Oprosti mi stihove

Gledam te i mislim –
neće biti da su to njene oči
(ne smem da pomislim
šta bi bilo kad bi’ gled’o niže).
Mislio sam da si nakinđurena,
k’o one što moraju da se kinđure,
a nisi, taman si previše lepa za mene,
pa skraćeno kažem da si prelepa.
Čim sam te ugled’o, odma’ si mi bila
nekako najlepša na svim svetovima,
u čijem sam stvaranju učestvov’o
i nekako si mi, k’o krpelj, za srce prirasla,
al’ sam se ponad’o da imaš mrvu pameti
i da ćeš kasti: “Šta će mi ovaj, vid’ kaki je”.
Sa drugim delom mog’o bi’ se složiti,
al’ lično mislim da bi’ ti mog’o biti od koristi
po pitanju odgovora na ljubavno pitanje.
Ne bi’ da se mešam u unutrašnje stvari,
al’ malo je čudno kako si dosad mogla bez mene.
Ne bi’ ni da se falim, al’ koju god da pitaš
svaka će za mene kasti da boljeg nije imala
i da ni ti od mene boljeg nećeš naći.
Ja ti lepo kaz’o: “Izvin’te, ja Vas volem”,
a ti meni: “Morate odležati, da se na zlo ne da”.
Mustra si ti meni, kobajagi, ne mariš,
a ustvari nećeš da se vidi da mariš.
Iskren da budem, to me i brine.
Kako možeš da trpiš moje stihove boje meda,
vrcane u ritmu kloparanja neregistrovanog srca?
Nisi ti baš sasvim čista, čim ti je lepo
u društvu, jedva preživelog, pesnika.
Hajde, ponovi šta sam govorio
o praporcima na mojim nezauzdanim rečima,
o ruzmarinu u naručju tvojih drugarica
i haljini od heklanih pahulja, za slučaj da bude leto
kad pristaneš da me trpiš čitavog života?
Badava ‘ladim jezik, kad ništa ne slušaš.
Samo trepćeš u ritmu sitnih slatkih laži,
koje izmislim, da ne bi shvatila da si u bajci,
pa da mi se, nedajbože, prepadneš i pobegneš,
a ja ostanem žaba do prve rode,
pa posle bude - džaba ti žaba.
Tvoje je da me nećeš, moje da te nateram da ‘oćeš,
a ne ovako, da budemo pasent, što je redak slučaj.
Jedno je pisati ljubavne pesme, a drugo živeti ih.
Nisam navik’o da me neka vole.
Kažu one meni – ti si meni to i to, al’ nije to to.
Ja ne znam šta je ljubav, al’ znam šta ljubav nije.
Dosad je uvek bilo da nije, pa me brine šta ako ovo jeste.
‘Ajde, ti si pametna, pa kaži da l’ jeste, il’ nije.
Vol’o bi’ da jeste, al’ šta ako nije?
Il’ ako jeste, pa neko, nedajbože, pod voz skoči,
il’ popije otrova, il’ ode u politiku,
pa ovaj što je ost’o normalan poludi od žalosti,
il’ dalekobilo počne pesme pisati, a ne ume?
Tačno sam znao da imaš neku falinku.
Da si bar gadna, pa da mi ne trebaš,
il’ da se opametiš, pa da ti ne trebam,
nego ovako, k’o da se volemo,
k’o da je ovo prava ljubav
i to baš sad kad sam rešio
da za mene ljubavi nema,
da mi niko ne treba,
da volem da umrem,
a ti me teraš da ne budem svoj, već tvoj.
Kako da ne budem tvoj kad nisam svoj
otkad sam video tvoje oči,
za koje još uvek sumnjam da nisu tvoje,
prelepo, glupavo moje?

Sve što miriše kao ti, a nije ti,

sve što izgleda kao ti, a nije ti,

sve što zvuči kao ti, a nije ti,

sve što ljubi kao ti, a nije ti,

ne sme da miriše,

ne sme da izgleda,

ne sme da zvuči,

ne sme da ljubi,

jer neko bi mogao pomisliti

da si se nekog setila i poželela

da mirišeš kao ti,

da izgledaš kao ti,

da zvučiš kao ti,

da ljubiš kao ti...

da budeš kao ti.

 

 

Nije pošteno da ti nedostajem.

Ne sme ništa da ti fali, zaboravi me.

Sve što je vredelo, pamtiću ja,

svakako neću doživeti ništa za pamćenje,

a tvoja budućnost tek će da se pamti.

 

Mirisaću na tebe, da zbunim druge žene,

a tvoj dah na mom dahu

treperiće u ritmu ovoga što osećam

i sve što izgovorim biće tvoja zasluga.

Ja sam svoje u dve reči rekao.

 

Nije pošteno da ti nedostajem.

Moja kosa je srasla sa kožom

među tvojim prstima,

pa te ponekad golicam, kao uspomena.

Ne dam da te uspomena muči,

al’ ne pitam se ja,

već nešto u tvojim grudima,

što osećam k’o svoje,

 a ti misliš da je tvoje,

pa ti nedostaje bilo šta moje.

Nije pošteno, ti si ipak ti, a ja samo ja.

 

 

Plan je ovakav:

napraviću planinsku kućicu

(planinu sam već napravio).

Uselićemo u poslednji čas,

pred višemesečnu  mećavu.

Imaćemo sto kubika drva,

sto dana, sto noći za planiranje

prvih sto godina sreće

i za dogovor o tome

koliko će nas biti za stolom.

Na satenskoj postelji

pisaćeš moju biografiju.

Između dva poglavlja,

na zamagljen prozor,

zapisaću svoj kardiogram,

koji će pred zoru postati kristalni stih,

spreman da nam, čim otvorimo oči,

izda dnevnu i noćnu zapovest.

 

Eto, možemo po planu,

a može i ovako da ostane,

kao da se ne poznajemo.

 

Nisi tu i kada si tu, ali bar znam gde si.

Nakrivim glavu, meškoljim se, kao da me žulja tvoje rame.

Pitam nešto i sam odgovorim kako mi odgovara,

zagledam se u tebe, pa pocrvenim kada mi, kao, uhvatiš pogled.

Nije lepo da te nema, kad znam da te negde ima.

Nije lepo da te nemam, kad znam da te neko ima.

 

Brinem. Da si rekla da te neće biti, kao što te nije bilo,

mogao sam tugovati, kad niko ne gleda, navikao sam.

Ni tuga mi ne ide bez tebe, samo mrzovolja.

Znaš me, nemam mira dok ne zaratim sa sobom.

 

Nedostaješ mi i kada si tu,

al’ tako nekako, kao da imam srce,

kao da ima nade za nas,

skoro kao da sam srećan,

a sreću smo ili imali, ili ćemo je imati.

Ne mislim na nas, već na sve nas,

koji sreću prepoznamo tek kada zarđa.

 

Nije lepo da te nema, kad znam da te negde ima.

Trebala si samo reći gde,

da izračunam koliko je koraka do tvoga oka,

koliko mojih prividnih primirja,

koliko mene i koliko tebe.

Mogao bih se pomiriti sa tim da te nema,

ali ne onako, kao kada si tu,

pa mi se čini kao da imam srce.

 

 

Okreneš glavu na drugu stranu,

kad se prepoznaš u mojim besmislenim mislima,

najradije bi pobegla iz prošlosti,

al’ ne pitaš se ti da li ću te pustiti iz sećanja.

Nečeg se stidiš, ja ne,

ne zameram ništa ni tebi, ni sebi,

svako od nas trošio je svoj džeparac, sitniš srca,

osmislio, ili obesmislio i ljubav i život,

onako kako je najbolje umeo.

 

Još uvek želim da ti je bolje nego meni

i jedino me još raduje da mi gore ne može biti,

što, ako je Boga i pravde, znači da ti je dobro,

da bolje ne može biti.

Čuvaj to dobro, trebaće ti sve više,

biće ga sve manje, nestašica je ljudi.

 

Faliću ti, al’ nećeš priznati da ti falim baš ja,

nadaćeš se da tek treba nekog da sretneš:

“valjda se neko i za mene rodio”,

a nećeš znati da je baš taj, što je za tebe rođen, umro

i da se uzalud nadaš nekom boljem od njega.

 

Uverena da te se ne tiču moje neproživljene misli,

okreneš glavu na drugu stranu,

da nam se pogledi na život slučajno ne bi sreli,

da ne vidimo koliko se razlikuju od onoga kakvi smo.

Okreneš glavu na drugu stranu,

kao dete kad zažmuri i kaže: “Ne vidiš me”.

 

Govorim sve nežnije, ćutiš sve grublje,

kažnjavaš me zbog, tek raspakovane, besplatne sreće,

koja nas zadesila mojom krivicom, jer sam poverovao

detelini sa četiri lista, tebi, sebi i nama,

a ti poverovala svemu u šta verujem

i dozvolila me sebi.

 

Pružio sam ti sve, a dao samo onoliko koliko si uzela.

Sve ostalo je, netaknuto, ostalo, da kod mene praznuje.

Badava mi ovo trokrilno srce, kad zvrji prazno,

škripi pri svakom otkucaju, kao da ječi,

nesrećno, jer nisi srećna, a mogla si i sada biti,

kao što si bila, dok si govorila.

Tešim ga da nisi nesrećna, već samo nisi srećna.

 

Odakle mi više ovolika nežnost? Od čega?

Tako se lako dosetim da te nežno želim,

kao da je to tek tako: ljubiš, miluješ, kao svi drugi.

Nadmašim sebe nežnijim nežnostima,

al’ me iznenada savest izgrize što nisi tu,

da, kao fil za tortu, probaš neku od nežnosti,

da kažeš: “Moglo bi biti slađe. Umeš ti to bolje”,

a ja, kakav sam, nežnije te želim

i tražim način da nežnije zamolim

da ponekad ćutiš nežno.

 

Govorim sve nežnije, ćutiš sve grublje.

Stisnuti zubi satenu neće nauditi.

Dok me ima, kliziće nežnost niz moje usne,

jer sve što izgovorim, tvoje je zauvek.

 

Piši prstima po mojim leđima.

Lako je, to su samo reči,

pisane rukopisom želje.

Diktiraću ti, dok se ne probudi

i ohrabri pesnikinja,

kojoj reči same iz prstiju klize,

pa ne može da se obuzda,

dok ne zapiše sve što joj na srce padne.

Pergament od moje kože

čuvaće zauvek sve što zapišeš.

Piši, tvoje ću delo

pamtiti duže od tebe.

 

Ne znam kome da zahvalim što si bila,

ni koga da kunem što više nisi.

Ne bih da ostanem dužan,

a kletve bi me neko morao naučiti,

bar one osnovne.

Bez tebe, moj život bio bi samo život.

Ostaću te željan, bez želje,

jer bih željom narušio

tišinu manastira ispod moje kože.

 

Taman mi se učini da se mirim sa nemanjem tebe,

a onda shvatim da će još mnogo vode obrazima proteći,

dok se ne dogovorimo da treba da živiš u kutijici za sitnice,

zaturenoj na tavanu, prekrivenoj prašnjavim sećanjem.

 

Još uvek štrčiš, u šumi drugih žena, kao Pančićeva omorika.

Gledam te ponosno, kao da si iz mog dlana iznikla,

kao da je moja zasluga što si stasala u najlepše zelenilo,

u jedini orijentir, meni vidljiv gde god da sam.

 

Jednom ćeš mi, nadam se,

oprostiti što nisam neko bolji,

kad te već ovoliko volim.

Pokušao sam da te volim manje,

ali to sa tobom nije moguće.

 

Trudim se da ti ne pripišem

baš svaku nesanicu, ali ne uspevam.

Čim trepnem, sanjam te.

 

Kako ti napreduješ sa zaboravom?

Znam, teško je i žive zaboraviti.

Ne brini, uspećeš,

samo ne smeš zaboraviti

da moraš da me zaboraviš.

Pomoći će ti ružne uspomene.

 

Ništa mi tvoje po zakonu ne pripada,

a opet, sve tvoje je moje.

Lopovska posla.

Slažem dragulje uspomena,

prebiram, prebrojavam, ali te ne trošim.

Ne dam da te zaboravim.

 

Da mogu kroz vreme da se vratim, ne bih se rodio.

Da mogu da me nema, kao da me nije bilo,

da ne moraš da se mučiš da me zaboraviš,

niko srećniji od mene ne bi bio.

Neka me nigde. Neka me nikad.

Neka me, za tvoj spokoj, za tvoju sreću,

da me nikad ne sretneš i ne zavoliš,

da ne ostaneš upamćena kao Tadićeva omorika.

 

Ispuniš mi oči, tek što ne kapneš,

al’ ne dâ nam se da se razdvojimo.

Pliva mi, tako, pogled u tebi,

dok se talasaš u mojim očima.

Ronim u sebe, na dah, da izronim biser,

koji nikom nije potreban.

Zagrcnem se rečima, brzoplet sam,

žurim da izgovorim sve što me guši,

ali prećutim, jer više ne umem sa rečima,

kao ni sa tobom.

 

Jedino ti bi razumela

ono što jedino tebi ne smem da kažem.

Gutam kockaste knedle od bibera i pitam se

odakle meni ta pamet za ćutanje

i odakle mi glupost da imam šta da prećutim.

Da sam na vreme zatekao život

kako se igra sa nama,

u ćošak bih ga oterao, dok se ne smiri,

dok ne nauči ono što već

i njegove odrvenele igračke znaju.

Bedno piskaralo umišlja da je nobelovac

i da sve što napiše čitanja je vredno.

Ovo je roman?

Samo prepisuje od boljih.

Čitao sam zanimljivije recepte za kolače.

 

Uskoro će moj jubilarni smak sveta.

Ne brini, nema to nikakve veze sa tobom.

Tvoje je da luksuznim korakom pregaziš svet

i da se vratiš u svoje rodne, moje grudi.

 

Da mi je da još samo milion puta pogledam u oči tvoju dušu,

da se čudim kako možeš tako dugo da izdržiš da ne trepneš,

da izludim jednom i od radosti, ovako lud od tuge.

 

Da mi je da još samo milion puta veruješ,  kada ti kosu dotaknem,

da će sve biti dobro, jer ja tako kažem, jer umem da nam bude dobro.

 

Da mi je da se još samo milion puta tvoje usne na mojim istope od želje,

da ih razmazujem po tvojoj koži, dok klizim po ostatatku tebe,

da ih na mesto, na kratko, vratim, tek da šapneš nešto nerazumljivo, a lepo.

 

Da mi je da me još samo milion puta, kao prvi put, voliš,

da ti trepavice trnu od mojih golicljivih ugriza,

da se pitaš zar sam toliko nezasit da mi još uvek zalogaj tebe fali,

da se pitaš koliko je to moje srce kad ne mogu da ga napunim.

 

Da mi je da se još samo milion puta moje srce vidi spolja

kad milion puta uradiš bilo šta što ima veze sa mnom,

 da me pitaju čime sam zaslužio toliki orden, a ja da im ne kažem,

nek’ puknu od zavisti što si izabrala mene da za tebe živim.

 

Da mi je da još samo milion puta, u prolazu, poljubim tvoj osmeh,

da me pitaš: “Šta ti je, bleso?”, a ja da kažem: “Pa, ništa, srećan sam”.

 

Da mi je još samo milion dana i milion noći pretrpanih tobom,

da dokažem da umem da živim, da poverujem u sve u šta ne verujem,

u letu da sakupljam pahulju po pahulju za tvoju venčanicu,

a ti da kažeš: “Ne treba toliko. Neću da me veo sakrije od tebe.

Nagledaj se. Zaslužio si, kad si me milion godina željan”.

 

Moraćeš da me pamtiš.

Živeću dok živiš, ne zameri.

Najradije bih samog sebe izbrisao

iz svih nedoživljenih uspomena

slučajnih dodira srodnih duša.

Čemu ti lepljivi dodiri služe,

osim za nemir živih i tužnih,

ni krivih, ni dužnih?

 

Moraćeš da me pamtiš.

Bljesnuće, ponekad, griža savesti

zbog nenadoknadive lenjosti tvog srca,

al’ ti barem umeš da se smešiš,

pa ću istog časa postati jednako drag,

poput školjke sa letovanja,

koja se, nakon mnogo godina,

mada beživotna, nepromenjena,

kao kostur davno potrošenog trenutka

pojavi u korpici sa koncima i dugmićima

i probudi, zamalo zaboravljen, san.

Moraćeš da me pamtiš, žao mi je.

