazninu kojom je ispunjeno
i odjek neizgovorenih reči,
da proveriš da li i dalje drhti za tobom,
ili ne može da dočeka da zauvek prestane
da drhti od uspomene na tebe.

Nikad nećeš biti bivša.
U san bih ti dolazio da cvilim,
da objašnjavam, da te podsećam,
da molim da saslušaš,
da molim da pokušaš da shvatiš
da su moji ostaci koje si zatekla
jedva preživeli život,
da ne znaju za šta su krivi
onima kojima ništa nisu skrivili,
da ne veruju nikom,
da više ne umeju
i ne samo da ne umeju,
nego neće da vole,
za inat onima koje su voleli,
onako kako ih niko neće voleti,
da te pitam odakle ti snage
da me oživiš,
da me naučiš da ti verujem
i da pristanem da te volim,
lepše no ikoga,
za inat onima koje sam volelo,
onako kako ih niko neće voleti.

Nikad nećeš biti bivša.
Budućih za mene nema.
Naslušao sam se zakletvi i obećanja.
Ne želim nikom zlo,
ali neka nekog drugog
sustigne ljubav kakvom sam bio voljen.
Malo mi je budućnosti ostalo
da bih je protraćio poluživotom
kakvim sam umirao dok te nisam sreo.

Bolje ću od tebe proći –
meni je tebe dao da za tebe živim dok sam živ,
a tebi mene da za mene živiš i kad ostaneš bez mene,
pa tako ni ja tebi nikad neću biti bivši.

Tuga bez mene

Tuga bez mene nije ono što je bila.
Ne piše, al’ se povremeno javi bez reči
da se podsetimo zajedničkih dana i noći.
Ćutimo, razumemo se.
Pravi se da nije tu,
pravim se da ne znam da je tu,
mada prepoznam njene pokrete u grlu i oku.
Falim joj, ne ume bez mene.
Zavolela me, bio sam njen najredovniji korisnik.
Osmehnem se, da vidi da mogu bez nje,
a ona pojača tužne note,
da čujem da bez nje ne mogu.
Pusti, kažem, bilo pa prošlo, a ona se umiljava
i moli da je još jednom privijem na grudi.
Žao mi da zbog mene tuguje,
popustim u ime starih, teških vremena,
pa se kao dete raduje,
obeća da će me slušati, da će pisati,
da će me voleti više no ikog,
samo da joj ne dopustim
da ponovo od mene ode.
Idi, pomislim, ali ne izgovorim,
jer dosta mi je rastanaka.
Dopustim joj da još malo ne primećujem
kako vršlja po mojim mislima i grudima,
šmrcnem, opsujem i setim se onolikih ljudi
zbog kojih sam onolike dane i noći tugovao,
uzdahnem i čekam da sama ode
kad shvati da više nemam za kim da tugujem.

Više se ne dešavam

Zaustavilo me vreme,
ne da da ga imam i da ga trošim.

Kako se zove nemanje sebe?
Poluživot, ili polusmrt?

Niko ne primećuje da se nemam,
svakom je svoje nemanje najvažnije.

Šta treba da se desi da bih se desio?
Šta ako se nikad ne desi?
Šta ako se nekad desi?
Hoću li prepoznati razliku?

Bejah, prođoh.
Više ne umem da se dešavam.

Volećeš

Ništa anđelima ne znači tvoja rešenost
da nekoga kome si suđena
kazniš svojom ravnodušnošću.
Ne pitaš se ti, već luđi od tebe.
Ne vredi se opirati
onome čemu se niko nije odupreo.
Dok trepneš postaćeš najlepša,
najdraža, najbolja, najsve
nekom najlepšem, najdražem,
najboljem, najsvemu,
žvrljaćete gluposti
po stranicama spomenara,
kao da vam je prvi put,
kao da vas niko nikad
nije povredio do srži,
kao da se niste zarekli
da vas niko nikad neće
povrediti do srži,
kao da znate šta radite,
kao da tako hoćete,
kao da se vi pitate,
a ne neko luđi od vas.
Volećeš, uprkos rešenosti
da nikad nikog nećeš voleti
onako kako si nekad nekog volela.

U pola noći da te probudim

U pola noći da te probudim
ima da znaš koliko smo ti plus ja
i koliko bih, nedajbože, bio ja minus ti.
U pola noći da te probudim
ima da znaš u kom sam trenutku shvatio
da želim da te budim u pola noći
da bih te podsetio
da bez tebe ne bih mogao
i da bez mene ne bi mogla.
U pola noći da te probudim
ima da napamet znaš reči
kojih sam se zahvaljujući tebi setio
i stihom zapisao u želji da te oslikam,
da mi budeš najlepša i najbolja,
da mi budeš srećnija no ikada,
da mi budeš srećnija no iko.
U pola noći da te probudim
ima da znaš zašto te budim.
U pola noći da te probudim
ima da znaš gde želiš da te ljubim.
U pola noći da te probudim
ima da misliš da sanjaš.

Prinesi usnama noć

Prinesi usnama noć, dahom je zagolicaj
i slatkim, bezobraznim rečima pozlati,
onako kako to meni radiš
kad ti se hoće,
a uvek ti se hoće,
jer ti se može,
pa se i meni može
kad si toliko lepa
(a lepa si koliko si voljena).
Prinesi usnama noć, dahom je zagrej,
nek’ se preznoji od želje da te ima,
nek’ drhti od treme kao da si joj prva,
nek’ strepi da ćeš jutrom nestati,
nek’ se potrudi da te nikad ne izgubi.
Prinesi usnama noć,
nek’ joj bude onako
kako bi noćas trebalo biti meni.

