Satenski stihovi

Zažmuri

Zažmuri.
Izvan tebe nema ničeg tako lepog, kao u tebi.
Samo zažmuri i želi…
Sve ostalo je moja želja da ti ispunim želju…
Nauči da želiš tako da ti se čini
da neću umeti da ispunim željeno,
pa da se iznenadiš kad shvatiš
da moraš želeti više da bi me sustigla…
Ponekad proviri, da proveriš jesam li stvaran,
nasmeši se, što si šašava, pa si posumnjala.
Zažmuri. Nije mi mesto pod tvojim kapcima,
već na tvojoj koži, jer je pod njom postalo tesno.
Zažmuri. Ja sam tu da osetim šta vidiš dok žmuriš,
da prepišem iz tebe i zapišem po tebi stihove iz sebe,
inspirisane mojom željom da ti želju ispunim.
Lepa si, al’ lepša si kada želiš
da budemo lepi, pa se pore otvore,
da kroz moje iz tvojih, u tvoje kroz moje
prođe ovaj trenutak večnosti,
podešen da kasni jedan svetlosni bljesak,
taman toliko, koliko je potrebno
da progledaš dok žmuriš.

Parfem

Nisam dozvolio njenom telu, skladnoj i prikladnoj ambalaži
za njenu skupocenu dušu da mi pogled zavede.
Polako, rekoh sebi, čekaću da se otvori,
da osetim šta će mi grudi ispuniti, kada udahnem sadržaj.
Mogao sam je lako, muškim dodirom,
kao bocu šampanjca, naterati da pola sebe po meni prolije,
pola dopusti da ispijem, da je, opijen, potrošim
i zaboravim, čim se otreznim.
Ne, to ne bih bio ja, niti bih saznao ko je ona.
Osetio sam da malena bočica,
dizajnirana po liniji kretanja mojih usana i dlanova,
sadrži nešto što osećam, nešto bez čega neću osećati,
bez čega mogu da žive jedino oni kojima se ne živi.
Strepeo sam, preplašen privilegijom,
šta će me snaći kada se otvori.
Duh? Anđeo? Boginja?
Suviše obično.
To umem i sâm da izmislim.
Ovo je, izgleda, žena.
Činilo se da će eksplodirati u mojoj blizini,
bezmalo je kroz pore izlazila iz sebe.
Drhtao sam od straha da će se potrošiti na mene,
pokušao da ne gorim, da je sačuvam od sebe.
Pod pritiskom mojih vrelih reči,
otvorila se, kapnula kap sebe,
dovoljno da osetim šta u njoj osećam.
Duša, dakle, ima miris?
Prelepo mirišeš, rekoh.
Tek ćeš da osetiš kad budem u tvojoj koži,
reče i razli se svud po meni, a ja, sunđer.
Ista kap na tuđoj koži ne miriše isto,
al’ mora se probati još neka kombinacija.
Na hladnijoj koži od moje, biće diskretna,
primerena trenutku, uz novu mirisnu notu,
dok ne izvetri, dok ne dosadi,
a moja koža nikad više na sebe neće mirisati.

Seme

Ni iz radoznalosti nećeš proviriti
kroz špijunke na mojoj izrešetanoj kabanici?
Strah te da postoji seme
u sparušenoj mandarini, u grudima,
koje će, ogrejano tvojim pogledom, isklijati?
Komeša se jalovo zrnevlje,
u ritmu dodolskih pesama,
željno plovidbe prostranstvom
jedne kapi iz tvog oka.
Šuškace još malo,
plešući praznoverni ples, samo sebe izmrviti
i nekom drugom pružiti šansu
da poljubi nebo.

Treba mi nešto tvoje

Treba mi nešto tvoje, pod jastuk da stavim,
ne bih li te i noću sanjao,
pa biram kamenčiće,
u nadi da si neki od njih gazila.
Jastuk bude mekši, žuljaju jedino misli.
Umotavam vetrove u jaknu.
Treperim kao vetruška,
pri pomisli da te neki od njih milovao
i da će prepisati šaru sa tvojih usana na moje,
jer moje pesme pišeš ti.
Uzmeš mi pesmu iz usta, kad ćutiš.
Zanemim, a strah me tišine,
koja podseća da me nema otkad te nema.
Pokušavam da ti pripišem neke reči,
pa da ih zapišem i da se ponosim njima.
Daj mi reč da ćeš mi dati reč,
a ja ću od nje napraviti čaroliju u grudima,
tvojim i mojim.
Rekla si da to umem,
dok si govorila.

