Oprosti mi stihove

Ispuniš mi oči

Ispuniš mi oči, tek što ne kapneš,
al’ ne dâ nam se da se razdvojimo.
Pliva mi tako pogled u tebi,
dok se talasaš u mojim očima.
Ronim u sebe na dah, da izronim biser,
koji nikom nije potreban.
Zagrcnem se rečima, brzoplet sam,
žurim da izgovorim sve što me guši,
ali prećutim, jer više ne umem sa rečima,
kao ni sa tobom.

149. pokušaj da napišem poslednju pesmu o tebi

Taman mi se učini da se mirim sa nemanjem tebe,
a onda shvatim da će još mnogo vode obrazima proteći,
dok se ne dogovorimo
da treba da živiš u kutijici za sitnice,
zaturenoj na tavanu, prekrivenoj prašnjavim sećanjem.
Još uvek štrčiš u šumi drugih žena,
kao Pančićeva omorika.
Gledam te ponosno, kao da si iz mog dlana iznikla,
kao da je moja zasluga što si stasala u najlepše zelenilo,
u jedini orijentir, meni vidljiv gde god da sam.
Jednom ćeš mi, nadam se,
oprostiti što nisam neko bolji,
kada te već ovoliko volim.
Pokušao sam da te volim manje,
ali to sa tobom nije moguće.
Trudim se da ti ne pripišem
baš svaku nesanicu, ali ne uspevam.
Čim trepnem, sanjam te.
Kako ti napreduješ sa zaboravom?
Znam, teško je i žive zaboraviti.
Ne brini, uspećeš,
samo ne smeš zaboraviti
da moraš da me zaboraviš.
Pomoći će ti ružne uspomene.
Ništa mi tvoje po zakonu ne pripada,
a opet, sve tvoje je moje.
Lopovska posla.
Slažem dragulje uspomena,
prebiram, prebrojavam, ali te ne trošim.
Ne dam da te zaboravim.
Da mogu kroz vreme da se vratim, ne bih se rodio.
Da mogu da me nema, kao da me nije bilo,
da ne moraš da se mučiš da me zaboraviš,
niko srećniji od mene ne bi bio.
Neka me nigde. Neka me nikad.
Neka me, za tvoj spokoj, za tvoju sreću,
da me nikad ne sretneš i ne zavoliš,
da ne ostaneš upamćena kao Tadićeva omorika.

Nežna pesma

Govorim sve nežnije, ćutiš sve grublje,
kažnjavaš me zbog, tek raspakovane, besplatne sreće,
koja nas zadesila mojom krivicom, jer sam poverovao
detelini sa četiri lista, tebi, sebi i nama,
a ti poverovala svemu u šta verujem
i dozvolila me sebi.
Pružio sam ti sve, a dao samo onoliko koliko si uzela.
Sve ostalo je netaknuto ostalo, da kod mene praznuje.
Badava mi ovo trokrilno srce, kad zvrji prazno,
škripi pri svakom otkucaju, kao da ječi,
nesrećno, jer nisi srećna, a mogla si i sada biti,
kao što si bila, dok si govorila.
Tešim ga da nisi nesrećna i da samo nisi srećna.
Odakle mi više ovolika nežnost? Od čega?
Tako se lako dosetim da te nežno želim,
kao da je to tek tako: ljubiš, miluješ, kao svi drugi.
Nadmašim sebe nežnijim nežnostima,
al’ me iznenada savest izgrize što nisi tu,
da, kao fil za tortu, probaš neku od nežnosti,
da kažeš: “Moglo bi biti slađe. Umeš ti to bolje”,
a ja, kakav sam, nežnije te želim
i tražim način da nežnije zamolim
da ponekad ćutiš nežno.
Govorim sve nežnije, ćutiš sve grublje.
Stisnuti zubi satenu neće nauditi.
Dok me ima, kliziće nežnost niz moje usne,
jer sve što izgovorim, tvoje je zauvek.

