Duša u mekom povezu

Budi moje ovo nikom nisam rekao,

moje neka zvoni, javićeš se kasnije,

moje imaćemo kućicu s pogledom na Zemlju,

moje lepe mi se usne za tebe koliko si slatka,

moje kako to da nisam umro dok nisi bila moje.

 

Budi moje mislila sam da si takav samo u pesmama,

moje ljubi me mnogo, kad me tol’ko voliš,

moje strah me da je moguće umreti od sreće,

moje neću da ti kažem, dobro znaš da te...

 

Progledah kada te ugledah

i istog časa oslepeh,

da ne bih drugom ženom

sliku koju pamtim ružio.

Lepotom si mi grudi,

poput ruskih tenora pokidala.

Neka si, od toga se ne brani,

to je privilegija.

Gledam te dok žmurim, pitam se

u šta gledaju oni što te ne vide.

Šta im je lepo, čemu se dive?

 

Muškarci pamte slike, žene reči.

Pamti me po neizgovorenim,

zastalim na mestu sa kog si ih,

da sam bio neskroman,

usnama mogla preuzeti,

a ja ću pamtiti sliku,

koju, osim mene,

niko nije i neće videti,

dok je mene

da je pod kapcima čuvam.

Eto tebi besmrtnosti, lepoto moja.

 

Ne žmuri, propustićeš sjaj noći koja sledi.

Prospi perle svojih misli pred mene,

kroz bistre izvore ispod obrva,

pa me postidi, zbog mog neznanja i gordosti.

Ne žmuri, videćeš nešto što ja ne umem

u svojoj slabovidosti da vidim.

Ne žmuri, dozvoli meni grešniku

da predjem granicu Raja iscrtanu kreonom

i naružim to izobilje lepote,

koje sebično čuvas za sebe, kada žmuriš.

Zaboravićeš ono što pamte dok su živi,

oni, koji imaju sreće da imaju šta da pamte.

Neće biti lako, ali, videćeš, uspećeš.

To mi je postalo važno onog časa

kada sam i sâm shvatio da nisam za pamćenje.

Budimo realni, bio je to samo ostvaren san,

horoskopski hir, prazan hod ispunjen nama,

avantura, ili... ljubav... kako li je već zovu.

 

Zaboravićeš, davna prošlost biće

sve ono što želiš što pre da zaboraviš.

Ostaće par materijalnih dokaza,

sitnica od srca poklonjenih,

koje ćeš dugo skrivati od sebe

i muškarca uz kog ćeš stariti.

Sitnice od srca otkinute zaboravićeš.

 

Steći ćeš toliko toga što ne treba pamtiti,

još više onoga što je za pamćenje,

ali ćeš zbog starosti malo toga zapamtiti.

U starosti sećanje je jedini život.

Ima još nešto osim sećanja,

ali ne mogu se setiti šta.

Eto, vidiš, zaboravljam i ja.

Zaboraviću sve,

osim onoga što ćeš zaboraviti.

 

Pamtićeš letovanja i dečje rođendane,

pamtićeš današnja dobra, stara vremena,

setićeš se kišobrana, zaboravljenog na liniji sto pet,

ali ćeš zaboraviti nezaboravne trenutke,

u čijem sam se sadržaju slučajno zatekao.

Na dobrom si putu da uspeš.

Taj put ne ukršta se sa mojim lošim putem,

ali zaboravljaš da lutam, pa ću kao zalutati

u zrnce tvog sećanja da proverim gde sam:

“Zovem se Goran Tadić”.

“Kako rekoste?”

“Oprostite, greška. Zaboravite.”

 

Sad bi ti, prgavo moje, rekla:

“Nećeš mi, valjda, TI odrediti šta ću pamtiti?”

Zaboravićeš, pile moje. I treba.

Ne troši starost na komadić mladosti, koji sam ti ukrao,

ili si mi ga poklonila, ne sećam se.

I ne zaboravi – jedino ti si za pamćenje.

 

Dozvoli da čitam iz tvojih očiju reči,

ispisane prozirnim mastilom.
Ako prepoznam rukopis,
možda pronađem stih
za kojim tragam.

Dozvoli da ti priđem i dahom
nateram trepavice da trepere,
malo glasnije od tišine.
Možda tako nastane muzika,
koju do sada nisi čula.

U zenice mi ne daj,
jer ako prođem kroz kapiju duše,
poverovaću da sam poseban.
Ući ću do kraja, saznati sve tajne
i neću izdržati da ti ih ne otkrijem.

 

Izmisliš prijatelje i kućnog ljubimca,

brišeš prašinu pre no što padne na televizor,

gajiš dve jadne biljke na terasi,

javljaš se svojima češće nego što žele

i spreman si za spavanje pre drugog Dnevnika.

 

Gledaš ljubavne filmove, čitaš poeziju

i osećaš da bi sve to umeo i ti,

kada bi imao s kim.

Treba ti neko da bude tvoj.

Ne mora biti ništa posebno,

ne mora te ni voleti.

Volećeš za oboje, jer osećaš da umeš,

al’ niko ti ne liči na nekog ko bi mogao biti tvoj.

 

Dosadiš sebi i pitaš se

kako bi nekom drugom bio dobar,

kada ni sebi tako tugaljiv ne valjaš.

Umoriš se i odustaneš,

jer teško je voleti kad nemaš nekog ko je tvoj.

Prihvatiš da si sam među zvezdama,

otplačeš svoje, ugojiš se

i čekaš proleće da smršaš.

Baš si mi ti za ljubav!

Uostalom, ljubav je zabluda i danguba.

I košta! 

 

Toliko je toga što voliš:

mirne zimske večeri uz čaj,

odlazak u kupovinu,

isplaćena poslednja rata za kredit,

Mocart, Dostojevski, Dunav, Vasina torta,

one dve biljke na terasi,

roditelje, koje upravo moraš zvati...

Halo?

Ko je to?

Oprostite, greška.

Ne može biti greška.

Imate prijatan glas.

Meni je samo glas prijatan, a Vi ste...

Hi hi hi...

 

Da su mi tvoje godine, a ova ludost...

Ne smem ti reći šta bi bilo.

To je tajna zapisana mladežima

po notnim linijama bora na čelu.

Umećeš da je pročitaš kad počneš, umesto zvezda,

opale vlasi da brojiš.

Umećeš da pročitaš, ne i da odsviraš.

Doći ćeš do odgovora za kojim tragaš,

zaboravljajući u međuvremenu šta je pitanje.

 

Da su mi tvoje godine i tvoja mudrost...

Ne smem ti reći.

Nije fer prema meni.

Ti živiš buduća sećanja, ja bivša maštanja.

Zavidimo jedno drugom na sadašnjosti,

vrebajući priliku za krađu,

a ne znamo šta treba jedno drugom da ukrademo.

 

Da su mi tvoje godine...

Ne smeš mi reći.

 

 

Da hoću, svaka bi se zvezda

sa tobom rimovala

i svaka bi pahulja na tebe mirisala.

Da hoću, ne bih mogao bez tebe.

Da hoću, borio bih se za tebe.

Da hoću, bila bi moja.

Da hoću...

 

...al’ neću, jer hoću

da pokažem da nisam ni ja slab,

hoću da veruješ da mi je svejedno,

da misliš da takvih k’o ti ima na pretek,

da misliš da mogu da biram,

da misliš da sam voljen,

da misliš da sam srećan,

da misliš da te se ne sećam,

da misliš da se ne kajem

što se nisam za tebe borio...

 

Da hoću, priznao bih šta hoću

al’ neću, jer neću da znaš

da te još uvek za sebe hoću,

da mi još uvek nedostaješ

i da bez tebe ništa neću.

 

Kao tanak list indiga zavuku se uspomene pod moj dlan,

pa sve što dotaknem pretvorim u tvoje uplakane oči.

Gledamo se, al’ ne vidiš svoje u mojim očima.

To mi je kazna. Boli što nisam umeo da te ne bolim.

Trebao sam iznenada nestati. I mene bi manje bolelo

od neprekidnog nestajanja, koje nikako da prođe.

Misleći da te ne volim, preko noći bi prestala da me voliš.

Ne bi svoju dušu zbog mene, kao pamuk, čupkala,

ne bi se u neprekidnim slapovima suza otapala,

ne bi te grlo od uzdržanog, bodljikavog vriska bolelo,

tvoji prstići ne bi se tresli zbog osećaja krivice što me voliš.

“Gde nestade? Do maločas je bio tu. Sigurno sam sanjala...”

I sve bi bilo kao da ničeg nije bilo.

 

Sve sam pokvario. Sve, osim tebe.

 Želeo sam da znaš da ću te i danas voleti.

Želela si da znaš kako je moguće da to znam

i nisi mi dala da odem dok to ne objasnim

rečima, nežnijim od moje duše.

One najnežnije i najvažnije ostale su mi u grlu.

Da sam ih izgovorio, mislila bi da lažem,

pa bi me pre vremena mrzela.

 

Kao tanak list indiga, zavuku se uspomene

između mene i neke druge žene,

pa svaki njen poljubljeni deo na tvoju kožu liči.

Poželim da nestane, da mi usne još više ne zastrane,

u pokušaju da te nežnijim dodirom na tuđoj koži ožive.

Želim da i ja nestanem, kad ne umem da prestanem

da ljubim ono što nikada ne bih ljubio,

da mi je tvoja koža pod usnama.

 

Kao tanak list indiga,

zavuku se uspomene između muzike i mene,

pa živim pesmu, a pesma nežno umire mene.

Neopipljivi, negujemo slike na kojima si.

Od ničega pravimo raskoš, koji će te među zvezdama čekati.

Nebo će morati umeti da te raduje, kad nisam umeo ja.

Unapred mu do njega hvala na tome.

Moje je samo da skrenem pažnju na tvoju dušu,

koja me na zemlji dotakla i uzdigla do njega,

kao da vredim, kao da zaslužujem da moja duša

bude obojena indigo plavom bojom satenskog neba.

 

 

 

 

 

Ljuta si na sebe, jer ti nedostajem, prznice mala.
Nedostajem i sebi otkad smo sazvežđe podelili,
pa svako gazduje svojom samoćom.
Budalo jedna, nemaš pojma
koliko te volim, ovako budalast.
I drugi su blesavi, al’ ne umeju k’o ja
da lepo popričaju sa tobom kada te nema, ni da poskakuju trotoarom u pokušaju
da usklade korak sa tobom nevidljivom.
Žao mi što nisi tu,
da vidiš kako je lepo sa tobom.
Ja samo mislim da nisi tu,
zato i ne volim da mislim,
jer znam da si tu.
Ne marim što svet misli
da pričam sâm sa sobom.
Nije do mene, već do sveta.
Nema svet oko za tebe.
Ne bih da uvredim nekog,
al’ nije ti svet dorastao.
Svet zanima imaš li miraz i čija si,
a meni jedino važno što si moja.
Neće biti da nisi tu.
Da je to tako, prvo što bih uradio – umro bih,
a ostalo natenane, pa dokle doguram.
Ne bih ja tek tako pustio da odeš kod sebe.
Jedino, ako sam se pokvario,
pa ne umem, k’o što umem, da te volim.
Sve mi liči da umem kao prvog dana.
Evo, mogu ti prepričati srce,
ako imaš dva – tri milenijuma vremena.
Čekaj, samo da mi srce uzme vazduh,
veliki je tremaroš kad izađe pred publiku.
Samo ću dva - tri minuta da odmorim od tebe,
dok u kafani preko puta popijem nešto protiv sebe.
Sitne ću pare da brojim, a državu da psujem.
Posle ću opet da te volim, a to znači da tugujem.
Baš se radujem što mi dosađuješ.
Odavno bi otišla da ti nije lepo kod mene.
Svako voli da se ušuška u toplo,
da lenčari i bude mažen,
da sluša pesmu za laku noć
i bajku za dobro jutro.
Di si pošla, skitaro jedna?
Na prvom ćošku bi se setila
da si nešto zaboravila (mene),
pa bi se brže – bolje vratila,
dok mi se srce ne ohladi
(ne bi, al’ bi brinula, kao da ga ne znaš).
Ne bi ti umela o sebi da brineš,
k’o što brinem ja,
zato je bolje da budeš tu gde nisi,
da svi vide to što samo oni ne vide.
Je l’ ti smeta što te volim?
Znam da i bez mene imaš briga preko glave,
al’ sve mislim neće biti da sam ti ja najveća.
Ako smetam, mogu da odem na neko vreme,
da vidimo kako bi nam bilo bez mene.
Samo ću dva - tri minuta da odmorim od tebe,
dok u kafani preko puta popijem nešto protiv sebe.
Sitne ću pare da brojim, a državu da psujem.
Posle ću opet da te volim, a to znači da tugujem.
Ljuta si na sebe, jer ti nedostajem, prznice mala.
Nedostajem i sebi otkad smo sazvežđe podelili,
pa svako gazduje svojom samoćom.
Budalo jedna, nemaš pojma
koliko te volim, ovako budalast.
I drugi su blesavi, al’ ne umeju k’o ja
da lepo popričaju sa tobom kada te nema,
ni da poskakuju trotoarom u pokušaju
da usklade korak sa tobom nevidljivom.
Žao mi što nisi tu,
da vidiš kako je lepo sa tobom.
Ja samo mislim da nisi tu,
zato i ne volim da mislim,
jer znam da si tu.
Ne marim što svet misli
da pričam sâm sa sobom.
Nije do mene, već do sveta.
Nema svet oko za tebe.
Ne bih da uvredim nekog,
al’ nije ti svet dorastao.
Svet zanima imaš li miraz i čija si,
a meni jedino važno što si moja.
Neće biti da nisi tu.
Da je to tako, prvo što bih uradio – umro bih,
a ostalo natenane, pa dokle doguram.
Ne bih ja tek tako pustio da odeš kod sebe.
Jedino, ako sam se pokvario,
pa ne umem, k’o što umem, da te volim.
Sve mi liči da umem kao prvog dana.
Evo, mogu ti prepričati srce,
ako imaš dva – tri milenijuma vremena.
Čekaj, samo da mi srce uzme vazduh,
veliki je tremaroš kad izađe pred publiku.
Samo ću dva - tri minuta da odmorim od tebe,
dok u kafani preko puta popijem nešto protiv sebe.
Sitne ću pare da brojim, a državu da psujem.
Posle ću opet da te volim, a to znači da tugujem.

