Oprosti mi stihove

Kao ljubav

Bila si prelepa, kao ljubav,
ja duhovit, kao ljubav,
ti preslatka, kao ljubav,
ja preosetljiv, kao ljubav,
ti predobra, kao ljubav,
ja nemoguć, kao ljubav.
Bila si zbunjena, kao ljubav,
ja slatkorečiv, kao ljubav,
ti čarobna, kao ljubav,
ja besmislen, kao ljubav.
Bila si i ostaćeš kao ljubav,
sve dok ne nestanem, kao ljubav.

Jednom ću ti pisati

Jednom ću ti pisati o tome kako sam mogao biti srećan.
Pokušaću da ne budem nesrećan zbog sećanja na propuštenu sreću.
To je tako, srećni životi uvek su tuđi, a nama pripadnu ovi naši,
pa se pitamo kako li je tek onima, kojima su naši životi tuđi.

Jednom ću ti pisati o tome kako sam postao nepismen,
kako je sve stalo i nestalo, jer živim samo ono što pišem.
Sećaš li se ljubavi? Pisao sam je velikim, kitnjastim slovima,
kao da je Bogom dana, kao da si Bogom dana
da je pred spavanje i pred buđenje čitaš
nekontrolisanim treptajima zaslepljenog srca,
da se čudiš kako umem da predvidim
šta ćeš osetiti kada budeš čitala
šta sve ume na srce da mi padne
kada poželim da te ne želim takvu kakva si.

Jednom ću napisati, ali samo jednom, čitav svoj život.
Nasmejaću te i dosaditi već na prvoj strani,
al’ mamiće te slova mog neuspeha,
po isprekidanoj liniji života, preslikanoj sa mog dlana,
slična slovima, kojima sam postigao nemoguće – dodirnuo ti srce.
Čitaćeš između redova ono što nisam umeo da napišem,
ostaćeš slovoljubiva čitavog života, ali ćeš proklinjati svako slovo,
kojim sam priznao ono što niko, ni sa klinovima pod noktima, ne bi priznao.
Neka sam i ja proklet, kad nisam predviđen za nešto ozbiljnije od ljubavi.
Crko, dabogda, kad zbog druge žene mrzim ljubav!
Toliko je mrzim da bih voleo da ni tebe ne volim.
Šta sam to, zaboga, u tebi zaboravio, pa ne umem da te zaboravim?

Jednom ću ti pisati, pa ću te pitati da li si svesna
da je svaki tvoj pokret putokaz i smernica mojim potezima
i da li znaš da je sve što osećaš moja zasluga,
jer sve što osećam tebi poklanjam, meni ne treba.

Znaš li koliko si lepa? To se ne vidi u ogledalu.
To samo ja umem da vidim i zapišem,
jer želim da se čitaš onako kako te vidim.
Namerno si toliko lepa, samo da bi mi pravila zazubice i zausnice,
da mi voda na usta, a krv na srce poteče,
kada se setim da sam ljubio nepregledno prostranstvo tvoje duše,
zbijeno u nemerljivo malom prostoru između mojih usana
i kože na tvojim kapcima,
ramenima, leđima, grudima, kolenima, stopalima…
Gde to ima?
Jednom ću ti i o tome pisati. To moraš pročitati.

Nisam ja, mila moja, nevoljen, kao što osećaš.
Nisam lud da ne budem voljen samo zato što me ne voliš.
Tvoje je da postojiš, a to radiš baš onako kako želim.
Kud ću veće ljubavi od toga?

Znaš li da me strah da napišem koliko te volim?
U strahu su velike oči, skoro koliko i srce u ljubavi,
zato i ne pišem, jer se bojim da mi srce ne iskoči
ako napišem da više od bilo čega želim da te vidim,
makar mi oči iskočile, makar bila poslednje što vidim.
Daće Bog, ako nije slep, da budeš poslednje što ću videti.