 

Kako sam mogao znati da te volim?

Bilo je čarobno, kao da ja ne učestvujem u tome.

Bilo je... Sećaš se? Isto nas je čudo snašlo,

samo što ti umeš da prećutiš i zaboraviš,

a ja očajnički godinama pokušavam da opišem

kako je bilo ovo što me ne napušta.

Kako sam mogao znati da će trajati dok trajem ja,

a bogami, potrajao sam, više nego što treba?

 

Kako sam mogao znati da te volim?

Zaboga, niko me nije pitao hoću li umeti.

Nisam verovao da i ti mene...,

pa sam verovao da znaš šta radimo.

Trebaš mi više no ikad

da pomogneš da te zaboravim.

Šta ćeš mi bez ljubavi?

Šta će mi ljubav bez tebe?

Ti sve umeš, možeš i smeš,

za razliku od mene.

Vidiš, kako si se lepo snašla?

Čak si i takvu silu, kao što je ljubav,

savladala, potčinila, ukrotila.

Ništa ne umem.

Čak nemam ni pravo ime za ovo

što svi bolje od mene znaju

da nije to što osećam,

a kako sam mogao znati

da ću osećati?

Ništa ne umem, mila,

ni da govorim, ni da ćutim,

ni da dišem, ni da se ugušim,

ni da crvenim, ni da izbledim,

ni da ustanem, ni da se srušim,

ni da naučim, ni da ne znam,

ni da te zagrlim, ni da te pustim,

ni da se radujem, ni da tugujem...

Ništa, baš ništa ne umem i ne znam

kako ne mogu da znam,

jednako kao što onda nisam

mogao znati da te volim.

Još uvek je čarobno,

kao da ja u ovome ne učestvujem.

 

 

-Nemoj, imam groznicu na usni.

-Ja je imam u telu.

-Ne smem da se ljubim.

-Ni ja, strah me moje groznice.

 

-Proći će.

-Neće.

-Šta neće?

-Šta će proći?

-Pa, groznica.

-Tvoja hoće.

 

-Poljubi, ali pažljivo.

-Zar može drugačije?

-Pazi, nemoj tu.

-Ovde?

-Ne.

-Ovde?

-Ne.

-Ovde?

-Paaa... Gde beše prvi put?

-Ovde.

-Lažeš, bilo je u krajičak usne.

-Ne, bilo je ovde.

-Da, ali niže.

-Ovde?

-Tu, ali je sad lepše.

 

-Prolazi?

-Šta?

-Groznica.

-Tek počinje.

 

 

Jednom ćeš se, uprkos opiranju, zaljubiti,

nečije nešto podsetiće te na nešto moje,

što je nekada davno bilo samo tvoje.

Pitaćeš se otkud ja u nečemu

što nije imalo veze sa mnom,

ni onda kada sam bio na mestu

na kom će se zateći neko drugi.

Setićeš se da si se zarekla

da nikad više, niko kao ja

neće smeti da ti se približi

ili, nedajbože, dušu dodirne,

jer je prenežno i prebolno,

al’ ne pitaš se, mila, ti

s kim ćeš pokušati da me zaboraviš.

Biće kao što je bilo sa mnom,

dok ne prođe i ne postane

kao što je sada sa mnom.

Mislićeš da ga mrziš,

kao što si mislila da ga voliš,

a on, ni kriv ni dužan,

ostaće zauvek kriv

i zauvek dužan.

Sâm Bog zna zašto ćeš morati

da se ponovo zaljubiš,

a Đavo će znati otkud ja

u još jednoj ljubavnoj priči,

koja nema veze

ni s ljubavlju, ni sa mnom.

 

Bolje što ne znaš da te večeras volim tužnije no inače,

jer još bi sigurnija bila da to nije ljubav,

a ja ne želim da nam se srca oko toga prepiru,

niti umem da dokažem da te volim jače no što osećaš,

zato i dopuštam da misliš da samo tugujem

i da mi je najlakše da krivicu pripišem tebi,

jer više od bilo koga umeš da nedostaješ

ovom toplom pogledu, koji si mi podarila,

čim sam te ugledao i posumnjao u sve druge lepote.

 

Bolje što ne znaš da večeras ne umem da se smejem,

jer bi osetila krivicu što nisi kraj mene,

a ja ne želim da si kraj mene zbog mene,

već želim da ništa drugo ne želiš,

osim da se ušuškaš uz mene.

 

Bolje što ne znaš da slutim da ću ostatak života

provesti kajući se što te nisam zavodio,

a niti bih umeo, niti uspeo, jer nisam zavodnik,

već pesnik sa trapavim srcem.

Ne zavodim, već zavolim,

ne zato što hoću, već zato što moram,

a tebe i hoću i moram, jer si mi zapisana

na dlanu, u oku, u zvezdama i u pesmi.

 

 

Hteo sam samo da kažem da imaš lep osmeh,

ali ne umem više ni sa rečima, ni sa osmesima,

zbunih se, kao da gubim nevinost

i nespretno pokvarih veličanstven trenutak.

 

Hteo sam samo da kažem da imaš lep osmeh,

da bez njega ne bih mogao ni da živim, ni da umrem,

jer tvoj mi je osmeh po meri, taman od oka do oka.

Odjednom je sve što vidim nasmejano i lepo kao ti.

Život bez tvog osmeha ne bi imao smisla,

još manje bi imalo smisla umreti, a tebe ne sresti.

 

Hteo sam samo da kažem da imaš lep osmeh,

al’ srce brže od jezika, već ono zna da si najlepša, najbolja,

da nemaš nikog kome bi tvoj osmeh bio ovako lep

i ko je spreman da se ovog časa zaljubi u tebe, ako treba,

a treba, jer uvek treba da je neko zaljubljen u tebe,

na prvi pogled i prvi osmeh.

Bolje da to budem ja, nego neko ko će prvom prilikom

pokleknuti pred drugim pogledom i drugim osmehom

i zauvek zamrznuti tvoje začuđene usne bez osmeha.

 

Hteo sam samo da kažem da imaš lep osmeh,

al’ brbljivo srce odmah istrtlja sve što mi nije na umu

i što mi nikada neće pasti na pamet, jer nemam je

otkad sam ugledao liniju života na tvom licu,

koja mi je promenila i produžila život.

 

Fališ mi kada te zagrlim,

fališ mi kada te milujem,

fališ mi kada te ljubim,

fališ mi kada razgovaramo,

fališ mi kada se smejemo,

fališ mi kada ne znam šta bih sa sobom,

fališ mi kada znam šta bih sa tobom.

 

Meni stvarno nešto fali!

 

Bila si prelepa, kao ljubav,
ja duhovit, kao ljubav,
ti preslatka, kao ljubav,
ja preosetljiv, kao ljubav,
ti predobra, kao ljubav,
ja nemoguć, kao ljubav.

Bila si zbunjena, kao ljubav,
ja slatkorečiv, kao ljubav,
ti čarobna, kao ljubav,
ja besmislen, kao ljubav.

Bila si i ostaćeš kao ljubav,
sve dok ne nestanem, kao ljubav.

Znaćeš šta ti je činiti, kada ti

nekog novembra, neke godine,

prva pahulja donese vest o meni,

koju ćeš prva i jedina čuti.

Utoplićeš se, hrabro izaći na ulicu,

kao na scenu, na kojoj te niko,

osim mene, neće gledati

i uzviknuti: “Život je lep”.

Znaćeš koliko duboko moraš uzdahnuti,

da bi se pomirila sa sudbinom i sa mnom.

Osmehnućeš se, kao da sam postigao uspeh

i najzad biti ponosna što sam tvoje čedo.

 

Znaćeš kojim delom srca treba da se raduješ

mojoj konačnoj pobedi nad sobom

i nećeš dopustiti tužnoj strani srca da te savlada,

pre no što obaviš ritualni ples pod pahuljama.

 

Bićeš mi lepa devojčica, lepša no ikada,

razdragana, puna života, svog i mog.

Pitaćeš se da li je prikladno

u času primopredaje života

biti toliko detinjast

i jesu li pahulje vredne tolike radosti,

ali “jednom se živi”, vikaćeš u nebo.

Kako ko, mila moja. Neki od nas, dvaput.

 

Strpi se još malo, sasvim malo.

Proći će, mora da prođe, a onda...

Onaj, ko te makar malo voli,

voleće te najviše, jer neću smetati.

 

Mora se potrošiti ovo što boli.

Ne boli, valjda, tek da podseća na tebe?

Ne znam šta ćeš mi, a neću bez tebe.

Nije da neću, ne umem.

Nije da ne umem, ne mogu.

Sebičan sam, ne mogu.

Ne mogu.

 

Ja sam genije za tugu.

Da možeš da me vidiš

dok brojim kišne kapi...

Razvrstavam ih po datumu –

ove su iz vremena kad smo se sreli,

ove krupne, kada si otišla,

najkrupnije ove današnje...

Valjda je danas takav dan.

 

Ne pitah kako si i kako sam ja.

Viđaš li me? Osećaš li me?

Znaš li da neke žene

ni jednom nisu bile voljene?

Ni ti nisi bolje prošla,

volim te samo jednom.

 

Strpi se još malo, sasvim malo.

Ni jedna ljubav nije večna.

Uzdahnem, izdahnem, uzdahnem...

Zna se kako se prestane voleti.

 

 

 

 

Ne plaši se, ne grmi.

Sreo se oblak iz tvog

sa oblakom iz mog oka,

bljesnuo pogled na svet i na život,

srce zatutnjalo, pa te uplašilo,

a htelo da te obraduje

i da se pohvali kako, tako maleno,

ima snage da pretumba zvezde,

pa neke, za koje niko ne zna,

mojim životom promene tvoj život.

 

Lako je biti malodušan kada ti zapadne ovo malo duše,

bez uputstva za upotrebu, pa moraš samouk da se snađeš.

Svi smo pre pameti rođeni, al’ ja se rodih čitav život ranije,

da bih bio suvišan, jer voleh one koji sebe već vole.

Na ponekoj stranici života stavio sam “uši”,

verujući da je na njoj zapisano nešto važno, ne i mudro,

većinu zgužvao, jer ih je pisala nepismena žena,

a ja čitao, kao dnevnu zapovest,

verujući da je dobrom namerom pisana.

 

Ima nas željnih ljubavi,

al’ nije isto biti željan i ostati željan.

Nema oduška duši, kada se pomiri sa tim

da ne postoji šansa za propuštene šanse,

a druge su drugima namenjene.

Tuga nije korisno iskustvo drugima,

ali se neki od nas teše da će naša tuga utešiti tužne,

pa pokleknu pod pritiskom pesme i tuguju javno.

 

Bilo bi me stid da mislim da sam pesnik,

ali sam ponosan na ono što sam osetio,

a nisam umeo da zapišem

i po tome se ne razlikujem od drugih.

Da sam imao kome da kažem,

ne bih morao da pišem.

Pesma nije stil pisanja, već stil života,

nesvesna mistifikacija najobičnije čarolije.

 

U redu, pesnik sam,

dok neko ne postavi tačniju dijagnozu.

Nije pesnik onaj koji se pesmom takmiči,

već onaj ko se takmiči sa njom,

uprkos saznanju da je gubitnik.

Imam nesreću da sam živ pesnik,

pa imam priliku da čitam tugu iz očiju onih

koji čitaju moju tugu.

Pesnik bi morao da se rodi mrtav,

da ne gleda toliko tuge u toliko očiju.

Život se ne opisuje, već živi.

Ipak, ostaće zapisnik na satenskoj ploči,

ukaljanoj pogrdnim grafitima.

Ne marim, nije mi trebao epitaf, već život.

 

Romantično, lično, patetično,

pisao sam domaći zadatak iz ljubavi,

uveren da su satenski stihovi mogući u praksi,

ali je za to uvek neko nedostajao.

Samo sam želeo da bude lepše kada je lepo

i tužnije kada je tužno.

Bilo je teško i lepo.

Moglo je lakše, al’ nisam mogao

da dopustim da bude ružnije.

Kao propovednik veličao ljubav,

čiji sam slepi podanik bio,

govorio vernicima da mi se ljubav prikazala,

najavila svoj skori dolazak

i obećala da će je biti za svakog,

ko u nju, uprkos iskustvu, veruje.

 

Mogao sam osiromašiti sebe bogatstvom

i kupiti ovo što mi nedostaje,

ali bi me ubilo saznanje da je na prodaju

i ono što sam voleo.

Mogao sam... Ne bih mogao.

Neko u samo jednoj pijanoj noći

odboluje i izleči bolest

sa kojom se nosim čitavog života.

Kod toliko neizlečivih, doživotnih bolesti,

baš pesnik da budem?

Nisam pisao da bih pisao, već da bih srce opisao.

Uzalud, ostaće nedorečeno, jer mu nisam dorastao.

 

Nisu se stihovi pisali sami,

sve su to tragovi točkova sudbine,

koja me samlela u brašno,

od kog je umesila kolačiće sa biberom,

a ličilo je na cimet.

 

Kome trebam? Nikom. I ne treba.

Mene su voleli jedino oni koji me nisu poznavali.

Ljubavlju sam vređao one koji su mislili

da ne zaslužujem da ih volim.

Na kraju je postalo nevažno

da li original ove duše u nečijem telu čami

i žudi za susretom sa svojom kopijom.

To je moguće samo u pesmi.

Sramota je više, muško sam.

Muškarac bez rakije i teške ruke? Tja!

 

Pesma nije život, već njegov rezervni deo,

lepši i tužniji pogled na svet.

Bahatima i besnima nema mesta u pesmi,

njima je mesto u njihovim životima,

bolje od toga nisu zaslužili.

Veći mi je teret bio kamen u ruci, nego onaj na duši,

ne zato što nisam imao dovoljno drskosti da ga bacim,

već zato što mi ga bilo žao da se prlja, kad pogodi cilj.

 

Pesnik se oglasi umesto onih koji će ga čitati,

dovoljno mudrih da ne ostave trag osećanja.

Pesničku slobodu doživeo sam bukvalno

i ostao zarobljen u pesmi.

Nije mene pesma namučila,

već ono što je u njoj, a nije zapisano.

Predugo čekam da napišem poslednju pesmu

i počnem da govorim ono što bih,

kad ne bih imao pametnijeg posla, pisao.

Predugo čekam, al’ ne pitam se ja.

Hvala satenu.

Neću reći “Slava mu”,

jer mu do slave nije,

već do mira i spokoja,

koji mu, od srca, želim.

Nije ovo “zbogom svete”.

Ni, dobro zamišljen, Bog,

ni, dobro zamišljen, svet,

nisu me razumeli.

Pošteno, nisam ni ja,

dobro zamišljen, razumeo njih.

A ljubav, jedinu moguću zabludu,

koja me uzdigla i ponizila,

neka veličaju drugi.

Više se ne poznajemo.

Ima mlađih, neoštećenih,

pa neka se muče.

Ja sam svoje odrobijao.

 

Nemoj da mi neko slini

i da se prenemaže kao ja.

Čuvajte snagu,

ima još puno toga da se voli i želi.

Vi ćete umeti bolje od mene.

Momci, znam bar jednu ženu,

za koju vredi umreti

i jednu, zbog koje nije vredelo živeti.

 

Dušu pod mišku, ludost u srce,

pa šta vam ljubav dâ,

al’ ne daj Bože da dođe do toga

da morate da pišete.

 

 

Privučem sebi jorgan i kažem:

“Sedi na kraj kreveta. Lepo što si svratila.

Što si to donosila? Imam sve. Nosi deci”.

Kažeš da čuvam za kasnije, kad odeš,

a ja prećutim da mi tek onda ništa neće trebati.

 

Pipneš mi nadlanicom srce i kažeš:

“Jao, pa ti sav goriš”.

“Sad je dobro, kako je bilo”, kažem,

“bolje od ovoga neće biti”.

 

Teraš me da pijem limunadu,

“Izgubio si puno tečnosti”, kažeš,

a ja obećam da neću više plakati.

“Hajde, makar pokvasi usne”, moliš me,

a znaš zbog čega su suve.

 

Zapovediš da moram mirovati,

a znaš da ne umem, nego tek da kažeš.

“Nemoj da moram da brinem.

Bar nekad budi pametan i poslušan.

Hajde, javi ako ti nešto treba

i nemoj da se prepustiš,

a ja ću gledati, čim budem mogla,

ponovo u san da ti svratim”.

