Proza

Anka

Kad god mati pravi krofne, ona kaže “nosi Lazi i Katici”, k’o da sam ja najmlađi u kući. Zanovetam, al’ nikad nije bilo da nisam ‘teo nositi to što im mati šalje. I kad ne mesi, ja kažem idem po testeru, il’ neku drugu alatku, a mati pita šta fali našoj testeri, pa se srdim što pita, kad valda ja znam šta mi treba i pitam ‘oće l’ ona drva testeriti, il’ ja. Kad se malko primirim, pitam da l’ ima nešto za njih, a ona se pravda da nema, kad smo sve pojeli što je u kući bilo. Taman stignem do kapije, a mati viče za mnom “Čekaj, evo ti ratluk, što su Vujkovi doneli kad su na Slavi bili, daj to Katici”, a ja se smeškam, znam da će biti nešto za poneti, pa će baba Katica, kad vidi, kasti “Iju, dete, što si to donosio, onaj keks, što si onomad don’o nisam ni načela, drži to, nosi kući, deci”, a zna da neću nazad nositi. Pitam di je deda Laza, a ona kaže “Eno ga, dangubi po dvorištu”. Ja ga nikad nisam vid’o da ništa ne radi, al’ baba Katica valda zna zašto tako kaže.

Zatek’o sam deda Lazu di sedi pod dudom. Mislio sam da se umorio, a kako i ne bi, star čovek, a vazda je nešto radio. “Šta je, deda Lazo, zabušavaš?”, ‘tedoh da ga zadirkivam, al’ se nije osvrn’o. Bilo mi to čudno, jer je vol’o kad ga zadirkivam. Kad sam mu priš’o, ozbiljno sam se zabrin’o. Bio je crn u licu, k’o zemlja. “Tebi nije dobro, o’ma ću ti doneti vode i šećera”, a on mi tek blagim pokretom šake pokaz’o da se manem toga. Čučn’o sam pred njim, da ga bolje pogledam, a on reče: “Volem da umrem”.

Da je neka druga prilika, svašta bi’ mu kaz’o i zadirkiv’o bi ga, a i on bi se šalio, al’ sam se ovog puta baš zabrin’o i samo sam ćut’o. Ček’o sam da čujem šta će mi kasti. Nije kaz’o ni da kažem baba Katici da nam skuva kafu, nije ni cigaru tražio, samo je ćut’o, čini mi se, čitavu večnost. Šta se kaže nekom ko ‘oće da umre? A star čovek. Otkud ja znam, možda se starcima prikaže, javi, pa sede i čekaju dogovoreno vreme. Kad je neko mlad, pa kaže da ‘oće da umre, ipak se iznenadiš, pa kažeš “Brezveze divaniš, nadživećeš ti mene” i još kažeš pomeri se s mesta, al’ deda Laza je im’o devedesetjednu godinu. Bez obzira na tol’ke njegove godine, ovako nešto nisam očekiv’o. Bio je vitalan i pun duha, što se kaže, a za tak’e misliš da nikad neće umreti. A možda se opet nešto sprda sa mnom? Zna da mu ne mogu na tako nešto ništa uzvratiti. Na posletku, ne pita se on kad će umreti. Jedno je šta bi on možda vol’o, a drugo šta će biti. Ćut’o sam k’o riba.

“Ne znaš ti šta znači četrdesetsedam godina svakog dana umirati”, reče Deda Laza, a ja se umal’ nisam onesvestio, kad sam čuo. Kak’o umiranje, šta bulazni? Ta, svaki dan smo se šegačili i pričali koješta, nikad mi na um nije palo da ima takvu muku, zbog koje bi poželeo da umre. Srce mi je lupalo, mislio sam iskočiće, al’ nisam smeo ništa da kažem, ni da pitam. Ček’o sam da nastavi, al’ sam mislio ako ne progovori istog časa, da ću, namesto njega, pandrknuti.

“Nema više moje Anke”. Aha, znači, ipak je tol’ko loše da ne zna šta priča. Kakva Anka, naopako? Pogled’o me, bile su to najtužnije oči, koje sam u životu vid’o.