Nedostajemo

Nedostajemo trenucima
za koje smo mislili da će postati večnost,
nedostajemo spokoju, miru i nemiru,
dugim razgovorima i kratkim pauzama između njih,
nedostajemo zdravici pri ispijanju kajsijevače,
nedostajemo nežnostima i bezobrazlucima,
pametovanju i glupiranju,
nedostajemo drugarstvu,
nedostajemo dodirima.
Nedostajemo večeri za dvoje
i svemu što je za nas dvoje,
nedostajemo crnom vinu,
barikiranom i dekantiranom,
nedostajemo svemu što više nije naše.

Nedostajemo smehu do suza,
nedostajemo ljubavi,
nedostajemo sreći,
nedostajemo životu,
nedostajemo nama i meni,
ponekad možda nedostajemo i tebi.
Nedostajemo svemu čemu
niko drugi ne nedostaje.
Nedostajemo pijačnim prodavcima
da ti kažu dobar ti čoek i da mi kažu slatka ti ženica,
da odgovoriš aj što je dobar, nego što je najbolji,
da odgovorim aj što je slatka, nego što je najslađa.
Nedostajemo svemu što nam je bilo taman,
nedostajemo svemu čemu nikad niko
ovako kao nas dvoje neće nedostajati.
Nedostajemo prošlom vremenu
koje nikako da prođe.

Molim te k’o Boga

Ja naravno ne znam zašto mi sviće,
al’ nekim čudom vaskrsnem pred zoru
i molim Boga da već jednom svane zora
kad se nekim čudom to čudo neće ponoviti,
pa da dušu odmorim,
makar mi Pakao bio namenjen.
Znam, Bože, da ne možeš sve sam,
al’ ja ti oko mene više ne mogu pomoći.

Nikad od Tebe za sebe ništa nisam tražio,
što je verovatno greška,
da sam tražio, možda bih dobio.
Nije za poređenje, ali, kad već pričamo,
ni od Nje nisam tražio ništa, a dobio sam sve.
Šta kažeš? Kakva Boginja!
Da niste rod?
Šalim se.

Nas dvojica se nikada nismo svađali.
Nismo se, doduše, ni razumeli.
U redu, do mene je.
Je l’ stvarno postojiš?
Ako postojiš, vreme je
da počnem da se molim.
Ako postojiš,
vreme je da me čuješ:
Molim te k’o Boga,
usliši Njene molitve,
oprosti joj greške i grehe
i daj joj snagu za život bez mene.
Toliko možeš, ljudski je, zar ne?
Ne mogu ti se odužiti, nemam čime.
Sve što sam stekao ne vredi pišljiva boba.
Ma, kakva duša? Ti u to veruješ?
Vidiš da se i bez nje može živeti,
ako je ovo život?

Šta misliš, koliko dugo ću podnositi život?
Samo pitam, znam da voliš da nas iznenadiš.

Ne bih Te više zadržavao, čujemo se večeras.
Ne pominji joj mene i udesi da me zaboravi.
Ne znaš ti kako je kad ti neko nedostaje.
Ne daj da se muči, dovoljna je moja muka,
ako misliš da nije, podneću šta god mi nameniš,
samo Njene molitve usliši,
oprosti joj greške i grehe
i daj joj snagu za život bez mene,
k’o Boga te molim.

Druga strana ljubavi

Nakon mnogo godina,
sretnemo voljeno biće
koje nas je „oduvek i zauvek“ volelo.
Nije to pravi susret,
već skrivanje pogleda od pogleda
i nagli prelazak na drugu stranu ulice.
Nema na nama šta da se vidi,
nema od nas šta da se čuje,
nema šta da nam se kaže.
Bili smo voljeni, to se ne prašta.
Nismo mi za istu stranu.
Neko od nas dolazi tamo
odakle neko od nas odlazi.
Nema svrhe zastajati i raspitivati se
kako je tamo kuda smo se uputili,
sami ćemo se uveriti.
Sami.

Možda nas ne prepoznaju?
Bez njih ne ličimo na sebe.
Možda nas ne vide?
Možda nikog više ne vide?
Možda nije do toga što ih još uvek volimo?
Možda je bolje na drugoj strani?
Neka, samo neka je njima bolje.
Nema nikog, osim nas, na našoj strani.

Ispunjena želja

Pokušavaš pogledom
u mom pogledu da pročitaš
dokle smo spremni da odemo
i da li ćemo želeti i moći da se vratimo.
Oboje znamo da moja šaka zaglavljena
među tvojim stisnutim kolenima
samo glumi da ne može preći granicu.

Tako me dobro gledaš,
dok se tako dobro uzdržavam
da ne odgrizem mesta koja ljubim…
Ne gledaj me tako, poješću te!
Brineš da ćeš izgubiti kontrolu
nad mojim dodirima ako ne gledaš?
Dobro, gledaj kako gubimo kontrolu…
Reci šta ne smem, da bih znao šta moram.

Još uvek mirišeš na sebe,
dok diskretno ostavljam svoj miris
na omiljenim delovima tvoje kože…
Glumim da ne primećujem da popuštaš
i da si spremna na sve na šta sam spreman…
Želim da želiš baš sve što želim…
Želim da budem siguran
da ispunjavam želje
koje noćas prvi put želiš.
Kako samo umeš
bezobrazno da uzdahneš,
tako da ostanem bez daha,
pa moram prstima da šapnem
da imam nešto važno da ti kažem…

Pogledom govoriš mom pogledu
da postaje neizdrživo…
Pogledom govorim tvom pogledu
da postaje neizdrživo…
Srećom, ne sanjamo.
Da sanjamo,
ovo bi bio trenutak
kad bismo se probudili.

© 2017 Goran Tadić