Oči naše

Da bi me obojile i zadivile

sve nijanse dubine tvojih

nacrtanih, uramljenih očiju,

nisi ih morala docrtati šminkom.

Oči su tvoje, pogled je moj.

Za lepotu, koju mi pružaš,

odužiću se širenjem zenica,

tvojih i svojih.

 

Mogla bi, naprimer noćas,

da mi pomogneš

da te ljubim lepše no iko.

Nagodiće se već nekako naše želje

oko toga čija će se najpre ostvariti,

ali ne prebrzo, nego lagano,

kao da drugih nema,

pa kada se ostvari,

da ne bi dosadila,

na red da dođe neka od mojih,

nežnijih i bezobraznijih.

 

Ne smem pokazati koje mi je rame draže,

koje oko lepše i koje koleno slađe,

da ne pomisliš da mi to drugo

nije drago, lepo i slatko

i ne smem te ljubiti onako kako želim

i kako zaslužuješ,

jer bi se mogla zapitati

gde sam naučio tako da ljubim,

pa da se pravdam da nisam umeo,

dok me tvoja ramena, vrat,

grudi i leđa nisu naučili.

Eh, muke moje,

ko zna da l’ bi mi poverovala,

pa bih morao dokazivati da ne lažem...

 

Mogla bi, naprimer noćas,

da se otkačiš i za mene zakačiš,

mogla bi da ne dopustiš da te pustim,

čak i kad mi slučajno od drhtaja

sklizneš kroz prste.

Današnja noć bi mogla

život da ti zasladi.

Mogao bih postati nezaboravan,

ti već jesi, ljubio te, il’ ne ljubio.

 

Moje misli moje misli prestižu.

Šta je smisao mojih misli

kad ne stižem da razmislim?

Mislim, dakle ne mislim.

 

Teško je misliti i biti srećan.

Kad sam s tobom, ne mislim.

Čim odeš, mislim.

Ne znam šta mislim,

al’ znam da nisam srećan.

 

Kad dođeš, poludim od sreće,

kad odeš, moje misli polude od mene.

Šta misliš, ko je ovde lud?

Mislim, svejedno je da li ćeš doći

da ludujemo, ili da budemo srećni,

samo dođi da više ne mislim.

 

Uze mi reč iz duše,

onu koju sam želeo da ispustim s njom.

Čude se da sam to dopustio,

kažem “neka”, da ne trošim reči

na nešto što ne bi razumeli

oni kojima nikada nije uzeta reč.

Dao sam reč da ćeš reči koje uzmeš

imati do kraja svog, nakon mog života.

Uze mi reč iz duše, najmekšu, najnežniju,

uze je zajedno s dušom.

 

Uze mi reč iz grla, stisnutu, stegnutu,

jaku, a nemoćnu da iz mene izađe sama

i da iznese to što je od ljubavi ostalo.

Jače grlo steže otkad iz njega uze reč,

koja je bila moja poslednja nada

da umem i imam šta da kažem.

 

Uze mi reč iz oka, toplu i vlažnu,

spremnu da se skotrlja niz litice lica

i iscedi ostatak onog mene

kog se ni ja više ne sećam.

Pogled mi je nem otkad mi uze reč iz oka.

 

Iščupa mi reč iz srca, običnu od pet slova,

jedinu koju sam želeo da izgovorim i napišem,

jedinu koju nisam ni čuo, ni pročitao,

iščupa je zajedno sa srcem.

 

 

Sigurno se postidiš kada pročitaš

da sam prepisao tvoje misli i želje?

Zapravo, svoje misli i želje pripisujem tebi,

jer me stid koliko sam slobodan i maštovit,

pa mi je lakše da podelimo odgovornost

pred svedocima kojih ima više no što mislimo.

Zadrhtim kad pomislim da drhtiš

dok čitaš o čemu misliš i šta želiš

i dok se čudiš i diviš i sebi i meni

na hrabrosti da pristanemo

da budemo ovakvi, posebni.

Sigurno se postidiš kada dok čitaš

doživiš ono što dosad nisi doživela?

Sigurno na tren skreneš pogled,

misleći da će želja proći ako ne čitaš,

da ne bi imala razlog za postiđenost i slatku nelagodu

zbog neprimerene iskrenosti napisanog,

kao da su slova bezobraznija od onoga što želiš?

 

Ako pronađeš reči koje više od mojih

liče na ono što misliš i želiš,

prestaću to da zapisujem i biće me stid

što sam izneverio očekivanje

da imam dar da nas zapišem

za sva vremena.

 

U pola noći da te probudim
ima da znaš koliko smo ti plus ja
i koliko bih, nedajbože, bio ja minus ti.
U pola noći da te probudim
ima da znaš u kom sam trenutku shvatio
da želim da te budim u pola noći
da bih te podsetio
da bez tebe ne bih mogao
i da bez mene ne bi mogla.
U pola noći da te probudim
ima da napamet znaš reči
kojih sam se zahvaljujući tebi setio
i stihom zapisao u želji da te oslikam,
da mi budeš najlepša i najbolja,
da mi budeš srećnija no ikada,
da mi budeš srećnija no iko.
U pola noći da te probudim
ima da znaš zašto te budim.
U pola noći da te probudim
ima da znaš gde želiš da te ljubim.
U pola noći da te probudim
ima da misliš da sanjaš.

Danas je praznik, crveno slovo, u mom srčanom kalendaru.

Zvona u grudima od ponoći biju.

Nesanica se danas zove jutrenje.

Svečano obučen, bez rituala, ispred oltara od ogledala,

uvežbavam osmeh, jer danas valja biti lep,

u skladu sa svim što si dotakla.

 

Iznenađen skromnošću tuđih,

neću izgovoriti svoje, bezgrešno začete, želje,

jer tvoja sreća od njih ne zavisi.

Ni prikladnu molitvu nemam,

da obavežem onog s kim sam u svađi

da sve dobro, meni namenjeno, dodeli tebi.

 

Crvenim od stida, jer nemam ništa, što bi se poklonom nazvati moglo.

Potroših bogatstvo na bezvredne sitnice, koje razdelih sirotinji poput mene.

Da sam se čuvao, sada bih imao nešto sjajno u nečem šerenom,

da ti ulepša današnji dan i neko vreme podseća na mene,

mada ne ličimo.

 

Ko ima sebe, sebi se raduje.

Ko nema, zaboravi da je rođen.

Usvoji nekog, da ima za koga od srca da odvaja

najslađe zalogaje, dok su još topli.

Na komadić, koji mu ostane, zaveže čvorić, za svaki slučaj,

da ne zaboravi kada je rođen taj neko, poseban i drag.

 

Dotakni usnama svoje poljupce,

podseti me kakav je osećaj biti na njima i pod njima

i na šta ličim kada sve što izgovoriš na mene liči.

Ljubi gde si me ljubila, radovaće se tužna koža.

Ljubi svoje poljupce, onako kako smo učili

da treba ljubiti omiljena mesta.

Ljubi onako kako te moje srce vuče,

onako kako želim da ljubim svoje poljupce,

zaboravljene i zapamćene na tvojoj koži.

Ljubi, grizi, otkini sve što smeta da ne smeta,

nek’ ostane najslađi deo mene za drugi i milioniti put.

Ljubi kako znaš, nemoj da te podsećam kako se ljubi,

znaš da umem, ali kad počnem ne umem da prestanem.

Ljubi tako da mi se utroba pokida, da ne žalim da umrem.

Ne žalim ni sada, ali neću dok me usnama ne podsetiš

da sam umeo da živim i da umem da umrem.

 

Kad se najmanje nadam
zaboliš tamo gde se najmanje nadam.
Ne poznajem te takvu, niti sebe takvog znam,
pa se pitam boliš li me ti, il’ se bolim ja.

Ima nečeg tvog u meni
i nečeg mog što nije u meni
što zaboli tek da zaboli,
tek da pokaže zube
i dokaže da nisam gazda u svom srcu.

Kad se najmanje nadam
zapitam se čemu da se nadam
kad ne umem da se nadam.

Umeš za oboje da gledaš u karte,
umeš da odlučiš da ćemo biti srećni,
umeš da budeš sve što želim da si,
umeš da umeš sve što ne umem,
umeš i da zaboliš
kad se najmanje nadam,
pa se pitam da li to umeš ti,
ili je to jedino što umem ja.

Podigneš roletne, kažeš:
“Hajde, čeka te još jedan dan sa mnom”,
a ja te zamolim da se vratiš u krevet,
“samo da ti nešto kažem”.
Legneš uz mene, pitaš šta je toliko važno,
a ja ti nekoliko puta kažem to što sam hteo,
pa dan počne onako kako priliči
našim pregrejanim srcima.

Pitaš od čega ćemo živeti,
ako ne odemo na posao.
“Ja od tebe, ti od mene”, kažem
i nastavim da ti pružam život i da živim.

Pogledom pratim svaki tvoj pogled,
dok ogrnuta mojom košuljom spremaš doručak.
“Smešna sam”, kažeš, “vidi me, k’o dečak”.
Priđem ti k’o ženi i uzmem ono što je moje
(ne košulju, naravno).

Zahvalan Tebi i Bogu što si mi tako lepa,
ne odvajam se od tvog mirisa i dodira.
“Šta ti je”, pitaš kad primetiš da drhtim.
“Isto što i tebi”, kažem, “Ljubav mi je”.

Sklupčaš se uveče kraj mene,
slušam šta bi mi sve rekla,
ćutim šta bih ti sve rekao
i udišem zajedničku tišinu,
srećan kao da sam proveo
još jedan dan s tobom.

Pokušavaš pogledom

u mom pogledu da pročitaš

dokle smo spremni da odemo

i da li ćemo želeti i moći da se vratimo.

Oboje znamo da moja šaka zaglavljena

među tvojim stisnutim kolenima

samo glumi da ne može preći granicu.

 

Tako me dobro gledaš,

dok se tako dobro uzdržavam

da ne odgrizem mesta koja ljubim…

Ne gledaj me tako, poješću te!

Brineš da ćeš izgubiti kontrolu

nad mojim dodirima ako ne gledaš?

Dobro, gledaj kako gubimo kontrolu…

Reci šta ne smem, da bih znao šta moram.

 

Još uvek mirišeš na sebe,

dok diskretno ostavljam svoj miris

na omiljenim delovima tvoje kože…

Glumim da ne primećujem da popuštaš

i da si spremna na sve na šta sam spreman…

Želim da želiš baš sve što želim…

Želim da budem siguran

da ispunjavam želje

koje noćas prvi put želiš.

Kako samo umeš

bezobrazno da uzdahneš,

tako da ostanem bez daha,

pa moram prstima da šapnem

da imam nešto važno da ti kažem…

 

Pogledom govoriš mom pogledu

da postaje neizdrživo…

Pogledom govorim tvom pogledu

da postaje neizdrživo…

Srećom, ne sanjamo.

Da sanjamo,

ovo bi bio trenutak

kad bismo se probudili.

 

 

Dodirni me, gde god da si.

Zar si zaboravila

da smo računali

koliko mi svaki tvoj dodir

život produžava?

 

Dodirni me, po sećanju.

Obećavam da se tvoji prsti

neće zalepiti za dodirnu tačku.

Kunem se, ne znam u šta,

da nećeš ni osetiti.

Tvoj dodir biće samo moj.

 

Dodirni me, ne dublje od rebara.

Dodirni me površno.

makar pogledom, kad nećeš dahom.

Dodirni me, pecni, pa pobegni.

Dodirni me sa dva prsta,

kao kada sveću gasiš,

svakako ne bih još dugo goreo.

 

Dodirni me... Moraš!

Dodirni me... Molim te!

Dodirni me...

Nemoj, ako ne želiš.

 

Sve duže čekam odgovor

na pitanje da li te volim.

Strah te da ćeš pogrešiti,

ma šta odgovorila.

Strah te da si u pravu,

ma šta odgovorila.

Muče te odgovori,

a mene tišina

između pitanja i njih.

Znam da bolje od mene znaš

da je pitanje suvišno.

Baš zato moram da pitam,

jer mi se ponekad čini

da ne pružam dovoljno dobrog

tvom preplašenom srcu

i da se ne vidi iz aviona

odgovor na to što pitam.

Znam šta ćeš odgovoriti,

ali ne znam šta ćutiš dok ćutiš.

Čitava večnost je u deliću večnosti,

u kom čekam da odgovoriš

na tako jednostavno pitanje.

Glupavica, pomislim, a glupav sam ja,

jer ne shvatam da mudro čekaš

da ti šapnem odgovor.

 

Nosim u sebi tajne,
kojima bih i tebi i sebi olakšao život
kada bih umeo da ih otkrijem i da ih objasnim,
al’ ja nisam mudrac, već nosilac tajni
koje ću odneti u grob.
Mogu samo da ti kažem
da verujem čudnom i retkom verom,
nadam se čudnom i retkom nadom
i volim čudnom i retkom ljubavlju.
Nije to lako, nije čak ni lepo,
al’ ja tako moram, ne pitaj zašto.