Okreneš glavu na drugu stranu

Okreneš glavu na drugu stranu,
kad se prepoznaš u mojim besmislenim mislima.
Najradije bi pobegla iz prošlosti,
al’ ne pitaš se ti da li ću te pustiti iz sećanja.
Nečeg se stidiš, ja ne,
ne zameram ništa ni tebi, ni sebi,
svako od nas trošio je svoj džeparac, sitniš srca,
osmislio, ili obesmislio i ljubav i život,
onako kako je najbolje umeo.
Još uvek želim da ti je bolje nego meni
i jedino me još raduje da mi gore ne može biti,
što, ako je Boga i pravde, znači da ti je dobro,
da bolje ne može biti.
Čuvaj to dobro, trebaće ti sve više,
biće ga sve manje, nestašica je ljudi.
Faliću ti, al’ nećeš priznati da ti falim baš ja,
nadaćeš se da tek treba nekog da sretneš:
“valjda se neko i za mene rodio”,
a nećeš znati da je baš taj, što je za tebe rođen, umro
i da se uzalud nadaš nekom boljem od njega.
Uverena da te se ne tiču moje neproživljene misli,
okreneš glavu na drugu stranu,
da nam se pogledi na život slučajno ne bi sreli,
da ne vidimo koliko se razlikuju od onoga kakvi smo.
Okreneš glavu na drugu stranu,
kao dete kad zažmuri i kaže: “Ne vidiš me”.

Plan(ina)

Plan je ovakav:
napraviću planinsku kućicu
(planinu sam već napravio).
Uselićemo u poslednji čas,
pred višemesečnu mećavu.
Imaćemo sto kubika drva,
sto dana, sto noći za planiranje
prvih sto godina sreće
i za dogovor o tome
koliko će nas biti za stolom.
Na satenskoj postelji
pisaćeš moju biografiju.
Između dva poglavlja,
na zamagljen prozor,
zapisaću svoj kardiogram,
koji će pred zoru postati kristalni stih,
spreman da nam, čim otvorimo oči,
izda dnevnu i noćnu zapovest.

Eto, možemo po planu,
a može i ovako da ostane,
kao da se ne poznajemo.

Nije pošteno da ti nedostajem

Nije pošteno da ti nedostajem.
Ne sme ništa da ti fali, zaboravi me.
Sve što je vredelo pamtiću ja,
svakako neću doživeti ništa za pamćenje,
a tvoja budućnost tek će da se pamti.
Mirisaću na tebe, da zbunim druge žene,
a tvoj dah na mom dahu
treperiće u ritmu ovoga što osećam
i sve što izgovorim biće tvoja zasluga.
Ja sam svoje u dve reči rekao.
Nije pošteno da ti nedostajem.
Moja kosa je srasla sa kožom
među tvojim prstima,
pa te ponekad golicam, kao uspomena.
Ne dam da te uspomena muči,
al’ ne pitam se ja,
već nešto u tvojim grudima,
što osećam k’o svoje,
a ti misliš da je tvoje,
pa ti nedostaje bilo šta moje.
Nije pošteno, ti si ipak ti, a ja samo ja.

Ne kažem tebi, mila

Dušo moja… Ne kažem tebi, mila,
pokušavam svoju dušu da dozovem,
da sednemo i porazgovaramo,
kao da smo odrasli, kao da nam nije ništa,
kao da se nismo rastajali,
da je pitam da li se umorila od umora,
da li mi zamera, ili će mi reći hvala,
što sam joj tebe priredio.

Srce moje… Ne kažem tebi, mila,
ponekad srce nazovem tvojim imenom,
da ne misli, sada kada mi ne treba,
da sam ga zaboravio.
Kako da ga, nakon tebe, zaboravim?

Srećo moja… Ne kažem tebi, mila,
prizivam prošlo vreme sa četiri lista,
tek da proverim jesam li sanjao
to što sam sa tobom doživeo.

Ljubavi moja… Ne kažem tebi, mila,
već osećanju, koje mi ne dâ da ne osećam,
tera me da živim i kad mi se ne živi
i da tragam za odgovorom na pitanje
za kojim još uvek bezuspešno tragam.