Moram ti nešto reći.

Razumi ti, kad ne umem ja, zašto baš tebi.

Bolje da kažem, nego da trpim nataložene reči,

od kojih ću jednom roman napisati, a ništa neću reći

i čudiću se zašto ga niko ne čita.

 

Hrabrosti imam, neka te ne buni drhtavi glas.

Lakše će biti oboma kad izgovorim bubnjanje u grudima.

Ti ćuti. Uživaj u mojoj nespretnosti,

jer ko zna kada će te ponovo neko tako zabaviti.

 

Moram ti nešto reći.

Obećaj da ćeš istog časa zaboraviti

da je to bio najlepši trenutak

od kada se vreme meri.

 

Moram ti nešto reći,

ali ne umem.

 

 

Hajde sad, izađi iz mene,

pa uđi kako se ulazi -

kroz srce, bez kucanja.

 

Nisi se ni rodila, a ja sam strpljivo obeležavao tvoje rođendane,

maštajući da ću se prolepšati, pa da te budem vredan

i trudio se da okajem umišljene grehove,

da mi duša bar malo na tvoju liči,

pa da se zagledaš u mudrost koju stekoh čekajući.

Mudrost se ne stiče gledanjem lepote,

pa sam u strahu da mi druga žena

ne postane rođenija od tebe u sebe gledao.

 Više vidim kada hodam pognute glave,  

makar oči ne videle ništa.

 

Shvatih da si rođena tek kada si pred mene stala,

rekla da me voliš i još nekoliko detalja,

koje si godinama mojim usnama izgovarala,

a ja mislio da ih za tebe uvežbavam.

Zar nisi san?

Zar nisi mašta i uteha?

Zar sam te vredan?

Kako sada mudar da budem

i sebi tebe da objasnim?

 

Sanjaj tako da se sutra na tebi vidi
da se noćas ostvarilo
ono o čemu si oduvek sanjala.
Sanjaj da se pamti, da se prepričava,
da ti na snovima zavide budne žene.
Samo počni, a kada posustaneš
stavi prst na sebe, da znam dokle si stigla,
da znam odakle da nastavim,
pa da se čudiš kako baš ja baš sve umem,
kako baš ja da se baš u tebe razumem,
i kako to da je u ovom snu lepše nego u snu.
Nemirne snove ti želim,
zaslužila si ih, zaslužio sam ih.
Sanjaj kao da ne znam da me sanjaš.
Ne stidi se, nisi budna.
Sanjaj tako da te mati sutra pita:
“A što ti je, kćeri mila, krevet razbucan”?
Nemirne snove ti želim,
a snovima želim nemirnu tebe

Navikneš se na prazninu,

lažeš sebe da ćeš je popuniti kad budeš želeo,

kad budeš imao vremena, kada ti dosadi.

Drugi su te ispraznili i nećeš im pružiti šansu da istisnu i prazninu.

 

U tebi ništa ne zvecka, ne šušti,

ne golica, ne svrbi, ništa ne boli.

Nema ničeg što bi se moglo dodirnuti,

pomeriti, promeniti, pokidati.

Bezbedan si.

 

Spreman si,  bez nadoknade,

ranjive da obučiš kako ne biti ranjiv

i kako ne obraćati pažnju na one

koje nešto žulja iznutra.

 

Tvoja snaga je u ravnodušnosti,

kojom kažnjavaš one koji su te praznili.

Praznina nije lepa, nema miris, ne čuje se,

ali bar nije ružna, ne smrdi, ne galami.

Nema prašine, nema paučine,

ničeg čega bi se stideo.

Sa njom umeš jedino ti,

jer ništa ne zahteva.

 

Nerado gledaš izvan sebe,

jer bi te nešto moglo ispuniti.

Na tvoju radost, kada pročkiljiš,

ne vidiš ništa.

Svaki dan je novi dan,

svaki novi dan Nova Godina,

novogodišnja čestitka pismo,

svako pismo ljubavno,

svako ljubavno pismo preteće pismo

da ćeš me podići do neba,

a sa neba se svaki odgovor vidi,

jer mudrost među zvezdama stanuje,

 istina ovde, gde smo sada,

ali se pravimo da nas je stid

da gledamo golotinju,

pa skrećemo pogled ka nebu.

Kao da sam udahnuo

 zvezdanu prašinu,

 zlatnim te rečima opisujem.

Stidiš se, želiš da prestanem,

 radosnicom pokušavaš

da ugasiš vatru sa mojih usana.

Zalud ti je trud.

Mora da gori,

jer citiram tvoje oči.

 

Ne poznajem nikog ko toliko,

kao ja, voli da se ljubi.

E, pa, da se upoznamo...

 

Jeo si nešto slatko?

Osim tebe, ništa.

Zašto pitaš?

 

Ja bih još malo.

Zašto malo?

Pa, malo po malo...

 

Znaš li gde me nisi poljubio?

Znam.

Zašto?

Želim da mi traješ.

 

Je l’ mi ovo sanjamo?

Pssst, probudićeš nas!

 

Ili to nisi trebala biti ti,

ili ovo nisam trebao biti ja.

Nije do nas, nije do tebe,

biće da je do mene.

Pogrešno sam rođen,

pogrešno odgojen

i pogrešno pripremljen za tebe.

Ko je mogao znati da zaista postojiš?

 

Ima vremena, valjaćeš nekom.

Možda bih i ja nekom valjao,

da ima vremena.

 

Bog i dalje tera inat,

odbija da postoji,

jer zna da imam za njega

par neprijatnih pitanja,

vezanih za tebe.

 

Ni kofer nemam, zamisli.

I da imam, bio bi prazan.

Sa koferom, kao sa pameću.

 

Nikada neću otići.

Moj odlazak je večiti polazak.

Zašto bih, uostalom,

napustio svoj cilj?

 

Šta ćeš raditi za vikend?

Ono što želiš.

Iduće nedelje?

Ono što želiš.

Iduće godine?

Ono što želiš.

Zar nemaš svoju želju?

Imam – da želiš.

 

Ne smeš da mi budeš tako lepa!

Mislim, nije zabranjeno, al’ nije ni dozvoljeno.

Šta ako, naprimer, imam slabo srce, pa se dogodi

ono što nije zabranjeno, al’ nije ni dozvoljeno?

Gde ćeš biti kada mi nedostaješ, a već mi nedostaješ

i šta ćeš kad ti dosadi da te onoliko ljubim

i da ti onoliko šapućem onolike nežnosti?

Kako ćeš ljudima objasniti šta si na meni našla?

Kako ćeš mi na oči izaći kad shvatiš da iz njih ne izlaziš?

Kako ćeš sebi objasniti moj izgovor za ruku na tvom kolenu-

pridržavam ti srce da ne siđe u pete iz straha od sreće...

Budalo jedna, šta ću s tolikim pesmama? Ko bi to čitao?

Svi bi se pitali ko si, čija si i da li je moguće

da si toliko lepa da moram da ti to branim

iz straha da mi srce ne bi izdržalo toliku lepotu,

a lepša si od sebe i bolji sam od sebe

otkad si se pojavila tako lepa u mom ružnom životu,

pa se izgleda mom, naprimer, slabom srcu

dešava ono što nije zabranjeno,

al’ nije ni dozvoljeno.

 

Letimo... Ti, jer si voljena, ja, jer te volim.

U tvom oku suza zbog vetra, u mom zbog tebe.

Pomalo tugujem od sreće što nisi tužna.

Pustim krik, kao da ti se udvaram,

ali uz vetar, da ne čuješ,

da ne promeniš pravac.

 

Letimo,.. Širimo krila kao da su ruke.

Sečeš vazduh po svojoj meri.

Letimo... Ti umeš.

 

Ne osvrći se kad primetiš

da gubim visinu.

 Ne brini, letim ka dnu,

jer sam izgubio tlo pod nogama.

Letimo... Ja sa tobom, ti bez mene.

 

Ljubav nije lični pribor,

već komplet za dvoje

za opstanak u pustinji.

Ljubav je...

Ne znam više šta je.

Znam da mi je manje trebala,

dok je nisam spoznao.

 

Svoju ljubav nakinđuriš,

obojiš drečavim bojama,

komponuješ i namirišeš,

po svom ukusu.

Lepa ti je ta tvoja ljubav,

dok se ne zapitaš

šta će ti kad je samo tvoja,

a onda se pojavi nečije

licidarsko srce,

stane pred tebe,

pa u glas kažete:

“Lepa ti je ljubav”.

 

Od dve uopštene,

nastane konkretna ljubav.

Pomisliš da nisi uzalud

verovao u čuda,

a onda zaboli.

Najpre ti je sumnjivo srce,

zatim duša, pa ceo ti

i na kraju ljubav,

a ljubav ne boli,

već njeni ostaci.

 

Teško mi pada lakoća kojom te volim.

Nevidljiv, nečujan, bestežinski teret

gura me iz mene, ostavljajući prostor

za moj povratak u ništa,

nakon prećutne sporazumne koještarije.

 

Trebaju mi moje reči, ali ne za mene,

već za tvoje radoznale kapilare,

suviše ponosne da bi ih slušale.

 

Nežne reči, a jedino takve imam,

zadirkuju iskušenje do iznemoglosti,

golicaju maštu, provociraju razum

da se izjasni kao nepotrebna besmislica

i stavljaju znak pitanja na nas, iza nas.

Zato ih ne želiš. Zato mi trebaju.

 

E, moj sinko, put koji je pred tobom mogao bih vezanih očiju preći,

al’ kakva je radost znati na kom će ti se mestu srce pomeriti?

Od male će ti koristi duga svetla biti,

kada ti preko pune linije nečija duša krene u susret.

 

Ti si ja iz najboljih dana, za koje sam mislio da su najgori,

iz najgorih noći, za koje sam mislio da su najbolje.

Neprijatno ti je što te tako dobro znam?

Pusti to, sva su srca čednija od mog, pa se ne stidim.

Znam na kojoj krivini ti je srce produžilo pravo,

i bolje od tebe znam kako si ga izvukao iz ambisa,

uveren da si stekao korisno iskustvo.

Znam kako si ga ravnodušno negovao,

verujući da je odbolovalo sve buduće boljke

i kako si se radovao kada je počelo na kamen da liči.

Najmekša su ona što na kamen liče.

Ne brini, to kažem samo tebi.

Glupavo ti to tvoje srce, sinko,

al’ nemoj se jediti, ni tuđa nisu pametnija.

 

Ne pitaj za savet, ni sebe ne bih umeo posavetovati.

Tek treba da stekneš ono što ćeš za sobom ostaviti,

a ja pakujem ono što ću poneti sa sobom.

Da, naći će se mesta i za prvu ljubav,

koju pamtim samo po rednom broju.

Ne veruješ mi, al’ tvoje nikad više i moje nikad više nisu isto.

Prva ljubav je epizoda, poslednju tek treba da zaslužiš.

Prvu si prepoznao kada se desila,

poslednju ćeš poznati tek kada prođe.

 

Žurim na put. Žmurim, jer me ni jedna krivina ne može iznenaditi,

a nečija duga svetla tebi su namenjena,

da te zaslepe, da pređeš punu liniju

i isprekidanim dahom ispišeš stranice istorije srca.

 

Ne slušaj, sinko, ni mudrije od mene

i ne dozvoli nikom da ti se obraća sa „sinko“.

 

Voliš da te ljubim tu... tu... i tu...

Umeš da te ljubim tu... tu... i tu...

Taman kad počneš da sanjaš

slatke snove u kojima te ljubim,

probudim te da bih te ljubio

lepše nego u snu,

a ti pod mojim usnama

koje se od nežnosti drobe u puder

i posipaju najskrovitija mesta

na tvojoj nedodirljivoj koži,

čedno živiš san i grešno sanjaš život.

 

Moramo paziti, kažeš.

Ne brini, kažem,

mada ne znam na šta bih pazio

i pitam se zašto bih pazio,

kad ništa osim mene

ne sme da te dotakne,

a šta bi se loše moglo izroditi

iz mojih bezgrešnih dodira?

 

Smeješ se, golicaju te moje reči.

Ćuti, kažeš... ne, nemoj,

dodirni me rečima...

Namerno sklopim usne

da ti maštu zagolicam,

da na tvojim usnama

čujem svoje reči...

Želim, kažeš...

I ja, kažem...

Kako, kad nisi čuo, pitaš.

Znaš mene...

Ustvari, ne znaš ti mene...

Želim, kažem...

I ja, kažeš...

 

Od večeras ćeš voleti i umeti

da te ljubim i tu... i tu... i tu...

 

Kažeš “brzo se vrati,

ali pažljivo vozi,

misli na mene,

kupi mi nešto”...

Otkud ti u mom snu,

kad više ne umem da sanjam?