 

 

 

Dušo moja... Ne kažem tebi, mila,

pokušavam svoju dušu da dozovem,

da sednemo i porazgovaramo,

kao da smo odrasli, kao da nam nije ništa,

kao da se nismo rastajali,

da je pitam da li se umorila od umora,

da li mi zamera, ili će mi reći hvala,

što sam joj tebe priredio.

 

Srce moje... Ne kažem tebi, mila,

ponekad srce nazovem tvojim imenom,

da ne misli, sada kada mi ne treba,

da sam ga zaboravio.

Kako da ga, nakon tebe, zaboravim?

 

Srećo moja... Ne kažem tebi, mila,

prizivam prošlo vreme sa četiri lista,

tek da proverim jesam li sanjao

to što sam sa tobom doživeo.

 

Ljubavi moja... Ne kažem tebi, mila,

već osećanju, koje mi ne dâ da ne osećam,

tera me da živim i kad mi se ne živi

i da tragam za odgovorom na pitanje

za kojim još uvek bezuspešno tragam.

 

Živote moj... Tebi kažem, mila.

 

 

Gospođice, imam za Vas savršen primerak srca.

Pravi raritet (doduše i antikvitet).

Pogledajte, filigranski rad, vanserijski.

Neee, nije oštećeno, čini Vam se zbog svetla.

Znate, dugo ga nikom nisam pokazivao,

pa je dobilo tu prefinjenu patinu,

ali lako ćete postići visoki sjaj.

 

Moram da kažem da se radi

o veoma kvalitetnom primerku.

Na stendbaj režimu, radi na sedamdeset,

a kada se koristi, dostiže neverovatnih

stopedeset otkucaja u minuti,

u određenim situacijama čak i dvesta, ali...

Da ne mislite da preterujem,

u to ćete se sami uveriti...

 

Izrađeno je od najkvalitetnijeg materijala,

meko je k’o duša.

Pipnite. Šta sam Vam rekao?

Morate ga probati.

Slobodno probajte, bez obaveze.

Mmmmm... Pre-le-po!

Kao saliveno!

Kao da je skrojeno za Vas.

Savršeno Vam pristaje uz sve.

Izvolite ogledalo.

Pogledajte te prelepe oči,

te užarene obraze

taj nekontrolisani osmeh,

kosa Vam je sjajna i lepršava,

koža kao saten,

(mogu da zamislim kakva je tek na dodir).

Ma, nemam reči, jednostavno, blistate.

 

Zaboga, opustite se.

Mislim, ja Vas razumem,

niste navikli na ovako nešto.

Malo ko može, u današnje vreme,

 da priušti sebi ovakvo srce.

Dosad ste koristili konfekcijska, zar ne?

Pa da, sad razumem Vašu nedoumicu.

 

Iskreno, dobijao sam primamljive ponude,

ali čuvao sam ga za posebnu osobu.

Čim sam Vas ugledao, znao sam da ste to Vi.

Evo, koristite ga neko vreme,

pa ako Vam ne odgovara,

slobodno vratite,

samo pazite da se ne ošteti.

Znate, osetljivo je,

ali ako pažljivo sa njim postupate,

može Vam trajati večno.

Siguran sam da ćete biti zadovoljni.

Ne, nije na prodaju, dogovorićemo se.

 

U ovim godinama, godinama te čekam.

Ništa drugo nije vredno čekanja.

Ne žurim. Naprotiv, imam vremena,

za merenje razdaljine od tebe.

 Za sve drugo nemam vremena.

U mojim godinama, šezdeset godina na sat

pokušavam da te zaboravim.

U mojim godinama, da nije tebe,

ništa se godinama u meni ne bi dešavalo.

U mojim godinama, godine nisu važne,

jer ih je ovoliko.

U mojim godinama nema rodnih godina.

U mojim godinama, sadašnje i buduće  

već su prošlo vreme.

U mojim godinama, nema srećnih novih godina,

već samo kalendara, na kom se, krstićem precrtan, datum

smatra iznenađujućim uspehom.

U mojim godinama, godine lete brzinom svetlosti,

kojom si me na tren obasjala,

a minuti se vuku sporošću tame,

koja me zadesila kada si me ugasila.

 U mojim godinama, umesto hrast,

postadoh jednogodišnja biljka.

U mojim godinama, dogodine je sutra,

a prošle godine su iz prošlog života.

U mojim godinama, vreme ništa ne leči,

jer sam pre vremena dospeo u ove godine.

 

 

Pohvali me da sam te lepo voleo.

Hajde, neće ti od toga nos porasti,

neće ti kruna s’ glave pasti,

nećeš se prevariti da ti ponovo prija

da mislim na tebe, najlepše na svetu.

 

Skoro sam siguran da sam ti u grlu zapeo,

ali nećeš, iz inata, da me priznaš,

jer znaš da bih se šepurio k’o paun,

kada bi pohvalila mrvu mog postojanja.

 

Pohvali me, ne da bih se hvalio

kako si priznala da si dva puta

bila zaljubljena, oba puta u mene,

samo mi diplomu okači o srce,

da imam sa čega prašinu da brišem,

 da se setim da sam i ja, ovakav,

imao smisla,

a kada neko u grudi bane,

okrenem uramljeno srce,

da se vidi tvoja slika,

da se vidi da je zauzeto,

rezervisano,

da nema mesta.

 

Pohvali me, nisam bio toliko rđav.

Priznaj da se trudim

da ti ne dosađujem bar preko dana,

da se trudim da te se odreknem

za tvoje dobro i svoje loše.

Reci da nisam loš čovek,

to je uvek dobar izgovor

za izostanak nežnosti.

 

Pohvali me, da niko da čuje.

Pohvali me u sebi,

tako će ostati među nama.

 

 

 

Prestao sam da priželjkujem da me sanjaš.

Bledi tragić mene samo bi uneo nemir u tvoj san.

Spavaj, kao da me nikada nisi srela.

Neke brige će nestani, nekih ćeš se rešiti

time što ću ih preuzeti na sebe.

 

Dok spavamo, nema nas,

osim u tuđim snovima.

Kao duhovi lutamo nevinim mislima

onih kojima nedostajemo,

vežbamo za život, nakon života.

 

Nemoj da sanjaš,

potreban ti je odmor.

Sklupčaj se u položaj fetusa.

Moj će ti dlan biti prostran i udoban,

drugim ću te pomilovati i pokriti.

Sklopljeni dlanovi ličiće na školjku.

Pa da, tako se čuva biser.

 

Ne sanjaj, samo spavaj.

Snovi su kao san, ali noću

nemaš kontrolu nad njima.

 

San je kao film –

ništa nije tužno,

al’ ipak te rasplače

kadar, ili scena sa likom,

koji liči na lik iz života.

Uglavnom se sanjaju premijere,

ponekad repriza filma,

ponekad repriza života,

al’ ne možeš nikog da pitaš:

“Jesi li gledao onaj film?”

niti da prepričaš,

jer san treba videti i doživeti.

Neke je teško preživeti.

 

San je kao život, zato spavaj.

Budi spokojna.

Zaboravi da su nam se srca zamerila.

Ništa strašno, samo se nisu razumela.

Dobro znaš da ljubav

nema nikakve veze sa mnom.

Znaš mene - simuliram zubobolju,

da imam opravdanje za dlan na obrazu.

Moj dlan, moj obraz, al’ zamislim

da je nešto od toga tvoje,

da me duša ne boli kao šupalj zub.

Pusti mene, spavaj. Neću ti smetati.

Taman posla da me sanjaš,

pa da ti sutra čitav dan nedostajem.

 

Posuću po tebi, kao bebi puder,

najnežnije nežnosti,

mirisaćeš na život,

koji sam kratko sa tobom živeo.

Biće ti kao na oblaku,

kao u nečijem snu, naprimer, mom.

Bićeš spokojna, mila.

Zar mi treba više od toga?

Neću ti smetati, ja ovo tek onako...

Ne spavam, pa noć tobom ukrašavam.

 

 

Znaš li koliko sam udaljen od najbližeg čoveka?

Toliko, da kad bih urliknuo, niko ne bi čuo.

Svake noći, pre no što sklopim oči,

sklopim ruke na grudima (nikad se ne zna),

kratko se ispovedim: “Kriv sam za svoj život”

(nemam snage da dokazujem nedokazanima

razliku između čoveka i čoveka).

 

Život je bio brži od mene,

potrošio me pre no što sam ga potrošio,

pa sada nemamo pojma šta bismo jedan sa drugim,

kao što nikad, uostalom, nismo ni znali.

Nemam šta ni da uzdahnem, toliko sam prazan.

Srećom, imam tebe kraj sebe.

Srećom, nema nikog da vidi da te nema.

Fali mi da zaplačem od sreće što te volim.

Fali mi da zaplačem od tuge što me ne voliš.

Što me manje ima, sve mi više fališ.

Izgleda da je, s moje strane, ono ipak bila ljubav?

Umeo sam da te volim,

ali nisi umela da budeš voljena.

Nije to više ni važno, važno je da je bila ljubav.

 

Ponekad, pre no što sklopim oči,

dok sklapam ruke na grudima,

naljutim se na tebe, što više ne postojiš,

mada mi ni ti ne bi pomogla, a kamoli Bog.

 

Hajde, nije teško ne voleti onog koga ne voliš.

Prevali to preko očiju, da već jednom i tebi svane,

kad shvatim da je naša ljubav samo moja,

kad postiđeno priznam da bih umro za iluziju.

Pogledaj me onako kako zaslužujem,

onako kako gledaš sve drugo do čega ti nije,

da vidim koliko u tvojim očima vredim.

 

Samo reci da me ne voliš.

Ne prihvatam izgovor da nemaš snage za laž.

Ne tražim nemoguće. Da, ili ne?

Bezuslovan odgovor, kakav bi bio

na jednostavno pitanje “hoćeš li se udati za mene”?

 

Ne vređaj ni sebe, ni mene sa “imam nekog”,

“moram da razmislim”, “što pitaš, kad znaš”...

Zar je meni lakše da milion puta ponovim

ono što ti meni ni jednom nisi rekla,

nego tebi da kažeš ono

što ni mrtav ne bih prema tebi osetio?

 

Hajde, valjda se to kaže “ne volim te”.

Olakšaj mi ovu težinu, koja me uzdiže do neba,

pa mislim da umem da letim.

Spusti me na zemlju i niže od toga,

da najzad shvatim da za ljubav nije dovoljno voleti.

 

“Ne volim te, ne volim te, ne volim te”,

ponavljaj “ne volim te, ne volim te”...

Nadjačaj sebe, ne misli na posledice.

Želim da vidim da me ne voliš.

Želim da budem siguran da osećam da me ne voliš.

To neće značiti da me mrziš što te volim,

već da me jednostavno ne voliš.

 

Promrsi, ne moraš na sva zvona da me ne voliš.

Ne sklanjaj pogled, ne gledaj me sažaljivo.

Samo reci “ne volim te”.

Razumeću. Nisam ni ja od kamena.

 

 

Gde si bila dok si imala šta da zavoliš

i dok je imao ko da te voli?

Sada sam tek reprodukcija,

tužno sećanje na sebe.

Zapravo, ne sećam se, tugujem.

 

Tako bih voleo da te volim,

kao što sam te voleo,

da ti ne bude svejedno,

da zavoliš uspomenu na mene,

da nam bude žao

što se ranije nismo setili

da nikad nije kasno...

Da te volim tako da kažeš:

“Ovo je vredelo čekati...

Da se nisi usudio da sada umreš”,

a sve drugo da prećutiš,

da se opet ne posvađamo,

jer tako je malo večnosti preostalo

za onoliku sreću, koja nas čeka,

ako prestanem da tugujem

i ponovo postanem original sebe,

zbog tebe.

Za tebe.

 

Ko zna koji put, pokušavam da te poslednji put volim.

Dogovorim se sa zvezdama da gledaju svoja posla,

a one, za inat, kao da je moje srce najgluplje,

kao da sam jedini kome je stalo do tebe,

daju mi pogrešne savete kako da te zaboravim,

pa se kikoću iza mojih leđa,

milo im što ponovo sa tobom razgovaram,

kao da si moja, kao da sam tvoj.

 

Ko zna koji put, želim da te ne želim.

Dlanom o dlan dodirnem svoj dodir,

zamislim da je tvoj, pa se rastužim,

nisu ni nalik, a ne znam koji više boli,

moj, koji osetim, ili tvoj, koji ne osećam.

Sve se nadam, zaboraviću kako se želi,

pa ćeš, bez mene, mirnije snove sanjati.

Opirem se, al’ najluđi deo mene,

čeka to malo da zaspim, odskita do tebe,

tek da ti nosić zagolica i prekine san,

u kome sanjaš nekog ko nije čak ni moja kopija.

Ne zameri, nisam to ja, već najluđi,

najgori, ili najbolji, deo mene.

 

Ko zna koji put, želim da napišeš pesmu o meni,

makar napisala “kamen” na fiskalnom računu od kafe,

ispijene u društvu nekog ko te zaslužuje,

ali da znam da si pomislila na mene,

da si me sa malo reči, na najbolji način, opisala,

pre no što si me zgužvala i spustila u pepeljaru.

 

Ko zna koji put, priželjkujem da sam tužniji no ikada,

da tužniji od ovoga ne mogu biti,

pa da te se narednih puta sa radošću sećam,

jer sam najtužnije tuge večeras na tebe potrošio.

 

Dosadiće ti nežnost, jer se od nje ne živi,

al’ ja ću se čitavog života boriti sa tobom za tebe,

ovakvu, kakva si, ulepšanu za makar jednu nežnost.

Neću dopustiti da bilo šta moje ogrubi, čak ni zubi,

jer neko nas mora negovati, da se ne pretvorimo

u perut svega što jesmo i što smo bili.

Neću dopustiti da rđa sa rđavih ljudi

zahvati moju čeličnu želju

da budeš željna nežnosti,

al’ da je ne ostaneš željna,

jer imaš mene.

 

Krišom ću te gledati nežno,

kada se posvađamo,

krišom pomilovati tvoje čizme

i staviti grančicu lavande

u postavu tvog kaputa

(protiv moljaca i protiv uroka).

Dopustiću da me pobediš u tabliću

i reći da baš volim

kada je jelo preslano i “malo rešije”.

“Ma, šta kažeš” reći ću na nešto

što misliš da treba da znam,

a ne zanima me ni najmanje.

 

Paziću da ne primetiš da me boli koža,

kada tvoj dodir, zbog obaveza, izostane.

Paziću da neopaženo prođe svaki moj infarkt,

nastao od pomisli da bih mogao ostati bez tebe.

Paziću da slučajno ne primetiš

da pazim na tebe kad nismo zajedno.

 

Šaputaću improvizovane stihove dok spavaš,

sa željom da sanjaš baš to što je u njima

i čitave noći goreti od nestrpljenja

da mi, kad svane, kažeš da priđem bliže,

da mi pokažeš šta si sanjala,

a ja se smušeno prepustim,

jer, kao, ne znam o čemu se radi.

 

Uzdržaću se da, nakon poljupca,

ne kažem da ne pamtim kada si me poljubila

(ne bih li izmamio još jedan)

i zarad očuvanja tvoje želje za nežnošću,

ostaću željan svih poljubaca između dva jubilarna,

al’ sanjaću te nežno, najnežnije, kao što te sanjam sada,

da ti bude nežno, al’ da ne znaš, jer bi ti dosadilo,

pa bi na javi rekla da se od nežnosti ne živi

i ja bih te ostao željan, kao što sam sada.

 

 

Pokušao sam zbog tebe da ulepšam svet,

ali jači su oni što ga čine ružnim.

Ne ljuti se na moje srce, nije ono krivo.

Šta je ono moglo, osim da te voli?

 

Moja je greška što ne znam gde sam grešio,

a hteo sam da ostavim lepši svet za sobom,

onakav kakav zaslužujete ti i još malo koja.

Šta ostane od ljubavi? Plodovi? Tragovi?

Samo nekada voljeni, a to je ništa

naspram onoga što su bili.

Nekada voljeni na tren su ulepšali svet,

a sada čitav svet nije u stanju

da im ulepša makar trenutak.

 

Jednom ću ti pisati o tome kako sam mogao biti srećan.

Pokušaću da ne budem nesrećan zbog sećanja na propuštenu sreću.

To je tako, srećni životi uvek su tuđi, a nama pripadnu ovi naši,

pa se pitamo kako li je tek onima, kojima su naši životi tuđi.