Živote moj… Tebi kažem, mila.

Poseta

Privučem sebi jorgan i kažem:
“Sedi na kraj kreveta. Lepo što si svratila.
Što si to donosila? Imam sve. Nosi deci”.
Kažeš da čuvam za kasnije, kad odeš,
a ja prećutim da mi tek onda ništa neće trebati.
Pipneš mi nadlanicom srce i kažeš:
“Jao, pa ti sav goriš”.
“Sad je dobro, kako je bilo”, kažem,
“bolje od ovoga neće biti”.
Teraš me da pijem limunadu,
“Izgubio si puno tečnosti”, kažeš,
a ja obećam da neću više plakati.
“Hajde, makar pokvasi usne”, moliš me,
a znaš zbog čega su suve.
Zapovediš da moram mirovati,
a znaš da ne umem, nego tek da kažeš.
“Nemoj da moram da brinem.
Bar nekad budi pametan i poslušan.
Hajde, javi ako ti nešto treba
i nemoj da se prepustiš,
a ja ću gledati, čim budem mogla,
ponovo u san da ti svratim”.

Nekako nikako

Ako se ne pozdravimo, ne zameri,
znaš da jedva čekam da odem.
Sve se nešto nadam da je tamo bolje,
ovde ništa, osim tebe, nije valjalo.
Ne znam kako drugi vole,
al’ ja to nekako čudno,
nekako bolno.
Možda je i drugima
nekako teško,
pa misle da će svakog časa
nekako umreti,
al’ nekako im se ne da,
pa nekako trpe
i žive nekako.
Ja nikako.
I kad bih nekako živeo,
jedva bih čekao da prestanem,
al’ da se ne opraštam od tebe,
jer ne bih preživeo kada bih znao
da te poslednji put gledam.
Ako se ne pozdravimo,
zameri što sam pobegao
i nisam još jednom rekao
ono što nikad više nećeš čuti.
Duri se i zvocaj, zaslužio sam
kad nisam umeo da volim
k’o sav normalan svet,
već nekako najviše na svetu
i nekako do kraja života.

Milioner

Da mi je da još samo milion puta pogledam u oči tvoju dušu,
da se čudim kako možeš tako dugo da izdržiš da ne trepneš,
da izludim jednom i od radosti, ovako lud od tuge.
Da mi je da još samo milion puta veruješ, kada ti kosu dotaknem,
da će sve biti dobro, jer ja tako kažem, jer umem da nam bude dobro.
Da mi je da se još samo milion puta tvoje usne na mojim istope od želje,
da ih razmazujem po tvojoj koži, dok klizim po ostatatku tebe,
da ih na mesto, na kratko, vratim, tek da šapneš nešto nerazumljivo, a lepo.
Da mi je da me još samo milion puta, kao prvi put, voliš,
da ti trepavice trnu od mojih golicljivih ugriza,
da se pitaš zar sam toliko nezasit da mi još uvek zalogaj tebe fali,
da se pitaš koliko je to moje srce kad ne mogu da ga napunim.
Da mi je da se još samo milion puta moje srce vidi spolja
kad milion puta uradiš bilo šta što ima veze sa mnom,
da me pitaju čime sam zaslužio toliki orden, a ja da im ne kažem,
nek’ puknu od zavisti što si izabrala mene da za tebe živim.
Da mi je da još samo milion puta, u prolazu, poljubim tvoj osmeh,
da me pitaš: “Šta ti je, bleso?”, a ja da kažem: “Pa, ništa, srećan sam”.
Da mi je još samo milion dana i milion noći pretrpanih tobom,
da dokažem da umem da živim, da poverujem u sve u šta ne verujem,
u letu da sakupljam pahulju po pahulju za tvoju venčanicu,
a ti da kažeš: “Ne treba toliko. Neću da me veo sakrije od tebe.
Nagledaj se. Zaslužio si, kad si me milion godina željan”.

© 2017 Goran Tadić