Još uvek tražim ljude u ljudima.
Sve više je onih kojima bi čovek,
kada bi ih opsovao, opoganio psovku.
Jedino uz ljude u ljudima
u meni ima čoveka, koji se pita
kakva je to snaga žene u ženi,
kad uspe tako skromna
da napravi ravnotežu spram neljudi,
da ispravi nepravdu što nema pravde
i stvori čudnog i retkog čoveka u meni,
kog sam čitavog života tražio?

Kad imaš s kim,
možeš da lenčariš,
možeš da pitaš šta ćemo,
možeš da možeš sve.
Niko ti ništa ne može,
kad imaš s kim.

Možeš da radiš
sve što se radi kad imaš s kim,
možeš da ne radiš
sve što se ne radi kad imaš s kim.
možeš da zagrliš kad imaš koga,
da šapnete jedno drugom
da imate sreće što imate s kim
i da zaboravite kako je bilo teško
dok niste imali s kim.
Kad imaš s kim,
možeš da ideš kud god poželiš,
kad imaš s kim,
ne moraš nikuda da ideš.
Kad imaš s kim,
ne možeš da ne budeš srećan.
Kad imaš s kim,
ne možeš da ne voliš život.
Kad imaš s kim,
možeš da budeš tužan
(ali samo bez razloga,
onako, došlo ti).
Kad imaš s kim
ne možeš da budeš
takav kakav si kad nemaš s kim.

Sve to bi možda mogao sa nekim drugim,
ali je lepše kad imaš s kim.

Ne daj drugim ženama da me sanjaju,

lagaće da sam ih ljubio kao u snu,

lagaće da sam šaputao ono što šapućem tebi,

lagaće da sam se obećao i nakon svitanja,

lagaće da svakoj od njih ime znam,

lagaće da sam se zarekao

da ću ih pamtiti dok sam živ

i da te nijednom nisam pomenuo

dok sam ih, kao, ljubio.

I ti bi lagala kad bi morala da lažeš.

 

Ne daj drugim ženama

da mi budu lepše od tebe,

pokaži kakva je ovako i ovoliko voljena žena.

Nema šminke koja bi nadomestila ljubav

i ulepšala lice nevoljene žene.

Navikni se na to da si najlepša,

otkad si dopustila da te volim najlepše.

 

Ne daj drugim ženama da me sanjaju,

ne daj sebi da me sanjaš.

Što se sanjalo, sanjalo se.

Došlo je vreme da nam se snovi ostvare,

tebi moji, meni tvoji.

 

Moje misli postanu stihovi

kada ih usnama zapišem na tvojoj koži.

Golica te poezija,

ne znaš kud bi iz kože od lepote,

a ja ne mogu da te se načitam.

Na tvojoj koži završe ludosti

koje mi padnu na pamet

dok mi nedostaješ

i dok priželjkujem

da priželjkuješ nove stihove.

Moje misli nežnije su na tvojoj koži

nego u mojoj glavi.

Razliju se po tebi, kroz pore u tebe uđu,

pa moja poezija na tebe miriše.

Udišem te dok te pišem i dok te čitam.

Glasnije, kažeš, a ja te molim da me ućutkaš,

jer me je ponekad strah da neću preživeti poeziju,

koja nastane kada moje misli dotaknu tvoju kožu.

 

Nesanica se piše znakom pitanja,

znakom čuđenja, znakom urlika,

 znakom savesti i drugim znacima,

koji su znak da ponovo

nikom ništa ne značimo.

 

Nekom je nesanica pijanstvo,

nekom otrežnjenje.

Nekom je život neprekidna nesanica,

iz straha da mu život ne postane san.

Nesanicom se tumače snovi,

odsanjani na javi.

 

Ponekad i sanjari imaju nesanicu,

prave se pametni,

misle da je vreme za buđenje,

jer im se čini da su kroz san čuli

da snovi nisu stvarnost.

 

Prinesi usnama noć, dahom je zagolicaj
i slatkim, bezobraznim rečima pozlati,
onako kako to meni radiš
kad ti se hoće,
a uvek ti se hoće,
jer ti se može,
pa se i meni može
kad si toliko lepa
(a lepa si koliko si voljena).
Prinesi usnama noć, dahom je zagrej,
nek’ se preznoji od želje da te ima,
nek’ drhti od treme kao da si joj prva,
nek’ strepi da ćeš jutrom nestati,
nek’ se potrudi da te nikad ne izgubi.
Prinesi usnama noć,
nek’ joj bude onako
kako bi noćas trebalo biti meni.

Šta ćemo ako pod uticajem nevažnih

zaboravimo koliko smo jedno drugom važni,

pa podvučemo crtu kao ispod računa

da vidimo ko je koliko dobio

i ko je koliko izgubio u ovom našem davanju?

Ljudi to rade, kad shvate da je ljubav za njih prevelik zalogaj,

isti oni ljudi kojima je ljubav bila sve, dok je nisu imali.

 

Šta ćemo ako pod uticajem loših

zaboravimo koliko smo jedno drugom dobri

i postanemo trapavi sa nežnostima,

pa milovanje postane bolno?

Ljudima dosadi ono za čim su čeznuli.

 

Šta ćemo ako zaboravimo šta smo sa sobom hteli?

Niko od onih koji jedva čekaju da nas podsete

ne bi nam pomogao da se setimo

nezaboravnih trenutaka.

 

Šta ćemo?

Neću tako.

 

Smrknem se, al’ ti svaneš,
pa vidim da postojim
i vidim da imam šta da vidim.
Podsetiš me da ni život, ni svet
bez tebe nemaju boje
(znam ja to, al’ volim da me podsetiš).
Smrknut sam, jer mi se oduvek crno piše,
a ti prkosiš zapisanom i sijaš mi u očima,
kao što mi duša sija dok je greješ,
pa pišem tobom, očima i dušom.
Smrknut sam, jer su me gasili
oni što nisu razumeli zašto sam sijao,
a ti me pališ i ložiš,
pa se radujem što još uvek umem
i što imam za koga da gorim.

Tražim po sebi reči o tebi.

Izgovorene su i zapisane

na drugom mestu, u drugom vremenu.

Trajale su i bile važne jednako

koliko traju i koliko su važne

reči iz dnevne štampe.

Nisam ih tako zamišljao.

Trebale su biti snažnije i važnije

od prećutanih reči za kojima tragam,

u pogrešno vreme, na pogrešnom mestu.

Izgovoriće ih i zapisati

darovitiji od mene oratori i pisci,

zatečeni na pravom mestu, u pravo vreme.

To su moje reči, ko god ih potpisao.

Rođen sam da tragam za njima,

ništa drugo ne umem.

Ja sam tragač, njuškalo,

zaduženo za traženje preplašenih reči,

napuštenih od oca i majke,

šćućurenih u jalovom meni,

prepuštenih na milost i nemilost

onih koji će ih izgovoriti i zapisati.

Moje su, ali ne umem da ih nađem.

Umem samo da tragam za njima.

Tu su, rastu iz duše kao nokti,

grebu, skupljaju crnilo pod sebe,

dok se ne pokidaju,

ili dok se duša ne pokida.

Šta ću, moje su, pa trpim,

kad nisam sposoban

da ih tražim po tvojoj koži.

Na njoj sam bez njih ostao,

na njoj su ostale bez mene.

 

Ja sam najprirodnije mleko za tvoje telo.

Koža ti je žedna, upij me,

očvrsni i smekšaj,

miriši na mene, dok ne izvetrim.

Neskromno smatram da zaslužujem

raskošan prividan nestanak u tebi,

pre konačnog, još raskošnijeg,

odlaska kroz pore na tvojoj koži,

pijanoj od moje ostvarene mašte.

Nakon mene, kada me zaboraviš,

bićeš kao nova, kao netaknuta,

toplija, mekša i nežnija,

pod nečijim radoznalim usnama,

dok šapuću: “Koža ti je kao saten...”

Upij me... Investiraj u sebe...

 

Kako samo uspem da optužim jesen za tugu...

Nema lista koji nisam zgazio i opsovao,

svaki mi je kriv što ne mogu da te zagrlim,

onako, da liči na drugarski pozdrav,

dok ne osetiš da drhtim i ne čuješ da jecam,

pa kažeš: “Ajde, ne brukaj se, ljudi gledaju”,

a ja te jače stegnem, jer znam da je poslednji put.

Ovo nije ljubav, nego bes i očaj,

jer bez tebe ne mogu ni da se isplačem

zbog milion stvari koje niko ne razume,

a sve sam im lepo nacrtao i sažvakao.

Plačem u sebi, pa ni sam više nisam siguran

da li sam prestao i ako jesam da li sam preživeo,

ili sam najzad spasen od tvog sebe.

Bože, zar ti je tako teško da mi iz oka iscediš

bar jednu kap otrova? Pa šta ako sam muškarac?

I ti si! Zar ti nikad nije došlo da se isplačeš k’o čovek?

Ti si se bar svega nagledao (ako si gledao).

E, Bože, Bože, od čega li si tek ti sazdan?

Gde će ti duša?

Ruke mi se osušile dabogda

kad ne daš da je zagrlim.

Samo Ti gledaj svoja posla,

male su moje brige za tebe.

Snaći ću se nekako bez tebe, kao i do sada.

Dopreće do oka već neko sećanje na život,

pa ću, k’o u najbolja vremena opsovati

(ne brini, Tebe, hleb i majke neću).

Nikakve vajde od ljubavi, dragi nečiji,

život je od moje ljubavi trebao biti lepši njoj,

a ne meni... Ne razumeš Ti to.

Nikad se nas dvojica nismo razumeli.

Nemaš Ti pojma šta je ljubav.

Ja boginju imam, a gde je tvoja?

Mani me, ionako me nećeš.

 

Dani su sve duži, ali noći ni za minut nisu kraće.

Ne znam šta ću od sebe kad nisi kraj mene,

pa pišem pesme, a ni sa njima ne znam šta ću.

Koliko god da su tužne

ne liče na tugu koja je uz mene kad nisi uz mene.

Koliko god da su ljubavne,

nema u njima mrve ljubavi od ljubavi

kojom pokušavam da te volim.

Koliko god da su nežne,

grube su naspram mojih dodira,

pomoću kojih, kada si ovde,

objašnjavam nešto što ne razumem,

ali se radujem što svaka tvoja ćelija

ima razumevanje za svaki moj pokret.

 

Ne umem da te nemam,

nekako sam slep, gluv i nem,

nekako sam sâm i glup,

nekako nestrpljiv da se doljubimo

i da kolutam očima kada me pitaš

da li znam da me voliš.

Između tvoja dva zagrljaja

jedino mi tvoj zagrljaj treba.

Između tvojih reči, nedostaju tvoje reči.

Između tebe i mene ništa ne može stati,

a toliko toga nedostaje.

Ako srce sa tim ima veze,

tuđe neću, tvoje ne dam!

 

Poljubi mi oko, da progledam,

 prvo što ugledam da budu tvoje usne,

pa da kažem: “Ne žalim da oslepim”.

 

Poljubi mi usne, da progovorim,

 šapatom izgovorim tvoje ime

i dodam: “Sve sam rekao”.

 

Poljubi mi srce, da zakuca kao sat,

da odmeri vreme, odavde do večnosti,

da zapamti ko ga je poslednji ljubio.

 

Ko ume reči da vidi, zna kako se kažu oči.

Nedorečeni pogledi, uklesani nevidljivim mastilom

na kamenom delu srca danju šapuću,

a noću razrogače sebe i slušaju svoj vrisak.

 

Ponižen teškim pogledima,

ne vidim tvoje reči i ostajem nem.

Urođene veštine postaju mane,

na talasima mora netalentovanih.

 

Prisećam se svojih amputiranih misli

i zamućenim rečima zamuckujem tvoje oči.

Da sam umeo da ih izgovorim,

sada bih mogao da ih slušam.

 

 

 

Ne vredi, moramo izmišljati reči.

Ove, kojima smo do sada baratali,

nisu dostojne ni tebe, ni mene.

Opiši se. Nije lako? Znam.

 

Ne vredi, moramo izmišljati dodire.

Ne želim da me dodirneš uvežbanim pokretom.

Prepoznala bi ostatke tuđe kože na mom dlanu,

kada bih te po sećanju milovao.

 

Ne vredi, moramo izmišljati poglede.

Moraš sebe videti, dok u mene gledaš.

Ne smeš mi ličiti na bilo šta bivše,

ako želiš da mi budeš buduće.

 

Ne vredi, moramo izmišljati sebe.

Da si valjala sebi, ne bih ti trebao.

Da valjam, ne bi mi trebala.

Ne vredi.

 

Tvoj pogled čas nagoveštava,

čas preti, čas obećava...

Ne znam čemu se više radujem,

jer sve mi izgleda jednako bezobrazno

i ima isti cilj koji se krije u tebi,

sramota bi bilo da ne znam gde.

Greh je da sedimo i čekamo,

ja skrštenih ruku, ti skrštenih nogu,

ništa se lepo bez nas neće desiti.

Imamo pune ruke posla...