Stenogram

-Hej! Ja sam Mira.
-Mirjana?
-Ne, Mira.
-Onda sam ja Ljubomir, ustvari, Miroljub.
-Gde si dosad u mom životiću?
-Evo, sada sam tu.
-Nedostaješ mi čitavog života.
-Otkad znam za sebe pišem ti pisma.
Da me ne proglase ludim zovem ih pesmama.
-Lepa su ti pisma.
-Moji su stihovi bolji od mene.
-Kakva li će biti naša pesma?
-Gora od nas.

-Da mi je da se zaljubim.
-Zaljubi se.
-Već jesam.
-Neka se zna da sam ti prvi.
-Neka se zna da sam ti poslednja. Dok nas smrt ne rastavi.
-Dok nas smrt ne rastavi. Moja.
-Uvek si nasmejan?
-Od danas jesam.
-Imaćeš bore oko usana.
-Jedino tu ih nemam.

-Srećna sam.
-I ja sam.
-Ja više!
-Ne može više.
Ljubim te u sve tvoje.
-Ne znam više šta je moje.
-Ja znam šta je moje.
-Ja?
-Pile moje, malo, pirgavo.

-Čime sam zaslužila zvezde?
-Odrekao sam se svojih, u tvoju korist.
-Ne trebaju ti?
-Šta će mi, kad imam tebe?
-Volim što postojiš.
-Najzad i ja to volim.
-Ti si kriv za ovo. Veruješ u čarolije.
-Ti ne veruješ?
-Sada verujem.

-Lepo sanjaj.
-Šta ćeš lepše od tebe?
-Plaši me grmljavina.
-Ne brini, ja te čuvam.

-Ukrasila si moj životić,
a ukrasi su, po pravilu, krhki.
-Oženjen si?

-Boliš me.
-Ti mene jače.
-Ne može jače. Plačeš?
-Ne, to meni tako ponekad naviru stihovi na oči.

-Idi.
-Ti prva.
-Prvo ti.
-Gde ćeš?
-Ne znam. Ti?
-Daleko, u sebe. Mrziš me?
-Pokušavam da te ne volim.
-Ostaće nam barem uspomena.
-Neću uspomenu!
-Sada sam Tugoljub, ustvari, Tugomir.

-Ne znam više šta je moje.
-Sve moje je tvoje.
-Šta je tvoje?
-Sve tvoje, pile moje, malo, pirgavo.

Pola pesme

Idem ja sada. Ostani gde si,
sam ću pronaći izlaz iz ovog ćoravog sokaka
i manuti i tebe i sebe ćorava posla.
Kad odem progledaćeš, tvoj put biće raskrčen,
a ja ću se već snaći sa tumaranjem po mraku.
Nije mi dovoljno pola tebe,
a ni na pola od pola nisam imao pravo.
Nisi znala šta bi sa svojom polovinom mene,
koju sam osećao kao da je moja.
Ne krivim te, jer…
Nemoj da se otimamo, pokidaćemo se.
Vratimo jedno drugom jedno drugo,
pa ko želi neka se kida sam.
Ti nemoj, jer nećeš mi dozvoliti da odem,
lakomisleno ćeš ponuditi tuđu polovinu sebe,
ako ti kažem da…
Nemoj da ti nedostajem, to je danas sramota.
Živi bez mene kao pre mene.
Ako baš moraš da me se setiš neka bude po zlu.
Lepotom će se baviti, moji samozvani stihovi,
a ti mi pripiši neki greh,
stavi mi laži i pogane reči u usta,
jer ne smeš se setiti kako smo…
Idem ja sada.
Nije to „zbogom ljubavi… idem da umrem…“,
to se tebe ne tiče.
Samo želim da znaš da si ponovo cela
i da…

Čitaš me kao pesmu

Čitaš me kao pesmu
kada se pravim da sam već umro,
da ne bi strepela od mog srca,
da misliš da si izvan njegovog domašaja.
Ne umem da se sakrijem iza tri tačke,
koje nas na najbolji način opisuju.
Zapišem ih kao zvezde,
misleći da će te svetlucanjem zavarati,
da ćeš nekog drugog u njima prepoznati,
ali ti tako lepo umeš da čitaš,
milina te izmisliti i zamisliti.
Čitaš me kao pesmu,
ali me ne zagrliš kada me pročitaš,
kako to inače pesmama činiš,
samo preletiš pogledom preko uspomene
i sve ti je kristalno jasno, kao da me razumeš.
Kada me pročitaš, uspavam u tebi
ono što se probudi dok čitaš ljubavne pesme.
Ipak, čitaš me, jer na pesmu ličim.
Razmažen sam, patetičan, knjezav,
pokidan na strofe, stihove, reči i slova.
Napamet me znaš, al’ iznova me čitaš,
tražeći slovne greške,
dokaz da mi je srce bilo brzopleto.
“Zanš da te ojš uevk lovim… ovaj…”
Zbog tebe se pišem, da ti osmeh izmamim,
da me recituješ, sričeš, da me ne zaboraviš,
da me na jastuk prepišeš i po meni dišeš,
da se čudiš, kada me nesvesno citiraš,
kako to da se ničeg boljeg nisi setila.
Još uvek se pišem, mada mi srce drhti,
hladno je kao zemlja.
Odlučio sam da budem pesma,
tako ću živeti duže od sebe,
takvog ćeš, bar ponekad,
pokušati da me razumeš.
Upiješ me očima, pa se zagrcneš,
kada svoje reči prepoznaš u mojim.
Baš tako nekako htela si da opišeš
nekog koga ćeš čitati dok si živa.