“Prvi put ‘teo sam umreti kad me zavolela. Ja sam nju vol’o, ne može se rečima opisati, al’ sam mislio nije važno, volem je, pa šta, al’ kad je i ona mene zavolela, ‘teo sam da umrem. Lako je nju voleti, al’ šta je našla na meni? Bilo me sramota što sam dvadeset godina stariji od nje. Ter’o sam je, a opet, Boga molio da ostane. Nikako nisam im’o pameti da rešim kako da bude najbolje za nju. Ako odem, biće joj teško, ako ostanem, opet teško, da je teram boleće je, da kažem ostani… Kako? Sramota me bilo što sam tol’ko stariji. Ta, ćerka bi mi mogla biti. Sam Bog zna kol’ko me to bolelo, al’ nisam mog’o umreti, a ‘teo sam, jer bi’ tako sve bilo rešeno. A opet, da sam umro, moja Anka bi patila, a to sam najmanje želeo. Tad sam se zarek’o da ću živeti kol’ko Anka bude živela. Nisam ja blesav, znao sam da čovek ne odlučuje kad će umreti, al’ opet…

Uvek sam se lako zaljubljiv’o. Čemu žene služe nego da ih čovek vole? Može ona biti kuvarica, il’ ministarka, svaka vole da bude voljena, a muškarcu je dužnost da ih vole. Svaku sam vol’o, al’ kad sam Anku zavol’o o’ma sam znao da nije isto k’o sa drugim ženama. Ni sad ne znam zašto je to tako, al’ je tako. Nije to bila žena, ne mogu kasti da l’ je anđeo, il’ možda moja duša, znam samo da ja nju nisam vol’o samo onako k’o što se žena vole.

Cela veka slušaš kako se neko za nekog rodi, pa opet nešto ih ne viđaš često kako žive k’o jedno, već jedno i jedno. Kad jako voleš sebe, tu ljubavi nema.

Devedesetjednu godinu imam, a pričam k’o dete, je l’ da? Izlapeo starac, pa priča koješta? E, moj sinko, ovo ti srce divani, a srce ne može k’o mozak da izvetri. Šta je u mom životu bilo važno? Šta sam sve proš’o, ni sanj’o nisam da živ čovek može preživeti tol’ko toga. Kol’ko je samo ratova bilo. Tuga, beda, ogadi se čoveku i život i čovek, pa opet sve to prođe, zaboravi se. Nigdi iz kuće nisam mrdn’o, osim u vojski kad sam bio, a živeo sam u deset država. Ni jedna nije valjala.

Vol’o sam sinove, više neg’ mati što ih je volela, a volela ih je, k’o što samo mati ume, samo što   se to ne sme kasti, jer niko ne bi verov’o. Izrasli u čestite ljude, na moj ponos i diku. A tek unuke kako sam vol’o, to zna samo deda. E, ondak sam praunuke prepustio sinovima, da i oni uživaju da budu dede.

Cela sam se veka žalio da me bolu noge, glava, leđa, a ja sam to samo zato da sakrijem šta me stvarno bole. Namrštim se i kažem mani me, Katice, nije mi sad do toga, ako je mislila da idemo negdi u goste, il’ na Slavu. Kad bi me ipak naterala, jer su kumovi kaz’li da će se na nas naljutiti ako ne dođemo na Slavu, ja bi’ iš’o, al’ sam znao šta će se desiti kad tamburaši zasviraju Ankinu pesmu, a svaka je pesma Ankina, pa sam brin’o da ne pokvarim kumovima Slavu, kad umrem za astalom. Nisam, jer sam se tako zarek’o, al’ je uvek malo falilo. Učini mi se da ću zaplakati, al’ oči se zainat stisnu, ne daju duši da se iscedi, da mi bar nekad bude lakše. Kol’ko su mi samo puta suze krenule, ja se obradujem, mislim zaplakaću, al’ one, kad se oku približe, negde zaglave, pa bude teže neg’ što je bilo dok nisu odnekut krenule. Ost’o sam ih željan. Evo, sad bi’ mog’o plakati k’o kiša, al’ neće one. Ne daju da moju Anku zadnji put okupam.

Kol’ko nas sa neba Tito gleda, tol’ko nas i Bog gleda. Nema od tog’ ništa, al’ volu ljudi da veruju da je neko drugi zadužen za njih više od njih samih, pa sve čekaju ako ne učine kakvo zlo da će ih, kad, umru, smestiti na neko mesto sa pet zvezdica, pa ne rade ništa, već samo čekaju, jer ko radi taj  greši i zgreši. Plaši se čovek da ne završi u kotlarnici, a da je to stvarno k’o što pričaju, di bi’ nebo s tol’kim pepelom? Ko zna, možda je to ta kosmička prašina. Nikako čovek da  shvati da su i Raj i Pakao u njemu, za života, jer bi ondak mor’o preuzeti odgovornost za svoj život. Ovako, sve se nada da će mu neko oprostiti, jer što bi se on brin’o kad ima tol’ko gorih od njega, pa ako je nebeske pravde, neće baš njemu pripasti mesto do kazana.