Posle ćemo misliti šta će biti posle,

sad ništa ne misli, nije trenutak.

Radoznalija si od mene,

ja znam šta mogu da očekujem,

a tebe kopka da li zaista umem

sve što ti se čini da umem. 

Prilično dobro se poznajemo

za nekog ko se prvi put sreće

pod tvojom haljinom...

Diši, dušo...

 

Tvoj pogled je ponovo pogled,

čist, iskren, začuđen i zbunjen

lepotom koja te snašla.

Nisi verovala da je moguće

baš ovako, baš ovde, baš sa nama?

Ne veruješ da i od ovoga

može biti lepše?

Udahni...

 

Ništa me ne pitaj i sam se to pitam.

Da odgovora ima ne bismo se još uvek pitali.

Kažeš - nisam za tebe (misliš - nisi ti za mene),

povredila bih te (ne moraš, lutko, sam ću),

možemo biti prijatelji (pa, zašto nismo?)...

 

Niko osim mene ne zna da si moja. Ni ti.

Idi, kad sebi ne umeš da budeš lepa kao meni.

Čuvaj se, dok mogu čuvaću te i ja.

Život je kučka, ljudi još gori,

al’ nemaš čega da se plašiš,

osim svojih strahova.

Ne dopusti da se bore stvore

pre nego što ostariš.

Odredi nekog kome ćeš verovati,

da imaš kome da oprostiš kada te razočara.

Voli nekog. Voli, valja se.

 

Ništa me ne pitaj,

ne postoje pitanja koja bi me iznenadila.

Mogao sam te voleti...

Da imam vremena, vremenom bi me zavolela,

al’ ne bih sebi oprostio da ti nedostajem,

za to bi imala previše vremena.

Ne mrzim te. Otkud ti to?

Od pamuka se ne plete podljikava žica.

Nije do tebe, samo sam malo očajan,

al’ prođe to mene, pa opet budem samo depresivan.

 

Ako nemaš da pitaš ništa osim ovoga

što ne dopuštam da pitaš, mogla bi da kreneš.

Naravno da mi je svejedno.

Hajde, idi, neko možda brine gde si,

možda jedva čeka da ga bilo šta pitaš.

Pusti ti mene, snaći ću se ja bez sebe.

Ne zameri što te neću zagrliti za kraj.

Kad bih te zagrlio, ne bih te pustio.

 

 

 

Oprosti sve što mi zameraš, olakšaj sebi,

meni ne možeš ni otežati, ni olakšati,

jer bolje od ikoga sebi ne praštam.

Ne znaš i ne treba da znaš šta mi je i kako mi je.

Da je dobro nije, al’ bolje da nije dobro meni,

nego da nije dobro nama.

Nadam se da ćeš bar ti znati šta praštaš,

 kad ja ne znam šta ne praštam sebi.

Ništa me život nije naučio,

svaki poslednji put meni je kao da je prvi put,

a sve mi je nešto u poslednje vreme poslednji put,

kao da mi je put kojim koračam poslednji.

Kao nije?

Praštaj sve što imaš,

ne dopusti da ti budem težak u grudima,

ne dopusti da te gušim,

pa da i to na kraju moraš da praštaš.

Praštaj, ja ne umem, ne mogu

i neću sebi oprostiti što moraš da mi praštaš.

 

Ne tonem, ne brini, ronim.

Mnogo je neistraženih dubina u meni,

moram tragati, makar ništa ne našao.

Sâm sam u ovim dubinama i dobro mi je.

Lažem, nije. Pusto je bez tebe,

al’ rođen sam za dubine, a ti za visine.

Ni kod tebe verovatno nije gužva,

al’ ovde kod mene nema ni mene.

 

Ne tonem, ne brini, ronim.

Nekada je ovde bilo bisera na pretek,

sve sam ih prosipao i razdelio,

jer nije to ono za čim sam tragao.

Meni je mesto ovde, gde ničeg nema,

meni je ovde suđeno

i ovde će mi biti presuđeno.

Ronim da ne primetiš kad budem potonuo.

 

Ugledaćemo se na one

koji se nikada nisu sreli.

Praviću se da ne znam za tebe

i živeti s nadom da postojiš.

Pravićeš se da nikad za mene nisi čula

i priželjkivati da postojim,

baš ovakav, baš za tebe.

Biće kao što je bilo, dok se nismo sreli,

ako uspemo da zaboravimo naš susret.

Maštaćemo da neko i za nas postoji,

nadati se da će iznenada,

kada nas već obuzme beznađe,

provaliti u naše čamotinje i reći

hej, čemu tuga? Život je lep!

Znamo mi da je život lep,

ali volimo da nam to kaže neko

ko je baš kao ti i baš kao ja,

neko ko sazna da je život lep,

tek kada nas slučajno sretne,

misleći da nas sreće prvi put.

 

Kad misliš na mene, hoću da osetim da misliš na mene,

a ne da se pitam kad si me brže zaboravila i kako ću bez tebe.

Kad ti nedostajem, hoću da osetim da ti nedostajem,

a ne da se pitam kad si brže naučila da dišeš bez mene.

Misliš da je meni lako da se pitam šta si sa mnom naumila

i da smišljam šta ću, gde ću i kako ću

ako ti više ne padnem na pamet, na srce i na dušu?

Moram da znam da si za mene spremna

srce u vatru, pokraj moga srca, da staviš,

a kako da znam kad ne znam da li ti nedostajem

i misliš li na mene kad ti to tako nespretno činiš?

Znam, ima toliko toga o meni da se oseća i misli,

al’ šta je to za tako pametnu glavicu i tako veliko srce?

Neću da mi kažeš da misliš na mene i da ti nedostajem.

Nema o tome šta da se priča, hoću da to osetim i znam,

kao što osećaš i znaš na koga mislim i ko mi nedostaje.

 

Kako se usuđuješ da mi nedostaješ

tek toliko da sam na ivici jauka kada uzdahnem?

Umeš bolje.

Nateraj me da se još više sklupčam u svoje misli,

u nadi da ću pronaći način da ispunim zavet

koji tek treba u tvom prisustvu

da svečano saopštim nebu.

Nateraj me da pazim šta mislim,

jer si možda tu negde i mogla bi čuti

praizvedbu najnežnijih reči,

zaduženih da te razneže do suza.

Nateraj me da priznam da volim tvoj miris,

koji se uvukao u ova četiri zida,

oslikana tvojim likom.

Nateraj me da ovog časa umrem,

ako se ovog časa ne pojaviš

na vratima mog izgubljenog sveta,

čiji si pošteni nalazač

i koji pripada tebi više nego meni.

Hajde, umeš da mi nedostaješ

bolje nego što mi nedostaješ.

 

Život nas podseća da se od ljubavi ne živi.

A voleo sam i život i ljude, ti me bar znaš,

sad neću, ili ne mogu, nisam siguran.

Ako neću, neću iz inata,

ako ne mogu, ne mogu iz inata,

jer niko se od moje ljubavi nije ovajdio.

Zato me i strah što baš tebe volim.

 

Krivo mi je zbog života,

njemu je izgleda do mene stalo,

čim me još uvek održava u sebi.

Meni do njega izgleda nije,

čim ga u sebi više ne održavam.

I ljubavi mi nekako žao,

bili smo nekako kao jedno,

dok se od nje moglo živeti.

 

Zadrhtiš kad kažem da ljubav ne postoji,

rasplačeš se i srce bi mi od besa

golim rukama iščupala,

jer znaš da te volim više od onog skota života,

koji nas sve češće podseća da se od ljubavi ne živi,

samo me strah da neću umeti da ti pružim život,

kao što ti pružam ljubav.

Više u meni ima ljubavi nego života,

a život će ti, videćeš, trebati više od ljubavi.

 

Nekada su i naši životi išli uz ljubav i ljubav uz njih,

a onda su oni koje smo voleli odlučili

da kao paraziti, prikačeni za naša nesebična srca,

žive od naše ljubavi.

Od iste ljubavi, oni su živeli, a mi umirali.

Bili smo glupi, zar ne?

 

Nismo imali sreće, Srećo, sve dok se nismo sreli,

Al’ sreća ne leči, zar ne, Srećo?

Znam šta te boli, znaš šta me boli,

jer na istim mestima, od iste vrste zveri,

iz odvojenih bitaka imamo iste ožiljke.

Manje boli dok jedno drugom ližemo rane,

ali od toga neće zaceliti.

 

Pre bih umro, nego da doživim da te ne volim,

al’ ne treba tebi umiranje, već život,

kojeg u meni nije ostalo ni za dan,

kamoli za do kraja života.

Kakav život da ti pružim

kad ne mogu, ili neću da ga volim iz inata,

jer nam ne dopušta da živimo od ljubavi?

Kažeš da ti život bez mene ne treba.

A šta ću ti ja bez života, Živote moj?

 

Kad ostanem sâm, shvatim da sam sâm i kad nisam sâm,

shvatim da se plašim sâmog sebe. Ne sebe, već sâmog.

Samoća me tera da strepim da si i ti sama.

Privijem te uz sebe, da lakše samoću podneseš,

a znam da nema smisla da budeš smisao mog besmisla

i da sam ti slaba uteha za tvoju samoću,

jer ne znaš da samujem sa tobom.

 

Nisam ovako zamišljao našu samoću.

Praznina je trebala biti izvan nas, ne u nama.

Kad samo pomislim da me bio strah da ću sagoreti,

a ja, baksuz, samo se opekao i ostao da samujem,

uveren da ću umeti, jer je samoća moj matični broj.

 

Možda nismo sami? Možda sam samo ja sâm?

Lakše bih samoću podneo kada bih znao da nisi sama

i ne bi mi nedostajala odavde do tebe.

 

Samujem tako da se ne primeti da sam sâm,

da se ne primeti da imam sreću da za tobom tugujem,

a najtužnija tuga zove se Nijeminišta.

Čavrljam, laprdam, samujem sa ljudima,

tek da ne samujem sâm sa sobom.

Kad ostanem sâm shvatim da bez tebe ni to ne umem,

jer strepim da si sama, a dobro znam koliko boli,

pa te privijem uz sebe, samo da tebi bude lakše.

 

Nedostajemo trenucima

za koje smo mislili da će postati večnost,

nedostajemo spokoju, miru i nemiru,

dugim razgovorima i kratkim pauzama između njih,

nedostajemo zdravici pri ispijanju kajsijevače,

nedostajemo nežnostima i bezobrazlucima,

pametovanju i glupiranju,

nedostajemo drugarstvu,

nedostajemo dodirima.

Nedostajemo večeri za dvoje

i svemu što je za nas dvoje,

nedostajemo crnom vinu,

barikiranom i dekantiranom,

nedostajemo svemu što više nije naše.

 

Nedostajemo smehu do suza,

nedostajemo ljubavi,

nedostajemo sreći,

nedostajemo životu,

nedostajemo nama i meni,

ponekad možda nedostajemo i tebi.

Nedostajemo svemu čemu

niko drugi ne nedostaje.

Nedostajemo pijačnim prodavcima

da ti kažu dobar ti čoek i da mi kažu slatka ti ženica,

da odgovoriš aj što je dobar, nego što je najbolji,

da odgovorim aj što je slatka, nego što je najslađa.

Nedostajemo svemu što nam je bilo taman,

nedostajemo svemu čemu nikad niko

ovako kao nas dvoje neće nedostajati.

Nedostajemo prošlom vremenu

koje nikako da prođe.

 

 

 

Najpre se kriješ između redova,

potom između rebara.

Osećam te... Za to nije potrebna pamet.

Slobodno popuni upražnjeno mesto,

tu, gde sam imao srce, po tvojoj je meri.

Uvek sam ja kriv. Srce mi je dobar lopov,

ali ne ume da pobegne, osim od mene.

 

Biću ti ono što moram biti,

da bi mi bila ono što moraš biti.

Budi mi ono što jesi, odavno to priželjkujem.

Kada bi samo znala koliko strepim

da ne ostanem bez reči, bez stiha, bez daha.

Kada bih samo znao koliko želiš da ne strepim.

 

Obećaj da ćeš mi nedostajati,

čim naslutim da bi mogla reći: “Spava mi se”.

Obećaj da ću umreti istog časa, ako nestaneš.

Protrljaj oči, reci: “Ne želim da ti nedostajem”,

stisni me jače i ušunjaj se u moje snove,

ako slučajno zaspim, a neću, jer neću da kvarim san.

Ko prvi kaže “laku noć”, manje veruje u čaroliju.

Zašto zvezda ima duplo više kada ih ne brojim sâm?

 

Đavolska su ovo posla, Anđele.

Posle će nam Đavo biti kriv,

a Bog nam neće pomoći.

Pusti, neka to njih dvojica rasprave.

Pusti, suze unapred ne kaplju.

Ima vremena da zauvek zavidiš noćašnjoj sebi,

da zauvek zavidim noćašnjem sebi.

Ma, pusti večnost, hajde, bar noćas,

da se volimo do kraja života.

 

Nikad nećeš biti bivša.