 

Jednom ću ti pisati o tome kako sam postao nepismen,

kako je sve stalo i nestalo, jer živim samo ono što pišem.

Sećaš li se ljubavi? Pisao sam je velikim, kitnjastim slovima,

 kao da je Bogom dana, kao da si Bogom dana

da je pred spavanje i pred buđenje čitaš

nekontrolisanim treptajima zaslepljenog srca,

da se čudiš kako umem da predvidim

šta ćeš osetiti kada budeš čitala

šta sve ume na srce da mi padne

kada poželim da te ne želim takvu kakva si.

 

Jednom ću napisati, ali samo jednom, čitav svoj život.

Nasmejaću te i dosaditi već na prvoj strani,

al’ mamiće te slova mog neuspeha,

po isprekidanoj liniji života, preslikanoj sa mog dlana,

slična slovima, kojima sam postigao nemoguće – dodirnuo ti srce.

Čitaćeš između redova ono što nisam umeo da napišem,

ostaćeš slovoljubiva čitavog života, ali ćeš proklinjati svako slovo,

kojim sam priznao ono što niko, ni sa klinovima pod noktima, ne bi priznao.

Neka sam i ja proklet, kad nisam predviđen za nešto ozbiljnije od ljubavi.

Crko, dabogda, kad zbog druge žene mrzim ljubav!

Toliko je mrzim da bih voleo da ni tebe ne volim.

Šta sam to, zaboga, u tebi zaboravio, pa ne umem da te zaboravim?

 

Jednom ću ti pisati, pa ću te pitati da li si svesna

da je svaki tvoj pokret putokaz i smernica mojim potezima

i da li znaš da je sve što osećaš moja zasluga,

jer sve što osećam tebi poklanjam, meni ne treba.

 

Znaš li koliko si lepa? To se ne vidi u ogledalu.

To samo ja umem da vidim i zapišem,

jer želim da se čitaš onako kako te vidim.

Namerno si toliko lepa, samo da bi mi pravila zazubice i zausnice,

da mi voda na usta, a krv na srce poteče,

kada se setim da sam ljubio nepregledno prostranstvo tvoje duše,

zbijeno u nemerljivo malom prostoru između mojih usana

i kože na tvojim kapcima,

ramenima, leđima, grudima, kolenima, stopalima...

Gde to ima?

Jednom ću ti i o tome pisati. To moraš pročitati.

 

Nisam ja, mila moja, nevoljen, kao što osećaš.

Nisam lud da ne budem voljen samo zato što me ne voliš.

Tvoje je da postojiš, a to radiš baš onako kako želim.

Kud ću veće ljubavi od toga?

 

Znaš li da me strah da napišem koliko te volim?

U strahu su velike oči, skoro koliko i srce u ljubavi,

zato i ne pišem, jer se bojim da mi srce ne iskoči

ako napišem da više od bilo čega želim da te vidim,

makar mi oči iskočile, makar bila poslednje što vidim.

Daće Bog, ako nije slep, da budeš poslednje što ću videti.

 

 

Toliko njih smo pokraj našeg puta,

kojim niko nikad više neće proći,

izbacili kao putnike bez karte,

plašeći se prizora u retrovizoru.

Pitamo se, ipak, ponekad gde su,

preko koje livade su utabali svoju stazu,

koja ne sme da se ukrsti sa našom.

Jesu li nam zahvalni,

ili nas proklinju?

Koliko njih su ostavili kraj puta,

u želji da nam se osvete?

Šta ih više boli?

Šta nas više boli?

 

Nas su ostavljali da kisnemo,

mi mislimo da smo milosrdni,

jer smo ostavljenima

ostavljali izvinjenje, kao kišobran

i nešto sitnine da im se nađe,

poput „ako ti nekad nešto zatreba“.

 

Ne postoji amandman – ne ostavljaj.

Ne ide se u Pakao zbog toga.

Ne ide se, jer Pakao dođe sam

da prekrasno pretvori u pogano.

 

Nije lako, al’ navikli smo da ostavljamo

i budemo ostavljeni, bez ičega.

To što nam ostane, to smo samo mi.

 

Dođe vreme i sebe da ostavimo,

kad shvatimo da nam sa nama nije dobro.

Bez patetike i suvišnih reči,

krenemo, ne znajući gde, ni kome.

Sve ostavimo otvoreno, poput pitanja.

Ne zaključavamo, jer čak ni beskućnici

nemaju želju da se nastane u nekadašnjim nama.

Pre no što ugasimo svetlo, osvrnemo se

da proverimo jesmo li sve isključili

i jesmo li sklonili srce sa vatre,

da ne pokipi.

 

Nije trebalo srcem i dušom.

Ozbiljni ljudi to rade drugačije,

ne znam kako, to moraš njih pitati.

Moje je bilo da pokušam da te volim

na način koji bi ti se mogao dopasti.

Trebao sam te voleti rečima i delima,

a ne ovako neosetno, srcem i dušom.

 

Pamti me po dobru, a ne po meni.

Zaboravi srce i dušu, to je čista izmišljotina,

pesnička sloboda, tumačenje snova i nesanice.

Znao sam da me ne voliš.

I ne treba, kad sam sebičan,

pa mi je važno bilo da pokušam

da pronađem svoje srce i svoju dušu.

Na nevolju, uspeo sam, a ne treba tako.

 

Nije to ono kad čuješ tužnu pesmu,

pa pustiš suzu, ako niko ne gleda,

pa te, kao, prođe, a znaš da ne prolazi,

već se pritaji, šćućuri u tupom delu tebe,

do neke druge zasede od tužne pesme,

al’ šmrcneš, razmažeš tugu po trepavicama,

udahneš bilo šta, samo da nije ono što te guši

i brže-bolje zavoliš ptice i cveće,

jer nešto moraš da voliš,

samo da prođe to što te nespremnog zateklo.

Nije to ono kad pada kiša, pa si tužan, jer kiša tuzi služi,

pa se na nju žališ, kao da će sva muka prestati kad ona prestane.

Nije to ono kad te brzo prođe,

pa se hvališ da si super, kakav si bio,

pa hrabriš mrgude da se nasmeše, jer život je lep:

“evo, vidi mene, šta mi fali, trgni se, čoveče”...

Kao, odjednom umeš sa životom.

Nije to ono kad ti se čini da nikom ne trebaš,

a tebi bi dobro došao bilo ko.

Nije to ono kada je jesen.

Nije to ono kada ti presedne rođendan, jer ga je neko,

zbog koga si imao volju da ga dočekaš, zaboravio.

Nije to ono kad ne možeš da dočekaš da prođe današnji dan.

Nije to ono kada si siguran da život nema smisla.

Nije to ono kada te grize savest

zbog nečega što ti je odavno oprošteno.

Nije to ono kad ne znaš šta ti je.

Nije to ono kad misliš da si umro zbog neuzvraćene ljubavi.

Nije to ono što se deli sa alkoholom, mrzovoljom,

isključenim telefonom i blejanjem u isključen TV,

pa kad ti dosadi da se dosađuješ, dosađuješ drugima,

ne dopuštajući da budu onakvi kakav si do maločas bio.

Nije to ono kada ti potonu sve lađe.

Nije to ono kad nešto treba da prođe, ne znaš šta,

pa će se nešto desiti, ne znaš šta.

Ovo je nešto drugo.

Dobro je, mila moja, dobro je, ovo sam želeo.

Borio sam se za tebe time što sam ti želeo sreću sa drugim,

jer, od silne ljubavi, ne bih umeo da ti je pružim.

Da umem, tobom bih je sebi priuštio,

ali me ubila briga da bi sa mnom nesrećna bila.

Ko sam ja da imam privilegiju

da svoj život tobom ulepšam

i da ti uvek budem pri ruci, pri duši i telu:

 “Neka grmi, ne boj se, ja te čuvam”,

“Neka ja ću, meni je lakše”,

“Dođi da ti moje grudi recituju na uho”...

 

Dobro je, mila moja, dobro je, tebe sam želeo,

a priželjkivao da sa drugim ljubav ljubavlju zameniš,

ako je bila ljubav ono što smo bolovali,

a neki od nas nisu je dobolovali,

niti će, jer nisu te sreće da prestanu, ili nestanu,

već tumaraju po tamnoj praznini u sebi,

tražeći povod za kavgu sa sobom i životom,

zapravo, onim što je od njega ostalo.

Sklonio sam se da ne gledaš koliko sam tužan,

ne od tuge, već od tugine tuge.

Nova generacija noćnih pustinja

preusmerava me ka bilo čemu što nisi ti,

a znamo oboje da si i sebi i meni sve.

 

Dobro je, mila moja, pre, ili kasnije

oprostićeš mi što sam izmislio ljubav.

Oprosti, neće se ponoviti. Ne može.

Za onakvu ljubav, tebi ću faliti ja, a meni ti.

Ponelo me nešto tvoje, što poželeh da je moje,

a sve je to deo moje drske izmišljotine.

Sve je to moje, kako ti velikodušno reče,

odrekavši se svega što je bilo naše.

 

Naivno moje, zar su moje reči moje?

Zar bih se bez tebe i jedne setio?

Al’ dobro je, mila, nemam ih više.

Ni samoća se sama ne piše.

Zar je moja ljubav moja?

Pobogu, gde je bila, dok te nisam sreo?

Zašto je nisam izmislio, dok sam bio sâm?

Zašto je sada ne izmišljam, ovako sâm?

Zar misliš da je moj dodir moj?

Bez tebe, to je samo ispružena ruka.

Al’ dobro, ako će ti biti lakše,

veruj da sam i tebe izmislio,

mada dobro znaš da si začeta

mojim bezgrešnim flertom sa zvezdama.

Srećom, ista si majka.

 

Dobro je, mila moja, dobro je,

ostalo je još da radost zbog tvoje sreće

nadvlada moje sebične tugine tuge.

Izbaci sve moje nežnosti kroz prozor.

Lagao sam sebe da ću se vratiti po njih,

priželjkujući da se nešto od tih besmislica

zalepilo za tvoje grudi, makar kao fleka.

Izbaci sve za šta veruješ da je izmišljeno, jer je moje.

 

Dobro je, mila moja, daleko je od lepog, al’ dobro je.

Lepota je prolazna, dobrota nije prelazna.

Retko se čestiti pitaju kakav bi trebao biti svet,

pa nam je dobro, ovakvo kakvo je.

Znaš to bolje od mene, novija si,

pa se na dobro lakše navikavaš.

 

Dobro je, mila moja, sve je to dobro.

Znaš ono kad ti se plače?

Sve je dobro, a plače ti se, pa ti kažu:

“Isplači se, biće ti lakše”.

Isplačeš se, kažeš: “Sad je dobro”,

al’ nije ti lakše, jer znaš da ćeš se ponovo setiti

nekog koga želiš da zaboraviš.

Kad sam ja u pitanju, laknulo ti je.

 

Dobro je, mila moja. Šta ću, dobro je.

Razvlačim trenutak u kom si me volela na

“volela me do mog poslednjeg daha”,

da ti ne pripišu da si me volela manje no što zaslužujem,

oni što ne znaju da je to “malo” meni bilo jedino.

 

Dobro je, mila moja, samo neka je tebi dobro.

Ti živiš, ja volim, takve smo uloge uvežbali.

Još uvek te volim

stoosamdeset nežnosti na sat,

izazivam sudbinu na svakoj krivini,

da mi, na pravdi Boga, pokaže gde mi je mesto,

jer nije mi mesto tamo gde sam, gde god da sam.

 

Dobro je, mila, uzdam se u Boga,

ima običaj da uzme ono što ne treba ni njemu,

pa se sve nadam da mi nećeš još dugo nedostajati.

Višak sebe poneću sa sobom,

da proverim da li duša boli kad ostane bez tela.

Možda se tek bez srca bezbolno voli?

To bi baš bilo dobro.

 

 

 

 

 

Da smo drugari, čuli bi se svakog dana,

a bogami i videli, “da ne tupimo telefonom”,

pitala bi “’oćeš ti kod mene, ili ja kod tebe”,

mada je svejedno gde ćemo film gledati,

čije ćemo albume sa slikama listati,

čiju kafu nećemo piti, jer je nestalo,

a jutros je bilo taman za još dve.

 

Da smo drugari, otvorila bi vrata,

obučena u peškirić i rekla “Upadaj, tuširam se”.

Začikavao bih te da imaš tanke noge,

a ti bi rekla da mi je krivo što nisam zgodan kao ti.

“Zar bi me tol’ke cice jurile da nisam zgodan?”

“Baš bi ti sa mnom gluvario, da te one jure”.

 

Da smo drugari, igrali bi “Ne ljuti se, čoveče”,

podelili “Kinder jaje” (čokolada meni, igračkica tebi),

pili vodu iz iste flaše, ogovarali zaljubljene,

i gurkali se dok hodamo jedno kraj drugog.

 

Da smo drugari, tvoje oči bile bi samo oči

i sve tvoje bilo bi samo tvoje.

Smeo bih svašta da ti kažem,

smela bi svašta da čuješ.

 

Lako je drugarima, kad nisu ti i ja.

Kada rešim da te volim manje,
iznesem te iz srca na vazduh.
Pitaju zašto držim ispružen dlan.
“Kaplje”, kažem, “izgleda da će kiša”,
a ne mogu da te se nagledam,
pre no što te vratim na mesto.
“Baš ne umeš da je ne voliš?”, pitaju.
Baš ne umem.

Eh, starosti, ludosti, šta ti je trebao mladež na duši?

Ne priliči ti, al’ te ulepšava i čini zavodljivom.

Znam, niko te nije pitao, a mogla si reći da se pitaš

zašto je zlatni beleg baš na tebe, zarđalu, kanuo.

Mogla si se pitati kako da se izmakneš, zato si duša.

Mogla si dati prihvatljiv odgovor, zato si starost.

 

Eh, starosti, ludosti, zar ti već naziv nije bio sumnjiv?

Pravila si se, pored ludosti, blesava, naivna, zatečena?

Znala si, al’ duša ne priznaje iskustvo, zato je duša.

Voli nekog da nosi na sebi, da brine o njemu da ne ostari,

da se kočoperi sa dukatom na izduvanim grudima,

nezasluženim ordenom za izgubljene bitke.

 

Eh, starosti, ludosti, jesi li sad srećna što si tužna?

Kako podnosiš obeleženu dušu, opterećenu tobom?

Ko da ti zavidi na prostrelnoj rani,

zlatnom belegu, neprimerenog imena,

kojim si zavedena, obeležena, ukrašena,

kad niko ne zna šta znači imati mladež na duši?

 

 

Ako me ikada budeš prstima čitala,

zamisli me onakvog, kakav sam trebao biti.

Obraduj se što me vidiš, lepšeg no ikada.

 Nasmeši se svaki put, kada dotakneš

jednu od milion ljubavi, kojom sam te voleo.

 

Ako tvoji prsti zadrhte od straha da sam postojao,

propustićeš najnežnije tačkice moje ljubavi,

pa ti se mogu učiniti sasvim običnim i nezanimljivim.

 

Nikada neću naučiti kako se piše DUŠA,

a toliko želim u kamen da uklešem

ovo što si od kamena stvorila,

da se tvoj dar slavi i kada te ne bude, ako te ne bude.

 

Hoću da znaš, moraš da znaš da sam naučio da te volim,

tek sada, kada me nema u telu, koje me bolelo.

 

Ako me ikada budeš prstima čitala,

biće to šamar svim mojim molitvama,

upućenim na pogrešnu adresu, pogrešnom liku,

ali to mora biti tvoja prkosna pobeda

nad slepilom onog ko te nije pogledao.

 

Ako me ikada budeš prstima čitala,

nek’ te ne bole krateri, nastali otapanjem mojih očiju.

Ponosan sam što imam za koga da nestanem.

 

Ljubav mog života ponekad se javi,

licemerno pita da l’ sam živ,

a ja, kako red nalaže, lažem:

“Znaš mene, tamo – ‘vamo”,

a nit’ kuda idem,

nit’ znam gde bih se vratio.

Proćaskamo o životu,

kao da se u njega razumemo,

dogovorimo se kakav bi trebao biti svet,

malo ogavaramo one koji nisu te sreće

da su savršeni kao nas dvoje,

nasmejemo se nečem što nije smešno,

tek da razbijemo tremu,

tek da izbegnemo temu

zbog koje bi se bar jedno od nas

moglo iznenada rasplakati.

 

Ljubav mog života ne ume da bude ljubav mog života,

a moj život ne ume bez nje da bude život.