Da se razumemo, ljubiti nije greh. Ima dovoljno grehova na spisku, može se bez tog jednog, a najmanje zla činiš kad nekog voleš. Ako i činiš, činiš ga i sebi, jednako koliko i onom koga voleš, pa se to poravna. Kol’ko puta čuješ da neko nekog, il’ nešto ne vole? Zar to nije veći greh? Lako je ne voleti nešto što ne voleš, al’ ajd probaj da ne voleš nešto što voleš.

Jedino ja bi’ znao, kad bi pokatkad Anka našla nekog, ne zato što je ona ‘tela, već zato što je to ‘tela njena mladost. I uvek je pazila da niko ne sazna, da sina ne sramoti. Nikad za nju selo nije imalo ružne reči, samo falu, a da se saznalo, niko je ne bi razum’o, takvo je selo. Ja bi se radov’o kad bi našla nekog, dok je mlađa bila, posle nije nikog imala. Nad’o sam se da će je taj možda ženiti, da joj lakši život bude, a možda bi ga i zavolela. Bio sam k’o ker ljubomoran, al’ sam se radov’o zbog nje, jer od tog što je ja volem nije imala ništa, pa sam se nad’o da će je taj neko voleti i usrećiti. Tad bi mi se grudi pokidale i bolelo me sve što boleti može, al’ sam se nad’o da je moja Anka najzad našla svoju sreću. Pomišlj’o sam, ako bi drugog zavolela, ondak joj ne bi teško palo da čuje da sam umro, pa bih i ja najzad mog’o da se smirim. Nije takvog bilo, a možda Anka i nije dala da je neko drugi vole. Imala je važnijeg posla. Čestit čovek, il’ žena, najmanje o sebi vodi računa.

A možda je samoćom moja Anka ‘tela za života da okaje naš jednodnevni greh?

Sama je Anka sina podizala i stvorila od njega čestita čoveka. Nije povuk’o na svog babu, koji ga se setio tek kad je za vojsku i ženidbu stas’o i ‘teo da ga vodi kod sebe, kad ga ostavila žena zbog koje je Anku i njega napustio, dok je ovaj još bio sasvim mali, al’ mu sin kaz’o kad ti dosad nisam treb’o, ne trebam ti ni sad. Dobro mu je i kaz’o. Niko nikad Anki nije pomag’o, a brinula je o svima. Kad je muž napustio zbog druge, ostala je sa malim detetom, bolesnom babom, babom od kog koristi nije bilo, jer je uvek bio pijan i materom, koja je u dalekoj varoši radila, pa je samo katkad kući navraćala. Moja Anka ih je dvorila i dodvorila, sina iškolovala i na kraju ostala sama, a ja nisam znao kako da joj pomognem. U jesen, kad kamion sa drvima kroz selo prođe, ja ga stopiram i dam mu pola novaca i više, da ode pred Ankinu kuću, da kaže da mu ostalo još tih pet meteri, pa bi dao u po cene i još će joj iseći na koju meru bude ‘tela, za njen šporet, pa se Anka obraduje što je dobro prošla sa ogrevom. Dok joj je mati bila živa, im’o sam s poštarom dogovor da joj da više novaca i da kaže da su povećali penzije, samo nisu stigli da jave na radiju. Imala je Anka više novaca od mene, slao joj sin iz varoši, al’ sam vol’o da nekako pomognem, a da ona to ne zna. Sinu sam joj slao novaca, dok je studir’o, al’ po malo, da ne posumnja i potpisiv’o sam tako da se ne pozna ko šalje. Čudio se sigurno, al’ kad si momak nije te puno briga od koga je, važno da stiže. Isto tako i kad je bio u vojski, u Mostaru, a pakete sam slao na ceo vod, on bi to svakako sa njima sve delio. Naopako, da je Anka kojim slučajem saznala, o’ma bi mi oči iskopala, nema veze što me vole, tak’a je čestita i ponosita bila, a bila je mal’ko i prgava. Jedared, dok smo još divanili, kaz’o sam joj da je k’o tigrica, pa se naljutila.

