Kad pročitaš spali

Bog zna koliko želim da spustiš glavu na moje rame,

ali ti ne da. Ne da mi. Ne da nam. Ne da mu se.

Iz njemu znanih razloga, namenio nam je daljinu,

u kojoj bez reči, šćućureni jedno uz drugo

čekamo da nas dugo nakon kraja sveta pronađu,

iskopaju i najzad puste da živimo u našem svetu,

daleko od ovog koji bez nas dvoje mora propasti.

 

Bog zna reči koje ne znam,

zna, ali ih ne da, jer zna koliko mi trebaju

da bih opisao koliko želim da umem da me voliš,

a koliko sam daleko od tebe i života,

jer su me potrošila Božija stvorenja u koja je Đavo ušao,

pa su mi zbog njih i anđeli sumnjivi.

Gde su bili dok su me mogli sačuvati?

 

Bog zna koliko želim da te ne boli kao što je mene bolelo.

 

Bog zna, ja naravno ne, zašto sam dopustio

da čeprkaš po prazninama u meni.

Niti ćeš nešto pronaći, niti ću nešto osetiti.

Jedino znam da si jedina za koju želim da znam.

Bog to zna.

Bog, a sada i Ti.

 

Badava branim sebi da mislim na tebe,
kad ne mogu tebi zabraniti
da se misliš u mojoj glavi
i to naglas,
pa čujem kako gunđaš
da bi mi, da mi nije tebe,
glava bila prazna,
o srcu da ne govorimo.
Zvocaš, jer sam nezahvalan
što si mi život produžila,
pretiš da ću videti svog đavola,
ako se usudim da umrem dok mi to ne dozvoliš,
čudiš se kako uopšte uspem bilo šta da smislim
u tom mom haosu neprovetrenih misli,
svađaš se kad kažem da treba da odeš,
kažeš da si rešila da budem tvoj,
a ti kad rešiš onda je to tako,
svidelo mi se, ili ne.
Ne živi mi se,
a tebi se baš u mojoj glavi živi
i svaki čas zapitkuješ šta si ti meni,
da li te volim i gde ćemo živeti,
pa mi se ponekad čini da ću od tebe
i tvojih misli u mojoj glavi poludeti,
a ni ti u mojoj nećeš bolje proći
i već vidim kroz pola veka ludog starca
kako od još luđe starice
traži dozvolu da umre,
a ona kaže sad možeš,
ali nakon što odgovoriš
na pitanja: šta sam ja tebi,
da li me voliš
i da li ti je sa mnom život bio lep.

Tutnji sve jače.

Ili je zaratilo, ili će kiša,

odavno nije.

Dobro je što nisi ovde,

zarazila bi se samoćom,

mislila bi da je ovde dobro,

ostala bi i podivljala kao ja,

ne bismo primećivali jedno drugo,

ne bismo nedostajali jedno drugom,

jer ne bismo znali da postojimo.

 

Dobro mi je bez tebe,

ponekad odem do prozora,

ponekad zazvoni telefon

i dok dlanom o dlan prođe dan.

Noći su posebna priča,

ali ne volim o njima da pričam.

Uglavnom, za pamćenje su,

al’ se ne isplati da pamtim,

jer nemam kome da pričam.

Dobro je što nemam kome da pričam.

 

Čujem da napolju ima živih?

Kako im je sada?

Ne boje se da će pokisnuti?

Tutnji sve jače…

Dobro je što nisi ovde.

 

 

Ako me do jutra nema,

to znači da me nema i da me neće biti,

jer si tako odlučila, jer tako možeš, ili moraš,

jer ti nije više važno da l’ me ima,

jer znaš nešto o meni što ja ne znam,

pa ti je lakše da odlučiš da me nema.

 

Od tvojih misli zavisi

šta će sa mnom biti,

izvan njih ne znam šta bih.

Seti se da me nije bilo

dok nisi mislila na mene.

Oboje smo jedva dočekali

nečije misli o nama,

jedva dočekali da budemo nečiji,

da neko bude naš,

radovali se što si to baš ti

i što sam to baš ja.

 

Ako me do jutra nema, nema me.

Biće prazno, ali neću nedostajati,

jer ako noćas bez mene možeš,

moći ćeš bez mene zauvek.

Proći će noći i noći, snovi i snovi,

a onda će se sasvim slučajno

neko umesto mene roditi u tebi

i umesto mene živeti moj život.

Ako me do jutra nema,

nije me ni bilo.

 

Kad si uz mene spokojan sam
kao da nikad nećeš otići, ali odeš,
pa mi bude kao da se nikad nećeš vratiti.
Ne smem da dopustim da mi nedostaješ,
ne bih mogao podneti sebe bez tebe,
znam kakav sam kad me ovde boli.

Kad si uz mene puno mi je srce,
ali odeš, pa mi duša bude prazna.
Uzalud smišljam način da odrastem
i da naučim da budem bez tebe
dok stvari ne dođu na svoje mesto,
dok ne dođeš na svoje mesto
kraj mene i u meni.