U misli bi mi, kao u san, dolazila

da me pitaš znam li zašto ne mogu da spavam,

jesam li konačno srećan tako sam,

da li znam da sam ti bio važniji od svega

i da si me volela više no što zaslužujem,

više no što me je iko ikada voleo,

pa bi se u srce spustila

da te želja mine,

da proveriš ima li koga,

da se prisetiš srećnih dana i noći

dok si u njemu stanovala,

da čuješ prazninu kojom je ispunjeno

i odjek neizgovorenih reči,

da proveriš da li i dalje drhti za tobom,

ili ne može da dočeka da zauvek prestane

da drhti od uspomene na tebe.

 

Nikad nećeš biti bivša.

U san bih ti dolazio da cvilim,

da objašnjavam, da te podsećam,

da molim da saslušaš,

da molim da pokušaš da shvatiš

da su moji ostaci koje si zatekla

jedva preživeli život,

da ne znaju za šta su krivi

onima kojima ništa nisu skrivili,

da ne veruju nikom,

da više ne umeju

i ne samo da ne umeju,

nego neće da vole,

za inat onima koje su voleli,

onako kako ih niko neće voleti,

da te pitam odakle ti snage

da me oživiš,

da me naučiš da ti verujem

i da pristanem da te volim,

lepše no ikoga,

za inat onima  koje sam volelo,

onako kako ih niko neće voleti.

 

Nikad nećeš biti bivša.

Budućih za mene nema.

Naslušao sam se zakletvi i obećanja.

Ne želim nikom zlo,

ali neka nekog drugog

sustigne ljubav kakvom sam bio voljen.

Malo mi je budućnosti ostalo

da bih je protraćio poluživotom

kakvim sam umirao dok te nisam sreo.

 

 

 

 

 

 

Život nije fer.

Bolje ću od tebe proći –

meni je tebe dao da za tebe živim dok sam živ,

a tebi mene da za mene živiš i kad ostaneš bez mene,

pa tako ni ja tebi nikad neću biti bivši.

 

Umreću kad umreš, reče, pa umirem krišom

i pazim da je ne unesrećim, kad ne umem da je usrećim.

Ništa nisam naučio iz onoga čemu sam je učio.

Moj život bio je korisniji drugima nego meni.

Ja bezbožnik bolje sam služio Boga od mnogih vernika,

al’ niti će On meni, niti ću ja Njemu reći hvala.

Više je nagradio svoje slepe sledbenike,

nego nas koji virimo ispod poveza na očima.

Umreću kad umreš, reče, pa živim, ali krišom,

da me život ne opazi, da mi ponovo ne priredi

ono što nikom, pa ni njemu, ne bih priredio ni mrtav.

E, moj živote nečiji,

neki životi bili bi srećni sa mnom ovakvim.

Niti si ti srećan sa mnom, niti ja s tobom,

al’ moramo se trpeti, jer reče da će umreti kad umrem,

pa mi trebaš, takav kakav si, da trajem zbog nje,

da mi večno traje, kad je ovoliko volim,

a ni to ne umem, nego, eto, čast mi je.

 

Ne znaš ti mene iz onih dana,

kada su noći trajale danima,

a ja podmetao srce

pod noževe, stisnute rukama žena

koje ti ne bi mogle ni obuću čistiti

i koje ti danas zavide na meni.

Oprosti što sam tada želeo

da mi bezvredne žene

budu ovo što si mi ti danas.

Nisam znao da postojiš

i da ću te čekati čitavog života.

Da sam znao,

više bi me za tebe ostalo.

Ne znaš ti mene dok me je bilo,

ne znaš me dok sam znao za sebe,

ne znaš me boljeg od mene...

Ne znaš ti mene.

Ne znam ni ja.

Jutro je dobro tek kada ti kažeš da je dobro,

kada me podsetiš da umem da se smešim,

kada pitaš šta sam sanjao, kao da ne znaš,

i kada kažeš da ne treba da brinem one naše brige,

jer će, dok je nas, poput ovog jutra sve biti dobro.

Sve mi tada zamiriše na jutra

u kojima se istovremeno budimo

sa željom da se svakog jutra

istovremeno budite ti i moje rame.

Jutro je dobro tek kada ti to kažeš,

pa se pred sobom pravim važan

što te imam i što sam tvoj.

 

Imam dodir za svaki tvoj nemir

i nežne reči protiv grube tišine.

Imam sve što nemaš, a treba ti,

imaš sve što nemam, a treba mi.

Ništa mi ne daj, a moje zadrži.

Ne smeš dopustiti da te zavede

ovo što me naivnog zavelo.

 

Nikud ne bih iz tvojih očiju,

tu je najsvetlije i najtoplije,

al’ plašim se, izgubiću se,

 a niti ću moći,

niti ću hteti da se nađem.

 

Imam sve što je potrebno da te imam,

al’ ne bih imao snage da podnesem

da te jednog dana nemam.

Bolje da te nemam,

nego da te imam, pa da te nemam,

al’ ko mene pita šta je bolje.

Bolje bi bilo da me nema, al’ me ima,

pa kad me već ima, uzmi me u oči,

tu je najsvetlije i najtoplije,

nek’ se u njima izgubim,

niko neće primetiti da me nema.

 

Od mene više ne zavisi tvoja nesanica.

Ponovo ti je važno sve ono što je prestalo biti važno

kada sam te probudio i podsetio da umeš da sanjaš.

Tamo sam gde si me zatekla, ali sam sve manji.

Ponekad mi se čini da razumeš

šta sam želeo, a nisam umeo da kažem,

jer nemam reči za ovakvog mene,

pa mi bude milo što si mudrija od mene

i bolje me od mene razumeš,

al’ bude mi i krivo što sve moraš sama,

pored mene koliko - toliko živog.

Zaslužuješ više života u meni.

 

Od mene više ne zavisi tvoj smeh.

Raduju te male stvari koje su ponovo veće

od onoga čime sam uspevao da te obradujem.

Postalo je nedeljivo ono što želim sa mnom da deliš.

 

Od mene više ne zavisi tvoj pogled.

Od mene više ne zavisi ni moj pogled.

Ništa od mene više ne zavisi.

Ni tvoja, ni moja nesanica.

 

Negde u pustinji između zvezda

mora postojati meni namenjeno mesto

na kom me čeka mir, mesto gde me ništa neće boleti,

gde nema samosažaljivog kajanja zbog nepočinjenih grehova,

mesto gde ću biti onakav kakav sam bio pre no što sam se rodio.

Mora postojati to toplo mesto za odmor od umiranja,

mesto na kom ću se pomiriti sa tim

da je pravedno što pravda nije bila na mojoj strani,

mesto na kom ću se pomiriti sa svim nemirima.

Negde u pustinji između zvezda

mora postojati nešto bolje od života,

nešto što se ne mora živeti.

Strah me da ću i tamo biti ovakav.

Srećom, neće biti nikog da me ne razume.

 

Bez tebe

živ ne bih umeo da budem živ,

bez tebe ni mrtav

neću umeti da budem mrtav.

Ono što si stvorila u meni

nastaviće da živi bez mene

da bi ti život produžilo,

da bi ti brisalo suze što me više nema

i izmamilo osmeh, jer me je bilo.

Nešto će morati da te teši kad napustim svet

u kom su rušitelji poštovaniji od graditelja.

Ništa se neće promeniti, mila,

samo će moj dodir izostati.

Malo je da kažem hvala

za ovoliku ljubav koju ti pružam.

Malo je da molim za oproštaj

što ne umem da volim

onako kako zaslužuješ.

Kao što je red, moraće po redu.

Čekaću te, nadam se, dugo.

Nebo će nas rastaviti,

nebo će nas i sataviti.

 

Čitav moj život teče mi kroz oči.

Žmurim, a on teče i probija branu od kapaka,

noseći sa sobom talog pokidane duše.

Koliko to litara tuge imam u očima?

Ni manjeg života, ni veće vode.

 

Nisam tužan,

samo ne uspevam da se pomirim

sa tim da više nisam srećan.

Nisam tužan,

bio bih, kad ne bih imao tebe da te se sećam.

 

Tužno je što naše dobro

više nije dobro

ni za tvoje, ni za moje dobro.

Sve nam je prepolovljeno.

Ipak, ostaje nam mnogo,

jer ova ljubav je od onih retkih

u kojima se više steklo, nego izgubilo.

 

Čitav moj život teče mi kroz oči

i sve je mutno, osim života

koji si mi ti podarila.

 

 

Slučajno se rastužim, majke mi,

ne bih ja to namerno.

Taman ubedim sebe da sam taman

i da mi je bolje nego onima

kojima je bolje nego meni,

al’ slučajno ugledam

neku od bezbroj sitnica

koje si slučajno ostavila

da imaš ako se slučajno vratiš,

pa mi bude ovako

kako će mi, izgleda, biti

do kraja života.

Sve nijanse crne

ispunile su praznine

koje nisu postojale

dok si bila ovde,

pa mi je pogled na svet

uglavnom u tim tonovima,

al’ ne radim to namerno,

slučajno se desi da svakih pola sata

po pola sata mislim na nešto

što slučajno ima veze s tobom,

a u pauzama se prisećam

kako smo se slučajno sreli

i slučajno zavoleli,

pa se slučajno rastužim,

al’ ne znam zbog čega

kad nam je bilo

k’o što nikad nikom

ni slučajno nije bilo

i neće ni slučajno biti.

 

Fali mi kartonska kutija, po mojoj meri,

nešto para za poštarinu i velika mašna,

da se skockam

i da me poštari dostave na tvoju adresu.

Preporučena pošiljka,

lična dostava, tebi na ruke.

Znam te, od sreće bi vrisnula,

misleći da si dobila nešto vredno.

Najpre bi se sa mnom slikala, dok sam kockast

i uzalud bi pokušala

da smanjiš svoje oči na veličinu očiju,

dok govoriš: “Čekaj da vidim od koga je.

Pih, ne piše! Od koga li je?”

Obilazila bi oko mene,

merkala me slavljeničkim osmehom

i ne bi znala šta ćeš sa mnom,

kao što ne znaš šta bi sa mnom.

Najradije bi me sakrila,

u kutijicu za sitnice,

da me niko ne vidi,

jer ne znaš šta bi odgovorila na:

 “Šta će ti to?”.

 

Prislonila bi uho na kockastog mene

i oslušnula ima li šta živo unutra.

“Nešto kuca”, rekla bi, gotovo uplašeno.

“Vreme... Vreme je da ga otvorim.”

Pokušala bi, bez uspeha, da me podigneš:

“Uf, težak je k’o Goran!”

 

Dok ti srce kuca, kao vreme iz paketa,

nagađala bi šta si na poklon dobila:

“Sigurno je neka glupost,

čim je ovako veliko!”

Radoznalo i brzopleto

odvezala bi satensku mašnu,

iz koje bi se jedva ispetljala

i uzalud bi tražila nešto oštro,

da me otvoriš.

Na kraju bi me, nervozno, pokidala,

a oči bi ti zinule od čuda,

kada čupav i izgužvan od puta

(a lepo piše “Ne tumbaj! Lomljivo!”)

iskočim iz sebe,

sa svetlećim natpisom u očima:

“Srećan ti Rođendan!”

 

Tuga bez mene nije ono što je bila.

Ne piše, al’ se povremeno javi bez reči

da se podsetimo zajedničkih dana i noći.

Ćutimo, razumemo se.

Pravi se da nije tu,

pravim se da ne znam da je tu,

mada prepoznam njene pokrete u grlu i oku.

Falim joj, ne ume bez mene.

Zavolela me, bio sam njen najredovniji korisnik.

Osmehnem se, da vidi da mogu bez nje,

a ona pojača tužne note,

da čujem da bez nje ne mogu.

Pusti, kažem, bilo pa prošlo, a ona se umiljava

i moli da je još jednom privijem na grudi.

Žao mi da zbog mene tuguje,

popustim u ime starih, teških vremena,

pa se kao dete raduje,

obeća da će me slušati, da će pisati,

da će me voleti više no ikog,

samo da joj ne dopustim

da ponovo od mene ode.

 Idi, pomislim, ali ne izgovorim,

jer dosta mi je rastanaka.

Dopustim joj da još malo ne primećujem

kako vršlja po mojim mislima i grudima,

šmrcnem, opsujem i setim se onolikih ljudi

zbog kojih sam onolike dane i noći tugovao,

uzdahnem i čekam da sama ode

kad shvati da više nemam za kim da tugujem.

 

Prepoznali smo se. Krv nije voda.

Ne znam na kom su se kolenu

naši preci dodirnuli kolenima

i koja je reč ključna za prepoznavanje

njihovih potomaka,

koji tajni kod smo razbili u komade,

koju istinu otključali

i koju mudrost stekli tom spoznajom.

 

Sestrom ću te zvati,

sestrom po rečima, koje nas stvoriše

ovako prepoznatljive u moru

bezličnih reči, čije značenje

ni autor ne zna.