Ja sam nju do jutros vol’o k’o muškarac. To niko ne bi verov’o, ko ni ti što ne veruješ. Katica i ja u krevetu smo k’o brat i sestra već četrdeset godina, a sa Ankom bi’ mog’o, osetim to, sramota je to i pomisliti, al’ je tako. Lepa mi je ostala k’o prvog dana kad sam je ugled’o. Kad bi je neko od mlađih  pomen’o, kaz’o bi baba Anka, a ja se štrecnem, kako za nju može kasti da je baba, kad je k’o devojčica i lepa k’o što treba žena da je lepa. Želeo sam da milujem te njene bore i milov’o bi’ ih, k’o da ih nema, jer ja to ni ne vidim. Ost’o sam je željan, al’ ja je nisam vol’o samo onako k’o što se žena vole.

Čudiš se kako znam da me Anka volela do zadnjeg časa? Ne čudi se, jer bi’ mog’o pomisliti da te niko ne vole, čim ne znaš kako je to kad te neko vole. To se oseti. Ne kaže se badava da su to osećanja. Tol’ke su knjige o tim pisane, nešto malo sam čit’o, al’ sam brzo batalio, kad sam vid’o da ni učene glave na kraju ne umeju da objasne ljubav.

Kol’ko smo se puta Anka i ja rastajali. Bilo je da se po dve godine ne sretnemo ni na vašaru, a ja nikog ne pitam za nju, da me ne bi pitali “Je l’, a šta tebe tol’ko zanima šta je s Ankom”, a moglo bi i do nje doći da sam se raspitiv’o, pa bi znala da još mislim na nju. A znala je, osećala je i bez tog da se raspitivam, samo nisam ‘teo da bude sigurna, da ne kaže “E, sad mi ga je dosta, preter’o je”,  pa da me više ne vole. A ne bi mogla da me ne vole, samo bi se mučila i inatila neko vreme, pa bi me opet volela. Ne moš ti sotim da se boriš. K’o što ja ne mogu nju da ne volem, tako se ni ona ne pita. Kol’ko puta je ‘tela da me ne vole, pa opet ništa.

Najmanje sam se priseć’o salaša, na kom smo se samo tog jednog dana, voleli k’o muškarac i žena, ne zato što nisam ‘teo da se prisećam, već nisam smeo. Plašio sam se da se krv ne pokrene, da ne priznam sebi da bi’ je ljubio cela veka, nema veze što je žmurila, pa sam mislio da nije mogla da me gleda, jer sam tol’ko stariji. A ljubio bi’ je i vol’o bi je k’o muškarac sve do jutros. I tog’ sam ost’o željan.

Katicu nikad nisam prevario s nekom, al’ Anku jesam. Zavolem neku, al’ nije da je baš zavolem, nego napravim sebi da tako liči, pa bude lepo, al’ se ondak priupitam šta to meni treba kad nije ni nalik k’o što je s Ankom, pa se razbucamo. Ja joj kažem da joj ne trebam ja, već neko ko će je zapravo voleti, ondak ona plače i kaže da je niko k’o ja  nije vol’o, a ja se pitam sa kak’im je dosad bila, kad joj je to malo srca što sam joj dao tako veliko i probam da je utešim da će i nju neko voleti zapravo, a ne k’o ja, da se samo trudi. Ondak mi bude krivo što sam mislio da bi mog’o zavoleti drugu, a ja sam ustvari samo ‘teo da se razonodim i ubijem vreme, kad neće ono mene da ubije. Sad se čudim kako mi nije kod drugih smetalo to što su bile mlađe jednako k’o što je Anka bila.

Nema više moje Anke. Skoro da mi je krivo što nikad Bogu nisam verov’o. Da jesam, sad bi se mog’o nadati da ćemo negdi najzad biti zajedno, a nećemo. Možda i ne treba. Zar je malo što  smo pola veka proveli zajedno?”

Dlanovi su mi bili ulepljeni od ratluka, koji se sav istopio. Gled’o sam deda Lazine oči, koje su, činilo se, postale nekako vesele. Ućut’o je, a ja nisam znao šta bi’ kaz’o. Doneću ti vode, kaz’o sam, al’ sam jedva ust’o. Telo mi je drhtalo, kao da je u groznici, a nije. Nešto mi je i vazduha zafalilo i sav sam nešto bio smušen. Nisam znao ni šta ću kasti baba Katici, što ne uđemo u kuću i kako ću joj dati onaj istopljen ratluk. Nisam joj ni dao, već sam ga bacio iza kuće, a njoj sam kaz’o da smo nešto majstorisali, pa bi’ samo ruke da operem i da se ne bi’ zadržav’o. Požurio sam natrag do deda Laze i nisam ni čuo šta baba Katica viče za mnom. Kad sam mu priš’o, bokal mi je samo isklizn’o iz ruke i pao na zemlju. Deda Laza je, naslonjen na dud, nepomično sedeo. Vik’o sam deda Lazo, deda Lazo, al’ badava. Nije me čuo, inače bi se odazv’o. Izgledalo je k’o da se smeška. Kapci su mu bili spušteni, a lice mokro, k’o da je umiven. Iz očiju mu se još uvek nešto cedilo. Da su suze, bilo bi, valda, u kapljicama. Ne znam šta je to bilo, suze sigurno nisu.