Kad si uz mene milujem te
kao da nikad više neću imati priliku za to,
zagrlim te tako snažno da strepim da ćeš reći
ti si lud, kosti ćeš mi polomiti, a ti trpiš,
pa kad te pustim da uzmeš vazduh
kažeš ipak ti mene voliš.
Okreneš se, odeš,
a ja ne znam šta ću s rukama,
usnama, očima, srcem, dušom…

Kad si uz mene imam ideju kako da spasem svet,
imam plan za svaki dan dok je sveta i veka,
imam volje, imam snage, imam tebe i sebe,
ali odeš, pa se svet, ovaj moj
i onaj što koristi ostatak sveta, sruši,
pa nemam ideje, ni planove,
nemam volje, ni snage,
nemam tebe, nemam sebe,
da ne objašnjavam, dobro znaš
da ne mogu podneti sebe bez tebe,
znaš kakav sam kad me ovde boli.

Pišem ti pesmu, ali u sebi, da te ne prepoznaju,

da iz ljubomore i zlobe neko o tebi ne kaže nešto

zbog čega bih morao u dvoboju da ga ubijem,

pa da pored svakodnevne robijam i doživotnu robiju,

bez prava na pomilovanje i tvoje milovanje.

 

Pišem o tebi u sebi, da ne saznaš šta mislim i šta osećam,

kad bi znala mislila bi da umem da volim najlepše na svetu

(nije da ne umem, al' ne smeš to saznati,

istog bi trena sve napustila i meni se prepustila,

a ja sam sve manje siguran da od ljubavi koristi ima).

 

Pišem za sebe,

da te imam zapisanu,

da te imam neizbrisivu.

 

Pišem tvojim rukopisom, reči golicaju,

jer su vrhovima tvojih prstiju zapisane

duboko na površini moje kože,

a kada progovorim tvoje reči su na mojim usnama

(valjda su se preslikale dok smo se ljubili kao u pesmi).

 

Pišem nešto što ne razumem, a ti bi razumela,

jer je tvoje srce mudrije i mlađe,

znalo bi šta mi je, kako mi je i do koga mi je.

Znam to i ja, ali ne znam

koga od nas dvoje manje razumem

i ne smem da stavim na papir

da su nam srca kao preslikana,

da u istom ritmu prave budalaštine,

kao da se to sme, kao da se ne sme,

kao da nam je prvi i poslednji put

(prvi možda nije, al’ poslednji… baš da vidim).

 

 

 

Udahni mi dušu,

došapni mi šta osećam,

umeću od tvog daha i šapata

da stvorim nešto

što će ostavljati bez daha,

nešto o čemu će se šaputati,

nešto na čemu će nam zavideti,

nešto u šta će sumnjati,

jer nije moguće da je baš ovako.

 

Reci šta mislim,

šta god kažeš pogodićeš.

Umećeš pametnije nego ja

da postaviš moja pitanja

i daš moje odgovore.

 

Budi uz mene dok se ne vratim.

Strah me samoće s kojom živim

otkad znam za sebe.

Nateraj me da budem srećan,

slaži da nije sve tako crno,

da neću umreti sam.

 

Udahni mi dušu, živi mi se još malo.

Šapni nešto na slovo… bilo koje,

umeću u njemu da pronađem smisao,

umeću da smislim, ili da izmislim reč

koja će i tebi i meni vratiti veru

u bolje sutra i bolje ljude.

 

Neću  ti pokloniti srce, uzmi ga sama.

Radi s njim šta ti je volja, godiće mu,

makar ga ispustila u trnje,

makar ga nazvala pogrdnim imenom,

makar mu ništa ne radila.

Uzmi ga, ne mogu tek tako da ga dam,

predugo sam ga za tebe čuvao.

 

 

Kad pročitaš spali

Zaboravio sam te do te mere
da nisam siguran da sam te poznavao,
ali kada mi neko nedostaje znam da si to ti,
prepoznam te po načinu na koji mi stežeš grlo.
Ljutim se na sebe što mi neko drugi ne nedostaje,
al’ badava, ne mogu se setiti nikog vrednog ovolike tuge.
Rasterao sam izazivače bola,
jedina si koja se vraća da mi nedostaje.
Ne znam šta mi tvoje treba i zašto,
ali znam da bez toga teško podnosim sebe.
Spremim večeru za dvoje - ništa ne okusim,
spremim postelju za dvoje - oka ne sklopim.
Sve mi je za dvoje, a nema ni tebe, ni mene.
Ko zna, možda to ipak nisi ti?
Možda neko drugi nekom drugom nedostaje,
a tuga po navici dođe kod mene, lakše joj je sa mnom.

Kad prođe, ako prođe ovo nevešto iščekivanje zaborava,

imaću hrabrosti i snage da slušam tvoj glas dok žmurim.

