Satenski stihovi

Imala je samo pahulju na sebi

Imala je samo pahulju na sebi,
dovoljno da bude najlepša nevesta.
“Bićeš moja kraljica”, rekoh.
“Ti si kralj?”, postidela me pitanjem.
“Ja sam nezaposlena dvorska luda.
Tražim posao, biram
od koga ću načiniti gospodara,
kome ću dvorac preko noći sagraditi,
koga ovenčati slavom.”
Imala je samo pahulju na sebi,
čipkastu, nežnu, osetljivu na dodir.
“Moja si”, rekoh.
“Zar se ja ne pitam?”, čudila se.
“Pitaš li se?”
“Ne pitam se, tvoja sam.”
Za tren se istopila pahulja
pod mojim vrelim dlanom.
Nešto kasnije, istopila se
moja nevesta i kraljica,
čipkasta, nežna, osetljiva na dodir,
ovenčana poljupcima
nezaposlene dvorske lude.

Kada nisi tu

Da samo znaš kako sam pametan kada nisi tu.
Uvežbavam šta ću reći, kada se pojaviš,
milina me slušati.
Nije to samo „radujem se što si tu“,
„nedostaješ mi i kada si tu, jer znam da ćeš otići“,
sve ja to nekako začinim i zvuči kao poezija,
čak se i meni dopadne.
Da samo znaš kako sam nežan kada nisi tu.
Zagrlim te željom umesto rukama,
da osetiš i da se čudiš, a da mi ruke ne prepoznaš,
da ne moram da se pravdam i da se postidim.
Sednem na drugi kraj svemira,
da ne prozreš moju nameru,
govorim nešto neobavezno, ali mudro obavezno
i kad se najmanje nadaš
udesim da jedna zvezda iz tvoje ogrlice
padne ti kraj nogu, pa se sagnem da je dohvatim
i obrazom ti koleno dotaknem, da ne primetiš.
Ako osetiš, pitam da li te koleno zabolelo,
kažem izvini, ali sve se nekako rimuje sa mojim mislima
i ti se ne ljutiš, naravno, već kažeš da je u redu,
to je samo koleno i samo cirkončić.
Kao pamuk sam, kada nisi tu.
Ceo kliznem niz tvoja leđa,
tako da misliš da je povetarac, pa ti ne smeta.
Nešto ti golica prste, ne znaš šta,
a to se ja zavučem između tvog dlana
i svega što dotakneš.
Kad pomisliš da ti je trepavica upala u oko,
to ja pokušavam do duše da ti doprem,
ali sam ponekad nespretan, pa primetiš.
Lako se opravdam, jer nisi tu,
udesim da je to zaista trepavica,
ponudim se da pomognem, a ti kažeš:
„Hajde da vidimo kome će se želja ispuniti“.
Koristim trikove, jer nisi tu, udesim da poželim
da trepavica bude na prstu koji sam predvideo.
Lako je meni, kada nisi tu.
Dozvolim da pričaš sve što želim da čujem,
da me zavodiš visokom temperaturom svog daha, dok šapućeš,
a uvek ima nešto da se šapne, kada nisi tu
i gledam sve tvoje, što ne bi bilo pristojno u tvom prisustvu gledati.
Vidim čak i ono što pokušaš krišom da uradiš
i otkrijem da si mi srce stavila u grudi,
povezala sa dosadnim satom, što u njima kuca
i saznam koju žicu treba preseći da ne bi eksplodiralo.
Pustim te da misliš da ne znam šta radiš,
jer želim da budem dobar domaćin, kada nisi tu.
Ponekad te samo ispratim do tebe,
da ne bi i sebi nedostajala.
„Srešćemo se nekad“, kažem,
a ti poskočiš od radosti i kažeš „Jedva čekam“.

Moje

Ti si naslov svih mojih misli,
moj horoskopski znak,
moj svet i veza sa svetom,
moja svaštara, moj nedostatak,
opravdanje za sve
i podsetnik da imam srce.
Moj si filter za vodu i vazduh,
krema protiv bora, vez na jastučnici,
namazana strana hleba i meda
i moje nebo sa pratećim objektima.

Moj si redovan i vanredni let,
ekstazi i bensedin,
moja dioptrija, moj kalup za sve
i veliko slovo svega što pišem.
Moja palata pravde,
moje rodno, radno i mesto za odmor,
pogonski motor sa unutrašnjim sagorevanjem,
moj dragi kamen mudrosti i ludosti,
kalauz za smisao
i jedino svetsko čudo.

Moj si vlasnik i moj potpis,
moja lična karta i razlog za sve,
moje Daminijetebe,
viza za Raj,
opomena pred isključenje
i orden u grudima.

Moj si semafor,
grudobran, gromobran i raketni štit,
opravdanje za moje postojanje,
štimer mojih reči
način i začin, reč za gvozdena vrata,
moja ljuljaška i moj hlad,
polazna osnova i završni sloj.