Sa’ranili smo ga u četvrtak. Nije bilo puno sveta, samo familija i još nas nekol’ko, kojima kiša nije smetala. Baba Katica je zvala popu, iako deda Laza to nije ‘teo. “Di od sramote da ga sa’ranimo bez pope”, kaz’la je baba Katica, a sinovi se nisu mešali. Meni bilo krivo, šta joj je teško bilo da poštuje njegovu volju. ‘Teo sam popu pitati da l’ zna da je u nekom selu ovih dana neka Anka umrla, al’ sam se predomislio, nisam ‘teo da me pitaju “A što pitaš?”. Ja nisam ni čuo dok je popa pev’o. Čuo sam nekakav hor, neku muziku, k’o na filmu kad prikažu saranu, pa nasnime muziku, da bude tužnije ovima što gledaju. ‘Teo sam da plačem, mislio sam pokidaće mi se sve u grudima. Krenu suze, al’ zaglave negdi blizu oka, pa bude teže neg’ što je bilo dok nisam ‘teo da plačem.

Duša

Kad se čovek rodi, baaba mora otići u opštinu, il’ u crkvu, jer se to mora prijaviti kod matičara, il’ kod pope. Tako svi budu ravnopravni, jer na taj način, bez obzira šta  ko uradi za života, svako od nas ostavi trag da je postojao. Pred Bogom svi smo jednaki, a i država kaže da o tom vodi računa. Ja mislim da je to državi važno samo zbog planiranja, da bi znala kol’ko škola i radnih mesta treba otvoriti, kolk’o će imati prihoda i troška, a na kraju, treba voditi računa i tom kol’ko će parcela trebati, kad obavimo pos’o na zemlji. Sve se to planira. Biće da i Bog mora na vreme znati šta ga čeka, da napravi mesta, da se ne pravi gužva odjedared. Državni je pos’o da nas zbrine na zemlji i pod zemljom, pa je u redu da pravi plan, al’ mi nije jasno šta je to Bogu važno, kad duša ne zauzima puno mesta.

Tačan datum rođenja neke duše se ne zna. Nije duša vazduh, da je steknemo prvim plačem. Isto tako, ja mislim da kad neko umre, pa kažemo da je ispustio dušu, to ne mora biti baš tako, jer je neko ost’o brez nje i ranije. Ima toga, još kako. Tak’ima je teže živeti, neg’ onima što ih duša bole. Nevolja je što čovek ne zna tačan datum i priliku kad je ost’o bez duše. Dok on to primeti, bude kasno. Niko ne zna di duša ode, al’ ode. To ti je k’o što je Sima Šandorov im’o kera, pa nije vodio računa o njemu, mučio ga i maltretir’o. Ker k’o ker, vole svoga gazdu, al’ jedared i njemu dozlogrdilo, pa očo i niko ne zna di je očo i šta je sa njim bilo. Sima Šandorov je posle prič’o kako niko nije im’o kera k’o što je njegov bio i nad’o se da će mu se vratiti, al’ badava. Nije ni ker blesav.

Ne znam da l’ duša ima veze s onim kog voleš. Neki put mi se čini da ima, da čovek dušom vole, da mu duša ode kod tog koga vole, da o njemu vodi računa, pa ga bole to mesto di je duša bila. Kako ondak vole, ako duša nije kod njega? Pisalo se o tom dosta, al’ opet niko nije to tačno razjasnio, da se već jedared zna da l’ je dobro, il’ nije kad nekog voleš. Jebešga, kak’e fajde od ljubavi ima taj kog voleš i što si mu dušu dao (doduše, nisi se mnogo ni pit’o)? A opet, još kako bi mi imali fajde od ljubavi, kad bi nas vol’o taj kog volemo. A možda nas vole neko drugi i dao nam je dušu, a da mi to i ne znamo? Kako nas onda vole, ako mi to ne osetimo? Biće da duša ipak nema puno veze sotim.