Kad prođe, ako prođe ovo besmisleno ignorisanje nedostajanja

svega što je nekad bilo zauvek tvoje, zauvek moje, zauvek naše,

moći ću u oči da pogledam sitnice od kojih sada sklanjam pogled,

jer još uvek imaju tvoj oblik, miris, dušu, ime...

Kad prođe, mada ne bi smelo, jer ako prođe nije ni bilo,

ponovo ću te voleti onako kako se jedino ti voliš,

ali tada bez straha od budućnosti, jer je neće biti

i bez straha od prošlosti, koja je jedino zbog tebe vredna sećanja.

Kad prođem, a moram proći, jer čitavog života čekam da prođem,

plamičak nad mojim uzglavljem biće svetionik dušama

koje je neko, kao ti moju, pronašao, pa izgubio

i sve će biti dobro kad prođe, ako prođe ovo što ne prolazi, a boli.

 

Znam, glupo je što se javljam,

ali ponos se pogazi zbog gluposti,

kao što je zbog nje i nastao,

pa evo i mene pred tobom na kolenima,

s kamenom na duši i molbom na usnama:

molim te, vrati mi onaj osećaj,

znaš dobro koji, ostao je kod tebe.

Vrati ga, tebi ne treba,

a ja bez njega ne mogu.

Mogu, ali nije to to, niti sam to ja.

U tebi će neko drugi možda probuditi

osećaj koji će zameniti onaj naš,

dok je bio naš,

sada je moj, vrati ga.

Molim te.

 

Gori sam nego što sam bio pre tebe.

Bolje bi bilo da te nije bilo,

ne bih znao za osećaj,

koji se najbolje opiše kada se kaže:

onaj osećaj.

Mislio sam da sam dovoljno star da umrem

i da je prirodno da tako poluživ ništa ne osećam,

da je prirodno da mi niko ne treba,

da je prirodno to što nisam hteo da te zavolim,

jer ljubav ne postoji,

čak i da postoji, šta će mi

kada mi nikad ništa dobro nije donela?

Lažem, donosila je na kašičicu,

ali je odnosila na džakove.

I šta je ostalo?

Od ljubavi – ništa.

Od tebe – ništa.

Od mene – ništa.

Čak ni onaj osećaj,

koji ne umeš, ne možeš,

ili ne želiš da mi vratiš.

 

Nema te da navratiš u san,
bolji od mene te sanja.
Ja sam svoje tvoje odsanjao.
Nema te da navratiš u sećanje,
bolji od mene će te zapamtiti.
Bolje sam otkad si s boljim,
samo mi ponekad nedostaje
da kao nekad budem najbolji.

Nekad sam te u svemu video,
jer te je u svemu bilo,
sada te ni u tebi ne bih video,
jer te više ni u tebi nema.

Nema te da navratiš u nedostajanje,
trunem, a ne znam da trunem zbog tebe.
Bar da sam siguran da je ono bila ljubav,
pa da te volim dok sam živ,
a ne ovako, kao da mi ljubav ne treba.

Ko bi rekao da će čitav moj svet
stati u tvoj kofer?
Ili sam potcenio tvoj kofer,
ili sam precenio svoj svet?

Nema te da navratiš u čašu,
da te bar još jednom okusim,
kad već ovoliko pijem.

Nema te da navratiš u bilo šta,
da mi budeš bilo šta,
samo da mi ne budeš
ovako ništa dok sam živ.

Umesto mene maziš rame dok nameštaš bretelu,

nakriviš glavu, prisloniš obraz na nadlanicu,

zadrhtiš i zastaneš, jer strepiš kako ćeš bez mene

podneti ono što sledi ako nastaviš.

Umiriš prste i misli, miruješ, al’ djavo ne miruje,

uđe u prste, tera ih da traže žilu kucavicu na tvom vratu,

pa ih ponovo zavuče ispod bretele i spusti do srca

da ga umesto mene preko grudi dodirnu.

Trgneš se, naglo se okreneš.

Zar je moguće da sam ipak tu?

Uplaši te moje prisustvo bez mene,

odustaneš od mojih dodira

i žustro sa sebe svučeš odeću i mene,

verujući da će kapljice vode ispod tuša

sprati moj miris s tvoje kože,

ali te njihovo golicanje još više podseti na mene,

pa zabaciš glavu i dopustiš da radim šta hoću,

a ja, znaš me, hoću sve što želiš.

Klizim niz tebe, topim se, topiš se,

dok te hladna voda ne opomene da nisam tu.

Umotaš se u peškir, to nije peškir, već moj zagrljaj,

pa ti bude toplo oko srca.

Ljutiš se što ti dosađujem,

pokušavaš da me obrišeš sa sebe,

ali me još jače utrljavaš u kožu,

pa me sa sobom odneseš u postelju

da ti snove smišljam, da nas sanjaš,

da nam bude k’o na javi,

da nam bude k’o u snu.

 

U mraku mrak, kao po danu,

sve crno, kao u životu.

Stiskam kapke...

Ni u snu te nema.

Nema ni sna.