Da se nisi usudila da sanjaš

Znaš mene, brinem i zbog manjih stvari,
a kako neću brinuti šta ćeš sanjati.
Nije mala stvar, snovi su to.
Zapamtiš slike, pa izgleda
kao da se stvarno dogodilo.
Pretrnem kad samo pomislim
da bi mogla sanjati da odlazim sa drugom.
Ja to ne bih ni u snu, al’ snovi su to.
Već te vidim kako idućeg jutra
digneš taj pegavi nosić
nebu pod oblake i sve nekud žuriš
i sve ti nešto nisam važan
i kažeš da bih se samo mazio (što je tačno),
a ima toliko važnijih stvari od toga (Kojih?).
Pitam se šta ti je (tebe ne smem),
sve mislim možda sam nešto zgrešio,
pa se umiljavam preslađenim rečima,
al’ badava, kad sam kriv, a nisam.
Samo da se čovek nervira sa tobom.
Ne jede se za večeru sarma.
Ode krv u želudac, srce odbije da radi za glavu,
poblesaviš, manje, ili više i sanjaš koješta.
Što se ne ugledaš na mene i ne sanjaš sebe?
Nažuljam prste na gitari,
vežbam da ti se udvaram,
kad budeš želela da me slušaš,
a žulja me srce, jer strepim
da ćeš mi saopštiti da sam ti dosadio.
Kako i ne bih, kad te neprestano volim?
Kad prođe neko vreme, pitaš šta ima novo,
kao, nije ti ništa, kao ćaskamo, a komadić oblaka
još uvek se beli na pegavom slatkišu.
Pa, ništa, volim te, kažem.
Zakolutaš okicama, kao, dosadan sam,
a milo ti, samo se duriš,
jer nije svejedno kad sanjaš
da odlazi neko tvoj.
Približim se da ti usnama sklonim oblačić,
a ti se, kao, baš tada setiš, onako usput,
da kažeš kroz smeh šta si sanjala,
a ja u zemlju da propadnem,
jer znam da ne bih ni u snu…
E, zato treba stalno da se mazimo,
da nemaš vremena da sanjaš gluposti.

Do neba

Moje nebo nije daleko.
Na granici između doživljenog i nepoznatog
krilati carinici pretresaju moje presmrtne ostatke,
proveravajući verodostojnost tvog potpisa na mojoj duši.
Ne umem da te opišem.
Ponekad te u vetru zapišem
i čekam da se prepoznaš,
da se nasmeješ, ili naljutiš,
kao ja, kada mi kažu da treba da nađem nekog,
a znaju da imam tebe.
Zar da mi bude draže nečije sve
od tog malo, što imam od tebe?
Prolaznik sam, kao svi drugi.
Zatežem svoj jedini krstić na goblenu života,
ne znajući u šta više da ne verujem.
Bezbroj sam rebusa rešio
i nema tajne, kojoj nisam doskočio,
jedino ne znam
zašto me usne svrbe kad mislim na tebe.
Umem da te napišem,
a ne umem da priznam
da još uvek merim koliko te volim.
Odgovor znam,
ali taj dar i kaznu moram da izmerim
nepoznatim brojem besanih noći
i danima u kojima te sanjam.
Obećao sam – zauvek,
a moje zauvek neće još dugo.
Stid me što ne znam hoću li umeti i posle toga.

Drugi

Upozori sve buduće da su ti drugi
i da će morati da me nadmaše,
da bi te zaslužili.
Reci da si me zaboravila,
ali se ne možeš odreći
najlepšeg dela sebe,
kog sam morao da se odreknem.
Tražiće da vide moju sliku,
odahnuće kada je pokažeš,
ako je pronađeš.
Pitaće, onako usput,
šta sam to tako posebno stvorio,
a ti im reci: „Ovo što ljubiš“.

© 2017 Goran Tadić