 

Sestra si mi od prvog časa,

mada te najpre kao ženu poznah

i zavoleh sve što se kod žene voli,

al’ srećom na vreme prepoznah da smo rod,

jer krv nije voda

i ne može da spere naše reči

ispisane na ko zna čijem kolenu.

 

Neko ume lepo da plače.

Sačeka da suza sazri, postane teža

i tako brže sklizne niz obraz i vrat,

odnoseći nemoć.

Sledeću pusti kad se prethodna osuši,

da se ne mešaju, jer nisu od iste muke.

 

Neko ume lepo da plače.

Osmisli svaku suzu,

dâ joj ime, pre no što se rodi,

proveri da li je sve ponela

i treptajem pomogne da ode.

Precizno dozira kapi za dušu

čini se da mu je lakše

nego onima što ridaju i sline.

 

Za kraj ostavi najmanju suzu,

koja neodlučno visi na trepavici,

priželjkujući da je neko usnama,

umesto maramice, popije.

Ja naravno ne znam zašto mi sviće,

al’ nekim čudom vaskrsnem pred zoru

i molim Boga da već jednom svane zora

kad se nekim čudom to čudo neće ponoviti,

pa da dušu odmorim,

makar mi Pakao bio namenjen.

Znam, Bože, da ne možeš sve sam,

al’ ja ti oko mene više ne mogu pomoći.

 

Nikad od Tebe za sebe ništa nisam tražio,

što je verovatno greška,

da sam tražio, možda bih dobio.

Nije za poređenje, ali, kad već pričamo,

ni od Nje nisam tražio ništa, a dobio sam sve.

Šta kažeš? Kakva Boginja!

Da niste rod?

Šalim se.

 

Nas dvojica se nikada nismo svađali.

Nismo se, doduše, ni razumeli.

U redu, do mene je.

Je l’ stvarno postojiš?

Ako postojiš, vreme je

da počnem da se molim.

Ako postojiš,

vreme je da me čuješ:

Molim te k’o Boga,

usliši Njene molitve,

oprosti joj greške i grehe

i daj joj snagu za život bez mene.

Toliko možeš, ljudski je, zar ne?

Ne mogu ti se odužiti, nemam čime.

Sve što sam stekao ne vredi pišljiva boba.

Ma, kakva duša? Ti u to veruješ?

Vidiš da se i bez nje može živeti,

ako je ovo život?

 

Šta misliš, koliko dugo ću podnositi život?

Samo pitam, znam da voliš da nas iznenadiš.

 

Ne bih Te više zadržavao, čujemo se večeras.

Ne pominji joj mene i udesi da me zaboravi.

Ne znaš ti kako je kad ti neko nedostaje.

Ne daj da se muči, dovoljna je moja muka,

ako misliš da nije, podneću šta god mi nameniš,

samo Njene molitve usliši,

oprosti joj greške i grehe

i daj joj snagu za život bez mene,

k’o Boga te molim.

Kasno je da tragam za novim ciljevima.

Ovo malo preostalog  vremena

miriću se sa starim promašajima

i na kraju nestati bez svedoka,

bez kletve, bez ružnih i nežnih reči.

Kako da objasnim šta mi fali,

kad nikada nisam imao to što mi fali?

Ništa više ne razumem.

Ništa osim praznine ne osećam.

Ništa mi nije. Baš ništa.

Šta li će pokazati  crna kutija mog srca?

 

Ne spadaš više među meni drage ljude.

I kad bih te se setio ne bih znao

šta ću s uspomenom na izbledelu tebe.

Sama si se potisnula iz mog srca,

sama odlučila da budeš sama i budem sam,

samo što ti svoju samoću deliš s ljudima,

a ja svoju sam sa samim sobom.

 

Zagrcnem se ponekad slanom kišnom kapi,

skliznulom iz slike koju vidim kad zažmurim.

Nažalost, preživim, pa opsujem sebe

što dopustim sebi da si mi još uvek lepa,

i što još uvek želim da je tebi bolje nego meni,

mada više ne spadaš među meni drage ljude.

 

Došlo je vreme i za ovo.

Prošlo je vreme.

Stalo je. Prestalo. Nestalo.

Stalo je sve, čiji bi najmanji pokret

produžio vreme za još jedno sećanje.

Mislio sam da će boleti.

Voleo bih da boli.

Kako ne boli, a ima veze sa tobom?

 

Ni ti, ni ja ne pamtimo kada si otišla,

mnogo je vremena od tada proteklo.

Iznenadićeš se, najzad i ja odlazim.

I ja sam iznenađen, nije to moja odluka.

 

Nemam ništa da kažem.

Nemam nikakvu misao, nikakvo osećanje,

čija bi posledica bila bilo koja reč.

Želim samo da te pripremim na olakšanje,

koje ćeš osetiti kada odem.

To je kao kad prezreli plod

shvati da mu iz grane koja ga je odhranila

sokovi puni života nisu više od pomoći,

odustane, a grana se, oslobođena tereta, zanjiše.

 

Težak je teret ovaj crni oblak,

vezan za tebe sićušnim kristalom,

nekada žive, sada teške, vode.

Dovoljna je reč da istopi pahulju,

kojom se grčevito držim za tvoju senku,

pa da se ovaj prezreli oblak rasprši

u milion toplih kapi, koje će kad – tad,

 iz milion toplih očiju, ujedinjene tugom,

stvoriti oblak, bliži tebi, no što sam ti ikada bio.

 

Oprosti što si mi bila ono što nikom nećeš biti.

Ne krivi sebe što si pogrešnu žabu poljubila,

do mene je, pogrešnu sam princezu probudio.

Prepuštam drugima da na tebi isprobaju srce

i da te, nakon toga, u kafani proklinju.

Ja te ne volim na drugačiji, lepši, način.

 

Hajde, vreme je...

Spremna?

Tri,

dva,

jedan...

Zbogom.

Ovo je živa istina...

Lažem, istina je da sam je voleo,

a živa je samo uspomena na nju.

 Nemoj to da nam radiš, reče.

Sve sam umeo osim to da ne umem.

Ne brini, umreću od prevelike ljubavi,

a ti ćeš od nje živeti večno, obećah,

ni sâm ne znajući da li ću u tome uspeti.

I evo mene na odru, eno nje na tronu,

želja mi je ispunjena – voleo sam najviše,

bila je najviše voljena.

Eto, bar je meni srce na mestu.

 

Želeo sam te više no što sam želeo

da te ne želim i da me ne želiš.

Lepo ti rekoh: “Đavoli su ti anđeli”,

radoznalo, neposlušno magare moje,

al’ ko bi mojoj pameti verovao,

kad sam je se i sâm odrekao

u korist prelepe ludosti?

Nadao sam se da si ružnija i pametnija,

prelepo, blesavo moje.

Nadao sam se da sam ti ružan i glupav,

ovako ružan i glupav,

budalo jedna, nepromišljena.

Nešto te je zavelo, nisam to bio ja.

 

Znao sam da ćeš postati moja religija,

moja molitva, zagrobni život

i Sveta vodica iz oka.

Znao sam da ću, kada se opametiš,

nastaviti pad, padobrane moj.

 

 

Kada plačeš ti, plačem i ja,

ali to činim tiše i manje očigledno,

jer u meni suza nema više ni za lek.

Isceđen sam, potrošen i prazan,

pa plačem na suvo.

Ne vidiš, ne možeš da zamisliš

koliko boli nevidljiva suza.

Tvoje su oči sočne kada te savlada tuga,

pa me duša zbog tebe boli

i plačem,

ali bol u mojim očima

ublaži saznanje

da moje suze ne vidiš,

pa te manje boli to što boli.

 

Kada plačeš ti, plačem i ja,

tužnije i bolnije no inače,

jer su moje tuge navikle na mene,

kao što sam i ja na njih oguglao,

pa godinama živimo u slozi,

a tvoje su prevelike za tebe tako malenu,

 pa smišljam način kako da ih otmem

i da te poštedim ovoga što jedva podnosim.

 

Možda moje suze kroz tvoje oči teku,

a ti u meni plačeš, umesto u sebi,

pa oboje nepotrebno plačemo za dvoje?

 

Ništa anđelima ne znači tvoja rešenost

da nekoga kome si suđena

kazniš svojom ravnodušnošću.

Ne pitaš se ti, već luđi od tebe.

Ne vredi se opirati

onome čemu se niko nije odupreo.

Dok trepneš postaćeš najlepša,

najdraža, najbolja, najsve

nekom najlepšem, najdražem,

najboljem, najsvemu,

žvrljaćete gluposti

po stranicama spomenara,

kao da vam je prvi put,

kao da vas niko nikad

nije povredio do srži,

kao da se niste zarekli

da vas niko nikad neće

povrediti do srži,

kao da znate šta radite,

kao da tako hoćete,

kao da se vi pitate,

a ne neko luđi od vas.

Volećeš, uprkos rešenosti

da nikad nikog nećeš voleti

onako kako si nekad nekog volela.

 

 

 

S ovim iskustvom morali bismo znati voleti

lepše i bolje od onih koje nije zadesilo

ono što je zadesilo nas,

morali bismo znati vrednost sitnica

o koje smo se sapleli i pali u ponor

iz čije tame vidimo zvezde,

ali ne i oči koje bi nas gledale.

 

Pokvarili smo i ljubav i sebe,

ili je ljubav pokvarila sebe i nas.

Nikako da sednemo i porazgovaramo,

da je oprostimo sebi i da ona sebi oprosti nas,

pa da se dogovorimo šta ćemo i kako ćemo,

da se ne ponašamo kao da ne postoji

i da se ne ponaša kao da ne postojimo.

 

Sve se urotilo protiv nas,

i ovozemaljske i ononebeske sile.

Svi su nam krivi za sve, svi osim nas.

Otkud nam ogrizak ako nismo okusili jabuku?

Imali bi štošta reći zaturena burma u hotelskoj sobi,

miris poznatog parfema nepoznate koleginice,

skriveni pozivi, izbrisane poruke i mejlovi,

rezervni veš i svilene čarape u kancelariji,

hromozomi neznanca u ćelijama potomaka...

 

S ovim iskustvom morali bismo znati voleti

lepše nego prvi put, lepše nego ikad,

jer za razliku od onih koji vole prvi put,

znamo kako je kada prođe,

kada nas napusti voljena osoba,

kada nas napusti ljubav,

kada napustimo voljenu osobu, ljubav i sebe.

 

Ne ljubi mi dušu, pojaviće ti se kraste na usnama

i niko više neće želeti da ih ljubi.

Kajaćeš se, al'  zalud odocnela mudrost.

Ljubi mi usne i obraze, nespretno, nevešto…

Strast će učiniti svoje.

Poput miliona prevarenih,

želećemo da verujemo da nam se ljubav dešava.

Ljubi kao što su me druge ljubile, ne tražim više,

samo dušu nemoj, jer slutim da umeš.

 

 

Jutro moje, još uvek te sanja tvoje veče,

strepi da će zaspati i prekinuti san koji živi,

umor od dnevnog svetla lagano ga gasi.

Sat, po kome se moje vreme računa,

negde je zapeo i postigao nemoguće –

da se jutro i veče sretnu,

uz veliki prasak i još veći bljesak,

nečujan i nevidljiv onima,

koji žive svoj dan, ili svoju noć.

U trenu nam je svanulo,

dan je narušio poredak

tvog plavičastog jutra

i moje sive večeri.

Ista nam je svetlost slepila kapke

i naterala da u sebi ugledamo boje,

za koje nismo znali da postoje.

 

Jutro moje, ne pali tvoje veče sveće

da bi bolje videlo,

već u znak zahvalnosti za viđeno jutro,

ponekad priredi malu svečanost,

uz veliku muziku za srce i orkestar sveća,

uz govor tišine kreveta sa posebnim potrebama

i uzdah sa mirisom suza i ukusom proteklog jutra.

 

Jutro moje, gasi se tvoje veče.

Bez gledanja na sat, znam koje je doba.

Sve sam dalji i tebi i sebi.

Spokojan sam, jer sam slep,

pa još uvek vidim svetlost,

kojom si mi život podarila.

Nema sna bez svetlosti.

 

Svako veče sanja da mu jednom svane,

al’ za mene druga jutra više ne postoje.

 

Kažem da sam dobro, da ne brine,

evo, baš me krenulo sa svih strana.

Sve se nadam da sam naučio da lažem,

da će poverovati da ću se bez nje snaći,

da ću ako zatreba biti srećan.

Zbog nje mi je, ne ume da brine.

Ona to nekako kao da sam joj jedini na svetu,

kao da bi joj srce prepuklo za mnom

kad bi mi se nešto desilo.

Čim se rastužim više no obično,

brine da ću s nekim zapodenuti kavgu,

tek da bi me na dvoboj izazvao,

brine, a dobro zna

da me neće ni nebo, ni zemlja.

 

Kako to da sam baš tad,

kad se baš ona pojavila,

 zaboravio kako se voli?

Kako baš sad, kad odlazi,

da mi se čini

da bih umeo da se prisetim?

 

Jedi, kaže, obuci se,

zna da sam mali,

da ne umem da brinem o sebi,

a ne zna da brinem

da li jede i da li joj je hladno.