Falinka

Gledam te i mislim –
neće biti da su to njene oči
(ne smem da pomislim
šta bi bilo kad bi’ gled’o niže).
Mislio sam da si nakinđurena,
k’o one što moraju da se kinđure,
a nisi, taman si previše lepa za mene,
pa skraćeno kažem da si prelepa.
Čim sam te ugled’o, odma’ si mi bila
nekako najlepša na svim svetovima,
u čijem sam stvaranju učestvov’o
i nekako si mi, k’o krpelj, za srce prirasla,
al’ sam se ponad’o da imaš mrvu pameti
i da ćeš kasti: “Šta će mi ovaj, vid’ kaki je”.
Sa drugim delom mog’o bi’ se složiti,
al’ lično mislim da bi’ ti mog’o biti od koristi
po pitanju odgovora na ljubavno pitanje.
Ne bi’ da se mešam u unutrašnje stvari,
al’ malo je čudno kako si dosad mogla bez mene.
Ne bi’ ni da se falim, al’ koju god da pitaš
svaka će za mene kasti da boljeg nije imala
i da ni ti od mene boljeg nećeš naći.
Ja ti lepo kaz’o: “Izvin’te, ja Vas volem”,
a ti meni: “Morate odležati, da se na zlo ne da”.
Mustra si ti meni, kobajagi, ne mariš,
a ustvari nećeš da se vidi da mariš.
Iskren da budem, to me i brine.
Kako možeš da trpiš moje stihove boje meda,
vrcane u ritmu kloparanja neregistrovanog srca?
Nisi ti baš sasvim čista, čim ti je lepo
u društvu, jedva preživelog, pesnika.
Hajde, ponovi šta sam govorio
o praporcima na mojim nezauzdanim rečima,
o ruzmarinu u naručju tvojih drugarica
i haljini od heklanih pahulja, za slučaj da bude leto
kad pristaneš da me trpiš čitavog života?
Badava ‘ladim jezik, kad ništa ne slušaš.
Samo trepćeš u ritmu sitnih slatkih laži,
koje izmislim, da ne bi shvatila da si u bajci,
pa da mi se, nedajbože, prepadneš i pobegneš,
a ja ostanem žaba do prve rode,
pa posle bude – džaba ti žaba.
Tvoje je da me nećeš, moje da te nateram da ‘oćeš,
a ne ovako, da budemo pasent, što je redak slučaj.
Jedno je pisati ljubavne pesme, a drugo živeti ih.
Nisam navik’o da me neka vole.
Kažu one meni – ti si meni to i to, al’ nije to to.
Ja ne znam šta je ljubav, al’ znam šta ljubav nije.
Dosad je uvek bilo da nije, pa me brine šta ako ovo jeste.
‘Ajde, ti si pametna, pa kaži da l’ jeste, il’ nije.
Vol’o bi’ da jeste, al’ šta ako nije?
Il’ ako jeste, pa neko, nedajbože, pod voz skoči,
il’ popije otrova, il’ ode u politiku,
pa ovaj što je ost’o normalan poludi od žalosti,
il’ dalekobilo počne pesme pisati, a ne ume?
Tačno sam znao da imaš neku falinku.
Da si bar gadna, pa da mi ne trebaš,
il’ da se opametiš, pa da ti ne trebam,
nego ovako, k’o da se volemo,
k’o da je ovo prava ljubav
i to baš sad kad sam rešio
da za mene ljubavi nema,
da mi niko ne treba,
da volem da umrem,
a ti me teraš da ne budem svoj, već tvoj.
Kako da ne budem tvoj kad nisam svoj
otkad sam video tvoje oči,
za koje još uvek sumnjam da nisu tvoje,
prelepo, glupavo moje?

Okreneš glavu na drugu stranu

Okreneš glavu na drugu stranu,
kad se prepoznaš u mojim besmislenim mislima,
najradije bi pobegla iz prošlosti,
al’ ne pitaš se ti da li ću te pustiti iz sećanja.

Nečeg se stidiš, ja ne,
ne zameram ništa ni tebi, ni sebi,
svako od nas trošio je svoj džeparac, sitniš srca,
osmislio, ili obesmislio i ljubav i život,
onako kako je najbolje umeo.

Još uvek želim da ti je bolje nego meni
i jedino me još raduje da mi gore ne može biti,
što, ako je Boga i pravde, znači da ti je dobro,
da bolje ne može biti.

Čuvaj to dobro, trebaće ti sve više,
biće ga sve manje, nestašica je ljudi.

Faliću ti, al’ nećeš priznati da ti falim baš ja,
nadaćeš se da tek treba nekog da sretneš:
“valjda se neko i za mene rodio”,
a nećeš znati da je baš taj, što je za tebe rođen, umro
i da se uzalud nadaš nekom boljem od njega.

Uverena da te se ne tiču moje neproživljene misli,
okreneš glavu na drugu stranu,
da nam se pogledi na život slučajno ne bi sreli,
da ne vidimo koliko se razlikuju od onoga kakvi smo.

Okreneš glavu na drugu stranu,
kao dete kad zažmuri i kaže: “Ne vidiš me”.

© 2019 Goran Tadić