Ljubav je kad voleš, a ne kad te neko vole. Vi’š ti šta je lepih pesama napisano i navek vole onaj što ih je pis’o, a njega niko ne vole, već se samo pravi važna ta što joj je pesme pis’o, namesto da i ona njega vole, pa da im bude lepo. Ih, ondak ne bi ni bilo pesama, kad bi to tako bilo. Sve se nešto duša s dušom rastaje, pa je ranjena i pokidana, pa bole, pa ode, pa se vrati… I opet niko ne zna di je.

A važan je detalj duša. Neki put mi se čini da čovek i ne zna čemu mu ona služi. Juri za novcima, za karijerom, ‘oće da se dokaže, a dokazuje se samo sebi, jer nikom nije važno šta će on postići, osim njemu. Ko ga vole, voleće ga i ako ostane siroma’. Slušam, ljudi kažu “volem deci da obezbedim lepši život”, a deci nije važno da l’ ih baaba vozi u školu autom, il’ biciklom. I tako baaba juri novce da otplati auto, a deca mu odrastu brez njega, jer nikad nije kod kuće, pa idu u školu peške, il’ aftobusom. Ondak, kad deca odrastu, cela veka im fali to malo duše što nisu dobili, radi auta i njine lepše budućnosti.

Volem tako ponekad da filozofiram. Što bi deda Laza kaz’o, “Tumačenjem duše bave se dokoni. Da je od tog kak’e fajde, već bi neko štogod korisno pronaš’o o duši.” A ja, baš k’o dokon, u’vatim da razmišljam zašto je to tako, sotom dušom. Spopadne me neki andrak, pa nikako misli  na drugu stranu da odu. Ondak mislim da me nečija duša posetila, samo ne znam čija i šta me se  setila, baš sade, kad najviše posla imam. Ako je to tako, zašto se ne predstavi, nego me drži u neizvesnosti, pa se prosto nekako glupavo osećam što ne umem da je poznam i da se lepo upitamo. Možda se njen vlasnik sekira što mu se ne vraća, možda je otišla od njega, brez njegovog pristanka? Znam, tako i meni bude, pa se pitam gde mi je duša, a ponekad, bogami, samog sebe pitam “gde će ti duša”, k’o danaske, kad mi veterinar kaz’o da keru nema leka i da bi najbolje bilo da ga uspava. Kanda i ker ima dušu, il’ je odn’o deo moje, kad je očo na onaj svet, jer sam se živ pokid’o i čini mi se umreću, a da odem kod doktora kaz’o bi “nije ti ništa”. To je radi toga što ni oni ništa ne znaju o duši, pa im lakše da tako kažu, nego da leče, kad ne znaju kako. Eto, badava im škole, kad ni sa svojom ne umeju, k’o ni mi što smo brez škole.

Kažem ja, duša se ne rađa i ne umire kad i mi. Kanda je mi sami pravimo kako znamo i umemo. Neko nam pokloni svoju, nekom mi poklonimo svoju, neko svoju proda, neko rasproda, neko razdeli, onako brezveze, k’o da njemu neće ni trebati, neko ostane brez duše, a ni ne zna di mu je ostala.

Eto, to mi je želja, kad bi se naš’o neko mudar, tako k’o Ajnštajn, da pronađe za mog života nekak’u formulu, il’ mašinu, kompjuter, šta bilo, samo da se može otkriti to sa dušom, kako nastane i nestane. Vol’o bi’, kad bi moglo, da napravidu nešto da se sve duše, il’ njeni delovi, ako je rasparčana, sastave i okupe na jednom mestu, bar jedared godišnje, da im bar nekad bude po volji i milo, da oprosti ko šta ima, da kažedu jedna drugoj najpre da im je žao zbog tog i zbog tog, a ondak u glas kažedu “Ma, nema veze, nemoj se jediti”. Tako na gomili, mogli bi ih lečiti i sastaviti. Moglo bi to. Sigurno bi o’ma smislili neku pomadu za dušu, ako je samo bolesna, il’ neki lepak, ako je pokidana. Treba samo doći do njih.

Ne vredi mi da o tom mislim, samo mi nešto prazno bude u grudima, tu di srce stoji, pa bole, a ne znam zašto bole kad je prazno. Badava filozofiram Što bi deda Laza kaz’o: “O duši se ne divani, duša se koristi.”

Temperatura

U pravu si, treba biti razuman i racionalan.