Dobroto moja,

koja mi te muka dovodi?

Kojim dobrom, muko moja?

Hteo sam da te zaboravim,

al’ sad kad više ne umem sa snovima

ti konačno sa njima umeš.

Sa mnom i dalje ne.

Isti smo.

 

Šta da ti kupim,

a da ti to već nisam sa neba skinuo?

U koju misao da te smestim,

a da te njom nisam već oplakao?

Radosti moja, najtužnija,

kasniš sa snovima,

ne umem više da volim.

Ipak, vraćam se mestu

s kog nikada nisam ni pošao,

u nadi da ćeš me nasmejana dočekati

pitanjima “gde si tako dugo,

jesi li mislio na mene,

šta si mi kupio”...

 

Ko si ti da  ne veruješ kad kažem da ljubav ne postoji?

Ko si ti da veruješ ovim prstima i očima?

Ko si ti da dopustiš da te volim, makar jedan dan?

Ko si ti da imaš pravo da odlučiš koliko ću živeti?

Ko si ti da znaš ko sam i kakav sam?

Ko si ti da umeš mojim srcem da razmišljaš?

Ko si ti da umeš da me bezbolno uspavaš i probudiš?

Ko si ti da mi ostatak života učiniš lepšim od života?

Ko si, bre, ti da čitavog mog života ne postojiš?

Ko si i gde si?

 

Neka ti neko noćas bude ja,

neka ume ono što jedino ja umem,

neka te voli i ljubi kao ja

i neka najlepše ime detetu da.

 

Neka neko bude zapamćen po meni,

da ne moraš više po meni da me pamtiš.

Neka ne bude onako kako mora biti,

nego onako kako želim da bude

nekom ko nikad ne bi mogao biti kao ja

da nije mene da mu poželim

da te noćas ljubi kao ja.

 

Ako je muško, neka te voli do poslednjeg daha,

jer on je noćas ja, a ja sam te voleo do kraja života.

 

Ne možeš da mi nedostaješ.

Nema smisla.

Nije pošteno prema onima

što mi nedostaju čitavog života.

 

Svako ume da odsvira jedan ton.

Ko ima dar da ga prepozna, čuje orkestar.

Koliko violina u mom potkožju.

Krila su za gluve neletače.

 

Ne možeš da mi nedostaješ.

Ne smeš.

Boli kad pauci vrebaju leptire.

 

Osamdesetosam dirki klavira

i mnogo anđela za zvuk harfe,

al’ gluva je soba bez tvog tona.

Nema simfonije bez oboe.

Ostaćemo gluvi oboje.

 

 

  • Privijem tvoju sliku na grudi,
    kao kad okačiš zidni kalendar
    da sakriješ rupu u zidu
    i šetnjom po sobi
    zaokružim još jedan dan bez tebe.
    Sve poharano iz grudi, poput blaga Maja.
    Neko se kinđuri mojim blagom,
    voleći ga samo zato što sija.

Ćutiš?

Šta ja tek da kažem?

Ne brini ko će o meni brinuti

i ne brini što brinem ko će brinuti o tebi.

Ne brini, prokockani su moji krugovi,

ja o tebi nemam čast, ni snage da brinem.

 

Da istoriju pišu pravi pobednici,

svet bi nakon svake bitke bio bolji.

Bruka i sramota

namenjena onima što pristižu u arenu,

natopljenu krvlju gubitnika.

Kako će ih moje pesme u oči pogledati,

nakon konačnog ponižavajućeg poraza?

Kakva je to sila što zdrobi ovoliki rubin iz grudi,

a sve drugo ostavi da napuklo liči na mene?

 

Borim se sa više od pola života

i više od pola smrti.

Zapravo, prepiru se oko mene,

a neće me ni jedno od njih.

Borim se sa ostacima tebe

u ostacima sebe,

za tebe protiv sebe,

da pamtiš da sam te voleo

ovako kako te volim.

 

Izaberi me, kao za ples, kao da si dama,

kao voćku sa dna gajbe, ni zelenu, ni prezrelu,

kao glavni pravac na stranputici,

kao najtužnije mače, što te gleda iz kartonske kutije,

ostavljene pred tvojim najprometnijim pogledom,

kao poslednji primerak prošlogodišnjeg bestselera

sa sajamskim popustom.

 

Biraj, al’ opet ćeš mene izabrati,

svidelo ti se, ili ne. Ne pitaš se ti.

Nemamo izbora, moraš me izabrati.

Ako ne biraš, biraću ja,

a ja uvek izaberem najbolje.

 

Hajde, spavaj.

Nakon ovoga,

san ti nije potreban.

Odmori od iluzije

što na mene liči,

pa mi se, kad svane, vrati,

sveža kao sveže voće,

da pršti kad te zagrizem,

kao da te prvi put probam.

Hajde, spavaj.

Samo spavaj.

Za snove sam zadužen ja.

 

Kada ti dođe da odeš,

kada ti je kao meni,

napravi klupko od sebe,

pa se u mislima dokotrljaj

i zalepi za mene.

Zagrli me kako želiš,

ćuti kako želiš,

sve neka bude po tvom.

Razumeću, ja sam ti i otac i majka.

 

Zaurlaj mi u srce, ume da sasluša.

Suvo je, upiće sve tvoje suze,

smekšati, narasti,

kao placenta te obgrliti

i bezbrižnu poroditi.

 

Kada se osuše trepavice,

šmrcni kroz smeh

i pusti da još neko vreme

tvoj jastuk na mene liči.

Seti se da ti je lakše no meni,

jer dok je mene,

uvek ćeš imati kome da se vratiš.

 

Ti si moje sve (ne mogu da nabrajam).

Obećala si da ćeš mi za rođendan sebe pokloniti,

a ja se uz tebe svakog dana rađam

i ne znam čime bi me još mogla iznenaditi.

Potrebno mi je da te volim više,

da bih bio siguran da mi ništa tvoje nije promaklo,

ali strah me da ne bude previše

i da te niko nakon mene neće voleti kako si navikla.

 

Tvoja budućnost zove se NAKON MENE.

Moraš je prihvatiti kao da sam uz tebe,

kao da svakog dana slavimo moj rođendan.

I NAKON MENE bićeš sve moje...

Kada bih nabrajao,

ne bi postojalo NAKON MENE.

 

Ne smem da te volim više od ovoga,

jer će se mozak u srce pretvoriti,

a ja samo srce umem da slušam.

Zar da poverujem u to što čujem?

Šum na srcu na tvoj mi uzdah liči,

a morao bih, dok je razuma, čuti bubnjanje,

koje najavljuje izricanje presude,

kojom bi nas u Sibir prognali,

kada bih te voleo

više nego što te volim,

a umem više, jer više zaslužuješ.

Ne smem više, jer ćeš mi poverovati,

neću više, da ne bude previše,

pa da te niko nakon mene

ne voli ovako kako si navikla,

ovako kako zaslužuješ

i kako veruješ da je moguće voleti.

 

Ne snalaziš se, nisi navikla.

Nemaš obavezu, ne brini.

To je samo ljubav.

Trajaće do pokušaja samoubistva mog duha,

a onda ćeš ponovo biti na pogrešnom mestu u pravo vreme,

ili na pravom mestu u pogrešno vreme, što nije tvoja greška.

Pogrešan sam ja. Pogrešno ti pripisujem sebe.

Sve je to stvar duha, a ovaj moj beskućnik odomaćio se u meni

i pomerio sve što mu smeta, da bi napravio mesta za tebe,

drži te u doživotnom kućnom pritvoru,

umišljajući da ti je dobro tu, na toplom, a zna da ga trpimo,

samo zato što strepimo da će podići ruku na sebe

i povesti nas sa sobom u nestanak.

Neuhvatljiv je, ne mogu mu ništa.

Jedino ti ga možeš obuzdati,

ali se ne snalaziš na pogrešnom mestu

u pogrešno vreme, u pogrešnom meni.

Nije do tebe. To je samo ljubav, nisi navikla.

 

 

Ljubiš mi misli, jer ti se hoće, jer ti se može,

jer su za ljubljenje, jer su zaljubljene u ljubljenje,

jer misle da je krajnje vreme da prestanu da misle

na bilo šta što nema veze sa tvojim usnama i mislima.

 

Ljubiš mi misli, a ne zna se da li su tvoje, ili moje.

Isto smo pomislili čim smo se ugledali i isto poželeli,

pa nam se, evo, iste misli i iste usne ostvaruju.

Tvoje usne prate naše misli, naše misli prate naše usne,

jer nam se hoće, jer nam se može, jer su za ljubljenje,

jer nema smisla ovakve misli propustiti.

 

 

Potrebno je srce, mnogo veće od tvog,

da me uteši što sam na pogrešan način stario,

da razume zašto su mi drugi bili važniji od mene,

da objasni pitanjima da u meni više nemaju šta da traže,

da diktira tempo i dâ ritam mom aritmičnom srcu.

 

Potrebna je duša, mnogo mekša od tvoje,

da pomogne da zaboravim imena naše nerođene dece,

da učini nevažnim sve ono što mi je bilo važno,

da bude moja, umesto moje,

da me greje i da me nasmeje.

 

Potrebna je žena, na nemoguć način lepša od tebe,

koja će na sasvim običan način pokazati šta oseća

i neobičnim ćutanjem, na razumljiv način,

reći šta misli o mojim mislima.

 

Potrebno je...

Tako je mnogo potrebno za sreću,

kada se prokocka ono malo potrebno za sreću.

 

Ne znam koje bi reči trebalo prećutati.

Bez reči nema prostora za uzdah između njih,

za zbunjenost i zamuckivanje.

U prednosti si dok ćutimo, jer ako progovorimo,

izrećiću te, nestaće čarobna moć nadmudrivanja, nestaćemo.

Ja nas stvaram dok ćutimo.

Bolja si u ćutanju, nego ja u stvaranju.

 

Dok ćutimo, misliš da ne mislim,

ja mislim da ne misliš...

Osećaš da osećam, a ja osećam...

Taman pomislim šta bih mogao izgovoriti,

ali istog trena shvatim da je to ono što treba prećutati.

Ponekad sam siguran šta bi želela da čuješ,

ali se ne usuđujem da izgovorim reči

koje su za prećutkivanje.

Meni je potrebnije da ih izgovorim, nego tebi da ih čuješ.

Gomilaju se u meni, množe, stvaraju zbrku

i kako vreme odmiče

sve manje ću znati koje od njih treba prećutati.

 

Tvoje ćutanje smatram veštinom, moje nespretnošću,

jer sam siguran da te ne bi iznenadilo

 izgovoreno moje prećutkivanje.

 

Prisluškujemo i prećutkujemo.

 

Kad raširiš ruke ličiš na slobodu i otisak u snegu.

Ličiš na sebe kada se raduješ

i  na senku mog beznađa.

 

Mogu srce da ti dohvatim, kad raširiš ruke,

ali ne smem, znam koliko sam ranjiv.

Poželim da izgorim na tom krstu

i okajem grehe svih smrtnika,

željnih tvoga zagrljaja.

 

Voleh te ovolicno, nedovoljno za ljubav,

al’ dovoljno da mi još uvek tolicno nedostaješ

i da ne umem ni za tolicno da se od tebe odvojim.

Pružih ti ni onolicno koliko je potrebno

da me pamtiš još koji dan,

a to je milion puta više no što si pružila

razloga te pamtim dok sam živ.

Voleh te ovolicno, kao što te sada

sam sa sobom volim.

Malo je to za ovolicni život,

a previše za ovolicno srce.

 

Iz straha da bih te mogao zavoleti,

voleh te i volim te ovolicno.

Da umem više od ovoga

umirao bih od sreće, a ne od tuge.

Voleh te ovolicno, tek tolicno da ne primetiš,

da ne poveruješ i ne uzvratiš istom merom.

Voleh te zrnom peska, ne dopuštajući da postane biser.

Voleh te mrvom hleba, ne dopuštajući da nas zasiti.

Voleh te skromno, strahujući od izobilja i raskoši.

Voleh te bez daha, iz straha da te ne udahnem.

 

Voleh te ovolicno, da mi ne bi zamerila drskost

što te volim tako da i tebi bude lepo.

Voleh te ovolicno, više no iko.

 

Bolno, lako, polako,

ubi me prenežna reč,

pronađena u iskopinama duše,

jalovom nalazištu želje.

Kao nafta, umesto tražene vode,

nezadrživa, neizdrživa reč,

kulja iz dubine plitkog uma

i sliva se niz drevne padine lica.

 

Vlada bezakonje ljubavi.

Na najmanji mig poteže se srce,

u samoodbrani.

“Bolje on(a), nego ja.

Ne sme nežno.

Ne sme da boli.”

Strah od ljubavi

inicira nasilnu,

prislinu nežnost.

Ne treba svakom dati dozvolu

za nošenje i upotrebu srca.

 

Može nežnije, mora.

Htedoh da zagrmi od nežnosti,

grudi da mi se raspadnu,

kada kažem šta vidim kada te vidim

i kako mi je, slepom, kada te ne vidim.

Nemam reči za tebe, a samo sam želeo

nešto nežno, najnežnije

preko usana da prevalim,

pa ako preživim, preživim,

al’ ubi me prenežna reč,

pre no što je izgovorih.

Ubi me, jer na tebe liči.

 

 

Ne prepuštaj se slučaju.

Htela – ne htela, greh će te zadesiti.

Bezgrešnih nema, to znaš.

Ne dozvoli da budeš zatečena,

da sitne grehe okajavaš.

Njima se ne bave ni bolji od nas.

Biraj greh.