 

Ne možeš ti da razumeš čime se broji

i kako se prebrodi 1001 noć bez tebe.

1001 nesanica, 1001 lepota, 1001 briga,

1001 pitanje sa pogrešnim odgovorima,

i 1001 tačan odgovor na pogrešna pitanja,

sve to puta hiljadu, plus predstojeća noć,

ispunjena prazninom, željom, tugom,

čežnjom, srećom, strepnjom...

 

  1. put praviću se živ, ne bih li prevario one,

koji bi, da znaju kako mi je, pokušali da me ožive.

  1. put trebaš mi kao prvi put.

Ponosim se tobom, kao da sam te rodio

i stid me što ne umem da te čuvam.

 

1001., ničim zasluženu, nagradu uručiće mi Mesec,

srebrnim pomilovanjem mog nasmejanog lica,

prislonjenog na ekran sa pogledom na prazno dvorište.

Moj naklon zvezdanoj publici,

svedocima 1001. izvođenja monodrame,

uz zahvalnost na podršci

da ne zaboravim šta sam trebao reći,

da ne zaplačem kad ne treba,

da ne zamenim ulogu...

 

Malo sam od neba tražio, a dobio premiju.

Nema nikog srećnijeg od mene,

što umem da tugujem za tobom

i da ti se radujem već 1001 noć,

a biće ih još na hiljade, Bogu hvala,

ispunjenih pitanjima bez odgovora

i tačnim odgovorima na pogrešna pitanja.

 

Samo sam pre hiljadu dana

postavio besmisleno pitanje:

“Ima li nekog za mene”,

a ti, brzopleto, odgovorila: “Ima”.

 

Lakše je otići, nego ostati,

al’ teži je teret praznine od tereta ljubavi,

zato, umesto oproštajnog,

pišem ljubavno pismo.

Dosta je bilo odlazaka nikuda.

I kada dođe vreme da moram da odem

otići ću tako da ostanem u tebi.

Od tebe se ne odlazi, ti si cilj.

Za mene si rođena, za tebe ću umreti,

ali ne smem i neću dok te ne usrećim,

dok ti ne pružim sve ono

o čemu si kao devojčica sanjala,

a ne bi ti se ostvarilo ni da si princeza.

Nema tog metka kog se ovo srce plaši,

al’ ja ću čast, tvoju i svoju, braniti životom,

spektakularnijim od bilo koje smrti.

Više se ne osvrćem, jer si ispred mene,

moj si vodič, ja čuvar tvojih leđa.

Ostaću uz tebe, jer mi se živi,

živi mi se, jer mi se voliš,

voliš mi se, jer se voliš lepše no iko

i ne želim da saznaš i ti

da je teret praznine teži od tereta ljubavi.

 

Ne dâ Bog kad tražimo, već kad nas se seti,
kad mu se hoće (može mu se),
kad pretekne drugima (a drugima nikad dosta),
kad se najmanje nadamo,
kad prestanemo da verujemo
da će dati Bog to što iz principa
ne bismo uzeli ni kad bi nam Bog lično dao,
kad nije dao kad smo molili i tražili,
a verovali smo mu i nije da nismo zaslužili.

Davao je gorima od nas,
dao je i nama, ali manje nego njima
i opet nam treba manje nego što drugima daje,
al’ ne dâ Bog kad tražimo i ne dâ to što tražimo,
već nešto drugo, ponekad veće, bolje, lepše
od onoga što tražimo, pa nam zavide
oni što su baš to tražili, a nije im dao Bog,
jer mu se nije dalo, jer mu se može...

Daće Bog da ima Boga,
da najzad ima smisla tešiti se
da će dati Bog i nama to što tražimo,
a nema ko drugi da nam dâ.
Sve smo radili kako Bog zapoveda,
ponekad grešili (Bog prašta, obećao je),
a dao nam je “ne daj Bože nikom”,
umesto onog što tražimo,
umesto “daj Bože svakom, pa i meni”.

Danas sam siroče i beskućnik,

danas su mi jesen i zima,

danas te nema

tamo gde te inače ima,

danas mi je utorak,

danas mi je novembar,

danas nemam reči i nije mi ništa,

jer me ništa neće,

jer mi niko osim tebe ne treba,

jer me mrzi da nabrajam

šta mi je sve i šta mi sve nije.

Danas mi nije svanulo.

 

Zaustavilo me vreme,

ne da da ga imam i da ga trošim.

 

Kako se zove nemanje sebe?

Poluživot, ili polusmrt?

 

Niko ne primećuje da se nemam,

svakom je svoje nemanje najvažnije.

 

Šta treba da se desi da bih se desio?

Šta ako se nikad ne desi?

Šta ako se nekad desi?

Hoću li prepoznati razliku?

 

Bejah, prođoh.

Više ne umem da se dešavam.

 

Ti si ono lepo, jedino lepo u meni,

ono sveže u bajatom meni,

ono što pomaže da izdržim neizdrživo

i podnesem nepodnošljivo,

ono što niko, osim mene, u sebi nema,

ono što se ne da,

ono što se sanjalo,

ono što se živi,

ono bez čega se ne bi moglo živeti.

Čitaš me od poslednje strane.

Šta ćeš, zatekla si se na kraju,

a on je uvek izvestan

i uvek je nakon njega novi početak,

pa tako uz tebe počinjem i ja.

Nebo nas je, ko zna zašto, sastavilo,

da bismo se, ko zna zašto, rastavili sami.

 

Još uvek na tvojim grudima

mirišu moje tople reči,

podsećaju da sam tu bio

i govorio ono što nikada ranije nisi čula.

U tvojoj kosi moje zamršene misli,

kroz uzdah, šapatom izrečene i zapisane,

ne daju tvojim mislima da ih počešljaju,

da ih se, kao peruti, reše, da ih zaborave,

da prestanu da ih doslovno citiraju

istog trena kada zažmuriš, ili trepneš.

Pramenom, zamršenim mojim mislima,

skrivaš tetovažu mojih zuba na svom vratu,

stidiš se pred ljudima onoga

čime se pred zvezdama ponosiš.

Dok ti niz leđa klize isprekidani slogovi

mojih neveštih poetskih pokušaja,

sročenih tako da ih jedino ti razumeš,

čudiš se kako je moj rukopis

uspeo tako duboko da prodre u tebe,

da te i sada neizbrisivo golica i boli

i kako bez mene dopisuje čaroliju.

Kožu bi sa sebe od besa pokidala,

jer misliš da po tuđoj sa tvoje kože

prepisujem tople, isprekidane reči.

Ne znaš da ćutim, kao zaliven

i da ću zauvek ostati nem i nepismen?

Ne znaš da su jedine reči koje pamtim one,

zapisane tik ispod ruba tvoje suknje,

tik ispod kaiša tvojih sandala,

tik ispod tvojih trepavica, kože...?

Ne znaš da ništa više ne znam?

 

Nebo nas je, ko zna zašto, sastavilo,

da bismo se, ni sami ne znamo zašto, rastavili sami.

Iz čista mira, čitav moj život krene mi na oči.

Razvodnjen i zamućen krene, pa zastane,

ko zna šta mu je, valjda mu žao mene,

a meni opet žao njega,

pa jedan drugom na oči ne izlazimo.

Okice pune života upitno gledaju moje oči,

al’ niti u njima vide mene,

niti u njima vide život.

Nadaju se odgovoru,

al’ moje oči ne govore i ne žive.

 

Ni kapi me nema u mojim očima.

Gde sam se denuo?

Da sam umro, vratili bi me,

da ne zarazim ostale

pomanjkanjem volje za životom.

Nestade onoliki čovek,

kao da ga nije bilo.

Pa i nije.

Ustvari, trudim se da mi ne nedostaješ,

jer ne znam čime bih, osim tobom,

nadoknadio toliki nedostatak.

Daleko od toga da si blizu,

a opet, daleko od toga da si daleko,

pritiskaš me, baš ovde,

a ja, umesto da te odgurnem,

stisnem jače to mesto gde te osetim,

da bude lakše noćas kad postane teže,

da se ljutim na sebe što sam te sinoć prejako zagrlio,

pa sada možda i tebi k'o meni bride grudi

i ne možeš da zaspiš, pa misliš da mi nedostaješ.

 

Ustvari, trudim se da mi bude svejedno

kad pomislim da mi nedostaješ,

trudim se da izmislim neku drugu tebe,

da ne bih mislio da čeznem za tobom, već za njom

i za tim da mi se njena koža za usne lepi, a ne tvoja.

Čak joj i ime izmislim, da bi se razlikovala od tebe,

al' badava, izgovorim tvoje ime, čim joj usne prinesem.

 

Ustvari, sasvim se dobro držim,

ne cmizdrim (puštam kap po kap, to se ne računa),

ne mislim na tebe (osim kada sama provališ u podsvest),

nikom te ne pominjem (osim kada pitaju za tebe),

ne pišem ti pesme (osim kad baš moram)

i trudim se da mi ne nedostaješ

(e, to mi već teže polazi za srcem,

jer ne znam čime bih, osim tobom,

nadoknadio toliki nedostatak).

 

Zakuni se u mene, pa slaži.

Baš me kopka da saznam

na čijoj će strani nebo biti

i ko će s koje strane neba završiti

kada se zakuneš u nešto

što misli da je tvoje,

pa slažeš, jer znaš da nije.

 

Meni je najzad dobro,

otkad sam shvatio

da sam sve pogrešno shvatio.

Ni za ljubav, ni za život

nemam lepih reči,

nemam ni ružnih,

neću da prljam usta.

Sve je igra, draga moja,

svi se igraju i svima je zabavno,

osim igračkama.

Zakuni se u mene, pa slaži.

Ni ti, ni ja ništa osim mene

nećemo izgubiti.

 

Život mi te brani, pesmo, smetaš da me ima.

Oduzimaš mi misli i poklanjaš drugima kao da su tvoje.

Nakon toliko godina prepisivanja duše iz duše,

nakon toliko noći prekucavanja otkucaja iz srca u stih,

niti znaš ko sam, niti znam ko si, izelice moje džigerice.

 

Dao sam ti sve, a to je premalo da budeš ja.

Ono što si mi dala premalo je za život, još manje za sreću.

Nećemo sad praviti račun i deliti sitan inventar,

uzimala si, jer sam davao, davao sam dok sam imao.

Hvala, pesmo,

da te nije bilo ne bih imao kome da se dam.

Sad me pusti da kao pesma najzad budem slobodan.

Ne osvrći se, nemam ništa više ni da kažem, ni da pišem.

Za tebe sam nepoznati autor.

 

Vraćam se s puta,

još uvek mirišem na mleko

i zvezdanu prašinu.

Uzaludnim pokušajima

da me napustiš,

stanjila si mi kožu,

pa svetlim kao svitac i svetac,

dok sa neba uzlećem ka nebu,

sa željom da te nikad ne poželim,

jer ne bih preživeo da se ne ostvariš

i ne bih preživeo da se ostvariš.

 

Šta ćemo sada nas dvoje?

Dotakli se tvoj vrh i moje dno,

pa se u proseku volimo.

Moraćemo drugim imenom krstiti

naša ukrštena tela,

jer nema prosečnih ljubavi.

Ili smo Romeo i Julija,

ili smo ovo što jesmo.

 

Pusti ti mene.

Uvek se dočekam na srce,

zato i jesam tu gde sam.

 

Ja bih kući. Umoran sam.

Čuvajte mi sve što nisam umeo

da sačuvam za sebe, sve što, netaknuto,

svetluca i proriče sudbinu, baš onakvu,

kakvu priželjkuje svako od vas.

 

Svako ima izbledelu maramicu,

meredov za upecane zvezde,

koje u nedrima čuva od džeparoša.

Jedna zvezda, Iluzija, moja imenjakinja,

iz želje za slobodom,

golicaće nedra, u kojima se zatekne.

Zaurlaće šapatom,

nešto nalik labudovoj pesmi,

pesmu ružnog pačeta,

kojom sam čitavog života bio zanesen.

 

Ja bih kući, da sednem na trem,

da maštam šta ću biti kada porastem,

da me nervira što sam zaljubljen,

a nemam hrabrosti da njenim pegama

kažem da im ona baš dobro pristaje.

 

Čuvajte mi njene pegice,

da se ne raspu tek tako po tuđoj koži,

kao razbacana slova nenapisanih pesama,

pa da joj život postane dnevna proza.

Čuvajte mi, bogomdane,

opekotine od zvezda na njenom nosiću.

Ne sleću zvezde tek tako, bez razloga.

Nije moje da tumačim čuda, već da se čudim.

Neko će već znati otkud taj beleg

na nečem mom.

 

Ja bih kući. Moram.

Nije fer prema kući da budem beskućnik.

Čeka me strpljivo, trošna, oronula, poput mene,

da pustimo radosnicu, pri susretu, da teče,

kao što život teče, nizvodno od oka,

pa se čudimo kad smo brže protekli,

neprimetno, kap po kap.