Reših, dakle, da pokažem da nisam ja baš tako glup i da ne umem samo srcem da razmišljam. Znam i ja ponešto. Čak imam i naučne dokaze za ovo naše (pošto ne možemo da se dogovorimo da li je ovo ljubav, u nastavku teksta zvaću je “ovo naše”). Da se ne radi o pukom teoretisanju (kakav je slučaj sa pesmama, naprimer), izvršićemo mali eksperiment (primereniji bi bio eksperiment iz hemije, pošto je ljubav, kažu, hemija, al’ bojim se, kakva si šeprtlja, nešto bi zapalila, pa ćemo takve oglede vršiti u laboratorijskim uslovima…).

Potreban ti je jedan krompir (ne moraš ga oguliti). Prepolovi ga i stavi na tanjir. Šta se dešava? Ništa, naravno. Sad uzmi jednu polovinu i stavi u vrelu vodu da se skuva. E, tako. Sada je probodi viljuškom i stavi uz onu nekuvanu polovinu. Bliže, da se dodiruju. Tako. Sačekaj malo. Primetićeš da je temperatura nekuvanog krompira porasla. Naravno, učila si to u šestom osnovne – pri dodiru dva tela, njihova temperatura teži ka tome da se izjednači.

Nije ti jasno? Te dve polovine krompira su naša srca, ćurko! Govorimo o egzaktnim stvarima, ništa ne izmišljam. Jesu li se naša srca dodirnula? Ne čujem? Znači, jesu. Dobro. Kako je onda tvoje tako hladno? Ako se uzme u obzir temperatura mog srca, koja je bezmalo dostigla tačku topljenja, tvoje bi moralo biti prilično zagrejano, ili bar mlako. Ne razdvajaj krompire! Eksperiment mora pokazati stvarno stanje, a srca su nam, svidelo ti se, ili ne, još uvek slepljena.

Dakle, ili “ovo naše” nema veze sa krompirom, ili sam ja lud (po ovom pitanju se ne izjašnjavaj). Znaš li u čemu je jedina razlika? Krompir ne glumi. E, o tome se radi! Uplašila si se, jer ti se srce pregrejalo, pa tvrdiš da sam izmislio “ovo naše” i da to, zapravo, nije naše, već moje. Bleso jedna, ne može se temperatura glumiti. Nemoj sad da te vratim u šesti osnovne, da se zaljubiš k’o šiparica, pa da vidim kako ćeš glumiti da “ovo naše” nije ljubav.

Ti ćeš meni ljubav da srozavaš na vruć krompir?

Eto, sada si videla kako je kada ne razmišljam srcem. Hajde, blago meni, knjigu u šake (moju, naravno) i da se obnovi gradivo iz ljubavi. Na sledećem času radiš kontrolni. I da naučiš da se pesme srcem čitaju, k’o što su i pisane.

‘Ajd’ sad, u kujnu, skuvaj i drugu polovinu krompira, napravi pire, rusku salatu, bilo šta, samo da se više ne razdvajamo. Za temperaturu ne brini, majstor sam za podgrevanje. Ne vredi ti više da glumiš hladnoću, imam naučni dokaz da me voliš.

Vetar

Danas ću biti vetar, a tvoja bluza jedro. Prišunjaću ti se iza ledja i biti neprimetna podrška tvom koraku. Veseliće te pramen kose, dok leprša pred tvojim pogledom, ne dozvoljavjući ružnom i nemilom da dopru do tebe. Znaćeš da je to znak, koji ne umeš da protumačiš i biće te baš briga što ne umeš. Osvrtaćeš se da vidiš ko te gura, ka ciljevima koje si zacrtala. Zabaviće me svaki tvoj osvrt, jer znam da me ne možeš videti. Ni ne treba.

Danas sam vetar, neuhvatljiv, nevidljiv i pre nego posustanem, želim da budem podrška tvom koraku, koji je zalet za predstojeći let.

Danas ćeš biti čudna sebi i drugima. Nenadani osmeh ukrasiće ti lepo lice. Pozlatićeš sve što dotakneš, obojićeš vazduh, koji sečeš grudima, a ja ću i dalje ostati nevidljiv.

Kad budem siguran da dalje možeš sama, staću. Letećeš sve brže, a ukorenjeni ljudi, koje ostavljaš za sobom, govoriće: „Bože, kao da joj vetar duva u ledja“.

Ako posustaneš, samo poželi i osetićeš kako ti povetarac miluje rame. Prepoznaćeš moj dah, trom, isprekidan, umoran, bez snage da te pokrene. Biće tu tek da zagolica, izmami osmeh i  podseti da umeš da letiš.