Nije to toliko ni važno,

važno je da je, kako kaže, dobro,

a ni ja, kako kažem, nisam loše.

Ništa, čućemo se.

 

Bestraga, bilo je besmisleno traganje za smislom.

Ko je mogao znati da se trag ne ostavlja svesno?

Zgažene pahulje, ili podignuta prašina ukazuju

tek na prolaznost neopreznih prolaznika,

zaluđenih zacrtanim, besmislenim ciljem.

 

Bestraga, bilo je besmisleno tražiti smisao u tragovima.

Trag je tek površna posledica putovanja,

ponekad dobrodošla njuškalima,

da se lakše dokopaju žrtve,

koju će umesto sebe prineti vatri,

verujući da je pepeo njihov trag,

a ne onih koji su sagoreli.

Neko, ljubavi željan, neće da ga baš ti voliš,

jer nisi lep i pogrešne zvezde skidaš.

Neko, ljubavi željan, ne zna da je u tebi

ono što mu nedostaje, jer mu ne ličiš na nosača sreće.

Morao bi imati “onakav” pogled, znaš onaj, kad bleneš,

a taj neko kaže “ne gledaj me tako”,

jer mu blentavim pogledom golicaš potkožicu,

pa pocrveni, kao da ga je sramota,

a nije, samo hoće iz kože da iskoči.

Neko, ljubavi željan, ne voli što ga baš ti voliš,

mada si još uvek onakav kakav si bio dok si uspevao

da ga rastužiš srećicom, koja bi ga obuzela svaki put,

kad nisi morao ništa da kažeš, da bi tvoja duša bila očigledna.

Neko, ljubavi željan, izgubi pamćenje zajedno sa tobom,

ustvari, želi da zaboravi da su najlepše zvezde za njega skinute

u vreme kada je želeo da mu baš ti, baš takav, nikakav, gadan,

blentavim pogledom potkožicu golicaš i da ličiš na nosača sreće.

Neko, ljubavi željan, postane nervozan kad shvati

da mu ne polazi za srcem da zaboravi sve što je rešio da zaboravi,

a bio je siguran da jednog dana neće znati otkud baš njemu

najlepše zvezde, kad nikad nije bio voljen najlepše na svetu.

Neko, ljubavi željan, pokleknuće pred najezdom tuđe želje,

voleti, misleći da ume bez tebe da voli, krckati zvezde,

za koje ne može da se seti kako su dospele u njegove džepove.

Neko, ljubavi željan, ako prizna sebi da te se setio,

tešiće se da ni tebi sigurno nije lako,

jer si i ti ostao i ostaćeš iste ljubavi željan.

 

Mislio sam da ne postojiš,

jer to što ja izmaštam,

Bog ne ume da stvori.

Zatekla si me nespremnog za život,

mislio sam da ne postojim.

Zaboravio sam kako se raduje,

pa sam zaplakao od sreće

i bio presrećan

što ponovo umem da plačem.

Čim sam te ugledao

zabranih sebi da te zavolim.

Uzalud, bilo je kasno.

 

Šta sada da kažemo?

Da se zahvalimo jedno drugom na životu?

To niko ne radi. Patetično je.

Produžilo bi agoniju,

podsetilo na lepe trenutke

i rastanak vratilo na početak.

Da smo bar pokušali da se mrzimo, lakše bi bilo.

Znam šta želim, ali to nije ni nalik

onom šta bi trebalo da se kaže.

Znaće, sigurno, ona, uvek je bila racionalna.

Ne umem od nje da se rastanem.

Možda će ona umeti?

 

Zašto, zaboga, ćutimo?

Nemoguće da ne zna šta bi rekla.

Možda se priprema da me pita

da li znam da me još uvek voli?

Hajde, pitaj, daj mi priliku

da ti odgovorim istim pitanjem.

Neće, znao sam. Suviše je ponosna.

 

Da je posavetujem da pazi na sebe?

Uvrediće se, naravno da će morati

da pazi na sebe, kada me ne bude kraj nje.

Jebote, plače mi se, a ne smem zbog nje.

Ustvari, ne smem zbog sebe,

 ne bih podneo da me laže da nije smak sveta.

 

Zašto ne kaže “sve smo rekli”,

 da kažem da bi mi malo bilo

tri života za sve što imam da kažem?

Možda će nešto moje napipati u džepu

i reći “zamalo da zaboravim da ti vratim”,

pa bih rekao “neka, zadrži,

 bar nešto od mene neka ti ostane”?

 

Kad bi joj barem telefon zazvonio,

rekla bi “evo, čekaju me” i krenula.

Da je cimnem, da joj ostane  

propušten poziv od mene?

Koliko li je sati?

Hm, toliko je bilo i pre pola sata.

 

Ne smem da proverim gleda li u mene.

Bože, koliko je lepa i kada je ne gledam.

Vid’ kako su mi prašnjave cipele.

Sramota me, al’ ne verujem da je primetila,

trenutno je obuzeta svojim cipelama.

 

Znam je, neće reći ono što priželjkujem.

To znači da je sigurna da treba da ode.

Dobro, znači, to je to.

Al’ zašto ćuti, kad zna šta radi?

Nije sigurna da treba da ode.

Čeka da kažem nešto.

 

Šta želi da čuje?

Ako kažem da ostane, reći će

da znam i sâm da nema smisla.

Zašto onda ne kaže “to je to”?

Zašto se samo ne okrene i...

Ne želi da ode.

Želi da je zadržim.

Zašto mi ne da neki znak?

Možda i daje, ali je nerazumljiv.

Osvrće se, ipak želi da ode.

Ma, ne, proverava da li će neko videti

kad mi se okači oko vrata i kaže

“budalo, znaš da ne mogu bez tebe”?

Srce bi mi od radosti iskočilo.

Iskače i ovako, ali boli.

 

Da pitam da li je sve ponela?

Odgovorila bi “nisam”, misleći na mene,

 onda bih rekao “da se ja pitam”,

 ona bi rekla “pitao si se”,

 ja bih rekao “i sad se pitam šta ne valja”,

a ona bi rekla “ne pitaj”...

 

Čeka da odem.

Neću.

Tako bi ispalo da je meni lakše,

da je volim manje, nego ona mene.

Da zna koliko je volim...

Zna, ali neće da zna.

Da me voli, ne bi odlazila.

 

Voli me, ludica, al’ neće da pokaže,

plaši se da bih rekao

“dobro, ali od sada će biti kako ja kažem”,

a dobro zna da bi sve bilo po njenom,

samo kada bi ostala, kad je već toliko volim.

 

Ne može samo da se okrene i ode.

Mora bar zdravo reći, nismo posvađani.

Da pružimo ruku jedno drugom?

Bezveze, nismo mi prijatelji.

 

Evo, reći će nešto!

Samo je uzdahnula.

Nije ni njoj svejedno.

Možda se setila...

Ne može sve što je prisećanja vredno

stati u jedan uzdah.

Uh, ipak može.

 

Razočarala me, mislio sam

da će ovo umeti bolje od mene.

Znači, svo vreme se samo pretvarala da je jaka?

Izgleda da joj je teže nego meni?

Pile moje, kako da joj olakšam?

Ma, ne može joj biti gore nego meni.

 

Šta ako sad umrem?

Čitavog života bi osećala krivicu.

Potrudiću se da izdržim dok ne ode.

Sigurno misli “lako je njemu”,

delujem smireno.

 

Srušiću se.

Osećam njen dodir.

Zašto me ne dodirne?

 

Ne može bez reči.

Bez njih je nisam ni ljubio.

Rečima smo počeli, rečima ćemo završiti.

Šta da završimo? Ništa nije gotovo.

Samo ćemo se razići.

 

 “Ništa onda... čućemo se...”

Kakva laž za kraj!

 

Ništa više nije dovoljno nežno,

da bi me rastužilo i podsetilo na tebe.

Zaboravljena si, izgleda.

Prošla si.

Nema te, kao što si želela.

Eto, sve sam ti želje ispunio.

 

Tražim Đavola,

ne bi li me neka nevolja snašla,

da imam čemu da se nadam,

jer svaka nevolja mora proći

i ustupiti mesto olakšanju.

I nevolji si o meni ružno govorila,

pa me i ona izbegava.

 

Ništa više nije dovoljno tužno,

da bi iscedilo suzu iz ovog tupog pogleda,

pa kad se, k’o svaki pravi muškarac postidim,

opsujem život, ne zbog njega, već zbog toga što sam slab,

pa dopustim da se raspekmezim zbog tamo neke tebe.

Srećom, nema nikog da mi briše suze

i da me teši frazom “proći će”.

 

Jebiga, voleo sam te. Izvini.

Ti mene nisi. Nema veze. (Jebiga!)

 

Nekada su ulice bile notne linije,

po kojima sam, skakutanjem,

umeo da zapišem nezaboravne melodije,

danas sam jedna od bezbroj nemih nota,

koje tumaraju po besmislenoj partituri,

priželjkujući muziku smisla.

Fališ mi i sada, kada sam te zaboravio.

Dođavola, nemam pojma šta bih sa tobom,

jedino što umem je da te volim.

Hoću da umrem, neću da mi nedostaješ.

 

 

Taman kad bi mi se učinilo

da me zauvek zaboravila,

iznenada bi se pojavila,

tek da proveri da li je još uvek volim.

“Sanjala sam te... Brinem... Nedostaješ...

Moraš naći nekog.

Nemoguće da ti ni jedna žena nije po volji.

Zašto ne otputuješ negde?

Godiće ti promena...”

 

Trudila bi se da sve izgleda

kao da je ona pogrešna Julija,

ili da sam ja pogrešan Romeo,

kao da je pogrešna Roksana,

ili ja pogrešan Sirano,

kao da je ona pogrešna ona,

ili da sam ja pogrešan ja,

a ja bih se čudio kako uspevam

da se uzdržim

da je ponovo neprimetno ne zaprosim

i zašto joj tolerišem

loše odglumljenu ravnodušnost.

 

Nervirao bih se

što ništa ne znam o ženama,

što ništa ne znam o sebi,

što ne znam kako da kažem

da je volim, a da je ne uvredim,

što joj verujem i kada joj ne verujem,

što mi se jedino zbog nje živi,

uprkos tome što mi se ne živi.

“E, budalo jedna”, kažem sebi,

(ne bih pogrešio ni kad bih se njoj obratio),

usne mi trnu, koža joj trne,

al’ niti ću usne prineti njenoj koži,

niti će kožu prineti mojim usnama,

jer mora da ide, ima obaveze...

Sanjaće me... Brinuće... Nedostajaću...

 

U ovoj pesmi sam onakav kakva si u mojim pesmama,

u ovoj pesmi zaslužujem da me voliš više od sebe,

u ovoj pesmi niko me, osim tebe, neće prepoznati.

 

U ovoj pesmi zadrhte ti kolena kad na mene pomisliš,

a neprestano se trudiš da ne prestaneš da misliš na mene,

jer strepiš šta bi od tebe ostalo kada bi ostala bez mene.

 

U ovoj pesmi se, po ko zna koji put, ispovedaš

i nežnim rečima opisuješ kakva ti je koža kad na mene misliš,

kakav ti je jastuk kada me sanjaš, a sanjaš me svake noći,

jer bez mene ne bi mogla živeti ni u snu.

 

U ovoj pesmi ljubav najzad liči na radost,

jer je tri godine mlađa,

jer je uzvraćena, neuvređena, neprevaziđena.

U ovoj pesmi nisi sigurna da je ljubav ljubav,

pa me svaki čas zapitkuješ osećam li isto što i ti.

Kao, ne znam o čemu govoriš, pa pitam šta osećaš,

a ti pocrveniš i kažeš “ne umem ja to da opišem kao ti”.

 

U ovoj pesmi ništa me ne boli, jer me voliš,

kao da si me oduvek volela,

kao da nikada nisi prestala da me voliš,

kao da ćeš me u svim pesmama voleti.

 

U ovoj pesmi ti pišeš pesme i piljiš u moj prozor

u pokušaju da u pramen ispred tvog oka uloviš moju siluetu,

kad nisam sa tobom da sve što pogledaš na mene liči.

Izbriši ovo, jer smo u ovoj pesmi nerazdvojni.

 

U ovoj pesmi srce ti je tri broja veće,

pa moliš da ga smestiš kod mene na neko vreme,

a ja se cenkam “na koliko?” “Do kraja života”, kažeš.

Baš si glupava u ovoj pesmi.

Zašto bismo umirali kad se ovoliko volimo?

 

 

Trebaćeš mi u starosti, kad budem gunđao,
jer ne znam gde su mi naočare,
da kažeš: “Eto ti ih na nosu, bleso matora.
Tako bi ti i srce još uvek tražio,
da nije bilo mene
da kažem da je na svom mestu”.

Trebaćeš mi u starosti,
da te se sa radošću sećamo,
umesto da te se sećam sa tugom.

Trebaćeš mi u starosti, da te opomenem
kad kažeš: “E, kad se setim kakva sam bila”,
da ne smeš tako govoriti u mom prisustvu,
jer si mi lepša no ikada.

Trebaćeš mi u starosti, da joj se rugamo
kada nas pita gde nam je bila mladost.
Trebaćeš mi u starosti, kad izlapim,
da kažeš: “Bolje mozak, nego srce”.

Trebaćeš mi u starosti,
da ne dopustiš da ostarimo.

Trebaćeš mi u starosti, da kažeš:
“A rekao si da me ne možeš voleti jače”.

Trebaćeš mi u starosti, da me grdiš
što tvrdim da doktori nemaju pojma
i ne pijem lekove,
jer si ti najbolji lek za moje srce.

Trebaćeš mi u starosti,
da me izbaciš iz kuhinje, kad praviš kolače:
“Strpi se, gori si od deteta”.

Trebaćeš mi u starosti,
kao što mi trebaš sada, ali mnogo više.

Trebaćeš mi u starosti, da me pitaš:
“Nije ti valjda opet do toga?”,
a ja da kažem: “Meni je uvek do tebe”.

Trebaćeš mi u starosti, da kažeš: “Izvini što sam vikala”,
a ja da te tešim: “Nisam te ni shvatio ozbiljno”.

Trebaćeš mi u starosti, kad me zoveš DEDA,
da kažem: “Reci, pile moje malo, pirgavo”.

Trebaćeš mi u starosti,
da te volim
i kada me starost napusti.

Ne ostavljaj me nikad samog dok sviram,

do jutra bih se mogao navići na

sto godina pritajenu samoću,

spremnu da me prvim taktovima tuge prepolovi

tako da me ni rođena ti ne prepoznaš,

kad, zabrinuta zbog preduge tišine,

proviriš kroz moje trepavice,

pa zaplačeš, jer ništa ne zatekneš,

a znala si da me ne smeš ostaviti dok sviram,

jer dok se vratiš može biti  kasno

da ne bude za nas kasno.

Ne ostavljaj me nikad samog,

svirao – ne svirao.

 

 

Zastaneš u grlu,

pa brže – bolje,

dok ne shvatim da si ti,

setim se pokojnika,

znanih i neznanih,

koje odavno niko nije oplakao

i svih živih, znanih i neznanih,

kojima sam sigurno dužan,

al’ su mi dug oprostili

time što su me napustili.

Šmrcnem, pustim suzu,

za svakog po jednu, red je,

oslovim Boga, ne tražim ništa,

samo jauknem: O, Bože”,

k’o da će me čuti,

k’o da bi pomogao i kad bi čuo.

Stojiš u grlu, kao tableta,

kao gorki zalogaj sebe,

al’ ne želim da znam da si to ti,

jer nisi jedini razlog za gušenje,

mnogo je živih i mrtvih,

koje neko mora oplakati,

a ko će, ako ne ja?

 

Ja sam poklončić,

znak pažnje, sitnica...

Tu sam da se radujem

što te radujem,

da ti se poklonim,

pružim i dam.

Bio sam bolji

dok sam bio nov,

ali sada više vredim.

 

Ja sam sitnica,

koja bez tebe ne znači

ono što sitnice inače znače,

detalj života, bez kog nema života,

bez kog nema kafe za dvoje,

bez kog ništa nije za dvoje.

 

Srećan ti rođendan,

sutrašnji unapred,

jučerašnji sa zakašnjenjem.

Smej se, to najbolje umeš,

usreći me,

nasmej me,

ljubi me...

Nemoj, smej se.

Nisam željan poljubaca,

već života.

 

 

Neću to izgovoriti nikad više.