Nesanicu i plačni pogled u sebe,

poput ostalih, svakako nećeš izbeći.

Kad već biraš, biraj najveći,

najslađi i najgori – mene.

Biću ti od koristi,

veći deo tereta pašće na moju dušu.

 

Pusti ti mene, ovako zapuštenog.

Loše nikom nije donelo dobro.

Povuci se iz mene u sebe,

pa se polako, u tri smene,

prisećaj šta sve treba zaboraviti.

 

Pusti ti mene, ovako napuštenog.

Ne možeš ni ti mimo sveta.

Ako neko pita

otkud fleke od mene,

reci da nisi ni osetila

da si mi slučajno dušu

dušom u prolazu očešala.

 

Udahni me, disanje moje,

toplo da mi je

u grudima tvojim,

pa me izreci, ćutanje moje,

na tren da budem na usnama tvojim

i tako izgovoren budem oslobođen mraka,

 da te vidim, neviđeno moje

i zaboravim, sećanje moje.

 

 

Prepoznam te na Štrandu, dok iza tamnih naočara

proveravaš da li pratim svaki tvoj pokret,

prepoznam te dok laganim korakom prilaziš “šestici”,

koja jedino tebe strpljivo čeka, na stanici kod “Bazara”,

prepoznam te kad izađeš iz butika

da vidiš da li na dnevnom svetlu

haljina koja ti se sviđa ide uz tvoj ten,

prepoznam te dok biciklom

pretičeš kolonu automobila na semaforu, kod pozorišta,

prepoznam te kada, držeći sandale u ruci,

trčiš preko Trga Slobode po letnjem pljusku,

prepoznam te u mraku moje žmureće sobe,

kada kažeš: “Ja ću do zida, tako sam navikla”,

prepoznam te dok objašnjavaš policajcu

da je kod Futoške pijace dozvoljeno pretrčavati Bulevar,

samo što on to ne zna, jer je od skora na službi u našoj varoši,

prepoznam te kada namerno u Sinagogi sedneš ispred mene,

pa ne slušamo koncert ni ti ni ja,

prepoznam te kada se, silazeći u Pothodnik,

praviš da me nisi prepoznala,

prepoznam te kada voziš rolere na keju,

kada u dunavskom Parku hraniš labudove,

kada probaš švapski sir na limanskoj pijaci,

kada se sa gostima iz druge varoši

slikaš kod sata na petrovaradinskoj Tvrđavi,

kada greješ dlanove fišekom sa pečenim kestenom,

kada u vreme novogodišnjih praznika

kupuješ  sitnice na Spensu,

kada u Kameničkom parku igraš badminton,

dok tvoji peku prvomajski roštilj,

kada odeš na more, pa grad opusti,

a ja nešto ne mogu da zaspim, pa, kao slučajno,

pogledam u nebo, baš kada ga tvoj trag zapara.

Prepoznam te u mirisu vruće cipovke

i zvuku harmonike, koji se razleže Zmaj Jovinom.

Prepoznam te uglavnom u svim ukusima

i ponekom izuzetnom dodiru,

poput dodira sunčevih zraka na Fruškoj Gori,

kroz ogolele grane, negde u martu.

Prepoznam te kada prođeš ulicom Laze Telečkog,

tek da bi pokazala ko je najlepši u varoši,

pa ti milo što sam te i ja vid’o,

a slučajno sam se zatek’o u tom sokaku.

Prepoznam te dok šetaš kera po limanskom Parku,

prepoznam te na Detelinari, kod “Pilota”

na Telepu, u nekoj od poprečnih ulica

što izlaze na Subotičku, ili Vršačku,

na Grbavici, kod “Piroš čizme”,

na celom Novom Naselju i celom Satelitu,

Podbari, Salajci, svuda te ima...

 

Znam ja da to nisi ti,

ali te ipak nekako prepoznam.

 

Sve je mirno dok spavaš,

ali brinem, mada nemam zašto.

Spokojno brinem, pazeći da dahom

ne uhvatiš ritam mog pulsa,

da ne zbrzaš snove,

pa da ih zaboraviš čim otvoriš oči.

 

Krenem rukom ka pramenu viline kose,

sa usne da ga sklonim da te ne golica,

da ne sanjaš da ti mira ne dam ni u snu,

al’ mi ruka zastane, jer se bojim

da su moji prsti preteški

i sanjam da se smešiš dok sanjaš

da ti mira ne dam ni u snu.

 

 

Zašto odmah nisi rekla

da to nije ljubav?

Posle bitke svi smo generali, zar ne?

Sada znamo da smo od samog početka

trebali znati da su zbog zbrke u horoskopu,

tih dana i noći rogatima izrasla krila

da bi poleteli ka rodnom sazvežđu,

misleći da će tamo postati anđeli,

al’ neko je iznenada popravio planete,

sve je došlo na svoje mesto,

mi smo pali na svoje mesto,

tamo gde nam nije dobro,

tamo gde za tebe nema mene,

tamo gde za mene nema tebe.

 

Zašto odmah nisi rekla

da to nije ljubav,

dušo moja netaknuta?

Znala si da će ti nedostajati

najblesavije srce na svetu,

u ovom veku (a tek je počeo).

Sraslo je s tobom

i nekako ti je baš pristajalo,

ali ti si, za razliku od mene,

 znala da to nije ljubav.

Gde sam gledao kad nisam to video?

U tvoju dušu sam gledao, dušo.

Netaknutom je zovem,

mada je od moje otkinuta.

Kad tebe boli i mene boli,

kad mene boli

pravim se da se ne poznaju,

da se duša moje duše ne bi kidala,

jer, kao što sada oboje znamo,

ono nije bila ljubav

i biće dovoljno da je pamti

jedno od nas.

 

 

 

 

Obećaj da ćeš slagati

da se ne sećaš iz kog sam filma,

da ti je poznata jedino muzika iz kadra

u kom su mi oči u krupnom planu,

pa se nevidljivi ostaci viđenog tope, kao ja

kada sam prvi put shvatio da poslednji put osećam

tvoje tanke prstiće na mojoj debeloj jakni.

 

Pobegli smo, srcem bez obzira, u dva nema filma,

podelili glavne uloge i stekli, svako svoju, slavu,

neslavnom scenom rastanka,

koju smo bezbroj puta ponavljali,

dok najzad nismo odglumili ravnodušnost.

 

Izostanak tvog imena na završnoj špici mog životnog dela

nije moja sebičnost, već pokušaj da te zaštitim od radoznalaca,

koji bi te mogli prepoznati i shvatiti da si igrala naslovnu ulogu

u filmu koji sam samo ja, bez daha, odgledao

i preplakao romantične scene bez mene.

 

Znam tačno koliko ima otkucaja

do tvog konačnog oslobođenja od mene,

 svaki titlujem nežnim rečima,

za slučaj da nekog zanima

još jedna ljubavna priča sa tužnim krajem,

koju ne razume, kao što je ni mi ne razumemo.

Neizgovorena nežnost uvreda je za ono što smo bili

i kost u grlu do kraja mog pokušaja da živim bez tebe.

 

Najteže mi je što se najlakše vidimo dok žmurimo

i što smo jedino tada zajedno i jedino tada srećni.

 

 

Čudo jedno kako me na tebe podseti

nešto što sa tobom nema nikakve veze,

a gde god pogledam baš to vidim,

pa mi u avgustu zamiriše sneg mirisom nargile

i slušam pesmu ćutljivu i veselu kao što si ti

(mene i vesele pesme rastuže, takav sam).

 

Više se ne sećam kada sam prestao da sanjam,

znam samo da si jedini san koji želim da pamtim,

zapravo, jedini koji pamtim po dobru,

a kada me sećanje izda daće Bog da me uzme Bog,

da ne zauzimam mesto dražem kamenu od mene običnog,

jer nema mi života, ni smisla bez sećanja na trenutke

za koje samo ti ne znaš da su bili zajednički.

 

Čudo jedno kako se čuda ne dešavaju

od kada u njih ne verujem.

 

Neka nam ostavljeni oproste nespretnost

 i nenamernu grubost.

Bili smo zbunjeni i zatečeni,

obuzeti svojom mukom kada su ostavljali nas,

pa nismo mogli da učimo od iskusnih kako se to čini.

Nama je uvek izgledalo da oni to čine s lakoćom,

da im je svejedno, da ih ne boli.

Činilo se da znaju zašto to rade,

da nas ne vole, da su pametniji od nas,

da jedino što umeju je da ostavljaju

i da tek ponekog tridesetprvog decembra

zaborave da su nas zaboravili,

pa pomisle da su mogli i nama pre godinu dana

poželeti sve najbolje u godini koja je na izmaku.

 

Njima ostavljanje baš priliči,

baš im nekako leži ravnodušnost,

kojom nam saopšte da nema tu šta da se priča

da smo odrasli i pametni ljudi,

da nema potrebe za patetikom i dramom,

da ćemo i mi vrlo brzo shvatiti da je tako bolje,

da ćemo ostati prijatelji...

Prihvatali smo, naravno, sve što su rekli,

da ne bismo pokazali slabost.

Iako povređeni, divili smo se ostavljačima

i čudili kako im je pošlo za rukom da odrastu.

 

Nama je suđeno da budemo ostavljeni.

Koga bi ostavljači ostavljali da nije nas?

Kada nas jako povrede, proglasimo ih gubitnicima,

jer nisu svesni čega se odriču.

Glumimo da znamo šta je sve

moglo sa nama da im se prelepo desi,

ali to nije važno, kad su već rešili da nas ostave

i samo neka znaju da mi njima nikada

ne bismo učinili to što su oni učinili nama.

Kada bismo mi, nekim slučajem, ostavljali,

bilo bi nežno, da nikog ne boli,

postepeno, da se niko ne iznenadi,

od reči, sa puno reči,

pružili bismo im šansu, da nam pruže šansu,

rekli da ih volimo najviše na svetu

i zamolili da ne dozvole da ih ostavimo,

jer mi ne ostavljamo, nego se pravimo pametni,

a jedino što znamo je da ćemo, pre ili kasnije,

biti ostavljeni.

 

 

 

 

 

Traćiš noći kao da su dani,

niti si šta sanjala, niti sam te ljubio.

Kako dobrom jutru da se nadaš,

kad ti nisam dobar bio

da zakrpiš sa mnom noć?

 

Šta ćeš danas sanjati,

kad me noćas nisi slušala?

Čekaćeš da smrkne, negde oko podne,

kad potrošiš sitniš dana

i glasno opsovati svoju ludu glavu

što nije dozvolila srcu da luduje.

 

Ne mogu ti biti on.

Moj dodir bio bi njegov

i što je nežniji bio bi grublji.

Izgovorena nežnost

podsetila bi te na njegovo ćutanje.

Kada sam uz tebe pitala bi se gde je on,

kada nisam, on bi ti nedostajao.

 

Ne možeš mi biti ona.

Brzo bi se uželela sebe.

Znala bi zašto ti poklanjam

uvek isti parfem

i zašto mislim da znam

gde najviše voliš da te ljubim.

 

Srce pamti otkucaje,

ponovi ritam

kada mu neko na nekog liči,

stvarajući zabludu.

 

Ne mogu ti biti on,

ne mogu ti biti čak ni ja.

Obećao bih da ćemo

živeti poeziju,

a naši bi stihovi brzo postali

ukrštene reči.

 

Zakasnila si u moju mladost

i poranila u moju starost.

Zaslužuješ više strasti, više mudrosti,

više mene onakvog, manje ovakvog,

više svega čega malo ima,

ali bolje od mene umeš sa mnom,

pa smo nekako taman,

i nekako je kako je oduvek trebalo biti,

pa ne brinem šta će s nama biti,

jer je i ovoliko dovoljno

da se, kad prođe, kaže - vredelo je.

Niko me, kao ti, neće tako lepo pamtiti

i niko me, kao ti, neće tako lepo zaboraviti.

Da mi se pred tvojom kućom pertla odvezala,

imao bih izgovor što ne umem ni korak od tebe.

Kleknuo bih kao da te prosim

i krajičkom oka gledao u prozor

kroz koji se nevidljiva čuda vide.

Sâm sam u čvor vezao svoj korak,

gde god krenem tebi da stignem.

 

Tvoj sam đavo – čuvar,

najslađa tajna koju nesvesno čuvaš

na milimetar od svoje kože.

Nežnog i laganog,

poput padobrana semenke maslačka,

osetiš me kad se najmanje nadaš,

kad ne smeš da me osetiš,

jer ne smeš pred svedocima

da se prepustiš

nestvarnoj provokaciji

mojih nevidljivih usana,

pa se neprimetno uvijaš,

dodiruješ nadlanicom vrat

i čudiš kako je moguće 

da još nekom nije toplo kao tebi.

 

Moje su šake tvoj grudobran

poslednja linija odbrane

od nasrtljivaca

željnih meda sa tebe

i žednih mleka iz tebe.

Trgnemo se k’o opareni,

kad slučajno vrhom jagodice

dotaknem vrh sočne jabučice

i čudimo se šta nas je snašlo,

a čuda postoje da bi nas snašla.

Đavo uvek dođe po svoje.

Nisi moje, ali ćeš biti,

zato sam tu.

Ne nadaj se da će ti anđeli priteći u pomoć,

oni su svoje bezgrešne nemire odradili.

Na mene je red.

Tu sam da te sačuvam od tebe

i svega bezgrešnog.

Videćeš, kada zažmuriš,

da u Raju na zadatku nisu samo anđeli.

 

Želiš da prestanem?

Ni ja, kasno je.

Đavolska je ovo rabota.