Zrno peska

 

Nakon napornog uspona, zaustavih se na vrhu planine. Bio sam zadivljen prizorom i ujedno razočaran činjenicom da se ne može dalje. Ravnodušnost nedogleda mojim prisustvom naterala me da, gotovo uvređen, napustim to mesto. Pogledah u nebo i shvatih da bi ono bilo jednako daleko i da sam mogao da nastavim uspon. U tom času  jedna privilegovana kišna kap pade na stenu, na kojoj sam do maločas stajao i stena se sruši u podnožje planine.

Bilo je to davno, mnogi mi ne veruju, pre 30.000 godina. U međuvremenu, svestan da ne postoji dalje, nikuda nisam išao, za razliku od one stene. Njeno DALJE meni je bilo blizu. Dospela je na dno reke, koja je od nje, valjajući je svojom ogromnom snagom, napravila kamen, zatim kamenčić i na kraju zrno peska.

Stena se pamti, a zrno peska je samo zrno peska i tek u sadejstvu svoje sabraće postane značajno i pomogne nekom da napravi kuću, ili kulu na plaži. Ona neiskorištena zrna reka odnese na dno mora i okeana, gde nakon dugog i burnog putovanja, uglavnom miruju.

Jedno privilegovano zrno peska, seme nekadašnje stene, dospelo je u školjku, koja od njega napravi biser. Hrabri mladić izroni biser i ja mu za njega dadoh sve što sam stekao.

Dok ti pružam ovaj biser, jedna privilegovana kap klizi niz tvoj obraz. Pravdaš se da ti je u oku zrno peska…

Bicikl


Neko se siromašan rodi. Takva mu sudbina. Nema ništa svoje, niko mu ništa ne da, a njemu ništa ni ne treba. Neko se rodi u izobilju, ni njemu ništa ne treba, jer ima sve, čak i bicikl, koji mu je dosadio. Ponovo postane zabavno kad ga siromah pogura, dok se ne posvadjaju, pa siromah čvrsto odluči da će jednog dana imati svoj bicikl. Skoro odraste u tom maštanju i neko mu pokloni svoj stari bicikl. Lep je život kada se kotrlja. Bude siromah srećan neko vreme, ali mu dosadi da kisne, lanac stalno spada, a i kradu, brate. Imaće on kućicu i auto, sve pod ključem.

Vremenom, kućica postane tesna, deca neće da se voze starim kolima, pa pod stare dane, siromah stekne sve što mu nije trebalo.

Sutra ću da ukradem bicikl, pa ćemo ti i ja da se provozamo. Kiša će, a ne pamtim kad sam pokis’o. Obuci nešto lepršavo, da se uplete u lanac. Staćemo pod lipu, dok prodje kiša, da otklonimo kvar, a i guma bi u medjuvremenu mogla da ipusti, pa ćemo nastaviti peške. Kad prodje oblak i pojavi se duga, smisli nešto da me začikavaš, da te pojurim, a ti kao ne možeš da utekneš. Ožedneću od jurnjave za tobom, a žedj mi može utoliti jedino kapljica hladnog čaja od lipe, sa tvoje obrve. Pitaću šta je smešno, a ti mi namesti razdeljak sa strane, onako kako ne volim, pa kad se nadurim, iskoristi priliku da pobegneš. Neću potrčati za tobom, jer ću se, kažem ti, duriti. Vratiću se pod lipu da zapalim cigaretu, a neću uspeti, jer se upaljač pokvasio, pa ću se još više duriti (ne na tebe, nego onako). E, onda sedi kraj mene, a ja ću skinuti mokru košulju, da ne sediš na mokroj zemlji (tome bi se oboje mogli smejati). «Baš si blesav», reci, a ja ću… ne znam šta ću reći, smisliću… Uglavnom, šta god kažem, ti reci «Ćuti» (ali sa smeškom). Znaš mene, laprdaću, al’ budi uporna, valjda ću shvatiti.

Jedna kap hladnog čaja od lipe, skliznuće, niz moj obraz do krajička usne, a ti reci «Pije mi se ruski čaj», ali uz smešak, da znam da se šališ, da se opet ne durim. «Napij se», reći ću i zadrhtati, a ti nemoj reći «Prehladio si se». Mojim usnama svoje primakni, da ih ne dotakneš, a utoliš žedj. «Utišaj muziku», reći ću. Molim te, nemoj pitati «Koju muziku».

Trčaćemo puteljkom prema gradu. Nadomak cilja, setićeš se bicikla, a ja ću reći «Neka ga ispod lipe».

 

© 2017 Goran Tadić