Sanjaš mi se...

Sanjao bih onako po sećanju,

kao - obraz ti je na mom ramenu,

gledaš me, ne trepćeš,

slušaš kako ti se divim

i kako priznajem

da sam najzad srećan,

pa ti kao kosu milujem

i kao ne shvatam

da ti usne ne drhte od zime,

već od želje,

a kad kao pitaš zašto mi usne drhte

odgovorim da mi je kao hladno.

Ljubiš mi se, al’ ne žurim,

jer kao život je pred nama.

Da san hoće na dušu da mi padne,

sanjao bih sve što smo doživeli,

jer bilo je kao u snu,

dovoljno je da prepišem.

Opet bih nas voleo,

opet bi me volela,

opet bi bilo kao prvi put,

opet bih sanjao.

U snu bih se setio

da kažem ono najvažnije

i uradim ono najvažnije

što ne stigoh na javi.

Snovi valjda tome služe,

da se java popravi,

al’ ne dâ Bog da sanjam,

ni da sanjam, ni da živim.

Nema meni sna u životu,

Nema meni života u snu.

 

 

Ćutiš?

Šta ja tek da kažem?

Ne brini ko će o meni brinuti,

ne brini što brinem ko će brinuti o tebi.

Ne brini, prokockani su moji krugovi,

ja o tebi nemam čast, ni snage da brinem.

Da istoriju pišu pravi pobednici,

svet bi nakon svake bitke bio bolji,

a sve je bolje od ove bruke i sramote,

namenjene onima što pristižu u arenu,

natopljenu krvlju gubitnika.

Kako će ih moje pesme u oči pogledati,

nakon konačnog ponižavajućeg poraza?

Kakva je to sila što zdrobi ovoliki rubin iz grudi,

a sve drugo ostavi da napuklo liči na mene?

Borim se sa više od pola života

i više od pola smrti.

Zapravo, prepiru se oko mene,

a neće me ni jedno od njih.

Borim se s ostacima tebe

u ostacima sebe,

za tebe protiv sebe,

da pamtiš da sam te voleo

ovako kako te volim.          

Šta si noćas tražila pod mojim kapcima?

Dosadila ti je java s drugim?

Nedostaje ti da budeš princeza?

Nedostaje ti da kažem da niko ne sme da te dira?

Setila si se da smo pre rastanka nešto zaboravili?

Uplašila te senka moje duše, pa nisi mogla da spavaš?

 

Bilo mi je dobro bez tebe, baš zato si došla, da pokvariš,

da podsetiš da je nekada i s tobom bilo dobro.

Zašto nisi otišla u san nekoga ko te sanja?

Radovao bi se, kao ja, dok sam te sanjao,

maštao bi, verovao, voleo...

Usrećila bi ga više no mene,

jer nakon tebe ništa me ne čini srećnim,

čak ni uspomena na tebe,

a neko ko te sanja mogao bi poverovati snovima,

i živeti za noć kada će se san ostvariti.

Idi u san nekoga ko će jedva čekati da svane

da bi te pitao - šta misliš, koga sam noćas sanjao?

 

Šta si mislila da ćeš postići dolaskom u moj san?

                                 Kao, u prolazu si, pa si svratila da vidiš da li mi nešto treba?

Kao, ko zna kada ću ponovo imati priliku da te vidim?

Kao, da si znala da ćeš doći, ne bi dolazila prazih ruku?

Htela si da iscediš iz mene to malo suza što je ostalo?

Htela si iz mojih usta da čuješ ono što znaju svi koji nas znaju?

Nedostajem ti onako i onoliko kako i koliko

si mi nedostajala mnogo pre no što si otišla?

Nemoj mi reći da te zbog nečega grize savest?

Hej, dvadeset prvi vek je!

 

Šta ti se noćas nije desilo, pa si meni došla?

Zar je toliko gadno da sam ti opet dobar?

Mislila si: radovaće se,

zvaće da pita znaš li koga sam sanjao,

pozvaće me na kafu i šnenokle,

pitaće – šta misliš da pokušamo ponovo?

Ne, dušo, ti više nisi moj san

i noćas nisi trebala doći u njega.

 

Kad pročitaš spali

Znam da ponekad čuješ moje misli.

Ponekad namerno na tebe mislim

tako da možeš da doživiš svaku moju misao.

Najčešće te zateknu pospanu,

pa nisi sigurna da li si me sanjala,

ili sam se ušunjao preko terase

da ti, misleći da spavaš, kažem nešto važno.

Trgneš se, ne znaš da li treba da te raduje

to što me čuješ kao da sam živ,

ili treba da te plaši paraljubavni fenomen

koji te s vremena na vreme zadesi.

Okreneš se na bok,

zagrliš jastuk i rukama i nogama,

a on se rasplače,

jer ne zna kako da ti pomogne

da me se jednom za svagda rešiš.

