Oči naše

Budi

Budi lepa kao što si bila dok si sa mnom bila.
Ne dopusti nikom da te poniženjem ruži
i ne veruj nikom ko kaže da od tvoje ima lepših duša,
samo se kriju iza manje lepih očiju od tvojih.
Meni ništa više nije lepo, osim kad zažmurim,
pa se kao branim da mi ne uđeš u oči,
a jedva čekam da posustanem,
da te se nagledam.
Budi lepa kao što bi bila da mogu da te vidim.

Budi jaka kao što si bila dok si sa mnom bila.
Ne daj na sebe, ne daj da brišu savest o tvoju čistu dušu.
Znaš razliku između dobra i zla,
još samo da naučiš da prepoznaš njihove nosioce.
Dobro zadrži za sebe, ono drugo prosledi meni,
jer meni je svejedno, kad je tebi dobro.
Budi jaka kao što bi bila da nisam ovako slab.

Budi srećna kao što si bila dok si sa mnom bila
i ne misli da li mislim na tebe,
jer ta će ti misao pokidati utrobu,
sagorećeš od tuge kao da sam već umro.
Znaš da ne mislim kako se boriš sa životom,
možeš li da spavaš, jedeš li nešto,
dira li te neko i da li se više ne primetim na tebi.
I da umem, ne smem da mislim,
jer bi svaka moja misao bila o tebi,
svaku bi osetila na mestima gde sam te najslađe ljubio
i ta bi te pusta mesta bolela,
jer ne mogu da zaborave moje usne.
Budi srećna kao što bi bila da sam živ.

Kad se najmanje nadam

Kad se najmanje nadam
zaboliš tamo gde se najmanje nadam.
Ne poznajem te takvu, niti sebe takvog znam,
pa se pitam boliš li me ti, il’ se bolim ja.

Ima nečeg tvog u meni
i nečeg mog što nije u meni
što zaboli tek da zaboli,
tek da pokaže zube
i dokaže da nisam gazda u svom srcu.

Kad se najmanje nadam
zapitam se čemu da se nadam
kad ne umem da se nadam.

Umeš za oboje da gledaš u karte,
umeš da odlučiš da ćemo biti srećni,
umeš da budeš sve što želim da si,
umeš da umeš sve što ne umem,
umeš i da zaboliš
kad se najmanje nadam,
pa se pitam da li to umeš ti,
ili je to jedino što umem ja.

Posle ćemo misliti

Tvoj pogled čas nagoveštava,
čas preti, čas obećava…
Ne znam čemu se više radujem,
jer sve mi izgleda jednako bezobrazno
i ima isti cilj koji se krije u tebi,
sramota bi bilo da ne znam gde.
Greh je da sedimo i čekamo,
ja skrštenih ruku, ti skrštenih nogu,
ništa se lepo bez nas neće desiti.
Imamo pune ruke posla…
Posle ćemo misliti šta će biti posle,
sad ništa ne misli, nije trenutak.
Radoznalija si od mene,
ja znam šta mogu da očekujem,
a tebe kopka da li zaista umem
sve što ti se čini da umem.
Prilično dobro se poznajemo
za nekog ko se prvi put sreće
pod tvojom haljinom…
Diši, dušo…

Tvoj pogled je ponovo pogled,
čist, iskren, začuđen i zbunjen
lepotom koja te snašla.
Nisi verovala da je moguće
baš ovako, baš ovde, baš sa nama?
Ne veruješ da i od ovoga
može biti lepše?
Udahni…

Smrknut

Smrknem se, al’ ti svaneš,
pa vidim da postojim
i vidim da imam šta da vidim.
Podsetiš me da ni život, ni svet
bez tebe nemaju boje
(znam ja to, al’ volim da me podsetiš).
Smrknut sam, jer mi se oduvek crno piše,
a ti prkosiš zapisanom i sijaš mi u očima,
kao što mi duša sija dok je greješ,
pa pišem tobom, očima i dušom.
Smrknut sam, jer su me gasili
oni što nisu razumeli zašto sam sijao,
a ti me pališ i ložiš,
pa se radujem što još uvek umem
i što imam za koga da gorim.