Moj si odgovor na svako pitanje,
moj aranžman, cvetni i muzički,
moja tri zadatka za zlatnu ribicu,
i jedino imanje koje nemam.
Ako ti se učini da nešto moje nisi,
to je zato što ne mogu sve da postignem od tebe.
I dobro je što si nečija, makar i moja,
jer čovek mora nečiji biti,
da ne bi sebi bio ništa.
Znam po sebi.

Molitva

Svake večeri sklopim misli nad paperjastim oltarom,
radoznalo osluškujući šum svojih usana
i molitvu, ometenu uzdahom:

„Ćerku Bog da ti da, još jednu sebe da imaš.
Nektar da pije, zvezde da joj skineš,
kao što bih tebi ja.
Da je maziš, da je čuvaš,
da je braniš i ništa joj ne braniš,
kraljica da bude, kao što bi bila ti.
Da bude tvoje Tvoje,
kao što bi Moje bila ti,
da si mi rodjena,
moja rodjena.
Pogledom dijamante da brusi,
rečima bisere da niže,
zlatne da su joj misli.
U ženu da stasa, željni da je budu,
da vidiš kakva si bila. “

Kad zapnem za prag zaključanih vrata budućnosti,
i padnem slab u početni stav za molitvu,
celivaću suvim usnama cveće,
utkano u ivandanski venčić,
prepoznajući te u svakoj latici.
Nošena srebrnim štiklama,
prići će poslednja želja,
naše Naše,
nudeći pomoć.
„Hvala, dete moje“, reći ću.
„Ćerku Bog da ti da, još jednu sebe da imaš. „

Nije to bio pogled

Nije to bio pogled, već skener.
Imala je urođeni čitač snova u očima.
Sa lakoćom je čitala stihove
iz mog preznojanog srca
i mazila me na prvi pogled.

Čudo neljubljeno, bojim te se.
Ne boj se, samo želim da te slomim.
Hajde da pišemo pesmu, reče,
lepe reči i slova ne bole.
Uzalud sam se opirao,
uveliko je diktirala, stih po stih.
Ne vredi, rekoh, nisu nam srca slepljena,
a ona se smejala, verovatno mojoj pameti.

Rekoh da joj mogu biti drug,
a ona reče da joj je muž najbolji drug,
da sam nešto, a njoj ću biti ništa,
ako ne priznam da me pročitala pogledom.

Ne, nije to bio pogled, već skener.
Čkiljila je, da ne budem lak plen
i gledala kroz trepavice
plišanog medu iza rešetaka.

Znao sam da se igra.
Pristao sam, bez pogovora,
jer me zanimalo
šta ume sa kamenom.

Ne mogu ti dotaći lice, reče.
Ne čudi me, čudo neljubljeno,
bezličan sam, ne vidiš me.
A ona se smejala,
verovatno mojoj pameti
i onom što je u mojim krhotinama
jednim pogledom pročitala.

Plavo

Ne utiču vremenske prilike na mene, već ja na njih.
Nebo se namršti kada me ugleda,
pa se takmičimo ko će se više zgužvati i biti crnji.
Pametniji, naravno, popusti,
pa mi se ruga plavetnilom.
Ne predajem se bez borbe,
dokvasim se neostvarenom željom,
da se ne osušim, tek tako,
pa da te zaboravim.
I ponovo nebo svoje kapke
našminka senkom mog pogleda,
pa zajedno tugujemo, svako za svojim rajem.
Jesen je dušu dala za tamno sivi akvarel,
za svođenje računa i skupljanje uspomena za potpalu,
a ja baš volim da neku subotu pogledom obojim u plavo,
isprovociram nebo da se presvuče u tvoje oči,
pa se zajedno radujemo što te… ma, znaš, ono sa srcem…

Nosić

Tu sam, na vrh tvog nosića.
Samo te nerviram,
k’o da sam jedna od tvojih pegica.
Nemerno napuderišeš nosić,
da me sakriješ, da me više ne gledaš,
k’o da bi ozrikavila kad bi me pogledala
i sve se nadaš da sam alergičan na prah,
pa će mi suze krenuti na oči.
Ne mogu usnama da te dotaknem,
a tu si, na vrh ove nosine.
Čudi me da se ne preslikaš na jastuk,
dok planiram da, jednog dana,
prestanem da te volim.
Hoću, hoću, videćeš.
Zasvrbeće te taj tvoj nosić, pa ćeš reći:
“Ala ću se s nekim svađati”.

Nisi pesma

Nisi pesma, da moram da te sastavim
od izmišljenih delova svojih misli,
da te rimujem sa drugim ženama,
da stavim tačku na tebe,
da postaneš deo zbirke.

Nisi pesma da te sričem napamet
i dobijem mlak aplauz,
jer nisam naglasio najlepši deo,
pa se pitam kud sam te i čitao.

Nisi pesma, da me pitaju
kako si mi pala na pamet
i hoće li još takvih biti.
Ti si…
To ne sme u pesmu.

Poljubac u leđa

Još uvek sve liči na tvoj nosić, namršten kada se smeješ,
pa sam srećan što sam, uz tebe, mladu, dočekao prevremenu starost.
Malo je reći hvala što si prevalila toliki put od svog rođenja
da bi me zatekla, zauzetog traganjem za tobom.