 

Neko vreme se praviš da me ne primećuješ,

ponadaš se da ćeš zaspati pre no što sećanja navale

na tvoje nejake grudi i nejake usne,

al’ moje misli uporno zavode tvoje misli,

pa jedno drugo podsećamo na dane

kada si me učila da budem srećan,

a ja tebe da budeš voljena.

Nasmešiš se, al’ odmah se uozbiljiš,

jer je prošlo to što je bilo

i treba napraviti mesta u srcu

za nešto što će možda biti,

nikad se ne zna.

Bolje da nisam dolazio, pomislim,

a ti osetiš moje misli,

pa misliš kako da me zadržiš još malo,

kad sam već tu, kad si već tu,

kad već ne znam šta ću sa sobom bez tebe,

kad već ne znaš šta ćeš sa sobom bez mene.

Mogli bismo gledati zajedničke fotografije, pomisliš,

a ja osetim tvoje misli

i predložim da gledamo zajedničke fotografije,

pa dugo u noć živimo prošlost.

Hvala ti za uspomene, kažeš i zaspiš.

Hvala za sve što mi nedostaje, kažem i zaspim.

 

Nije da mi nedostaješ,
nego nemam s kim da razmišljam,
pa razmišljam s tobom,
onako, tek da nešto radimo,
da nam pamet ne otupi
k’o što su nam srca otupela,
pa se prave da se ne poznaju
i ne sete se da pitaju jedno drugo
kako zdravlje, ima li šta novo, ima li šta staro,
ili se uspomene na silu zaboravljaju?

Nije da mi nedostaješ, nego nemam za koga da živim,
dođe mi da umrem, a ni to nemam za koga,
pa bih da umrem noćas za tebe,
u ime starih dana i noći kada sam za tebe živeo.

Nije da mi nedostaješ, nego pišem pesmu,
pa se setih da ne mogu da zaboravim
da smo jedno drugom suđeni
i da naše vreme tek dolazi,
ali kasno, jer smo ga potrošili
na nešto što će nam zauvek nedostajati.

Nisi kriva što nemam budućnost,

kriva si što nemam prošlost.

Pokvarila si uspomene na sebe,

a mogao sam te pamtiti još pola veka,

pa bi tako budućnosti za mene bilo.

 

Fali mi da volim, a ne smem,

probudile bi se uspomene

koje si slučajno, ili namerno pokvarila,

pa bih voleći drugu voleo tebe.

Ne bi bilo fer prema njoj i prema meni

da ponovo tebi bude lepo.

 

Nisi kriva što ne umem bez tebe,

kriva si što nisi umela sa mnom.

Mogli smo još uvek stvarati uspomene,

da onaj ko od nas dvoje duže poživi

ima od čega da živi.

 

Čuvaj uspomenu na sebe iz doba mene,

zahvaljujući tebi, nema ko drugi da je čuva.

 

 

 

 

Uči me da dišem, lagano, korak po korak.

Udahni mi život, neka potisne iz mene

ustajali, poluuplakani pogled na život.

Ne mogu više da te zamišljam,

hoću da te udišem punim plućima,

hoću da mi sobom ispuniš oči,

da mi golicaš kožu, a ne maštu.

 

Učini mi dušu vidljivom,

kada je karminom sa svojih usana obojiš,

da najzad vidim kakvo je to čudo,

kad tako majušno čitavog čoveka sruši.

Ne mogu više da podnesem da boliš,

nauči me da te volim, onako kako želiš,

nateraj ovo što je u meni,

umesto iz pera, da izađe iz mene.

 

Ako moja ljubav nisi ti, niko neće biti.

Ne bih mogao u oči da pogledam

nekoga ko je zamena za tebe.

Ne bih smeo ništa da kažem,

iz straha da ću joj srce slomiti

ako bih je nehotice tvojim imenom oslovio.

Ne bih smeo da je dodirnem,

da te ne prepozna pod mojim dlanovima.

Bio bih biljka,

čekala bi da procvetam,

a ja bih venuo i čekao da uvenem.

 

Umreću ovog časa, da mi budeš doživotna,

da s osmehom dočekam trenutak bez tebe,

svakako bih se, pre ili kasnije,

bez tebe raspao.

Imam pravo da zamrznem radost

koju si mi podarila,

imam pravo da me srećnog pamtiš,

da ne misliš da ti nešto zameram

i da sam zbog toga nestao.

Imam pravo da mi se bez tebe ne živi,

jer mi se jedino s tobom živelo.

Imam pravo da budeš moja ljubav

do poslednjeg časa,

a ako iz nekog razloga moja ljubav nisi ti,

niko neće biti, jer bez tebe ni mene neće biti.

 

Ne teram te, oboje znamo da više nemamo kud

i da je tvoj odlazak jedini način da sačuvamo stečeno.

Idi bilo gde, ne zastajkuj, ne osvrći se,

idi kao da znaš kuda si naumila,

idi i ne brini,

život je već nešto smislio za tebe bez mene.

 

Idi i ne napuštaj me, nemam toliko života

da bih mogao preživeti još jedno napuštanje.