 

Ovako i ovoliko se vole oni,

kojima će nedostajati da ih volimo,

kada ovako i ovoliko budu voleli nekog,

ko ne zna koliko i kako je voljen.

Ovako i ovoliko se vole oni,

kojima će od naše ljubavi

ostati zubato prokletstvo da im grize savest,

što nisu znali šta treba raditi

kada ih neko ovako i ovoliko voli.

Ovako i ovoliko se vole oni,

koje ne može čovek da ne voli,

a hteo bi, radi njih, u zemlju da propadne

zbog ljubavi, kojom ne ume da ih obraduje.

Ovako i ovoliko se vole oni,

koji misle da je ljubav nešto drugo.

Ovako se priznaje pobeda i slavi poraz.

Ovako i ovoliko se vole oni,

kojima smetamo

da nekog ovako i ovoliko vole.

Ovako i ovoliko se vole oni,

bez kojih smo i bez kojih ne možemo.

Ovako i ovoliko se vole oni,

zbog kojih smo pristali da nevoljeni budemo.

Ovako i ovoliko se vole oni,

bez kojih nikada ne bismo voleli

ovako i ovoliko.

 

Presijavaš se u kapima rose na mom srcu.

Napuštaš ga polako i puštaš da se ohladi.

Izbijaš na površinu, kako je istini svojstveno,

noseći sve svoje sa sobom, ne ostavljajući ništa.

Sve će ponovo biti kao što si zatekla, prazno.

 

Lepa si i kada si kapljica. Blistaš i kada odlaziš.

Hvala ti što želiš da te pamtim onakvu kakva jesi.

U želji da dlanovima zadržim to malo preostale topline,

misleći da ćeš imati razlog da ostaneš još malo,

proturim prste kroz krte rešetke od rebara.

Ne vredi, napravim još veću štetu.

Uplašiš se da bih te mogao dotaći,

pa kliziš, kao suza, niz obraz mog krvnika.

Bežiš u tamnu stranu, kriješ se, a ne shvataš

da ću te tamo lakše opaziti, jer blistaš.

 

Ukrašen kapima rose i osušen list zablista životom,

smekša i bude još neko vreme savitljiv i živ.

Još neko vreme, dok ne dođe vreme...

 

Hladno je.

Predugo odlaziš.

Hladno je.

Ostani.

 

Nikad ne bih digao ruku na sebe.

I kad bih je digao, ne bih je spustio,

al’ ako mi noćas dođe da umrem,

znači da je dozlogrdilo. Ne vredi.

 Šta da ti kažem,

kad budućnost nikako da dođe,

a prošlost nikako da prođe?

Ili maštam, il’ se sećam.

Ne umem sa današnjicom,

još manje umem sa noćašnjicom, pa...

 

Trebalo mi je sasvim malo bilo čega,

da imam sve što mi treba.

Nisam čekao bolja vremena,

već bolje ljude.

Bez njih se, nažalost, ne može.

Srećom, sa njima se ne mora.

Ima ih sedam milijardi vrsta,

ko bi sa njima izašao na kraj?

 

Namrgođen, dočekah te nasmejanu.

Ili si htela da budemo,

ili si znala da smo ista vrsta,

pa si se za oboje radovala.

Bolje od mene znaš ko sam,

a ja bolje od tebe znam

da sam gori od tebe

i da je bez mene bolje za tebe,

a meni bez tebe nema života.

Nije važno, nije ga ni bilo.

Ako mi noćas dođe da umrem,

pusti me, samo me pusti.

Znaš da nije zbog tebe.

 

Kada se kišni čovek potroši, od njega ostane samo kap.

Imao sam sreću da taj ostatak dospe na tvoj dlan

i postane vredan, kako to već biva sa malo vode na dlanu.

Zašto me nisi popila, dok sam bio svež,

već si me usnama, takla, da me oživiš, da me obojiš,

da porastem, kao balon od sapunice, udišući sve što izdišeš?

 

Ko bi rekao da ću postati tako lep,

 da ću te očarati preliven bojama na svojoj površini.

Svaki pogled, koji si mi uputila,

bio je izazov da budem veći i lepši,

da narednom pogledu ne bih slučajno bio nezanimljiv.

Volela si moju maštovitost, kojom sam se prelivao,

dok te nije uplašila sva ta nestvarna lepota,

zbog koje si sklonila dlan i ostavila me da lebdim,

uverena da mi poklanjaš slobodu.

 

Lepo je biti lep, jedino onda kad ima ko da gleda.

Šta sam mogao, osim da se nadam da ćeš se kad-tad

uželeti nekadašnje vode sa svog dlana?

Bio je to jedini razlog da postojim i da se prelivam

izbledelim bojama sa tvojih usana,

da ti koliko-toliko budem lep,

kao što si želela da budem.

Lepota privlači poglede i do kojih ti nije stalo.

Nisam umeo da se šepurim i da prepoznam na sebi

odraz nečijih očiju, koje bi me za sebe ulepšale.

Čekao sam jedine oči, zbog kojih se prelivam,

dlan na koji sam, igrom sudbine, dospeo

i usne koje su mi udahnule život.

 

U času kada je moja lepota postala besmislena, trivijalna,

iznenada si se pojavila i moje boje, lepše no ikad, oživela.

Srećan da me gledaš, postao sam duplo veći od sebe, lep, šaren,

priželjkujući dodir usana, koji će od mene stvoriti milion sitnih mene.

Jedine oči, zbog kojih sam lep, posmatrale su moju nestvarnu lepotu.

Sa jedinih usana, koje želim, udahnuo sam dah, koji je treperio – lep si.

 

Tvoje oči dive se bojama, mada znaš da ne bojim sebe zbog publike.

Uostalom, te boje nisu moje, već jedino tvoje što imam.

Ne krivim te, mila moja, što me voliš površno.

Umela bi dublje da nečeg ima u ovim dubinama i prazninama.

To što vidiš, to sam ja, ispod toga je ništa, koje od tvog pogleda raste.

Ispruži dlan. I njega sam ostao željan.

Dodirni me, da već jednom završimo sa tim, ili idi,

da ne gledaš kada eksplodiram sam od sebe.

 

Tokom jedne noći provedem četiri godišnja doba

(jesen je, naravno, najgora)

u bezuspešnom traganju za odgovorom na pitanje -

ko je to u tvom telu, a ko, dođavola, u mom.

Tvoje telo i dalje drhti u mojoj blizini,

ali ti misli odnose dušu tamo gde mene nema.

Milujem te, ali ne dopirem do tebe,

jer moji su dodiri postali nepismeni.

Prevelika je ovo postelja za nas.

 

Gde sam pogrešio?

Ne,nismo mi, već ja.

Uvek ja grešim.

Na putu do tvog uha,

moje brige zastanu u grlu,

pa grebu, jer više nisu zajedničke,

jer te se ne tiču, jer te ne dotiču.

Strepim da nam je ljubav

zahvaćena zloćudnim tumorom

i da polako u mukama kopni.

Meni smo važni jedino mi i ti.

Mi samo ličimo na sebe,

a ti više ni to.

 

Da li me voliš, pitaš kroz san.

Samo to i radim, pomislim, ali ne izgovorim,

jer ne znam da li sam još uvek taj koga sanjaš.

Četiri godišnja doba u jednoj noći

ne može se preživeti,

ali se tešim da si srećna dok sanjaš,

pa jutrom vaskrsnem i ličim na sebe,

kao da sam i ja nešto lepo sanjao.

 

Budi lepa kao što si bila dok si sa mnom bila.

Ne dopusti nikom da te poniženjem ruži

i ne veruj nikom ko kaže da od tvoje ima lepših duša,

samo se kriju iza manje lepih očiju od tvojih.

Meni ništa više nije lepo, osim kad zažmurim,

pa se kao branim da mi ne uđeš u oči,

a jedva čekam da posustanem,

da te se nagledam.

Budi lepa kao što bi bila da mogu da te vidim.

 

Budi jaka kao što si bila dok si sa mnom bila.

Ne daj na sebe, ne daj da brišu savest o tvoju čistu dušu.

Znaš razliku između dobra i zla,

još samo da naučiš da prepoznaš njihove nosioce.

Dobro zadrži za sebe, ono drugo prosledi meni,

jer meni je svejedno, kad je tebi dobro.

Budi jaka kao što bi bila da nisam ovako slab.

 

Budi srećna kao što si bila dok si sa mnom bila

i ne misli da li mislim na tebe,

jer ta će ti misao pokidati utrobu,

sagorećeš od tuge kao da sam već umro.

Znaš da ne mislim kako se boriš sa životom,

možeš li da spavaš, jedeš li nešto,

dira li te neko i da li se više ne primetim na tebi.

I da umem, ne smem da mislim,

jer bi svaka moja misao bila o tebi,

svaku bi osetila na mestima gde sam te najslađe ljubio

i ta bi te pusta mesta bolela,

jer ne mogu da zaborave moje usne.

Budi srećna kao što bi bila da sam živ.

 

Da si me se, onako, slučajno setila,

danas mi je mogao biti rođendan,

pa bi me svi za uši vukli,

da završim školu i veliki porastem,

da se oženim i budem srećan.

 

Da si me se, onako, slučajno setila,

svi bi se čudili šta mi je odjednom,

zašto blistam i poskakujem,

a ja bih parče torte dao svakom

ko te prepozna u mom odsjaju.

 

Da si me se, onako, slučajno setila,

noćas niko ne bi mogao zaspati

od preglasne muzike iz moje glave,

pa bi te, pred zoru, molili

da me već jednom zaboraviš.

 

 

 

 

Druga strana ljubavi

 

Nakon mnogo godina,

sretnemo voljeno biće

koje nas je oduvek i zauvek volelo.

Nije to pravi susret,

već skrivanje pogleda od pogleda

i nagli prelazak na drugu stranu ulice.

Nema na nama šta da se vidi,

nema od nas šta da se čuje,

nema šta da nam se kaže.

Bili smo voljeni, to se ne prašta.

Nismo mi za istu stranu.

Neko od nas dolazi tamo

odakle neko od nas odlazi.

Nema svrhe zastajati i raspitivati se

kako je tamo kuda smo se uputili,

sami ćemo se uveriti.

Sami.

 

Možda nas ne prepoznaju?

Bez njih ne ličimo na sebe.

Možda nas ne vide?

Možda nikog više ne vide?

Možda nije do toga što ih još uvek volimo?

Možda je bolje na drugoj strani?

Neka, samo neka je njima bolje.

Nema nikog, osim nas, na našoj strani.

 

Gde si ti meni, pitam sebe.

Ni glupljeg pitanja, ni težeg odgovora.

Učinim se sebi od nekud poznat,

pomislim “vid’ mene”, kad ono – samo ja.

Gde li se smucam, šta li radim?

Sigurno negde pravim budalu od sebe,

da me ne bi prepoznali.

 

Nekom se dobrovoljno damo,

pa se čudimo kada ni kusur

od nas ne ostane, ni bakšiš.

Nama je potrebnije da se damo,

više no što je potrebno nekom da nas uzme.

 

Dajemo se onima kojima ništa ne treba,

u nadi da će i od nas postati

nešto što će od nas ostati.

Zašto nas ne vrate, kad im ne trebamo?

Možda i ne znaju da smo kod njih?

Dobro je, bar nismo na smetnji.

Dobro je, ipak znamo gde smo.

 

 

Hajde, živi bez mene,

kao što ja živim bez tebe.

Kidaj se i krpi, veruj da ljubav mora da boli

i da me voliš više, ako te manje ostane.

Hajde, dokaži sebi, kad nisi meni

da smo jedini na svetu bili

i da nakon nas ništa ne ostaje.

Lako je.

Zagrizeš moju stranu jastuka

i čekaš da ti trepavice postanu stalaktiti,

trpiš da boli što nikad bolelo nije

i čudiš se da možeš da podneseš da me nema,

a nema me, jer grizem tvoju stranu jastuka

i čekam da se stalagmiti i stalaktiti

na mojim očima zauvek spoje.

 

Tesni su mi bili oblaci za život.

Morao sam videti šta je iznad njih.

Nema krivine, nema stranputice,

samo beskrajno prostranstvo,

skrojeno po meni.

Pustinja.

Pogledom u oblake,

otpozdravim

karavanu onih,

koji nekom nedostaju.

Oni koji meni nedostaju,

čvrsto su na zemlji.

Ne umem da koračam,

čekam da se sretnemo iznad oblaka,

a nestanu početak i kraj

kada se za ruke uhvate.

Kako su lepi početak i početak,

kada, držeći se za ruke,

dočekaju da postanu kraj i kraj.

 

Mi koji učimo kako se živi,

steći ćemo diplomu,

bez dana životnog staža.

 

Mnogo sam pametan!

Kažem sebi - nisi ti baš tako mali

da ne možeš da shvatiš neke stvari.

-Koje stvari?, pitam.

-Pa, to, u vezi... znaš već koga.

-Ti misliš da sam zbog nje ovakav?

-Nemoj mene da farbaš, vidi ti se po pesmama.