Znao sam da si đavolica mog ranga.

Moglo bi se ovako i umreti, zar ne?

Mogli bismo na prevaru zauvek ostati u Raju?

 

Previše je ovo života za mene.

Kako sâm živeti život za dvoje?

Svoju polovinu dana nekako preguram,

tuđu ne uspevam ni da pomerim.

Pola zalogaja nekako progutam,

tuđom polovinom se gušim.

Uglavnom se svodi na “i to će proći”,

koje, kad prođe, ustupi mesto

nekom novom “i to će proći”.

Dobro je što si otišla, još bi mi teže bilo

kada bi morala i ti kroz ovo da prolaziš.

 

Lakše je da verujem da ljubav ne postoji,

nego da se prisećam gde sam je zaturio,

sa kog sam je perona ispratio,

misleći da će sama znati da se vrati,

da ćemo se, nakon mnogo godina, prepoznati,

jedno drugom obradovati

i laskati da se nismo promenili.

 

Lakše je da verujem da ljubav ne postoji,

nego da mislim da su nečije nasmejane oči

samo mene čekale da postanu najlepše na svetu,

da se više pitaju, nego što gledaju,

gde sam to dosad bio,

pa me nije bilo da ih ulepšam

i da moram da se pravdam

što sam žurio da se rodim, a bio danguba.

 

Lakše je da verujem da ljubav ne postoji,

 da mi nije suđeno to što mi je nuđeno,

jer bih se kajao ostatak života

što u tuđem zagrljaju veruješ

da ljubav ne postoji.

 

Najpre voliš raširenih ruku,

grabiš lepotu, koja te zadesila,

potom, skupljenih ramena,

čuvaš to malo što je ostalo.

 

Da si ovde, lagao bih

da mi danas ni do tebe nije

i molio Boga da ne shvatiš to ozbiljno,

jer ne bih imao snage da kažem istinu,

toliko puta uzalud za tebe zamišljenu.

 

Da si ovde, izbegao bih tvoju blizinu,

iz straha da ćeš nehotičnim dodirom

 izazvati provalu oblaka iz mojih očiju,

jer, znaš, nije meni lako u ovoj koži,

koja pamti tvoj nezapamćen dodir.

 

Da si ovde, svašta bih rekao,

ne bih li isprovocirao da kažeš bilo šta,

da kažeš da sam takav i takav,

bilo kakav, samo ne ovakav, nikakav.

 

Da si ovde, mislila bi da te ne volim,

jer mi danas, kao, nije ni do tebe,

kao što ni tebi nije do mene,

a samo je takav dan, nikakav,

idealan da mi nedostaje neko,

koga bih, da je ovde, lagao

da mi danas ni do njega nije.

 

Da si ovde, lagao bih

da mi danas ni do tebe nije

i molio Boga da ne shvatiš to ozbiljno,

jer ne bih imao snage da kažem istinu,

toliko puta uzalud za tebe zamišljenu.

 

Da si ovde, izbegao bih tvoju blizinu,

iz straha da ćeš nehotičnim dodirom

 izazvati provalu oblaka iz mojih očiju,

jer, znaš, nije meni lako u ovoj koži,

koja pamti tvoj nezapamćen dodir.

 

Da si ovde, svašta bih rekao,

ne bih li isprovocirao da kažeš bilo šta,

da kažeš da sam takav i takav,

bilo kakav, samo ne ovakav, nikakav.

 

Da si ovde, mislila bi da te ne volim,

jer mi danas, kao, nije ni do tebe,

kao što ni tebi nije do mene,

a samo je takav dan, nikakav,

idealan da mi nedostaje neko,

koga bih, da je ovde, lagao

da mi danas ni do njega nije.

 

Kada se, kao slučajno, osvrneš, trgni se,

kao da nisi znala da sam iza tebe

i da ću te izazvati na ples.

Začuđeno gledaj moje načuđene oči,

dozvoli im da nas hipnotišu.

Pruži ruke ka mojim ramenima,

kao da probaš da li mi majica odgovara,

lagano ih spusti, tik iznad ramena

i zamišljaj da ih dodiruješ.

Gledaj šta gledam

i čudi se kako umem da vidim to što skrivaš.

 

Lako je, samo se kreći malo brže od ukočenosti, koja te obuzela.

Povremeno se pitaj gde su ti nestale misli, ali ne tragaj za njima.

Rastuži se od lepote i smesti obraze između mog obraza i ramena,

čekaj da osetiš u kom će me času izdati strpljenje.

Čudi se kako je moguće da smo toliko bliski, a deli nas koža.

Poželi da te poljubim kad osetiš da želim da te poljubim,

al’ mi obrvama pripreti “da se nisi usudio”.

 

Ne pomeram prste, čekam da pokretom pokažeš

na kom delu leđa ih želiš.

Osećaš li i ti da veče miriše na tvoju kosu?

Ne brini, umem da dišem,

al’ ne znam šta mi je večeras.

 

“Zašto ćuti?”, pitaš se.

“Zašto ćuti?”, pitam se.

“Samo da ne progovori”, strepiš.

“Samo da ne progovori”, strepim.

 

Pitaš se da li ovako plešem i sa drugim ženama.

Povremeno se promeškoljiš kao da sam jastuk

i nastavljaš da sanjaš moje snove.

Zabrinem se kada, kao beba, isprekidano uzdahneš.

“Šta nije u redu?”

Gurneš još jače nos u moje rame,

da ne čujem kada šmrcneš

i stisneš mi ramena, kao da me grliš,

kao da prstima želiš da kažeš

nešto od onoga što želim da čujem.

 

Tvoje breme i moje breme

večeras ukupno teže par miligrama.

Lepo plešeš.

Ko koga prati?

Nikad se više nećemo pravdati gorima od sebe.

Ma, kakva muzika, slušaj kako su nam životi tužni.

 

 

Nije mi dobro veče kad nisi tu.

Noći su teške kao milion dolara,

sa kojim ne znam šta bih.

Ruga mi se ljubav što je ne prepoznajem,

već mislim da me zbog punog meseca nesanica muči,

pa imam vremena da te se setim.

 

Biram način da nađem ključ zaboravljenih tajni,

koje sam želeo da ti otkrijem.

Tajne se povere anđelima.

Ti moju čuvaj kao da ni jednog ne poznaješ.

Stavi je na grudi, kao maramicu

sa ušteđevinom za crne dane,

ponekad proveri da li je tu,

da li je dobro skrivena od zlonamernih

i da li sam je se dobro setio.

 

Kad potrošiš sve istine, otvori zamotuljak,

potroši tajnu na najnužnije,

a ja ću najzad imati dobro veče i lake noći,

sa kojima ne znam šta bih,

kao da su za džabe.

 

Kada se  ćutanjem sve kaže,

to nije zasluga onog ko ćuti,

ni zasluga onog ko sluša.

To nebo čita naše misli

i titluje kadar u kom se gledamo,

 trenutak, kraći od trenutka, a večan.

Sve piše zlatnim slovima ispod naših lica,

na crnoj traci, za večnu slavu,

ali ne želimo da čitamo svoje misli,

dok igramo životnu ulogu,

u trenutku kraćem od trenutka.

Ostaće zapisano.

Čitaćemo kada slika nestane,

žaleći što nismo ćutali još trenutak,

kraći od trenutka, a večan.

 

 

Prošetaj mojom prazninom,

da se, kao slučajno, sretnemo.

Ne moraš se radovati,

reci da si zalutala, pitaj za izlaz,

a ja ću predložiti, kad si već tu,

da skoknemo do zvezda, na kafu.

Pogledaj na kalendar,

pa pitaj zar imam toliko vremena.

Ne brini, slagaću,

tek počinjem da živim.

 

Ići ćemo obilaznim putem, da duže traje,

da stignem da ispričam bajku o čarobnjaku,

koji ništa, osim čarolije, ne ume,

da pokušam da te nasmejem,

da makar iz dosade poželiš da te poljubim,

a ja da se pravim da ne shvatam šta želiš,

jer me strah da bi čarolija mogla prestati

kada te poljubim, onako kako želim,

a ne znam hoću li umeti od treme.

 

Izbegavaćemo priču o nedovoljno starim,

predobrim vremenima,

pitaću imaš li nekog da te čuva,

reći ćeš uvređeno:

“Naravno, vidi kako sam lepa”.

 “Imam i ja neku”, reći ću, “vole me žene”,

pa ćemo, tako nahvaljeni,

ćutati do sledeće zvezde.

Lažem, laprdaću, jer kad ćutim oseti se

da te odistinski, na starinski način volim,

a to bi te moglo naljutiti,

pa bi rekla: “Stani, da izađem”.

 

 

 

Pre no što otvoriš oči, zamisli da ti ispunjavam želju.

Udahni duboko, čeka te ono od čega se gubi dah.

Obezbedi nesmetan prolaz mojim usnama

do najskrivenijih delova, čuvanih za mene.

Želećeš kroz trepavice da proveriš da li sanjaš.

Nemoj, pametnija si kad žmuriš,

a ja ću trajati čitavu večnost,

ako dozvoliš da te budim na način

na kom bi ti pozavidele budne žene.

 

Ne dao ti Bog ovakvog mene, moje bivše Sve.

Dobro je što si unapred znala da će najgori deo mene

pre ili kasnije isplivati iz presušenih izvora između trepavica,

dobro je da mislim da si otišla, pa izgleda kao da si nekad ovde bila,

sve je dobro, moje bivše Sve, osim ovoga što je moje sadašnje.

Ponekad naglas izgovorim “ljubavi moja”, ne bih li pokazao sebi kakav sam očajnik

kad tako uzvišeno osećanje olako izgovaram u prazno (presipam iz šupljeg u prazno).

Dok si bila moje Sve, imala si kome sve da budeš, imao je ko da te živi,

imao je ko da ima sve što mu je potrebno da bi nadmašio sebe i sebe preživeo,

imala si kome da dođeš, imala si od koga zauvek da odeš, pa tako u krug...

Da se Bog pita, naterao bi me da te još uvek volim, moje bivše Sve,

baš zato što zna da bih radije ponovo umro, nego onako živeo.

Ljubavi moja nedokazana, niko mi ne veruje da si postojala,

pa sada i ja već sumnjam u ljubav i u tebe, moje bivše Sve.

Šta li sam sebi, a šta Bogu i tebi skrivio

da me ovakvim životom kažnjavamo?

Ako je ukinuta pravda, zašto je ukinuta smrtna kazna?

Ne dao ti Bog ovakvog mene, moje bivše Sve.

Pa, ja ne umem više ni da te se setim, a kamoli da tugujem za tobom,

ili da zamislim šta bi bilo da sam bio tvoje bilo šta, moje bivše Sve.

 

Lako je tebi mirno da spavaš

kad ima ko da misli šta treba da sanjaš.

Ja na tvom mestu ne bih mogao zaspati,

a ne bi ni ti, kada bi znala šta ti se sprema dok spavaš.

Najbolje bi bilo da ćutim i čuvam dah

za ono što će nas oboje ostaviti bez daha,

al’ kako da prećutim tvoje oči koje me tope?

Ni da ih opišem, ni da ih za večnost zapišem,

plitke su moje reči za njihovu dubinu.

Kako usnama da opišem usne

koje me uzduž i popreko opisuju

lepše no bilo koje nazovi usne?

Bolje bi bilo da ćutim, al’ tvoja koža

ne dopušta da držim jezik za zubima

(bar ne svoj, ili bar ne za svojim zubima).

Lako je tebi da mirno spavaš

kad ima ko da nemiran bude čitave noći

i da se pita hoćeš li umeti da poslušaš zvezde

kada pred zoru šapnu šta treba da sanjaš,

pa ostaneš bez daha, ovako kao ja.

 

 

Trepavice mi više ne kisnu kada te se setim.

Gubim se.

Setim te se tek kada bez razloga krenu suze.

Gubiš se.

Možeš li da se setiš čega bih trebao da se sećam?

Koliko se sećam, želeo sam da pamtim,

ali zaboravio sam šta.

 

Nije važno ko je prvi počeo, a ko prvi prestao.

Da mi je ono srce, opet bih te zavoleo,

ovog puta luđe, mlađe, slađe...

Što je čovek zreliji, zeleno mu je draže,

a jedino još od muke može da pozeleni.

Na šta li ću protraćiti starost?

Ravna linija kardiograma ne obećava.

 

O čemu smo ono pričali?

Ah da, o zaboravu.

Ne mogu da te zaboravim,

mada te sve teže pamtim.

Ne daš mi se, pa mi se ništa ne da.

 

Nikog ne volim, ne setim se,

niti me ko voli (valjda zaborave).

 

Šta sam ono hteo...

Da, voleo sam te. Bolje da nisam.

Zaboravio sam i zašto sam te voleo

i zašto bi bilo bolje da nisam.

 

Od prvog dana zvečarka, umesto zvečke,

kao praporac označava svaki pogrešan korak.

Nekom bi bila upozorenje, meni igračka, izazov,

avantura, granica, koju sam morao preći, noću,

van graničnog prelaza, na puškomet od karaule.

Polutan, polubožji, poluđavolov, ničim sputan,

neustrašiva kukavica i najstrašljiviji junak koga znam,

načinio je podvig, koji pomena nije vredan,

sledeći toliko omalovažavanu malodušnost,

izbegavajući toliko veličanu bezdušnost.

 

Zar ne bi trebao da odgovara onaj ko je trasirao put do ludila

i olakšao onima, koji se ne bi usudili da krenu izvan sebe?