Izletelo mi iz duše, pravo u tvoje srce,

izletelo, a baš to sam hteo da kažem.

Trebalo je da biram reči,

kao što sam od milion zvezda

izabrao tebe da mi budeš Sunce.

 

Neću to izgovoriti nikad više,

jer nema ko da mi veruje.

Jedino ja još uvek verujem u laži,

koje u sebi zadržavam za sebe.

Kada lažem, lagaću časno.

 

Neću to izgovoriti nikad više.

Lakše mi je da se ugušim svaki put

kada poželim baš to da kažem,

a ništa drugo ne bih ni umeo.

Dao sam reč, a reč je reč.

To ti je kao sa dušom.

 

Ti si sve što mi ostaje.

Uvek si bila sve, ali ne kao ostatak.

Jednostavno, sve, a sada, jednostavno, ostatak svega.

Tuga božija šta sve Bog dopusti da se dogodi

i šta sve propusti da načini od nas.

Umesto da živim sa tobom,

sa drugom ženom sam umirao.

 

Kada ti preostane samo ostatak života,

ništa drugo ne preostaje,

nego da ti život nedostaje.

Nedostaje mi kao ti.

Ja bih život, kao tebe, voleo,

umeo bih, kao tebe, da ga živim.

 

Nije to ljubav, to sam samo ja.

Ljubav me nije mazila,

ali sam ja mazio nju,

za tebe, zbog tebe,

da mi budeš lepša od života.

 

 

Bila si prelepa, kao ljubav,
ja duhovit, kao ljubav,
ti preslatka, kao ljubav,
ja preosetljiv, kao ljubav,
ti predobra, kao ljubav,
ja nemoguć, kao ljubav.

Bila si zbunjena, kao ljubav,
ja slatkorečiv, kao ljubav,
ti čarobna, kao ljubav,
ja besmislen, kao ljubav.

Bila si i ostaćeš kao ljubav,
sve dok ne nestanem, kao ljubav.

Znaćeš šta ti je činiti, kada ti

nekog novembra, neke godine,

prva pahulja donese vest o meni,

koju ćeš prva i jedina čuti.

Utoplićeš se, hrabro izaći na ulicu,

kao na scenu, na kojoj te niko,

osim mene, neće gledati

i uzviknuti: “Život je lep”.

Znaćeš koliko duboko moraš uzdahnuti,

da bi se pomirila sa sudbinom i sa mnom.

Osmehnućeš se, kao da sam postigao uspeh

i najzad biti ponosna što sam tvoje čedo.

 

Znaćeš kojim delom srca treba da se raduješ

mojoj konačnoj pobedi nad sobom

i nećeš dopustiti tužnoj strani srca da te savlada,

pre no što obaviš ritualni ples pod pahuljama.

 

Bićeš mi lepa devojčica, lepša no ikada,

razdragana, puna života, svog i mog.

Pitaćeš se da li je prikladno

u času primopredaje života

biti toliko detinjast

i jesu li pahulje vredne tolike radosti,

ali “jednom se živi”, vikaćeš u nebo.

Kako ko, mila moja. Neki od nas, dvaput.

 

Strpi se još malo, sasvim malo.

Proći će, mora da prođe, a onda...

Onaj, ko te makar malo voli,

voleće te najviše, jer neću smetati.

 

Mora se potrošiti ovo što boli.

Ne boli, valjda, tek da podseća na tebe?

Ne znam šta ćeš mi, a neću bez tebe.

Nije da neću, ne umem.

Nije da ne umem, ne mogu.

Sebičan sam, ne mogu.

Ne mogu.

 

Ja sam genije za tugu.

Da možeš da me vidiš

dok brojim kišne kapi...

Razvrstavam ih po datumu –

ove su iz vremena kad smo se sreli,

ove krupne, kada si otišla,

najkrupnije ove današnje...

Valjda je danas takav dan.

 

Ne pitah kako si i kako sam ja.

Viđaš li me? Osećaš li me?

Znaš li da neke žene

ni jednom nisu bile voljene?

Ni ti nisi bolje prošla,

volim te samo jednom.

 

Strpi se još malo, sasvim malo.

Ni jedna ljubav nije večna.

Uzdahnem, izdahnem, uzdahnem...

Zna se kako se prestane voleti.

 

 

 

 

Ne plaši se, ne grmi.

Sreo se oblak iz tvog

sa oblakom iz mog oka,

bljesnuo pogled na svet i na život,

srce zatutnjalo, pa te uplašilo,

a htelo da te obraduje

i da se pohvali kako, tako maleno,

ima snage da pretumba zvezde,

pa neke, za koje niko ne zna,

mojim životom promene tvoj život.

 

Lako je biti malodušan kada ti zapadne ovo malo duše,

bez uputstva za upotrebu, pa moraš samouk da se snađeš.

Svi smo pre pameti rođeni, al’ ja se rodih čitav život ranije,

da bih bio suvišan, jer voleh one koji sebe već vole.

Na ponekoj stranici života stavio sam “uši”,

verujući da je na njoj zapisano nešto važno, ne i mudro,

većinu zgužvao, jer ih je pisala nepismena žena,

a ja čitao, kao dnevnu zapovest,

verujući da je dobrom namerom pisana.

 

Ima nas željnih ljubavi,

al’ nije isto biti željan i ostati željan.

Nema oduška duši, kada se pomiri sa tim

da ne postoji šansa za propuštene šanse,

a druge su drugima namenjene.

Tuga nije korisno iskustvo drugima,

ali se neki od nas teše da će naša tuga utešiti tužne,

pa pokleknu pod pritiskom pesme i tuguju javno.

 

Bilo bi me stid da mislim da sam pesnik,

ali sam ponosan na ono što sam osetio,

a nisam umeo da zapišem

i po tome se ne razlikujem od drugih.

Da sam imao kome da kažem,

ne bih morao da pišem.

Pesma nije stil pisanja, već stil života,

nesvesna mistifikacija najobičnije čarolije.

 

U redu, pesnik sam,

dok neko ne postavi tačniju dijagnozu.

Nije pesnik onaj koji se pesmom takmiči,

već onaj ko se takmiči sa njom,

uprkos saznanju da je gubitnik.

Imam nesreću da sam živ pesnik,

pa imam priliku da čitam tugu iz očiju onih

koji čitaju moju tugu.

Pesnik bi morao da se rodi mrtav,

da ne gleda toliko tuge u toliko očiju.

Život se ne opisuje, već živi.

Ipak, ostaće zapisnik na satenskoj ploči,

ukaljanoj pogrdnim grafitima.

Ne marim, nije mi trebao epitaf, već život.

 

Romantično, lično, patetično,

pisao sam domaći zadatak iz ljubavi,

uveren da su satenski stihovi mogući u praksi,

ali je za to uvek neko nedostajao.

Samo sam želeo da bude lepše kada je lepo

i tužnije kada je tužno.

Bilo je teško i lepo.

Moglo je lakše, al’ nisam mogao

da dopustim da bude ružnije.

Kao propovednik veličao ljubav,

čiji sam slepi podanik bio,

govorio vernicima da mi se ljubav prikazala,

najavila svoj skori dolazak

i obećala da će je biti za svakog,

ko u nju, uprkos iskustvu, veruje.

 

Mogao sam osiromašiti sebe bogatstvom

i kupiti ovo što mi nedostaje,

ali bi me ubilo saznanje da je na prodaju

i ono što sam voleo.

Mogao sam... Ne bih mogao.

Neko u samo jednoj pijanoj noći

odboluje i izleči bolest

sa kojom se nosim čitavog života.

Kod toliko neizlečivih, doživotnih bolesti,

baš pesnik da budem?

Nisam pisao da bih pisao, već da bih srce opisao.

Uzalud, ostaće nedorečeno, jer mu nisam dorastao.

 

Nisu se stihovi pisali sami,

sve su to tragovi točkova sudbine,

koja me samlela u brašno,

od kog je umesila kolačiće sa biberom,

a ličilo je na cimet.

 

Kome trebam? Nikom. I ne treba.

Mene su voleli jedino oni koji me nisu poznavali.

Ljubavlju sam vređao one koji su mislili

da ne zaslužujem da ih volim.

Na kraju je postalo nevažno

da li original ove duše u nečijem telu čami

i žudi za susretom sa svojom kopijom.

To je moguće samo u pesmi.

Sramota je više, muško sam.

Muškarac bez rakije i teške ruke? Tja!

 

Pesma nije život, već njegov rezervni deo,

lepši i tužniji pogled na svet.

Bahatima i besnima nema mesta u pesmi,

njima je mesto u njihovim životima,

bolje od toga nisu zaslužili.

Veći mi je teret bio kamen u ruci, nego onaj na duši,

ne zato što nisam imao dovoljno drskosti da ga bacim,

već zato što mi ga bilo žao da se prlja, kad pogodi cilj.

 

Pesnik se oglasi umesto onih koji će ga čitati,

dovoljno mudrih da ne ostave trag osećanja.

Pesničku slobodu doživeo sam bukvalno

i ostao zarobljen u pesmi.

Nije mene pesma namučila,

već ono što je u njoj, a nije zapisano.

Predugo čekam da napišem poslednju pesmu

i počnem da govorim ono što bih,

kad ne bih imao pametnijeg posla, pisao.

Predugo čekam, al’ ne pitam se ja.

Hvala satenu.

Neću reći “Slava mu”,

jer mu do slave nije,

već do mira i spokoja,

koji mu, od srca, želim.

Nije ovo “zbogom svete”.

Ni, dobro zamišljen, Bog,

ni, dobro zamišljen, svet,

nisu me razumeli.

Pošteno, nisam ni ja,

dobro zamišljen, razumeo njih.

A ljubav, jedinu moguću zabludu,

koja me uzdigla i ponizila,

neka veličaju drugi.

Više se ne poznajemo.

Ima mlađih, neoštećenih,

pa neka se muče.

Ja sam svoje odrobijao.

 

Nemoj da mi neko slini

i da se prenemaže kao ja.

Čuvajte snagu,

ima još puno toga da se voli i želi.

Vi ćete umeti bolje od mene.

Momci, znam bar jednu ženu,

za koju vredi umreti

i jednu, zbog koje nije vredelo živeti.

 

Dušu pod mišku, ludost u srce,

pa šta vam ljubav dâ,

al’ ne daj Bože da dođe do toga

da morate da pišete.

 

 

Privučem sebi jorgan i kažem:

“Sedi na kraj kreveta. Lepo što si svratila.

Što si to donosila? Imam sve. Nosi deci”.

Kažeš da čuvam za kasnije, kad odeš,

a ja prećutim da mi tek onda ništa neće trebati.

 

Pipneš mi nadlanicom srce i kažeš:

“Jao, pa ti sav goriš”.

“Sad je dobro, kako je bilo”, kažem,

“bolje od ovoga neće biti”.

 

Teraš me da pijem limunadu,

“Izgubio si puno tečnosti”, kažeš,

a ja obećam da neću više plakati.

“Hajde, makar pokvasi usne”, moliš me,

a znaš zbog čega su suve.

 

Zapovediš da moram mirovati,

a znaš da ne umem, nego tek da kažeš.

“Nemoj da moram da brinem.

Bar nekad budi pametan i poslušan.

Hajde, javi ako ti nešto treba

i nemoj da se prepustiš,

a ja ću gledati, čim budem mogla,

ponovo u san da ti svratim”.

 

 

 

Dušo moja... Ne kažem tebi, mila,

pokušavam svoju dušu da dozovem,

da sednemo i porazgovaramo,

kao da smo odrasli, kao da nam nije ništa,

kao da se nismo rastajali,

da je pitam da li se umorila od umora,

da li mi zamera, ili će mi reći hvala,

što sam joj tebe priredio.

 

Srce moje... Ne kažem tebi, mila,

ponekad srce nazovem tvojim imenom,

da ne misli, sada kada mi ne treba,

da sam ga zaboravio.

Kako da ga, nakon tebe, zaboravim?

 

Srećo moja... Ne kažem tebi, mila,

prizivam prošlo vreme sa četiri lista,

tek da proverim jesam li sanjao

to što sam sa tobom doživeo.

 

Ljubavi moja... Ne kažem tebi, mila,

već osećanju, koje mi ne dâ da ne osećam,

tera me da živim i kad mi se ne živi

i da tragam za odgovorom na pitanje

za kojim još uvek bezuspešno tragam.

 

Živote moj... Tebi kažem, mila.

 

 

Gospođice, imam za Vas savršen primerak srca.

Pravi raritet (doduše i antikvitet).

Pogledajte, filigranski rad, vanserijski.

Neee, nije oštećeno, čini Vam se zbog svetla.

Znate, dugo ga nikom nisam pokazivao,

pa je dobilo tu prefinjenu patinu,

ali lako ćete postići visoki sjaj.

 

Moram da kažem da se radi

o veoma kvalitetnom primerku.

Na stendbaj režimu, radi na sedamdeset,

a kada se koristi, dostiže neverovatnih

stopedeset otkucaja u minuti,

u određenim situacijama čak i dvesta, ali...

Da ne mislite da preterujem,

u to ćete se sami uveriti...

 

Izrađeno je od najkvalitetnijeg materijala,

meko je k’o duša.

Pipnite. Šta sam Vam rekao?

Morate ga probati.

Slobodno probajte, bez obaveze.

Mmmmm... Pre-le-po!

Kao saliveno!

Kao da je skrojeno za Vas.

Savršeno Vam pristaje uz sve.

Izvolite ogledalo.

Pogledajte te prelepe oči,

te užarene obraze

taj nekontrolisani osmeh,

kosa Vam je sjajna i lepršava,

koža kao saten,

(mogu da zamislim kakva je tek na dodir).

Ma, nemam reči, jednostavno, blistate.

 

Zaboga, opustite se.

Mislim, ja Vas razumem,

niste navikli na ovako nešto.

Malo ko može, u današnje vreme,

 da priušti sebi ovakvo srce.

Dosad ste koristili konfekcijska, zar ne?

Pa da, sad razumem Vašu nedoumicu.

 

Iskreno, dobijao sam primamljive ponude,

ali čuvao sam ga za posebnu osobu.

Čim sam Vas ugledao, znao sam da ste to Vi.

Evo, koristite ga neko vreme,

pa ako Vam ne odgovara,

slobodno vratite,

samo pazite da se ne ošteti.

Znate, osetljivo je,

ali ako pažljivo sa njim postupate,

može Vam trajati večno.

Siguran sam da ćete biti zadovoljni.

Ne, nije na prodaju, dogovorićemo se.

 

U ovim godinama, godinama te čekam.

Ništa drugo nije vredno čekanja.

Ne žurim. Naprotiv, imam vremena,

za merenje razdaljine od tebe.

 Za sve drugo nemam vremena.

U mojim godinama, šezdeset godina na sat

pokušavam da te zaboravim.

U mojim godinama, da nije tebe,

ništa se godinama u meni ne bi dešavalo.

U mojim godinama, godine nisu važne,

jer ih je ovoliko.

U mojim godinama nema rodnih godina.

U mojim godinama, sadašnje i buduće  

već su prošlo vreme.

U mojim godinama, nema srećnih novih godina,

već samo kalendara, na kom se, krstićem precrtan, datum

smatra iznenađujućim uspehom.

U mojim godinama, godine lete brzinom svetlosti,

kojom si me na tren obasjala,

a minuti se vuku sporošću tame,

koja me zadesila kada si me ugasila.

 U mojim godinama, umesto hrast,

postadoh jednogodišnja biljka.

U mojim godinama, dogodine je sutra,

a prošle godine su iz prošlog života.

U mojim godinama, vreme ništa ne leči,

jer sam pre vremena dospeo u ove godine.

 

 

Pohvali me da sam te lepo voleo.

Hajde, neće ti od toga nos porasti,

neće ti kruna s’ glave pasti,

nećeš se prevariti da ti ponovo prija

da mislim na tebe, najlepše na svetu.

 

Skoro sam siguran da sam ti u grlu zapeo,

ali nećeš, iz inata, da me priznaš,

jer znaš da bih se šepurio k’o paun,

kada bi pohvalila mrvu mog postojanja.

 

Pohvali me, ne da bih se hvalio

kako si priznala da si dva puta

bila zaljubljena, oba puta u mene,

samo mi diplomu okači o srce,

da imam sa čega prašinu da brišem,

 da se setim da sam i ja, ovakav,

imao smisla,

a kada neko u grudi bane,

okrenem uramljeno srce,

da se vidi tvoja slika,

da se vidi da je zauzeto,

rezervisano,

da nema mesta.