Meni je suđeno da budem ničiji.

Ni tvoj više nisam, ali me kad odeš ne napuštaj.

Gde će duša svima onima koji su me napustili?

Ne kunem, samo sam radoznao.

 

Ne napuštaj me u ime ljubavi koja se o nas očešala

i ostavila trag kojim se ponosimo.

Nema razloga da me napustiš,

bili smo jedno drugom dobri.

Bili bismo još dugo da ne moraš da ideš.

 

Idi i ne napuštaj me,

ne ostavljaj me kao iznošene cipele kraj kontejnera,

namenjene nekom ko nije navikao na bolje.

 

Ne tražim da brineš, ni da me se setiš,

znam da ćeš nesvesno umeti

u praznične dane kada je svako uz nekog svog,

da budeš uz mene, da mi olakšaš samoću

i da me spaseš crnih misli i gubitka vere u ljude.

 

Ne teram te, oboje znamo da više nemamo kud

i da je tvoj odlazak jedini način da sačuvamo stečeno.

Idi, kao da želimo da odeš.

 

Srećo moja, izgleda da ne umem da budem srećan?

Kao da sam jedva čekao da me boliš,

a tako sam se radovao što si baš na moje rame sletela

i priznala da postojiš baš onakva kakvu bih voleo da volim.

Zar nikog boljeg nije bilo da te zavoli, budalo jedna?

Tebi bi bilo isto, a on bi možda ostao živ?

Što li sam se radovao kad ne umem da se radujem?

Pokvarili su mi srce, pa lepše tuguje nego što voli.

Eto, šta te je dočekalo umesto bajke

kakvu princeza tvog kalibra zaslužuje.

 

Bilo mi te je puno srce, sada su mi te pune oči.

Šta mi preostaje, nego da te pijem kad klizneš iz njih,

pa se tako pijan teturam kroz samosažaljenje i kajanje?

Da ti duša nije prelepa, nekako bih preživeo

to što je sve tvoje što videh prelepo,

ali, eto, Bog ponekad baš ima ukusa,

pa te stvorio po svom i mom ukusu.

Hvala što si bljesnula, slepilo mi neće teško pasti

sada kada znam da takva svetlost postoji.

Nek’ ti se dâ sve što mi se nije dalo,

nek’ ne budeš željna onoga čega sam ostao željan.

Zaboravi me, da vredim ne bi bilo ovako kako je.

Zaboravi, biće ti lakše,

a ja bez te smrti neću moći još dugo.

Zaboravi, oslobodi nas moje ljubavi.

 

Teže je kada znam da je i tebi teško.

Možda bi ti lakše bilo da me nije bilo?

Sanjala bi ono što si oduvek sanjala,

a ne mene, ovako nepodobnog za snove.

 

Nedostaješ više no inače

kad osetim da i ja tebi nedostajem.

Teže se otrgnem želji da te poljubim dok spavaš,

teže mi je da zauvek odem u tri lepe nedođije,

kad znam da želiš da te poljubim dok spavaš.

 

Boliš jače kad znam da te bolim,

a bolim jako, jer znaš da me boliš.

Ne mogu sebi oprostiti

što te razboleh, a ne umem da te izlečim.

Ostaje da se nadam da će proći samo od sebe

i da će vreme učiniti ono što vreme mora učiniti.

 

Kada ti zbog mene ne bude više teško,

kad prestanem da nedostajem i da bolim,

na kraju krajeva, kad ostariš

biće ti milo što je bilo teško,

što sam ti nedostajao i što je bolelo.

Da nije bilo tako, ne bi bilo lepo.

 

Kad pročitaš spali

Možeš mi ponekad napisati pismo,

neću ga spaliti, al’ neću ga ni čitati.

Te reči potrebnije su tebi, nego meni.

Kad izađu iz tebe, okončaće muku i patnju

uzrokovanu obostranim ćutanjem.

Napiši slobodno da me još uvek...

i da veruješ da još uvek i ja tebe...

ali da to više nije važno,

jer je iz nekog razloga

za oboje bolje ovako.

 

Možeš mi ponekad napisati pismo,

ali to ne znači da imaš šta da mi kažeš.

Svašta ume na um da padne

kada se kazaljke preklope,

još ako je veče i pada sneg

ne možeš da se ne setiš

nekog kog ne možeš da zaboraviš

i kako vreme odmiče

sve su čudniji razlozi

zbog kojih niste zajedno,

pa ti se učini da bi nekoliko redaka

moglo objasniti neobjašnjivo:

Dragi moj...

(u redu je, tako počinju pisma,

mada nisam više tvoj,

a ne bih poverovao

ni da sam ti još uvek drag)

... nadala sam se da ćeš prvi zgaziti ponos

i da ćeš ponekad napisati dve-tri reči,

tek da znam da nisi umro kada sam otišla.

Pišem ti, a ne znam na kom si oblaku,

na onom na kom sam s tobom živela,

ili na onom na kom života nema...