Drugo smo mi, neopisivi, nezamislivi, nedajbože nikom,

nama je uzdah izazov, povod i opravdanje za sebe,

dokaz da smo postojali i skončali u placenti od čoje.

Ni Bog nas neće. Pošteno, nismo ni mi Njega hteli.

Hteli smo po svome. Dok smo hteli.

Sad posmatramo žive, kako se muče,

ljubomorni što ni to više ne umemo.

 

Upriličio sam malu svečanost, na kojoj ću sebi

dodeliti doživotnu počasnu ulogu posmatrača života.

Ceremoniji prisustvuju slučajni prolaznici

i nezainteresovani stručnjaci za prolaznost.

Uvodna reč je suvišna, izgovarao sam je čitavog života,

završna će ostati neizgovorena misterija.

U muzičkom delu, nećete čuti muziku,

koju sam oduvek čuo jedino ja.

Bog je, po običaju, opravdano odsutan,

Đavo, po običaju, neopravdano prisutan.

Pamet u glavu, ne brukajte se tapšući, dok drugi zvižde.

Malo je razloga za slavlje kad jedini uspeh postane najveći neuspeh

(naravno da sam morao i Nju pomenuti).

Hvala što ste dangubili, ovog puta zbog mene.

 

 

 

Da smo drugari, čuli bi se svakog dana,

a bogami i videli, “da ne tupimo telefonom”,

pitala bi “’oćeš ti kod mene, ili ja kod tebe”,

mada je svejedno gde ćemo film gledati,

čije ćemo albume sa slikama listati,

čiju kafu nećemo piti, jer je nestalo,

a jutros je bilo taman za još dve.

 

Da smo drugari, otvorila bi vrata,

obučena u peškirić i rekla “Upadaj, tuširam se”.

Začikavao bih te da imaš tanke noge,

a ti bi rekla da mi je krivo što nisam zgodan kao ti.

“Zar bi me tol’ke cice jurile da nisam zgodan?”

“Baš bi ti sa mnom gluvario, da te one jure”.

 

Da smo drugari, igrali bi “Ne ljuti se, čoveče”,

podelili “Kinder jaje” (čokolada meni, igračkica tebi),

pili vodu iz iste flaše, ogovarali zaljubljene,

i gurkali se dok hodamo jedno kraj drugog.

 

Da smo drugari, tvoje oči bile bi samo oči

i sve tvoje bilo bi samo tvoje.

Smeo bih svašta da ti kažem,

smela bi svašta da čuješ.

 

Lako je drugarima kad nisu ti i ja.

 

Svaki moj poljubac vredi milion dolara.

Ne prodajem ih,

ali toliko, prema anketi, vrede

i to sa sezonskim popustom.

Želiš jedan da probaš?

Ovo je jedan od jednostavnijih.

Presladak je?

Šta bi tek rekla za one najraskošnije?

Ne razblažujem ih, takvi su fabrički,

mogu samo da zasladim, ako želiš?

(Ja želim!)

 

Imam ih milion, sve sami unikati,

zgodni su za svaku priliku

i dobro prijanjaju na svaku kožu.

Postojani su, ne blede.

Ovaj bi ti dobro stajao na dekolteu...

Probaj...

Ovaj je kao prsten...

Ovaj kao narukvica...

Ovaj kao minđuša...

Probaj i drugu...

Ovaj kod pupka je kao tetovaža,

ne može se izbrisati.

Ovaj na potiljku ne drži dobro,

sklizne niz leđa...

Ovaj možeš nositi kao podsuknju,

sa njim će ti suknja danima lepršati.

Ovaj se zove Dokolenica...

Upoznaj se sa Podvezicom...

Ovaj još nema ime,

ovog časa sam ga izmislio...

 

Preporučujem ovaj za vrat...

Šta sam ti rekao, čaroban je...

Kasnije ću se vratiti na isto mesto,

da ti pokažem stotinu lepših...

Veruj da jesu...

 

Ovo su samo uzorci,

ostatak je u spavać... u magacinu.

Količine su neograničene.

Svi su različitog ukusa.

Želiš sa ukusom badema?

Može, naravno...

Divljeg, naravno...

 

 

Nisam stigao ni da te zavolim...

Lažem, zavoleh te na prečac,

ali danas me stid što sam se ponosio

dodirom tvoje oholosti i gordosti,

misleći da je to čudo ono čudo,

koje oživi tek ponekog bezdušnika,

spremnog da istog časa umre od sreće

što je voljen i što je živ.

 

Kao da se dogodilo nešto što se ne zaboravlja,

pa ne mogu da zaboravim da se moglo dogoditi

nešto zbog čega vredi živeti, il’ umreti, svejedno.

Još uvek si mi lepa, kao što nikom nećeš biti,

al’ ipak skrenem pogled kada te ugledam

u albumu mojih neostvarenih snova.

Sanjam, ali ne kao pre, uzdržan sam.

Sanjam šta je moglo biti, a ne šta će biti.

Nisu to više snovi, već obično kajanje

zbog nepočinjenog greha.

 

Seti me se ponekad, ako se setiš,

toliko možeš. Možeš li?

Odavno mi se ne živi,

al’ ponekad mi dođe da oživim

u tvom sećanju na mene i moje ništa,

tek da oživim, tek da vidim šta ćeš sa mnom,

tek da osetimo bilo šta, nedeljivo,

svako svoje, svako za sebe,

kao da se ne poznajemo,

kao da nisam stigao ni da te zavolim.

 

Zatekneš na putu nešto poluživo, ranjeno,

srce ti se u isto vreme sklupča i raduje,

sagneš se do zemlje, a kao da si nebo dosegnuo,

kad osetiš na dlanu puls preplašenog srca.

Ne znaš kako i čime, ali siguran si

da ćete izlečiti jedno drugo.

 

Zavoliš to poluživo i ranjeno,

shvatiš da moraš da živiš,

kad si već oživeo,

jer ne smeš dopustiti

da čitav tvoj svet

izdahne na tvom dlanu.

 

Živiš u ritmu otkucaja malenog srca.

Odjednom si razdragan,

odjednom voliš život, čak i svoj,

odjednom veruješ da ljubav čini čuda,

kad vidiš da je poluživo oživelo i ozdravilo,

zahvaljujući oblogu od tvog dlana.

 

Poveruješ da nije sramota biti srećan,

al’ ne smeš, radi uroka, da se raduješ previše.

Boriš se sa srcem, malo ga guraš,

malo vučeš za rukav da prikoči.

Postaneš važan, jer niko drugi

ne ume da čuva život na tvom dlanu.

 

Dođe čas kad shvatiš da si tužan,

jer živo i zdravo, željno slobode, tuguje.

Toliko ga voliš da moraš da ga pustiš.

Ispružiš dlan, priželjkujući da istog časa ode,

da te ni ne pogleda malenim okicama,

koje su postale tvoj pogled na život,

al’ kao za inat, neće.

Pomisliš ostaće, pa ti se srce zbuni,

jer ne zna više za koga kuca.

Da možeš, dreknuo bi: “Idi!”,

da možeš, molio bi: “Ostani”.

Znaš da od tebe ništa ne zavisi,

čekaš da vidiš šta će život preduzeti,

a on čuči na dlanu, kao da mu trebaš,

kao da mu je lepo, kao da te voli.

Idi!

Ostani...

Idi!

Ostani...

Ode!

 

Putuješ, poluživ, ranjen.

Ne znaš dokle ćeš stići,

više se i ne pitaš.

Jedini odgovor koji te zanima,

je onaj na jedino pitanje koje postavljaš:

“Šta li je sa onim životom,

koji sam, na kratko, imao u svojim rukama?”

 

Laku noć svima,

kojima nije svanulo.

Prosto im bilo,

nekima nije.

Alal im vera,

alal im ljubav,

alal im nada.

Svaka čast na mirnoj javi,

poštovanje neukaljanom obrazu

i bistrom odrazu u ogledalu.

Mirne snove, ako ih imaju.

Laku noć svima,

kojima nije svanulo.

 

Znam koliko je sati kad mi godi mrzovolja,

kad se nikom ne pravdam, kad mi niko ne treba,

kad mi niko ne valja, kad se čudim da nekom valjam,

kad razgovaram sa kuhinjskim aparatima

i kad mi je sasvim svejedno koliko je sati.

 

Znam koliko je sati kad nisam ni gladan, ni žedan,

kad bojkotujem kafu, jer neću da je pijem sam,

kad razmišljam da ponovo propušim,

i razmišljam da bih, po uzoru na tol’ki normalan svet,

 morao prestati da razmišljam.

 

Znam koliko je sati kad ne moram da pogledam u sat

da bih znao da su kazaljke bezobrazno sklopljene

preko tvojih očiju, uz zagonetno “pogodi ko je”.

 

Znam koliko je sati kad jedino tebe vidim

i kada žmurim i kada zurim u plafon, pod i zid,

što me čudi, jer nisi najlepša na svetu,

a ja sam uvek voleo najlepše na svetu.

 

 Znam koliko je sati kad kukavica neprekidno kuka

da nisam za tebe i da, ako te volim, treba da te zaboravim,

a nit’ umem da te volim, nit’ umem da te zaboravim.

 

Znam koliko je sati, jer ništa u meni ne kuca,

vreme se zaglavilo, čeka u meni da ga  sustigneš,

da ga zajedno pokrenemo, nadoknadimo i potrošimo.

 

Dobro je, mila moja, dobro je, ovo sam želeo.

Borio sam se za tebe time što sam ti želeo sreću sa drugim,

jer, od silne ljubavi, ne bih umeo da ti je pružim.

Da umem, tobom bih je sebi priuštio,

ali me ubila briga da bi sa mnom nesrećna bila.

Ko sam ja da imam privilegiju

da svoj život tobom ulepšam

i da ti uvek budem pri ruci, pri duši i telu:

 “Neka grmi, ne boj se, ja te čuvam”,

“Neka ja ću, meni je lakše”,

“Dođi da ti moje grudi recituju na uho”...

 

Dobro je, mila moja, dobro je, tebe sam želeo,

a priželjkivao da sa drugim ljubav ljubavlju zameniš,

ako je bila ljubav ono što smo bolovali,

a neki od nas nisu je dobolovali,

niti će, jer nisu te sreće da prestanu, ili nestanu,

već tumaraju po tamnoj praznini u sebi,

tražeći povod za kavgu sa sobom i životom,

zapravo, onim što je od njega ostalo.

Sklonio sam se da ne gledaš koliko sam tužan,

ne od tuge, već od tugine tuge.

Nova generacija noćnih pustinja

preusmerava me ka bilo čemu što nisi ti,

a znamo oboje da si i sebi i meni sve.

 

Dobro je, mila moja, pre, ili kasnije

oprostićeš mi što sam izmislio ljubav.

Oprosti, neće se ponoviti. Ne može.

Za onakvu ljubav, tebi ću faliti ja, a meni ti.

Ponelo me nešto tvoje, što poželeh da je moje,

a sve je to deo moje drske izmišljotine.

Sve je to moje, kako ti velikodušno reče,

odrekavši se svega što je bilo naše.

Naivno moje, zar su moje reči moje?

Zar bih se bez tebe i jedne setio?

Al’ dobro je, mila, nemam ih više.

Ni samoća se sama ne piše.

Zar je moja ljubav moja?

Pobogu, gde je bila, dok te nisam sreo?

Zašto je nisam izmislio, dok sam bio sâm?

Zašto je sada ne izmišljam, ovako sâm?

Zar misliš da je moj dodir moj?

Bez tebe, to je samo ispružena ruka.

Al’ dobro, ako će ti biti lakše,

veruj da sam i tebe izmislio,

mada dobro znaš da si začeta

mojim bezgrešnim flertom sa zvezdama.

Srećom, ista si majka.

 

Dobro je, mila moja, dobro je,

ostalo je još da radost zbog tvoje sreće

nadvlada moje sebične tugine tuge.

Izbaci sve moje nežnosti kroz prozor.

Lagao sam sebe da ću se vratiti po njih,

priželjkujući da se nešto od tih besmislica

zalepilo za tvoje grudi, makar kao fleka.

Izbaci sve za šta veruješ da je izmišljeno, jer je moje.

 

Dobro je, mila moja, daleko je od lepog, al’ dobro je.

Lepota je prolazna, dobrota nije prelazna.

Retko se čestiti pitaju kakav bi trebao biti svet,

pa nam je dobro, ovakvo kakvo je.

Znaš to bolje od mene, novija si,

pa se na dobro lakše navikavaš.

 

Dobro je, mila moja, sve je to dobro.

Znaš ono kad ti se plače?

Sve je dobro, a plače ti se, pa ti kažu:

“Isplači se, biće ti lakše”.

Isplačeš se, kažeš: “Sad je dobro”,

al’ nije ti lakše, jer znaš da ćeš se ponovo setiti

nekog kog želiš da zaboraviš.

Kad sam ja u pitanju, laknulo ti je.

 

Dobro je, mila moja. Šta ću, dobro je.

Razvlačim trenutak u kom si me volela na

“volela me do mog poslednjeg daha”,

da ti ne pripišu da si me volela manje no što zaslužujem,

oni što ne znaju da je to “malo” meni bilo jedino.

 

Dobro je, mila moja, samo neka je tebi dobro.

Ti živiš, ja volim, takve smo uloge uvežbali.

Još uvek te volim

stoosamdeset nežnosti na sat,

izazivam sudbinu na svakoj krivini,

da mi, na pravdi Boga, pokaže gde mi je mesto,

jer nije mi mesto tamo gde sam, gde god da sam.

Dobro je, mila, uzdam se u Boga,

ima običaj da uzme ono što ne treba ni njemu,

pa se sve nadam da mi nećeš još dugo nedostajati.