Volećeš

Ništa anđelima ne znači tvoja rešenost
da nekoga kome si suđena
kazniš svojom ravnodušnošću.
Ne pitaš se ti, već luđi od tebe.
Ne vredi se opirati
onome čemu se niko nije odupreo.
Dok trepneš postaćeš najlepša,
najdraža, najbolja, najsve
nekom najlepšem, najdražem,
najboljem, najsvemu,
žvrljaćete gluposti
po stranicama spomenara,
kao da vam je prvi put,
kao da vas niko nikad
nije povredio do srži,
kao da se niste zarekli
da vas niko nikad neće
povrediti do srži,
kao da znate šta radite,
kao da tako hoćete,
kao da se vi pitate,
a ne neko luđi od vas.
Volećeš, uprkos rešenosti
da nikad nikog nećeš voleti
onako kako si nekad nekog volela.

Tragač

Tražim po sebi reči o tebi.
Izgovorene su i zapisane
na drugom mestu, u drugom vremenu.
Trajale su i bile važne jednako
koliko traju i koliko su važne
reči iz dnevne štampe.
Nisam ih tako zamišljao.
Trebale su biti snažnije i važnije
od prećutanih reči za kojima tragam,
u pogrešno vreme, na pogrešnom mestu.
Izgovoriće ih i zapisati
darovitiji od mene oratori i pisci,
zatečeni na pravom mestu, u pravo vreme.
To su moje reči, ko god ih potpisao.
Rođen sam da tragam za njima,
ništa drugo ne umem.
Ja sam tragač, njuškalo,
zaduženo za traženje preplašenih reči,
napuštenih od oca i majke,
šćućurenih u jalovom meni,
prepuštenih na milost i nemilost
onih koji će ih izgovoriti i zapisati.
Moje su, ali ne umem da ih nađem.
Umem samo da tragam za njima.
Tu su, rastu iz duše kao nokti,
grebu, skupljaju crnilo pod sebe,
dok se ne pokidaju,
ili dok se duša ne pokida.
Šta ću, moje su, pa trpim,
kad nisam sposoban
da ih tražim po tvojoj koži.
Na njoj sam bez njih ostao,
na njoj su ostale bez mene.

Ne spadaš više među meni drage ljude

Ne spadaš više među meni drage ljude.
I kad bih te se setio ne bih znao
šta ću s uspomenom na izbledelu tebe.
Sama si se potisnula iz mog srca,
sama odlučila da budeš sama i budem sam,
samo što ti svoju samoću deliš s ljudima,
a ja svoju sam sa samim sobom.

Zagrcnem se ponekad slanom kišnom kapi,
skliznulom iz slike koju vidim kad zažmurim.
Nažalost, preživim, pa opsujem sebe
što dopustim sebi da si mi još uvek lepa,
i što još uvek želim da je tebi bolje nego meni,
mada više ne spadaš među meni drage ljude.

Kad imaš s kim

Kad imaš s kim,
možeš da lenčariš,
možeš da pitaš šta ćemo,
možeš da možeš sve.
Niko ti ništa ne može,
kad imaš s kim.

Možeš da radiš
sve što se radi kad imaš s kim,
možeš da ne radiš
sve što se ne radi kad imaš s kim.
možeš da zagrliš kad imaš koga,
da šapnete jedno drugom
da imate sreće što imate s kim
i da zaboravite kako je bilo teško
dok niste imali s kim.
Kad imaš s kim,
možeš da ideš kud god poželiš,
kad imaš s kim,
ne moraš nikuda da ideš.
Kad imaš s kim,
ne možeš da ne budeš srećan.
Kad imaš s kim,
ne možeš da ne voliš život.
Kad imaš s kim,
možeš da budeš tužan
(ali samo bez razloga,
onako, došlo ti).
Kad imaš s kim
ne možeš da budeš
takav kakav si kad nemaš s kim.

Sve to bi možda mogao sa nekim drugim,
ali je lepše kad imaš s kim.

© 2019 Goran Tadić