 

Pohvali me, nisam bio toliko rđav.

Priznaj da se trudim

da ti ne dosađujem bar preko dana,

da se trudim da te se odreknem

za tvoje dobro i svoje loše.

Reci da nisam loš čovek,

to je uvek dobar izgovor

za izostanak nežnosti.

 

Pohvali me, da niko da čuje.

Pohvali me u sebi,

tako će ostati među nama.

 

 

 

Prestao sam da priželjkujem da me sanjaš.

Bledi tragić mene samo bi uneo nemir u tvoj san.

Spavaj, kao da me nikada nisi srela.

Neke brige će nestani, nekih ćeš se rešiti

time što ću ih preuzeti na sebe.

 

Dok spavamo, nema nas,

osim u tuđim snovima.

Kao duhovi lutamo nevinim mislima

onih kojima nedostajemo,

vežbamo za život, nakon života.

 

Nemoj da sanjaš,

potreban ti je odmor.

Sklupčaj se u položaj fetusa.

Moj će ti dlan biti prostran i udoban,

drugim ću te pomilovati i pokriti.

Sklopljeni dlanovi ličiće na školjku.

Pa da, tako se čuva biser.

 

Ne sanjaj, samo spavaj.

Snovi su kao san, ali noću

nemaš kontrolu nad njima.

 

San je kao film –

ništa nije tužno,

al’ ipak te rasplače

kadar, ili scena sa likom,

koji liči na lik iz života.

Uglavnom se sanjaju premijere,

ponekad repriza filma,

ponekad repriza života,

al’ ne možeš nikog da pitaš:

“Jesi li gledao onaj film?”

niti da prepričaš,

jer san treba videti i doživeti.

Neke je teško preživeti.

 

San je kao život, zato spavaj.

Budi spokojna.

Zaboravi da su nam se srca zamerila.

Ništa strašno, samo se nisu razumela.

Dobro znaš da ljubav

nema nikakve veze sa mnom.

Znaš mene - simuliram zubobolju,

da imam opravdanje za dlan na obrazu.

Moj dlan, moj obraz, al’ zamislim

da je nešto od toga tvoje,

da me duša ne boli kao šupalj zub.

Pusti mene, spavaj. Neću ti smetati.

Taman posla da me sanjaš,

pa da ti sutra čitav dan nedostajem.

 

Posuću po tebi, kao bebi puder,

najnežnije nežnosti,

mirisaćeš na život,

koji sam kratko sa tobom živeo.

Biće ti kao na oblaku,

kao u nečijem snu, naprimer, mom.

Bićeš spokojna, mila.

Zar mi treba više od toga?

Neću ti smetati, ja ovo tek onako...

Ne spavam, pa noć tobom ukrašavam.

 

 

Znaš li koliko sam udaljen od najbližeg čoveka?

Toliko, da kad bih urliknuo, niko ne bi čuo.

Svake noći, pre no što sklopim oči,

sklopim ruke na grudima (nikad se ne zna),

kratko se ispovedim: “Kriv sam za svoj život”

(nemam snage da dokazujem nedokazanima

razliku između čoveka i čoveka).

 

Život je bio brži od mene,

potrošio me pre no što sam ga potrošio,

pa sada nemamo pojma šta bismo jedan sa drugim,

kao što nikad, uostalom, nismo ni znali.

Nemam šta ni da uzdahnem, toliko sam prazan.

Srećom, imam tebe kraj sebe.

Srećom, nema nikog da vidi da te nema.

Fali mi da zaplačem od sreće što te volim.

Fali mi da zaplačem od tuge što me ne voliš.

Što me manje ima, sve mi više fališ.

Izgleda da je, s moje strane, ono ipak bila ljubav?

Umeo sam da te volim,

ali nisi umela da budeš voljena.

Nije to više ni važno, važno je da je bila ljubav.

 

Ponekad, pre no što sklopim oči,

dok sklapam ruke na grudima,

naljutim se na tebe, što više ne postojiš,

mada mi ni ti ne bi pomogla, a kamoli Bog.

 

Hajde, nije teško ne voleti onog koga ne voliš.

Prevali to preko očiju, da već jednom i tebi svane,

kad shvatim da je naša ljubav samo moja,

kad postiđeno priznam da bih umro za iluziju.

Pogledaj me onako kako zaslužujem,

onako kako gledaš sve drugo do čega ti nije,

da vidim koliko u tvojim očima vredim.

 

Samo reci da me ne voliš.

Ne prihvatam izgovor da nemaš snage za laž.

Ne tražim nemoguće. Da, ili ne?

Bezuslovan odgovor, kakav bi bio

na jednostavno pitanje “hoćeš li se udati za mene”?

 

Ne vređaj ni sebe, ni mene sa “imam nekog”,

“moram da razmislim”, “što pitaš, kad znaš”...

Zar je meni lakše da milion puta ponovim

ono što ti meni ni jednom nisi rekla,

nego tebi da kažeš ono

što ni mrtav ne bih prema tebi osetio?

 

Hajde, valjda se to kaže “ne volim te”.

Olakšaj mi ovu težinu, koja me uzdiže do neba,

pa mislim da umem da letim.

Spusti me na zemlju i niže od toga,

da najzad shvatim da za ljubav nije dovoljno voleti.

 

“Ne volim te, ne volim te, ne volim te”,

ponavljaj “ne volim te, ne volim te”...

Nadjačaj sebe, ne misli na posledice.

Želim da vidim da me ne voliš.

Želim da budem siguran da osećam da me ne voliš.

To neće značiti da me mrziš što te volim,

već da me jednostavno ne voliš.

 

Promrsi, ne moraš na sva zvona da me ne voliš.

Ne sklanjaj pogled, ne gledaj me sažaljivo.

Samo reci “ne volim te”.

Razumeću. Nisam ni ja od kamena.

 

 

Gde si bila dok si imala šta da zavoliš

i dok je imao ko da te voli?

Sada sam tek reprodukcija,

tužno sećanje na sebe.

Zapravo, ne sećam se, tugujem.

 

Tako bih voleo da te volim,

kao što sam te voleo,

da ti ne bude svejedno,

da zavoliš uspomenu na mene,

da nam bude žao

što se ranije nismo setili

da nikad nije kasno...

Da te volim tako da kažeš:

“Ovo je vredelo čekati...

Da se nisi usudio da sada umreš”,

a sve drugo da prećutiš,

da se opet ne posvađamo,

jer tako je malo večnosti preostalo

za onoliku sreću, koja nas čeka,

ako prestanem da tugujem

i ponovo postanem original sebe,

zbog tebe.

Za tebe.

 

Ko zna koji put, pokušavam da te poslednji put volim.

Dogovorim se sa zvezdama da gledaju svoja posla,

a one, za inat, kao da je moje srce najgluplje,

kao da sam jedini kome je stalo do tebe,

daju mi pogrešne savete kako da te zaboravim,

pa se kikoću iza mojih leđa,

milo im što ponovo sa tobom razgovaram,

kao da si moja, kao da sam tvoj.

 

Ko zna koji put, želim da te ne želim.

Dlanom o dlan dodirnem svoj dodir,

zamislim da je tvoj, pa se rastužim,

nisu ni nalik, a ne znam koji više boli,

moj, koji osetim, ili tvoj, koji ne osećam.

Sve se nadam, zaboraviću kako se želi,

pa ćeš, bez mene, mirnije snove sanjati.

Opirem se, al’ najluđi deo mene,

čeka to malo da zaspim, odskita do tebe,

tek da ti nosić zagolica i prekine san,

u kome sanjaš nekog ko nije čak ni moja kopija.

Ne zameri, nisam to ja, već najluđi,

najgori, ili najbolji, deo mene.

 

Ko zna koji put, želim da napišeš pesmu o meni,

makar napisala “kamen” na fiskalnom računu od kafe,

ispijene u društvu nekog ko te zaslužuje,

ali da znam da si pomislila na mene,

da si me sa malo reči, na najbolji način, opisala,

pre no što si me zgužvala i spustila u pepeljaru.

 

Ko zna koji put, priželjkujem da sam tužniji no ikada,

da tužniji od ovoga ne mogu biti,

pa da te se narednih puta sa radošću sećam,

jer sam najtužnije tuge večeras na tebe potrošio.

 

Dosadiće ti nežnost, jer se od nje ne živi,

al’ ja ću se čitavog života boriti sa tobom za tebe,

ovakvu, kakva si, ulepšanu za makar jednu nežnost.

Neću dopustiti da bilo šta moje ogrubi, čak ni zubi,

jer neko nas mora negovati, da se ne pretvorimo

u perut svega što jesmo i što smo bili.

Neću dopustiti da rđa sa rđavih ljudi

zahvati moju čeličnu želju

da budeš željna nežnosti,

al’ da je ne ostaneš željna,

jer imaš mene.

 

Krišom ću te gledati nežno,

kada se posvađamo,

krišom pomilovati tvoje čizme

i staviti grančicu lavande

u postavu tvog kaputa

(protiv moljaca i protiv uroka).

Dopustiću da me pobediš u tabliću

i reći da baš volim

kada je jelo preslano i “malo rešije”.

“Ma, šta kažeš” reći ću na nešto

što misliš da treba da znam,

a ne zanima me ni najmanje.

 

Paziću da ne primetiš da me boli koža,

kada tvoj dodir, zbog obaveza, izostane.

Paziću da neopaženo prođe svaki moj infarkt,

nastao od pomisli da bih mogao ostati bez tebe.

Paziću da slučajno ne primetiš

da pazim na tebe kad nismo zajedno.

 

Šaputaću improvizovane stihove dok spavaš,

sa željom da sanjaš baš to što je u njima

i čitave noći goreti od nestrpljenja

da mi, kad svane, kažeš da priđem bliže,

da mi pokažeš šta si sanjala,

a ja se smušeno prepustim,

jer, kao, ne znam o čemu se radi.

 

Uzdržaću se da, nakon poljupca,

ne kažem da ne pamtim kada si me poljubila

(ne bih li izmamio još jedan)

i zarad očuvanja tvoje želje za nežnošću,

ostaću željan svih poljubaca između dva jubilarna,

al’ sanjaću te nežno, najnežnije, kao što te sanjam sada,

da ti bude nežno, al’ da ne znaš, jer bi ti dosadilo,

pa bi na javi rekla da se od nežnosti ne živi

i ja bih te ostao željan, kao što sam sada.

 

 

Pokušao sam zbog tebe da ulepšam svet,

ali jači su oni što ga čine ružnim.

Ne ljuti se na moje srce, nije ono krivo.

Šta je ono moglo, osim da te voli?

 

Moja je greška što ne znam gde sam grešio,

a hteo sam da ostavim lepši svet za sobom,

onakav kakav zaslužujete ti i još malo koja.

Šta ostane od ljubavi? Plodovi? Tragovi?

Samo nekada voljeni, a to je ništa

naspram onoga što su bili.

Nekada voljeni na tren su ulepšali svet,

a sada čitav svet nije u stanju

da im ulepša makar trenutak.

 

Jednom ću ti pisati o tome kako sam mogao biti srećan.

Pokušaću da ne budem nesrećan zbog sećanja na propuštenu sreću.

To je tako, srećni životi uvek su tuđi, a nama pripadnu ovi naši,

pa se pitamo kako li je tek onima, kojima su naši životi tuđi.

 

Jednom ću ti pisati o tome kako sam postao nepismen,

kako je sve stalo i nestalo, jer živim samo ono što pišem.

Sećaš li se ljubavi? Pisao sam je velikim, kitnjastim slovima,

 kao da je Bogom dana, kao da si Bogom dana

da je pred spavanje i pred buđenje čitaš

nekontrolisanim treptajima zaslepljenog srca,

da se čudiš kako umem da predvidim

šta ćeš osetiti kada budeš čitala

šta sve ume na srce da mi padne

kada poželim da te ne želim takvu kakva si.

 

Jednom ću napisati, ali samo jednom, čitav svoj život.

Nasmejaću te i dosaditi već na prvoj strani,

al’ mamiće te slova mog neuspeha,

po isprekidanoj liniji života, preslikanoj sa mog dlana,

slična slovima, kojima sam postigao nemoguće – dodirnuo ti srce.

Čitaćeš između redova ono što nisam umeo da napišem,

ostaćeš slovoljubiva čitavog života, ali ćeš proklinjati svako slovo,

kojim sam priznao ono što niko, ni sa klinovima pod noktima, ne bi priznao.

Neka sam i ja proklet, kad nisam predviđen za nešto ozbiljnije od ljubavi.

Crko, dabogda, kad zbog druge žene mrzim ljubav!

Toliko je mrzim da bih voleo da ni tebe ne volim.

Šta sam to, zaboga, u tebi zaboravio, pa ne umem da te zaboravim?

 

Jednom ću ti pisati, pa ću te pitati da li si svesna

da je svaki tvoj pokret putokaz i smernica mojim potezima

i da li znaš da je sve što osećaš moja zasluga,

jer sve što osećam tebi poklanjam, meni ne treba.

 

Znaš li koliko si lepa? To se ne vidi u ogledalu.

To samo ja umem da vidim i zapišem,

jer želim da se čitaš onako kako te vidim.

Namerno si toliko lepa, samo da bi mi pravila zazubice i zausnice,

da mi voda na usta, a krv na srce poteče,

kada se setim da sam ljubio nepregledno prostranstvo tvoje duše,

zbijeno u nemerljivo malom prostoru između mojih usana

i kože na tvojim kapcima,

ramenima, leđima, grudima, kolenima, stopalima...

Gde to ima?

Jednom ću ti i o tome pisati. To moraš pročitati.

 

Nisam ja, mila moja, nevoljen, kao što osećaš.

Nisam lud da ne budem voljen samo zato što me ne voliš.

Tvoje je da postojiš, a to radiš baš onako kako želim.

Kud ću veće ljubavi od toga?

 

Znaš li da me strah da napišem koliko te volim?

U strahu su velike oči, skoro koliko i srce u ljubavi,

zato i ne pišem, jer se bojim da mi srce ne iskoči

ako napišem da više od bilo čega želim da te vidim,

makar mi oči iskočile, makar bila poslednje što vidim.

Daće Bog, ako nije slep, da budeš poslednje što ću videti.

 

 

Toliko njih smo pokraj našeg puta,

kojim niko nikad više neće proći,

izbacili kao putnike bez karte,

plašeći se prizora u retrovizoru.

Pitamo se, ipak, ponekad gde su,

preko koje livade su utabali svoju stazu,

koja ne sme da se ukrsti sa našom.

Jesu li nam zahvalni,

ili nas proklinju?

Koliko njih su ostavili kraj puta,

u želji da nam se osvete?

Šta ih više boli?

Šta nas više boli?

 

Nas su ostavljali da kisnemo,

mi mislimo da smo milosrdni,

jer smo ostavljenima

ostavljali izvinjenje, kao kišobran

i nešto sitnine da im se nađe,

poput „ako ti nekad nešto zatreba“.

 

Ne postoji amandman – ne ostavljaj.

Ne ide se u Pakao zbog toga.

Ne ide se, jer Pakao dođe sam

da prekrasno pretvori u pogano.

 

Nije lako, al’ navikli smo da ostavljamo

i budemo ostavljeni, bez ičega.

To što nam ostane, to smo samo mi.

 

Dođe vreme i sebe da ostavimo,

kad shvatimo da nam sa nama nije dobro.

Bez patetike i suvišnih reči,

krenemo, ne znajući gde, ni kome.

Sve ostavimo otvoreno, poput pitanja.

Ne zaključavamo, jer čak ni beskućnici

nemaju želju da se nastane u nekadašnjim nama.

Pre no što ugasimo svetlo, osvrnemo se

da proverimo jesmo li sve isključili

i jesmo li sklonili srce sa vatre,

da ne pokipi.

 

Nije trebalo srcem i dušom.

Ozbiljni ljudi to rade drugačije,

ne znam kako, to moraš njih pitati.

Moje je bilo da pokušam da te volim

na način koji bi ti se mogao dopasti.

Trebao sam te voleti rečima i delima,

a ne ovako neosetno, srcem i dušom.

 

Pamti me po dobru, a ne po meni.

Zaboravi srce i dušu, to je čista izmišljotina,

pesnička sloboda, tumačenje snova i nesanice.

Znao sam da me ne voliš.

I ne treba, kad sam sebičan,

pa mi je važno bilo da pokušam

da pronađem svoje srce i svoju dušu.