 

Možeš mi ponekad napisati pismo,

neću ga čitati, znam kako dišeš.

Ta slova će ti dušu olakšati

i pomoći da lakše dišeš.

Ako već počneš sa dragi moj,

završi onako

kako se pisma završavaju –

zauvek tvoja.

 

Možeš mi ponekad napisati pismo,

neću ga čitati.

I kad bih pročitao, ne bih odgovorio.

I kad bih odgovorio,

ne znam šta bih ti pisao.

Pismo k’o pismo –

draga moja...

... zauvek tvoj.

 

U noćima poput ove

u pustoj sobi poput moje

usnama poput mojih

nedostaju usne poput tvojih,

pa je tužno kao što je tužno

to što neko poput nas

nema hrabrosti za ljubav.

Radije će zaplakati nego se nasmejati,

navika je čudo.

 

Neko poput tebe misli da je zaboravljen,

pa se trudi da zaboravi nekoga poput mene,

a što se više trudi jače boli

mesto u kom boluje neko poput mene.

 

Neko poput mene ne veruje da je voljen,

pa tera od sebe nekoga poput tebe,

i što ga više gura sve jače boli

mesto u kom boluje neko poput tebe.

 

Takve su noći poput ove,

nije do usana tvojih i mojih,

nije do tebe i mene,

to se dešava nekome poput nas.

 

 

Pitaju zidovi za tebe,

traže tvoju sliku umesto senke,

a ja oborim glavu, gledam u pod,

stid me što sam nesposoban da svoja četiri

od naših osam zidova srušim,

da te ohrabrim - hajde, šta čekaš,

vidiš da se protiv sebe može?

 

Pitaju zidovi za tebe.

Uvukao se tvoj miris u njih,

mami da ih zagrlim,

da prislonim obraz,

da kažem ostani zauvek,

jer ako odeš

ova soba postaće grobnica,

u najboljem slučaju tamnica.

 

Pitaju zidovi za tebe,

odzvanja tvoj smeh između njih,

pa ne veruju da nisi tu.

Nekako kao da ima života

u vazduhu koji udišem,

pa mi je glupo da uzdišem za tobom

kad se tako lepo raduješ

što si blizu mene.

 

Pitaju zidovi za tebe,

a ja im ko zna koji put

pričam omiljene anegdote

s nama između njih,

pa se kao smejemo,

a samo ja se smejem,

pa se rasplačem,

jer ništa više nije smešno.

Pitam zašto za druge ne pitaju,

a oni ćute, kao da ne razumeju,

kao da govorim zidovima.

 

Ako te noćas potražim, pravi se da nisi tu,

da me ne čuješ, da me ne primećuješ,

da nemaš vremena, da me ne poznaješ...

To je za tvoje dobro,

kao što je oduvek sve bilo za tvoje dobro,

jer ne bih dopustio da mi bude bolje nego tebi.

I noćas bi bolje bilo da je tebi bolje

i da ne znaš da mi je došlo da ti dođem,

jer ne mogu da podnesem da više ne dolaziš.

Ako te noćas potražim, tražiću te zbog sebe.

Ne sme ti nauditi moja želja da pogledom iz prikrajka

proverim da li i bez mene umeš da budeš lepa,

da proverim umeš li bez mene da se smeješ,

miris tvoj da osetim, da me podseti na tvoj miris,

prste u prolazu da ti dotaknem, pa da umrem.

Ni da umrem ne smem, to za tebe ne bi bilo dobro.

 

Ne volim te. Ništa lično, ne volim nikog, pa ni tebe.

Ne umem. Da umem, neko od nas bio bi srećan.

Ne volim te, a voleo bih da te volim, makar bio nesrećan,

makar ostario pišući pesme o tebi po sećanju,

makar bezuspešno pokušavao da se propijem.

Ne volim te, za tvoje dobro.

 

Ako mi noćas budeš nedostajala,

iščupaću sebi srce da te više ne muči,

svakako bez tebe ničemu ne služi.

Ako me noćas zatekneš u snu, pravi se da si budna,

to je za tvoje dobro,

kao što je oduvek sve bilo za tvoje dobro,

jer ne bih dopustio da mi bude bolje nego tebi.

Mirno spavaj, kao da me nema.

 

 

 

Biće dovoljan minut ćutanja za moju dušu 
koja ni sa dva i po promila lažne utehe u sebi
nije mogla podneti teret tišine i praznine
nastupile odlaskom žene sa tvojim likom i telom,
tvojim duhom, tvojim umom i mojim razumom.
Nisi ti toliko jaka koliko je duša bila slaba,
bilo je pitanje vremena kada će posustati,
a ja joj, jednako slab, nisam mogao pomoći.

Biće dovoljan minut ćutanja 
da razbije patetičnu tišinu mojih podivljalih misli,
koje bi savladale i pametnije ludake no što sam ja.
Kakve koristi imaju od mene?
Kome trebamo nas dvoje 
sada kada smo uspomena na nas dvoje?
Pamtiš li? 
Ja ne.
A fali mi.