Višak sebe poneću sa sobom,

da proverim da li duša boli kad ostane bez tela.

Možda se tek bez srca bezbolno voli?

To bi baš bilo dobro.

 

 

Hej, trebaš mi noćas,

da se požalimo na svoje živote,

zbog kojih nemamo zajednički,

ili,  tek onako, da budeš kraj mene,

kao da sedimo na gajbi ispred marketa

i čekamo da se život dogodi i nama.

 

Noćas bismo mogli biti drugari.

Ugasimo svetlo, igramo “Kaladont”

i smejemo se, jer sam MAGARA,

a ti samo MA.

 Zamoliš: “Hajde da zamenimo jastuke?”

“Šta fali tvom?”, pitam.

“Tvoj pamti lepše snove.”, kažeš,

a ja se postidim što znaš za njih

i kažem: “Pusti to, bilo, pa prošlo”.

“Dođi na moje rame?”

 “Neka, lepo mi ovako da te gledam”...

“Nema šta da se vidi”.

“Stvarno sam ti još uvek lepa?”

 

Hej, trebaš mi noćas,

da lenčarimo, da pričamo koješta,

da ne slušamo muziku,

ne gledamo filmove,

u ponoć da kokamo kokice,

da se njima gađamo,

da pravimo palačinke oko tri,

u četiri da me pitaš kako ću ustati za posao,

a ja da kažem: “Daću otkaz”...

 

Hej, trebaš mi noćas,

da me pred zoru pitaš

da li sam se sinoć šalio za rame,

da te zadirkujem da ti rame ne bi trebalo

da nismo ostali bez cigara,

da pazim da ne primetiš kad šmrcnem

i da se pravim da nisam primetio

kada si šmrcnula.

 

Hej, trebaš mi noćas,

ne bi to smela propustiti.

 

Ako doživim da oživim, neću se buditi čitavog života,

jer želim da najzad proživim propuštene snove,

neostvarene zbog onih koji su ih prisvojili,

ne znajući šta bi sa njima, a svoje nisu imali.

 

Ako doživim da oživim, napiću se k’o pesnik

i zaspati pod zvezdama, jer kuću neću imati.

Biće mi tesno prostranstvo, kao i sada,

ali ću san prebaciti na drugi kanal,

ili ću zaspati u drugom jarku kraj puta,

kojim pred zoru prolaze cigani, deleći bakšiš,

pa ću tambure sanjati, a tebe čuti,

kako me miluješ zvucima neostvarene želje.

 

Ako doživim da oživim, najzad ću kako hoću

i neće me biti briga koliko ću poživeti,

jer jednom se, kažu upućeni, živi.

 

Jedan od sigurnih načina

da budem sa tobom je da budem sâm.

Raspakujem grudi, presložim uspomene,

tako da sezonske budu pri srcu.

Teške lakše podnosim u jesen,

umislim da je do jeseni, a ne do mene,

pa dopustim sebi da rominjam,

da se cedim, da zebem i budem tmuran.

Teško podnosim i lake uspomene,

natruntam se njima,

jer ne znam koja mi je draža.

Teško mi je, da lakše ne može biti,

al’ ćutim i trpim ovo što je bila ljubav.

 

Znaš li gde smo pogrešili?

Samo smo se dušama upoznali.

Znamo njihove vrline i navike,

lepotu tvoje, a ni moja nije bila ružna.

Neobično obične, nesebične, slične,

zaljubljene, pa izgubljene.

Osušio sam se, a smršao sam

tek dvadeset jedan gram.

 

Zagrli me. Ne, ne prljaj ponovo dušu.

Zbog nje smo tu gde mislimo da smo.

Oprosti što neprestano priželjkujem

da me dodirneš, da upoznam navike

i vrline tvojih prstiju i dlanova.

Tako bih da te zagrlim,

makar drugarski,

 da te prislonim uz sebe

i plačem, dok ne prestanem.

Nije do mojih grudi,

već do onoga što je u njima.

 

Poljubi me. Ne, ne prljaj ponovo dušu.

Zbog nje smo tu gde mislimo da smo.

Oprosti što dopuštam sebi da umislim

da priličim tvojim usnama

i dopuštam sebi da se nadam

da bi se mogle navići na mene,

makar kada grudi raspakujem,

pa mi se čini da si još uvek tu.

 

Vreme je sapun za tvoju dušu,

strpljiva budi, biće kao da nije bilo.

Neka to nije bila sreća, al’ bila si ti,

neka to nije bila radost, al’ bio sam ja,

drugačiji, ne makar čiji,

čak da nije ni bilo, živim kao da jeste,

jer tako želim. Ne, ne želim, moram.

 

 

 

 

Gazeći utabane staze snova spotičem se,
pokušavajući da pratim ritam koji mi namećeš.
Zastanem da previjem rane na tabanima,
zagadjene dijamantima za kojima žudiš.
Do maločas virtuoz na tvojim trepavicama,
a sada nemoćan da dodam jedan jedini ton
koji će nadjačati nesnosnu buku besmislenog ritma
i stvoriti harmoniju pogleda.
Oborenim pogledom podsećaš me

da pratim ritam svog srca.
Ne tvog.

Znam zašto ponekad nekoj ženi

dopustiš da mi se približi –

brineš da mi srce ne zarđa od nerada,

da se ne pokvari, kao ja,

pa uvračaš da se osmehnem očima,

za koje pomislim da su sasvim nove,

da govore drugačijim jezikom

od onog kom su me tvoje oči s lakoćom naučile.

Raduje te svaki moj nespretni pokušaj udvaranja,

kikoćeš se iz prikrajka, prisećaš se...

Tajnim znacima, ženi koja ništa tvoje nema,

daješ detaljno uputstvo za mene,

a ja se čudim kako neko ko me prvi put vidi

tačno zna šta volim.

Pomisliš da sam na dobrom putu da te prebolim,

a mene sramota da drugu u tvojoj blizini poljubim,

pa slažem da moram na duži put

i da se ne isplati da me čeka,

jer ću se vratiti bolestan i star.

Čudi me da ne znaš da znam

da si u mojoj blizini,

kad god imaš vremena.

Znaš, ali se bojiš da ću

pomisliti da me pratiš,

jer me još uvek voliš.

Ne brini, znam da to nije ljubav,

nikad nije ni bila.

Samo proganjamo jedno drugo.

Osetiš da se provlačim kroz tvoje zenice,

kad god umislim da sam nevidljiv,

pa se radujem kada ti oči ne zasuze

i milo mi što te nisam rastužio.

 Te tvoje lažljivice

neizgovorene suze ostave za kasnije,

kad pomisliš da sam zaspao,

pa se na miru isplaču za oboje,

a ja besnim što još uvek nisam umro

da ne gledam kako te mučim,

da ne gledam kako misliš da nisam tu

i kako se pripremaš da mi ovih dana

dogovoriš susret sa ženom koja ništa tvoje nema,

ne bi li me usrećila i odvukla od tebe.

 

 

 

Ne mogu opisati dan bez tebe

(isti je kao noć, samo sam danju manje sam,

pa ima ko da vidi da te nemam,

da sluša laži da je ovako bolje za oboje,

da ne veruju, jer znaju kako je njima

bez onih bez kojih im protiču dani i noći,

jer znaju da se ne može

bez onoga koga nema).

Dan bez tebe traje danima,

noć godinama,

isti su kao svi protekli dani

i sve buduće noći bez tebe,

beživotni, nikako da prođu,

nikako da umeju sa mnom.

 

Možda postoje nežne, tužne reči

kojima bih opisao tebe i sebe bez tebe,

ali nisam ih čuo, niti umem da ih izmislim,

kao što više ne umem da zamislim dan,

još manje noć sa tobom,

pa danima i noćima ćutim.

 

 

Besan što te čitave noći nisam video,

žurim da nadoknadim propuštenu lepotu.

Prisećam se u kom sam te delu moje kelije

sinoć pred san nevoljno napustio.

Opipavam vazduh u nadi da ću te dotaći.

Znam, tu si, kao i obično, ali nemam mira

dok ne osetim pod prstima kako se izmičeš.

 

Za sve te Bog stvorio, osim za mene,

pa moram neosetno da kradem tvoja ramena,

misleći da te grlim, umišljajući da želiš.

Ne znam čime bih opravdao tvoje prisustvo

u mom samačkom životu,

kada bi neko iznenada u njega banuo,

pa pijemo kafu iz iste šolje

i dišemo isti vazduh,

da te ne opaze radoznalci,

da se ne zaljube u moje voljeno,

 da ne ukradu jedino što imam,

pa da ostanem sam.

 

Ne mogu da zamislim da bi ti moglo biti lepše

u zagrljaju samoće nekog stranca.

Stežem te nežno, da samo mene boli,

ne dam da se neko, jednako nedostojan tebe,

naslađuje tvojim postojanjem.

Ne dam, prvi sam te ukrao.

 

Ako dođe do toga da moraš da pitaš

da li mi nedostaješ i kada si tu,

da li si mi najlepša na svetu,

da li bih mogao bez tebe

i da li te volim,

ne pitaj ništa,

jer mrtva usta ne govore.

 

Ne, ne proričem budućnost,
već sadašnji trenutak
želje da ti u dlan gledam
i vidim čime bi me hranila,
ovako poslušnog i izgladnelog.
Da ti u dlan gledam,
da se čudim
kako izdržim da ne poludim
od želje da ljubim
beskonačnu liniju mog života,
što se svud po tebi proteže?
Da ti u dlan gledam,
da se pokrenu svi moji nepokretni delovi,
da mislim da sam živ kad ugledam kap,
mojim suvim usnama namenjenu.
Da ti u dlan gledam,
dok ne ugledam odgovor na pitanje
zašto najdraže nije bliže
da dlanom srcu pokidanom
bore zategne
i ne dozvoli da pobegne
u spojene tuđe dlanove,
iz kojih će ga neko,
od tebe manje vredan,
na iskap popiti.

Ako išta osim tebe vredi, zalutalo je u mene i pustilo koren.

Površna srca to bi nazvala željom, žudnjom, ljubavlju,

a ja sam prestao da smišljam ime za originalno osećanje,

kojim su privilegovane ćelije mog pohabanog života.

 

Umoran sam, mila. Volim te više no što mogu podneti.

Iscrpeo me nesklad srca i duše (na glavu odavno ne računam).

Ne smem i ne umem ovoliko da te želim, a želim.

Želim onaj nedodirljivi deo tebe, koji si dopustila da dodirnem.

Želim najosetljiviji deo tebe, koji još uvek osećam.

Želim nevidljivi deo tebe, koji vidim gde god pogledam.

Želim i... da te ljubim, kao da zbog tebe nikad nisam bio tužan.

Želim da osetim da me čekaš u pauzi između dva poljupca,

želim da osetim da tu nanosekundu brojiš kao hiljadu večnosti.

Sve znam, mila, ali želim, izvini.

Ne brini, nemam hrabrosti da ubijem prepreke do tebe,

jer kad bih te ponovo ljubio, bilo bi to poslednji put.

 

 

Ne znam više čemu služim, osim da tugujem za tobom.

Pitam se, kada bih nekim slučajem postao srećan,

da li bi mi sećanje na tebe sreću pokvarilo,

podsećanjem na to da umem samo tužno da te volim.

Pitam se, tek da se pitam, jer ne mogu da zamislim

da bih bez tebe mogao biti srećan.

 

Grmljavina bi me usrećila, al’ da si u nekoj bližoj daljini,

pa da skočiš u moje naručje, zadrhtiš i kažeš: “Bojim se”,

a ja bih rekao: “Šašavo moje, vidi koliki te gromobran zagrlio”.

Istog bi časa tvoj dah na mojim grudima usporio,

 šapnula bi: “Ni jedan mi gromobran nije tako milovao kosu”.

“Pa, kad su te dosad čuvali obični, ja zračim”, rekao bih skromno.

“Sav si mi ozračen”, zadirkivala bi me i pripijala se uz mene, kao pijavica,

ne mareći što, kao uvređen, hoću da te otkačim od sebe.

“Ne bojiš se za sebe?”, pitala bi, a ja bih se na prste propinjao,

za svaki slučaj, da me grom ne promaši i rekao: “To je samo grom”.

 

 

 

 

Kad jedared banem pred tu tvoju kapiju,

nećeš ni primetiti kad nos gurnem kroz tarabe,

tek ćeš, kad ti dojadi što kera tol’ko laje, kasti:

“Idem da vidim šta se onaj tol’ko uzjogunio”.

Više ćeš se, kad me vidiš, štrecnuti, neg’ radovati

i šapnuti “Budalo, mog’o ti je Šarov odgristi tu nosinu.

Beži tamo! Ne kažem tebi, već keru.

Je l’ ‘oćeš da te neko vidi, pa da rekne materi,

da nikad na sokak brez nje ne smem više.

Jesi l’ ‘teo nešto, il’ ćeš tako do ujutru stajati?

Ništa, ništa, mamo, Šarov se na mačke žesti”

(to ćeš kasti malko glasnije, da te mati i komšiluk čuju).

 

Ondak ću ti ogledalce dati,

da se vidiš kako si mi lepa,

kad se, kobajagi, duriš i kašću ti:

“Šta nas brige šta svet divani?

Ja baš volem da svi znadu da te volem.

Ček’ da vidiš šta sam ti kupio

(ja još ne znam šta ću kupiti,

jer ne znam kolk’o ću novaca sakupiti),

ajde probaj, lepo će ti pristajati”,

a ti ćeš kasti “Jaaaao, što je leeeepo!