Bez tebe ne bih umeo da se isplačem kad mi je teško, a uvek je teško,
samo bih ostao zbunjen i netaknut, misleći da mi srce ne treba,
a treba, jer nešto mora stati kad sve stane i mora da boli
da bi imalo šta da prestane da boli, kad već mora da prestane.

Došla si da bi bilo teže i lepše, kada odeš, nego što je bilo dok te nije bilo,
da mogu i ja, ovako zapušten, da se hvalim da sam napušten
i da sam dobar dobroj bio, a ne makar kome,
da se isplačem kad mi je teško, a uvek je teško,
samo što suze imaju smisla, tek kada sve ostalo nema smisla.
Lako je meni da mi bude teško, kad imam tebe.

Napućim usne, ljubim vazduh i molim ga da postane vetar,
do tebe da odnese to malo nežnosti, što umem da pružim,
ali da ne kaže od koga je, da se bar na njega ne duriš,
što te ometa, dok lepršaš sama od sebe, u ritmu rumbe.

Ćuti, moglo je biti gore, mogli smo da se ne sretnemo,
pa bi mislili da nema o ljubavi šta da se misli,
jer je to obična izmišljotina, namenjena naivnijim od nas.
I dan danas bila bi bez mene i ja bez tebe, kao da nas nikada nije bilo.

Oni što odlaze, izmisle razlog da moraju da odu. Moraju?
Ništa se, pile, ne mora. Mora se jedino umreti,
ali to nije tema, a nije ni vreme, nažalost.
No, dobro, morala si da odeš u neki svoj odlazak,
a ja sam morao, poslednji put, leđa da ti poljubim,
da ne primetiš i ne osetiš, kako si mi usne pokidala naglim trzajem,
pa boli kada ih napućim, ljubeći vazduh,
moleći ga da se pokrene, da te pronađe,
da me prisloni na tvoja leđa, neprimetno,
da ne vidiš da se ponekad isplačem kad mi je teško.
Uvek je teško, ali je bar lepo, jer mi praviš društvo,
dok bez tebe čekam ono što se mora.

Prečica

Kad sretneš nekog ko je voljen, stavi na srce katanac i baci ključ.
Pre ili kasnije, otključaće se samo, kao toliko puta do sada.
Ako ponovo zavoli nekog ko je voljen,
vrati ga u kavez od rebara, zaključaj i baci ključ.
Doživotna robija, na hlebu i vodi, bez dokazane krivice.
Tamničaru ostaje samo jedna želja – da prestane da želi.
Nekom je prečica glavni put, al’ uvek postoji prečicina prečica,
puteljkov puteljak, iskušenje, izazov…
Levo je pijaca, desno oranica. Moraš odlučiti hoćeš li uzeti tuđe, ili sejati svoje.
Na putu za nigde kroz ništa se prolazi.
Kad nemaš cilj ne možeš zalutati.
Roniš beskrajnim prostranstvom svog krvotoka,
uporno tražeći prečicu, kidajući vene.
Besmislena današnjica sutrašnjicu čini nepotrebnom.
Nemaš odredište, a kad se nasučeš u plićak svojih kapilara
malo koga zanima kojim si putem prošao.
Utabane staze nekada su bile prečice.
Nesigurnim putnicima dovoljna je jedna stopa nečije avanture
da im pokaže pravac.
Nastane staza, bulevar, autoput.
Horda nevoljenih ne sluti da je tvorac puta kojim hrle
pronašao novu prečicu.
Ponekad voljeni koriste istu prečicu.
Blažen je onaj ko kroči u nečije oči, al’ nevolja nema praporce.
Začas trun postane trn, koji ni jedna suza ne može izbaciti iz oka.
Skloni se. Ne smeš biti prečica do greha.
Iskusni ne priznaju da su grešeći stekli iskustvo,
a neiskusni glupost proglase za mudrost,
misleći da se od osmeha prave bajke.

Lažu oni što tvrde da su pronašli sreću. Ne odlučuju oni, već sreća.
Koliko je novčića letelo preko levog ramena,
koliko potkovica prikucano za dovratak,
koliko detelina sa četiri lista stoji zaboravljeno u omiljenoj knjizi…
Koliko nesrećnih na listi čekanja u notesu sreće.
Ne prave prečice nestrpljivi. Prave ih iskusni nevoljnici, ne tražeći ništa.
Ponekad sretnu srećne i voljene, koji ih nesvesno zavedu nasmejanim očima.
Tek srasla rebra ponovo pucaju pod udarima robijaša, željnog svetlosti iz nečijeg oka.
Pojačaj stražu. Nisi sudija, već tamničar.
Nema pomilovanja, ni sažaljenja.
Cviliće bedni licemer u grudima, obećaće ono što bolji od njega nisu ispunili,
glumiće slabost, drhtati, umirati po ko zna koji put.
Moliće da ga pustiš samo na vikend.
Obmotaj gnjidu lancima i ne dozvoli da budeš saučesnik u njegovim prevarama.
Preješćeš se svoje džigerice i ostati gladan.
Ne ljubi tuđe. Preljubnici znaju zašto.

© 2019 Goran Tadić