Biće dovoljan minut ćutanja za našu dušu
umesto ovog našeg glupog ćutanja,
nek’ se zna da se ćuti, jer je nešto umrlo.

Hrabrosti imam, ali nemam srca

da ti u oči na rastanku kažem da te volim.

Plašim se da bi nas naša slabost

mogla ohrabriti da nas ne napustimo.

Ne odlazi se ako se voli, rekli bismo.

Ne ostaje se ako nema nade, znamo.

 

Hteli smo ljubav, evo nam ljubavi

s kojom ne znamo šta bismo,

jer je onakva kakvu smo je priželjkivali,

a nije ni mesto, ni vreme za nju i za nas,

pa sada boli ono što nas je golicalo.

Hteli smo ljubav.

Hvala joj, prokleta da je.

 

Želim da znaš da ono što znaš

nije ni delić ovoga što osećam

i zaista ne znam

kojim bih rečima mogao dokazati

da zaslužuješ više od nežnih reči.

Ono što bi morala pročitati ne umem da napišem.

Pišem, a znam da moje neizgovorene i nenapisane reči

i nakon rastanka odjekuju u tvojoj glavi i tvojim grudima.

Ne možeš da me ne pitaš za savet kako sa životom,

pa me u sebi čuvaš (znaš da se ne bih opirao).

 

Suvišne su ove reči, jer ostadoh bez pravih,

koje bi ti poljubile suzu da prođe i nacrtale osmeh.

Nedostajaćeš dugo na bolan način.

Kada se pokida ono malo preostalog za kidanje,

nedostajaćeš na lepši, topliji način,

neopterećen psovkama upućenim životu i sudbini.

Suvišne su ove reči, jer ostadoh bez pravih.

Kad pročitaš, spali.

Kud sve drugo, tu i moje reči.

 

 

 

 

 

 

 

 

 

Pišem ti poslednji put,

ne zato što ne znam šta bih pisao,

već zato što nema smisla.

Ako do sada nisi razumela, nikad nećeš.

Pišem tek da znaš da više neću pisati.

Možda odavno ne čitaš?

Možda si pre mene shvatila

da mojim rečima nije mesto u tvojim očima?

Život mi je prošao u čekanju tebe,

a jedino što sam od tebe imao

bilo je ono što sam pisao.

Odavno bih prestao,

al’ bilo bi to kao da sam ruku na tebe digao,

ne bih to sebi oprostio.

Čekao sam da nestaneš iz svega u čemu si bila,

da jedina žrtva mog ćutanja, ako je mora biti, budem ja.

 

Pišem ti poslednji put,

pišem kao da mi nećeš nedostajati,

kao da te se nikad neću setiti,

kao da nemam čega da se sećam,

kao da sam siguran da ću moći bez tebe,

kao da sam siguran da ću biti bez tebe,

kao da imam bogznašta da kažem,

kao da nakon ovoga neću imati šta da kažem,

kao da nikad više bez razloga i bez tebe neću zaplakati,

kao da pišem presudu kojom te oslobađam

svog postojanja.

 

Pišem ti poslednji put,

da bih prvi put prećutao koliko si lepa,

koliko si života dala mom životu,

koliko ničeg osim tebe nije bilo,

koliko me je čak i tuga radovala,

jer je tvojom zaslugom odsela kod mene.

 

Pišem ti poslednji put,

da bih i ja znao da je poslednji,

da shvatim da nemam ništa s tobom,

kao što ništa bez tebe nisam imao,

da stavim tačku na prazan list.

Kraj priče ne znači da je opet kraj sveta.

Prepoznaćeš nas nekad u tuđim slovima,

ali to nećemo biti mi,

to neka druga nekom drugom neće verovati na reč.

 

Pišem ti poslednji put,

da ne bude da sam te ostavio bez reči,

da ne bude da sam nestao bez traga,

da ne bude da nas nije bilo.

Pisaće ti drugi, al’ nećeš imati šta da čitaš.

Ovako se više ne piše, ovako se više ne čita.

 

 

 

Samo da ti kažem da to što je Nova Godina

ne znači da počinje nešto novo.

Naprotiv, nastavlja se kraj,

ali ne onaj koji znači novi početak,

već onaj koji nikad neće biti okončan.

Znaš dobro o čemu pričam,

ne teraj me da budem patetičan.

 

Samo da ti kažem da nisam dobro.

To ne bi trebalo da te se tiče,

mada ima veze s tobom.

Ništa ozbiljno.

Da je ozbiljno, umro bih

onog časa kada si otišla.

Ti nisi bolest,

pre bih rekao da si mana.

To se ne leči, s tim se živi.

 

Samo da ti kažem da te ne volim

kao i prethodnih godina.

I kad bih te voleo isto bi nam bilo.

 

Eto, to sam želeo da ti kažem.

 

Pišite nam
Posetite moju stranicu
Posetite moju stranicu