-Ma, simpatična je, al’ mogu ja bez nje.

-Šta, naprimer?

-Mogu, naprimer... Mislim, mogu šta hoću.

-Šta hoćeš?

-Nju.

-Eto, vidiš, sve ti se vrti oko nje.

-Da joj kažem da je volim?

-Već si joj rekao, budalo!

-Svejedno, možda je zaboravila?

-Ti to ozbiljno?

 

-Javiće se, je l’ da?

-Što ne popiješ nešto?

-Javiće se, je l’ da?

-Što se ti njoj ne javiš?

-Onda bi znala da...

-I ovako zna.

-Zvaću je kroz dva minuta.

-Zovi je odmah.

-Neću da vidi da mi je stalo.

 

-Prošlo je dva minuta.

-Čekaj, još malo, možda će ona zvati.

-Neće.

-Ti se uvek praviš pametan.

-Pametniji sam od tebe,

a ti nisi baš tako mali

da ne možeš da shvatiš neke stvari.

- Koje stvari?

 

Mnogo sam pametan!

Srećom, niko me ne čuje.

 

Ugasim svetlo, isključim srce

i spavam, kao da ne postojiš.

Ne umem noću da te sanjam.

Ako sanjam, ne spavam.

 

Ugasim oči, isključim dušu, čekam u zasedi,

ne bih li osetio da si se setila da i ja postojim

i da je nešto tvoje ostalo kod mene,

pa kad dođeš po to što ti fali,

da promrsim kroz san:

“Ne šunjaj se, vidim te”.

 

Mogla bi mi prikazati nešto

što je moguće, ali nećeš, iz inata, 

praviš se da snove samo sebi sanjaš,

 pa zato u njima nema mene.

 

Ćutao bih, samo da te vidim.

Ne bih te ni tako, majke mi (sirota žena).

Sanjaj me kod mene, da vidim šta sanjaš,

da mi kapci budu filmsko platno,

da usne izgrizem od neizvesnosti

da li ćeš baš mene u oči pogledati

i ko će koga na kraju ostaviti,

do naredne noći i narednog sna,

pa da se mirimo, kao na filmu.

 

Duša mi, kad svane, k’o pregažena

od čekanja da se smiluješ

da me naučiš da sanjam,

al’ da bude sve zapravo,

a ne kao kad varam dok te danju sanjam,

pa udesim po mome da bude,

da baš voliš što te sanjam

i baš želiš da si moja.

 

Ne znam zašto je pobegla,

čim je predosetila

da je dovoljna mrva nežnosti

da se zaljubimo jedno u drugo.

Mene je radovalo

to čega se uplašila

i već sam imao milion ideja,

za svaku mrvu po jednu,

za svaki tren i svaki život po jednu.

Takav sam, umem da zamislim lep život.

 

Htedoh da potrčim za njom,

da je opomenem da je zaboravila da me ubije,

ali se uplaših da će mi dopustiti mrvu nežnosti.

Kud bismo nas dvoje, sa sijamskim srcima

i još sijamskijim dušama?

 

Trebao joj je plan, a ne ideja.

Ne umem da nacrtam zvezdane pejzaže,

koje jedino njoj želim da objasnim.

“Stavi to na papir”, reče.

Stavih, al’ nigde plana,

samo pesma.

 

Kada vidim da me ne vidiš, srce mi oslepi,

jer želi da te nasmejanu pamti.

Ne umeš, ili nećeš da se smešiš drugima.

Kao da osmeh čuvaš samo za mene,

kao da ga zaslužujem.

Skrivam se, da me ne vidiš,

jer ne želim na mene da trošiš

te prelepe oči.

 

Lako je nacrtati osmeh

 kad zatekneš dva neba na satenskom licu,

a ne znaš koje je od kojeg lepše,

koje plavlje i od mene dalje.

Daljina mami, izaziva neletače i preletače

da načine podvig.

Malo nas je koji umemo do neba,

ali do dva...

Ispostavilo se da umem i to,

uz pomoć paperjastih reči.

 

Ti polećeš. Ja slećem.

Na tren su nam se krila dotakla,

u preseku vremena,

zagolicala jedno drugo

i izmamila osmeh.

Leti u svoje visine, ja ću u svoje dubine.

Krišom ću te, oslepelim srcem, posmatrati

priželjkujući da ćeš naučiti

da se smešiš i kada me ne vidiš.

 

Niti imam čime, niti želim da te kupim,

a trebaš mi do mog neba i do moje smrti.

Ne daj Bože da ikom ovoliko trebaš,

pa da se kolebaš između tuđeg i mog neba,

da se kolebaš između tuđeg i mog života,

jer strah me da bi te taj drugi koji te ovoliko voli

mogao laskanjem zavesti, potkupiti,

privoleti da ga zavoliš

i odvesti da te nikad više nemam.

Živ bih se pojeo od muke što nisam imao čime,

a ne bih te kupio i kad bih imao,

jer neću da merim koliko si me koštala,

već hoću da svakog trena dokazujem

nemerljivu vrednost jednog trena sa tobom

i da te čuvam od onog što bi te nekim slučajem

mogao ovoliko voleti, da te laskanjem ne zavede,

ne potkupi i ne slaže da će ti trajati duže od mene.

Moje slepljene slatkorečive usne

čekaju da ih svojim usnama otopiš

i oslobodiš reči kojima bih te mogao zavesti,

ali neću, jer neću da te kupim,

već hoću da budeš sigurna,

pre no što osetiš njihovu magičnu moć,

da ti ne treba neko ko bi te ovoliko voleo,

već da ti trebam ja koji te ovoliko volim.

 

Čim se otvorim, praznina uđe.

Ne izađe, doduše, bogzna šta, osim lepih reči,

što gvozdena vrata duše otvoraju.

Pogrešan ključ za pravu bravu uspe da me otvori,

uspe da prihvati prazninu, od koje zanemim,

priznajući da izgovorene reči gube smisao.

 

Svako zna svoje, ti moraš da živiš, a ja da te volim.

Srcu nije mesto u čekaonici, a ovo moje pohabano, dvotaktno,

sa unutrašnjim sagorevanjem, uprkos podočnjacima, ne odustaje.

Nemam više snage ni da brinem hoću li sagoreti

od brige da bih se ponovo mogao opeći.

 

Sve je to život. Dobro je dok boli, samo je pitanje nerava.

Skoro da uspem pristojnim rečima da ga opsujem,

al’ stignem do glagola, pa se uzdržim,

iz straha da ćemo decu izroditi,

a takvu majku ne želim svojoj deci.

 

Sve je to ljubav, mila moja, a šta je ljubav naspram tebe?

Tek bezosećajno osećanje, tako se bar ja osećam kada vas poredim.

I ti i ja volimo tebe, jer ne umemo da volimo mene.

Kakva sreća u nesreći.

 

Sve je to paučina, mila moja, drugima namenjena.

Naša su lica slučajno kroz nju prošla.

Osećamo kako nas golica i nakon što je uklonimo,

a mislili smo da smo prevelik plen i da nam ništa ne može.

 

Sve je to praznina, mila moja, nastala izgovorenim rečima.

Mudrija si, ćutiš, a tvoje mi reči ne trebaju, jer čujem šta misliš.

To umem, ali ne umem da osetim šta osećaš.

 

Ovakvima se ljubav ne dešava.

Ljubav je za one koji ne uspeju da je prežive,

za one o kojima se pišu pesme i snimaju filmovi.

Ovo je, naravno, bilo nešto drugo.

 

Hteo sam samo da dopunim srce, da ne radi na prazno.

Lepo je kad primiš nekog, a srce ti malo,

pa gostu bude tesno, pa se vrpolji i zanoveta,

a tebi srce naraste, da gostu bude komotno i udobno,

ali to nije ljubav.

 

Nakon nekog vremena, srce se isprazni,

pa onako razgaženo, još neko vreme liči na onog ko više nije u njemu.

Malo se muči, dok se ne vrati na meru, ali postane iskusnije

i nema nameru da se prilagodi budućem gostu.

Koliko je – toliko je. Kome ne odgovara, neka ide.

Ne vredi sa njim razgovarati. Kad nešto reši, tako će biti.

 

Svako srce ima istu narav. Više se boji samoće, nego infarkta,

dok ga neko ne uvredi, pa misli da je dovoljno samo sebi.

Zato i ostane samo, kad se pravi pametno.

 

Moje srce i ja živeli smo odvojeno.

Dosadilo mi da brinem s kim je, šta radi,

od čega misli da živi, kad će se smiriti...

I dok sam brinuo, radilo je šta je htelo.

 

Već sam zaboravio da postoji, kad je iznenada zakucalo,

tek da se javi, pomislih, tek da vidim na šta liči.

Očekivao sam, po običaju, izduvan balon,

ali moje srce, moje jedinče, ličilo je na srce.

Šašavo i razdragano, podsećalo je na sebe iz mladosti.

Izgledalo mi je nekako veliko,

pomislih da su vežbe zaslužne za to,

ali se iznenada, kao što odavno nije, otvorilo

i videh njegovu kopiju.

Da, srce liči na onog ko je u njemu.

 

Zar je moguće da se srce za srce rodi

i da, kod toliko srca, uspe sa njim da se sretne?

Htedoh blagoslov da im dam, savet,

ali mi u glas rekoše: „Ništa se ne pitaš!“

Ne pitam se, znam, kao toliko puta do sada,

ali mi je srce najzad bilo na mestu.

 

Brinuo sam, srca su to.

Poverovaće,  onako zajapurena, u ljubav.

I mene je razum, na tren, napuštao.

Nenaviknut na prisustvo srca,

odjednom sam imao dva istovetna

i više nisam znao koje je moje.

 

 

 

Šta ako je to ljubav?

Toliko sam slušao i čitao o njoj.

Ljubav je patnja! Od ljubavi se ne živi!

Znao sam šta mi je činiti. Oteraću uljeza.

 

Bio sam maestralan sa razumom.

Kako sam samo vešto pominjao poštenje, pravdu,

govorio da je to za njihovo dobro,

tešio ih da ima još srca i srca

i da će se uskoro smejati kada se sete kako su bila smešna.

Srce me zabolelo, kada sam poverovao u to što sam govorio.

 

Ostali smo sami, srce i ja, na kućnoj nezi.

Više se ne razdvajamo.

Brinem da nešto nažao ne učini sebi.

Brinem, nema ko drugi da brine o njemu.

Boli me, ali znam da je to za njihovo dobro,

jer ono je možda bila ljubav, a od ljubavi se ne živi.

Žao mi je samo što više nije šašavo i razdragano.

Čekam da se nasmeje kada se seti kako je bilo smešno,

ali me čudi da još uvek ima oblik srca.

Srce liči na onog ko je u njemu, a moje je prazno.

Ako je uopšte moje, jer ne znam koje sam oterao.

 

 

 

 

 

Uzalud me traže reči,

nerazumljiv sam i neprepoznatljiv.

Negde sam zapeo, zaturio se i izbrisao.

Tako me malo nedostaje rečima

da dokažu da si samo ti u njima,

da se u to malo mene zakunu

da su samo tvoje, da zbog tebe postoje,

a baš to malo, baš za tebe me ponestalo,

pa reči tumaraju po sobi,

tražeći makar nagoveštaj nečeg što na mene liči,

nečeg što će im pomoći da budu nežnije, čednije.

Još uvek veruju da u meni ima mene

i da im mogu pomoći da se zapišu

tako da budu najlepši dokaz ljubavi.

Treba samo da me pronađu.

 

Više mi ne pišeš pesme, reče.

Kao da ne zna da sve što imam i umem

imam i umem zbog nje i njene sreće,

a ono što nemam i ne umem

nemam i ne umem

da našoj ljubavi ne bih naudio

nečim što ljubavi nije potrebno?

Kad je ljubav ljubav stihovi su suvišni.

 

Nemam reči za takvu ženu.

Poezija joj nije dorasla.

Veliki su pesnici za ljubav umirali,

a ja ovako mali za nju živim

i nemam nameru da se odreknem zadovoljstva

da mi na stoti rođendan ova žena zaigra na stolu,

da me pogleda kao što me sada gleda

i da mi kaže da me voli kao što me voli sada,

a ja da joj šeretski namignem i kažem –

pa, ni ja nisam ravnodušan…

 

Više joj ne pišem pesme?

Zar bez pesme ljubav manje vredi?

Ima li lepše poezije od pogleda i zagrljaja?

Ima li lepšeg stiha od - hoćemo li kafu?

Pa, onaj sonet kad mislim na nju

i kad se pitam da li na mene misli,

a znam da misli i da se pita mislim li na nju,

nego, eto tako, tek da brinemo

i da ne dopustimo da nam srca zarđaju.

Pa, rimovani dodiri…

Pa, sonetni venac u spavaćoj sobi…

Pa, poema telefonskih razgovora…

 

Više joj ne pišem pesme?

I da umem, neću.

Drugi će o nama pisati,

ja ću samo da je volim.

To umem i hoću.

 

Pišite nam
Posetite moju stranicu
Posetite moju stranicu