Odi ‘vamo, u budžak, da nas kogod ne vidi,

di noćom na kapiji divanimo”.

 

Veruju ljudi, ja ne verujem

da će se ono što noćas požele ostvariti.

Ko zna koliko sam noći probdeo

sa istom željom?

Nagledao sam se neba,

napričao sa zvezdama...

Ljudi moji, niko to ne sluša.

Više ne želim da želim,

umoran sam od sebe.

Ipak, pogledaću nebo,

sad i nikad više,

stisnuti zube i smoći snage

da poželim da negde neko

voli nekoga ko voli njega.

Bio bih zahvalan nebu

i svemu što je na njemu

da mi se želja ostvari.

Ljudi veruju, ja ne.

Ljudi žele, želim im i ja.

 

Sanjao sam, mila, da sam zaspao

nad dvestatridesetdevetim pokušajem

da napišem poslednju pesmu o tebi.

Zgužvala me hartija,

pa sam pod mesečevim zrakom

kraj prozora ličio na koru drveta.

Gledam tako u snu sebe,

pa se pitam zar sam to ja.

Obično svetlo, običan ja,

a čudne senke stvaramo.

Učini mi se da ni u snu ne dišem,

zagledam se i vidim

da su senke oko mene polužive,

pa kažem: “Ko bi rek’o, živ je? Mrda!”

 

Ružno mi je bilo da sebe sanjam.

Htedoh da prekinem,

al’ ne pita se sanjar koliko san traje.

Ništa se ne dešava, samo spavam u snu.

Kad bih bar video da li i u njemu sanjam.

 Možda sanjam da sanjam kako sanjam da sanjam...?

Nema nade da doznam šta sanjam,

osim jedva pomične kore drveta,

kraj uramljenog Meseca.

 

Osluškujem...

Priželjkujem da se petlovi oglase

i najave skori izlazak iz bilo kog sna -

mog, ili onog što sanjam da sanjam,

a ne znam ni da li sanjam.

Iznenada, začuje se prenežno šuštanje satena,

trgnu se senke kraj uramljenog Meseca

i plavičasta soba mog sna,

žućkastom svetlošću me oživi

i prikaže sa tvojom rukom na mom ramenu.

“Zaspao si”, kažeš.

Postiđeno skrivam pogled,

da te ne uplašim suzama,

a ti mi se, zabrinuto, unosiš u lice:

“Šta se dogodilo, mili?”

“Sanjao sam da te nikad više neću sanjati”.

 

Čak i na fotografiji

tvoja kosa miriše na tvoju kosu,

tvoje su usne ukusne kao tvoje usne,

a tvoje oči nežne kao tvoje oči.

Meškoljiš se u mom naručju,

kao kad si u mom naručju,

želiš me kao kad me želiš

i šapućeš ljubi me kao što umeš,

kao kad šapućeš ljubi me kao što umeš,

a ja ne znam odakle da počnem,

kao što ne bih znao odakle da počnem

kada bi izašla iz fotografije.

 

Ovakav ću biti kad odneseš pola mene,

a pola ostaviš da ovoliko boli

i žali što nije polovina koja je kod tebe.

Ovako ću uzdisati, žaliti,

svađati se s Bogom i sa sobom,

pričati s tobom, pisati pesme

i citirati naše poglede s govornom manom,

moleći Boga da mi oprosti svađu od maločas,

da mi te vrati, ili me nauči kako da te zaboravim.

Ovako će biti kad bude “za nju je bolje ovako”,

kad bude “šta sam ja Bogu zgrešio”.

Ovako će biti kada te ne bude kraj mene,

kad bude kraj i ne bude mene.

Ovako će biti, jer sa mnom je uvek ovako.

 

Ako bi’ ti nekako mog’o pomoći da se ne duriš, samo kaži.

’Teo sam na vašaru da kupim neki miris prolećni, sad im je sezona,

al’ kol’ko si besna o’ma bi mi ga u oči prosula, pa kažem onom što prodaje

„neka, doć’u drugi put, kad dobiješ frišku robu, ovaj ti je malko izvetrio“.

Gled’o sam i srca licidarska, al’ nema ni jedno da se šareni k’o moje,

a kol’ko si besna i da ga kupim, il’ ukradem, ti bi od njega prezle načinila,

kad bi mi ga o glavu tresnula, pa pitam onog što prodaje

„a ’oćete l’ dobijati ovi’ dana zelenu srcad“, pa me on gleda belo.

 

Mog’o bi ti pomoći, al’ ne znam kako, kad znam o kome je reč,

pa se mislim, bolje ušima da se pokrijem, al’ nisam tol’ko klempav,

nešto će izviriti, pa ćeš se još više duriti što se mešam u tuđu brigu.

Ne bunim se što se duriš, nego ne znam kada će te proći,

a znam da će proći, jer me voleš,

pa ti nije do tog’ da se baš zapravo duriš, već zatežeš brezveze,

tek da vidiš kako bi to bilo, kad se ne bi voleli.

 

Kad ti kažem bleso, ja to od milja,

da mi ne izleti štogod gore,

da mi se još zapravo ne uvrediš,

a ni to ti ne bi’ kaz’o iz zle namere,

il’, daleko bilo, zato što te ne volem,

nego si mi slatka kad se tako duriš,

pa ti kažem „bleso jedna, nemoj biti tak’a“.

 

Sve čekam da te neko drugi nasekira,

da dođeš i kažeš „ipak si ti meni dobar, kak’ih ima“,

a ja te na srce prikopčam i kažem

„dok je tebi mene, niko drugi tebe ne sme sekirati“,

a ti malko i zaplačeš od sreće što je opet lepo

i kažeš „što ne volem kad mislim da me ne voleš“,

a meni toplo oko srca, što se više ne duriš, pa kažem

„kad si blesava, pa se duriš brezveze“.

 

 

 

Zato što mogu da umrem kad hoću,

al’ neću dok te ne zagrlim.

Zato što nikom ne bi bila ovoliko moja.

Zato što imam jastuk viška, tanjir viška,

višak dana, višak noći, a ni jedan život.

Zato što bez tebe ni u ništa ne verujem.

Zato što je bez tebe moje srce k’o kuća

(ne veliko, već prazno).

 

Zato što neću da ponavljam ono što odavno znaš.

Dobro, još jednom, al’ zapamti, jednom zauvek:

zato što te volim.

 

Neko je danas zauvek napustio

nekoga ko je odavno napušten,

nekoga ko još dugo, ili nikad

neće shvatiti da je danas zauvek otišao

onaj ko ga je odavno napustio.

 

Neko je danas zauvek napustio

nekoga ko je bio njegov život,

umro je, a ne zna da je danas umro,

pa će se čuditi sve dok ne umre,

kako to da je živ, a kao da nije

od časa kada je napustio

nekoga ko je bio njegov život.

 

Neko je danas zauvek napustio

nekoga koga privremeno napušta,

dok se ne snađe, pa će se vratiti

po napuštenog da zajedno napuste

one koji nemaju koga da napuste.

 

Neko je danas zauvek napustio

nekoga čiji život od danas nema smisla,

nekoga ko nikad ne bi napustio

onoga ko ga je danas zauvek napustio

i ostavio uverenog da je patnja ljubav,

pa što jače boli voljeniji je

onaj što je napuštenog napustio.

 

Kao što je neko juče, kao što će neko sutra,

neko je danas zauvek napustio sve,

jer mu je suđeno, jer mu je vreme,

jer jednom svi moramo napustiti sve

i započeti život u sećanju onih

koje smo zauvek napustili.

 

Ne troši molitve na mene bezbožnika,

moli za predivnu sebe,

tako će i meni Bog ispuniti želju,

jer si obojici važnija od mene.

Ljubav je čudo

u koje ne moraš verovati da bi se desilo.

Možeš se ovako kao ja čuditi,

ili tako kao ti biti srećna,

jer si zbrinuta u ovom trošnom srcu,

spremnom da se suprotstavi

svakom ko bi tvom osmehu naudio.

 

Ne troši molitve na mene bezbožnika,

nije dobro da Bog za mene preko tebe sazna,

pa da nas strpa u isti koš

i da te kao mene prepusti samoj sebi.

Lakše je kad te neko od gore pogura,

pa dobiješ krila i možeš sve što si nekad mogla.

Zamoli ga da te zlo, dok ne ojačaš, zaobiđe

zahvali unapred,

jer ni On tvom osmehu neće odoleti.

 

Svog Boga nemam,

a tvom verujem, jer je tvoj

i moliću da mi veru ne pokvari

brigom za one koji ne zaslužuju

da im se ime pomene

ni na nebu, ni na zemlji,

već da mi veru za tebe čuva,

a ja ću čuvati tebe, dok me ima.

 

 

Sve ima razlog i smisao.

Nije nužno da ih razumemo da bi postojali.

Ko bi nâs dočekao da sve to shvatimo i prihvatimo,

tek da bi se pravili važni, zbog naučene lekcije?

Tumaramo kroz buduću prošlost,

kao da nećemo u nekoj budućoj sadašnjosti

tražiti razlog i smisao besmislice,

kojom smo danas zaokupljeni.

 

Slabi smo, mila moja, ali to priznajem samo ja,

jer nemam više slabosti da se pretvaram da sam jak.

Kakva je korist od glumatanja sebe,

onakvih, kakvi bismo želeli biti?

Samopouzdanjem protiv sebe?

Nema baš mnogo smisla,

ali možda postoji razlog za taj apsurd.

Tuđom suzom gasimo kreč u glavi,

u nadi da ćemo izgraditi bolju budućnost,

od ove, koje se pribojavamo,

a tuga i tuga nisu isto.

Tuđa suza je kap, a naša bujica.

 

I to što toliko voliš sebe sigurno ima nekog smisla,

koji, doduše, ne razumem, pa se pitam šta ću ti, kad imaš sebe.

Oprosti što nisam uspeo da naučim kako da te volim manje.

Bio mi je potreban razlog da bih shvatio da nema smisla,

a nisam uspeo ni jedan da pronađem u tvojim ćelijama.

 

Moje naborane misli počinju da osećaju

da ne želiš da budeš moj razlog i moj smisao,

ali zategnuto srce ne ume to da shvati.

Teško je prihvatiti činjenicu da

većina razloga za besmislice nema više smisla,

a znamo oboje da sve ima svoj razlog i smisao.

Sve osim nas.

 

Idi da te volim.

Dok imaš sebe, neće ti manjkati ljubavi.

Nepotrebnog viška i zaliha ćeš se rešiti,

što nema mnogo smisla, ali ima tebe kao razlog.

 

Idi da te volim. Šta ću kad mi trebaš?

Nema razloga za brigu, jer nema ni smisla

što te više volimo bez tebe i mene.

Imaću toliko željeni nemir,

a ti ćeš najzad moći da se prepustiš osećanjima.

 

Toliko o toj... ljubavi.

Pokazala se lepšom u glavi nego na delu.

Cirkus u grudima, misli sa šljokicama...

Ne sećam se, bilo je još nešto...

Ah da, strast...

Znao sam, naravno, da ljubav nije ljubav,

al’ šta sam trebao da učinim?

Da odustanem?

Da se odreknem tog nečeg

što živim i što me živi?

Šta bi od mene ostalo?

Voleo sam onako

kako bi svako voleo da je voljen,

osim onih koje sam voleo.

Ne mogu više.

Mene su moje šanse prokockale.

 

Toliko o toj... ljubavi.

Bila je moja religija, moja vera i nada,

uzvišeni smisao bezmalo beživotnog života.

Verovao sam joj više no ona meni,

a pokazao se boljim od nje.

Veličao sam je - ponizila me.

Ipak, ništa o njoj ružno neću reći,

zbog dece i onih koji joj ipak veruju.

Praštam joj, nije znala šta čini.

Trebala mi je doživotna ljubav,

a ne ona sa rokom trajanja do prvog tuširanja.

 

Ne znaju voljeni ono što znaju oni koji vole.

E, moj ja, sve znam, a umreću glup.

Neka, idemo ispočeta, ali ovog puta bez mene.

Uvek će biti entuzijasta, uverenih da ta ljubav...

Nije važno, toliko od mene o toj... ljubavi.

 

 

Moje usne ostaće zauvek modre

od razlivenog mastila neizgovorenih reči.

Tu su, na vrh jezika, nemoćne pred preprekom,

koja pulsira u ritmu nabujalog krvotoka,

što nosi mulj proteklog života.

 

Nekad sam umeo da ćutim,

sada me guši život bez reči.

Za svakog ih imam, osim za sebe.

Slutio sam, ali nisam smeo da izgovorim,

 da u meni neće biti mesta za mene,

jer će praznina ispuniti dubinu,

kojoj nisam dorastao.

 

Retka sećanja, neukaljana svakodnevicom,

podsete na, samo moje, reči,

koje sam, zagledan u današnjicu,

umeo da ćutim, uveren da ću poleteti,

kada ih jednog dana, punim ustima, izgovorim.

 

Neke reči, kao prljav veš, ostanu neviđene.

Istrošene ručnim pranjem, suvišne, nepotrebne,

čekaju da ih se govornik odrekne,

pa da mu saopšte da se one ne odriču njega.

 

A mislio sam da sam dobar sagovornik bio sebi,

dok sam umeo da ćutim, uveren da ništa nisam prećutao.

 

Nemam reči.

Ovo ćutanje nije mudrost, već muk,

slepilo duha, paraliza duše,

nemoć da se na pristojan način zaurla.

 

Pišite nam
Posetite moju stranicu
Posetite moju stranicu