Na nevolju, uspeo sam, a ne treba tako.

 

Sve je na prodaju, mila moja.

Kupićeš i ono što ti nikada neće trebati,

prodaćeš i ono što za ništa ne bi dala,

a ono što pokloniš, ostaće bezvredno,

kao flaša nepopijenog vina,

kojoj je suđeno da ide iz ruke u ruku,

dok ne uskisne.

 

Vređam te poklanjanjem okrajka života.

 Ne zameri sirotinji što nema više,

što nema nešto vrednije od toga.

Moj poklon je naklon tvom životu,

koji sam imao čast da doživim.

 

Živim da bih plaćao troškove života,

koji mi služi da bih te se još malo sećao.

Svaki dan bio bi suvišan da nije za tebe.

Rasporedim te od jutra do večeri,

da lakše podnesem radost što postojiš,

da mi srce ne iskoči od želje da te volim,

da mi oči ne ispadnu od želje da te vidim.

 

Sve je na prodaju, mila moja,

sve osim ovoga što mi bez tebe ne bi trebalo.

Moj život zove se imenom tvojim.

Nemam prava da ga nazivam svojim,

jer ne bi ga bilo, da nije tebe,

majko moje pokidane duše.

 

Kad bih ga sebično čuvao za sebe,

ne bi vredeo pišljiva boba,

jer ne bih znao šta bih sa njim.

Ne znaš ni ti. Snađi se, tvoj je.

Stavi ga među vezene stolnjake,

da miris lavande iz njega izvuče

užegle mirise sećanja na tebe.

Spusti ga na dno kovčega sa darovima,

bez upotrebne vrednosti,

koje čuvaš da bi pod starost rekla:

“Ovakvih više nema”.

 

 

Dok čekaš da nestaneš, ili makar da odeš,

plačnim osmehom ljubazno se zahvališ na pažnji,

koja ti je ukazana tokom mrvice tvog života.

Čekaš da čuješ da li ćeš reći nešto mudro za kraj,

nešto što će ostaviti snažan utisak na dva slaba srca

i dugo nakon njihovog rastanka i nestanka odzvanjati

šupljinama u vašim grudima i glavama.

Čekaš da vidiš koliko te ima u pogledu, koji ostavljaš

kao da nemaš ništa s njim, kao da nije tvoj,

čekaš da vidiš hoće li nešto kapnuti i iz tvoje duše

i zamutiti tvoj pogled na, do maločas tvoj, pogled.

Čekaš da osetiš da li još uvek nešto osećaš,

da daš tome ime, epitaf svojoj duši.

Čekaš da se srušiš, kad već ne možeš da se pomeriš.

Čekaš da neko naiđe i pita: “Šta vas dvoje?”

Čekaš da se setiš zbog čega se rastajete.

Čekaš da zaboraviš nezaboravne trenutke,

čekaš da prođe još jedan nezaboravan trenutak.

Čekaš da vidiš da li je moguće da ćeš otići.

Čekaš da joj dosadi da čeka.

Čekaš da te zagrli (bez obaveze, ljudski je).

Čekaš da prizna da nikad nije bila toliko voljena.

Čekaš da se neko od vas dvoje predomisli,

ali tako da se ne odreknete ponosa.

Čekaš da prođe smak sveta, koji je u toku.

Čekaš reklame (ponadaš se da si u filmu).

Čekaš da vidiš koliko ćeš izdržati da čekaš.

Čekaš, jer nikad više nećeš ovako čekati.

Čekaš...

 

Obećavam, čim se steknu uslovi, prestaću da te volim.

Moram biti siguran da ću zapamtiti ovo što me drži u životu,

kad se slučajno nekad sretnemo, ako se sretnemo,

nakon što proćaskamo o vremenu (o čemu bi drugom?),

da kažem “znaš li koliko sam te voleo”

(u prošlom vremenu, pošto planiram da prestanem),

pa ako to shvatiš kao pitanje i pitaš “koliko”,

da mogu da precizno odgovorim, bez preuveličavanja,

toliko precizno da oboje izgubimo tlo pod nogama,

da mi poljupcem usnu rasečeš, a ja kažem “najzad slatka rana”

i kažemo u glas “baš smo budale, jednom se živi”.

 

Da znam da si sama,

ne bih to dopustio.

Ne znaš ti kako je biti sam,

i nedajbože nikom,

a kamoli tebi,

da ti niko ne treba,

jer niko nije kao onaj

sa kim bi da budeš sama.

 

Da znam da si sama,

došao bih da te savetujem

da treba da dopustiš nekom

da ti makar pravi društvo,

vremenom ga možda zavoliš,

pa prestanu da ti nedostaju

oni koje želiš da zaboraviš.

 

Da znam da si sama,

jače bi bolela moja samoća.

Previše je samih, nemoj i ti,

kumim te Bogom,

zabranjujem ti,

naređujem!

Pusti ti nas same,

drugo smo mi.

 

Opet si mi na rubu oka,

al’ ne dam da sklizneš,

jer ne znam koliko te je u meni ostalo

i da li ćeš još nekad izaći mi na oči

da ponovo ne dopustim da sklizneš,

a da jedva čekam da mi usne dotakneš.

Koliko snage u jednoj kapi tebe.

Znam kroz šta si prošla na putu do mog oka,

ali ne znam odakle si krenula i šta ti je cilj,

osim da me nateraš u beg od tebe i od sebe

i da ne znam više da li ti se radujem, ili te se bojim,

da li imam snage da podnesem čupanje srca na živo,

da li te bar malo volim, da li sam te ikada voleo...

 

Na vrh jezika si mi, a ćutim.

Šta da kažem? Ko bi me slušao?

Ja, koji sam te znao,

ne mogu više da slušam o tebi,

jer ne smem da verujem da si postojala.

Nije to bila ljubav, već ti.

Ljubav dođe i prođe, a ti si samo došla.

 

 

Da se ja pitam, ovog bih te časa pomilovao

i zauvek oslobodio svoje želje.

Ne zaslužuješ da budeš taoc moje nade,

kog ni za šta na svetu ne bih razmenio,

ali, da mogu, ovog bih te časa oslobodio.

Ništa lepo nemaš od moje neumerene želje

da ti pružim bilo šta prelepo i prenežno,

bilo šta što bi te navelo da poveruješ u moju ljubav.

Da ne boli, ni sâm više u nju ne bih verovao.

Da se ja pitam, ne bih dozvolio da nas ovoliko muči.

Ne mogu se, mila, naterati da te ne volim,

kao što se ti ne možeš naterati da me voliš.

Ne zna se kome je teže da izgovori ovo što oseća.

Moje bi te reči, kada bi im poverovala, bolele,

jednako kao što me boli to što bi,

kada bi progovorila,

rekla da nemaš šta da kažeš.

Ništa dobro od mene nemaš, osim ljubavi,

a kome je ljubav dobro donela?

Da se ja pitam, ovog bi časa postala nevoljena,

bilo bi kao da me nema

i sve bi bilo kao što je bilo dok me nije bilo.

Maštala bi da postojim, ne baš ovakav,

ali sličan meni onakvom, kakav sam bio,

kada sam se, ugledavši te, rodio.

Da sam se ja pitao, pre bih sebi srce izčupao,

nego što bih mu dozvolio da tvoje izčupa.

Da sam se ja pitao, ne bih dopustio da se ti pitaš.

Ti si se pitala i odgovorila: Da”.

 

Nisam pisao ništa što

ne bi i ti umela da izmisliš,

samo hrabrije od tebe drhtim

i nije me pred tobom stid,

jer osećam da osećaš svaki moj drhtaj,

izazvan tvojim stiljivim drhtajem,

koji ni u snu ne bi priznala javno.

 

Osetim krivicu kad naslutim

da suza sklizne niz tvoje lice,

zbog mojih nepromišljenih,

proživljenih reči, pretočenih u stih.

Odakle mi drskost da mislim

da se baš u tebe razumem?

Odakle mi pravo da ti srce nasekiram,

pa da, tako uzrujano, poveruje da me voli?

Voleo bih da ne voliš što me voliš.

Voliš me lepše no što bih mogao podneti,

kada bih smeo da zamislim da me voliš.

Samo je tebi, dušo, do ljubavi,

meni nije, pregladneo sam.

Žmuri, ne smem srce prevariti

tvojim načitanim očima.

Spušteni kapci biće ti izgovor za san,

koji ne želiš da prespavaš,

u kom ćemo imati jednak broj godina za sobom

i izmišljenu, beskonačnu budućnost.

Žmuri, ne brini kako mi je,

moji stihovi postanu tvoji onog časa

kada ih, zatvorenih očiju, pročitaš.

 

Ne govori gde probada,

gde boli, gde golica, sve znam.

Znam, ali pod svojom kožom ne osećam,

zato i pišem, da imam šta da ti pružim,

da ne misliš da mi je srce škrto,

samo je nesposobno.

Gospode, kako joj zavidim što oseća

ono što nikad neću umeti da napišem

i ne razumem kako me razume,

a nikad me nije videla,

jer sam je molio da žmuri

dok čita moje stihove.

 

Ako se ne pozdravimo, ne zameri,
znaš da jedva čekam da odem.
Sve se nešto nadam da je tamo bolje,
ovde ništa, osim tebe, nije valjalo.

Ne znam kako drugi vole,
al’ ja to nekako čudno,
nekako bolno.
Možda je i drugima
nekako teško,
pa misle da će svakog časa
nekako umreti,
al’ nekako im se ne da,
pa nekako trpe
i žive nekako.
Ja nikako.
I kad bih nekako živeo,
jedva bih čekao da prestanem,
al’ da se ne opraštam od tebe,
jer ne bih preživeo kada bih znao
da te poslednji put gledam.

Ako se ne pozdravimo,
zameri što sam pobegao
i nisam još jednom rekao
ono što nikad više nećeš čuti.
Duri se i zvocaj, zaslužio sam
kad nisam umeo da volim
k’o sav normalan svet,
već nekako najviše na svetu
i nekako do kraja života.

Čekaš da se umorim od čekanja

i hvatanja kardiološkoih beleški.

Uzdaš se u to da se, pre, ili kasnije,

nešto mora potrošiti, olovka, ili srce.

Znam da ti ne laska ni jedna moja reč,

ali ne smem da propustim

da zapišem sve što sam propustio,

pa da te ponovo izgubim.

Ponekad odškrinem, za tebe sklopljene, dlanove,

kao korice herbarijuma, sa tvojim imenom u naslovu.

 Priželjkujem da među njima vidim

detelinu sa bar jednim listom,

a vidim samo dugačku liniju života, pa se uplašim.

 

Učio sam te onome što tebi treba, ne meni.

Nadmašila si učitelja, nadmašila sebe,

na moju tugu i na moju radost.

Čovek se uči dok je živ,

a ja ću, dok sam živ, ponavljati.

Ponavljati sve neponovljivo,

sa tobom doživljeno

i pokušati da naučim da živim bez tebe.

 

Čekaš da se umorim od čekanja.

Ne znaš zbog čega ti je to važno,

niti znam zbog čega mi je važno da čekam,

a ne znam šta čekam da te pustim od sebe,

na moju tugu i na tvoju radost.

Oboje ćemo se načekati, daleko sam od umora.

Hvala ti do neba što mi do neba nedostaješ.

 

 

Ne podsećaj me na nju,

nemaš prava da provališ u grudi,

da premeštaš srce i druge sitnice,

kako ti se hoće.

Neka ostane sve kako je ostavila,

pre no što me živog zaključala

u tamnicu mojih grudi.

 

Ne podsećaj me na nju,

ne smej se kao ona,

ne gledaj me kao ona,

ne govori reči koje je govorila,

ne priželjkuj me na način na koji me želela,

ne maštaj kao ona, ne daj mi da maštam kao ja,

ne puštaj korenje, boleće kada te jutro isčupa.

 

Ne podsećaj me na nju, greh je.

Zavoleću te kao nju,

a obećao sam se da je nikad više neću voleti.

Ne podsećaj me na nju, strah me da si ona.

 

Nije lako verovati u nešto što ne postoji.

Pitaj vernike šta sve prećute u svojoj molitvi,

nadajući se da će okrnjena biti uslišena.

Ljubav naivne usreći, a meni je pripala čast

da njenom slavom tebe ovenčam

(kad nisam uspeo da te venčam),

 da te učinim besmrtnom i slavnom,

kad skončam, smrtan, neslavno,

jer jedini si trag koji ću ostaviti.

Tvoj sam trag, koji si ostavila

u bezvazdušnom prostoru iznad oblaka,

gde si me šćućurenog zatekla,

u mom bezdušnom prostoru,

u mojoj malodušnoj potrebi

da bar malo, bar nekad budem voljen,

 da bar malo, bar nekad, volim nekog

ko zaslužuje da bude voljen,

a nikog, osim mene, u blizini nije bilo,

pa mi se posrećilo,

mada sam znao da ljubav ne postoji

i da nemam pravo da je baš ja izmislim.

Pružih ti šansu da se prevarim,

ali nisi umela da me slažeš.

Sve što si osećala bila je istina,

jednaka onoj koju osećam,

 kojoj sam želeo da se oduprem,

jer nije lako poverovati nečem što ne postoji

i moliti se, a prećutati greh,

jer ko bi grešniku uslišio molitvu,

osim tebe, ljubavi moja, lakomislena?

Zar iskrzan dokazni materijal iz grudi

nije dovoljan da shvatiš da ljubav ne postoji,

da nas je zavela i ostavila na kolenima,

da je molimo da nas ne napusti,

da nam se vrati kada nas napusti,

jer prvu nam molitvu nije uslišila,

da ne zaboravi kako smo joj verno služili,

kao da postoji za bilo koga, pa i za nas,

koji imamo srca da joj molitvu uputimo,

prećutkujući da nismo zaslužili da  bude uslišena,

jer slučajno smo se zatekli

u bezvazdušnom prostoru iznad oblaka,

izvan domašaja zemaljskih zakona

i iskoristili nesmotrenost razuma.

Nije lako verovati u nešto što ne postoji,

ali šta mi preostaje, osim molitve,

jer neko mora umeti da te vrati,

makar to bila ljubav,

u čije postojanje verujem

koliko i u svoje.

 

 

Morali smo spasavati golu kožu,

zamalo zahvaćenu požarom u kom smo se zatekli.

Da smo ostali, od nas ništa ne bi ostalo, kao što i nije.

Ovako smo bar uspeli da sačuvamo gole živote.

Šta smo mi tu mogli?

Dugo smo nemo posmatrali

kako sve što smo stekli nestaje u plamenu,

jecali, žalili za dragim sitnicama.

Molila si: “Učini nešto”, a ja sam dolivao ulje,

znajući da se ništa ne može spasiti

i da je bolje da što pre izgori,

kad ne može večno da traje.

Napustila si zgarište, žaleći se na smrad,

a ja sam ostao da čeprkam po pepelu,

da skupljam, samo meni vredne i važne,

nekim čudom preživele, nagorele sitnice,

eksponate za muzej naše izgorele ljubavi.

 

Bdenje duše nad sobom nema smisla.

Više je nestalo, no što je ostalo,

uprkos danonoćnoj mrtvoj straži.

Kako su uspeli da je raskomadaju,

kada joj niko nije prišao?

Ljubav je, izgleda, snajperista.

 

Ipak, video sam je,

dodirnuo,

čuo,

udahnuo,

pomirisao,

izgovorio,

zapisao,

čak i osetio,

majke mi, osetio,

a nema je.

Zastranio sam.

 

Odustajem.

Od sebe, naravno. Od koga drugog?

Više sam zla naneo željom,

nego dobra doneo nedužno voljenima.

Odakle mi pravo da ovoliko volim?

Čime zaslužih ovo prokletstvo,

koje ni belom magijom stihova

nisam uspeo da skinem?

 

Ne vredi, znam koliko bih vredeo

kada bi me neko hteo.

Kome treba duša sa buvljaka?

Uzalud sam je glancao,

kao srebrninu,

staro gvožđe je staro gvožđe.

A nije sve u duši, je l’ tako?

Je l’ tako, pitam?

Ne znam u čemu je, ali u duši nije.

Bar ne u ovoj.

 

Pogled mi je talentovan

za probni let iznad tvoje kože,

a to je tek uvertira našem remek delu.

Usne su mi talentovane za istraživanje

granice izdržljivosti tvojih nervnih završetaka

i iznošenje dokaza da si lepša od lepote koju gledam,

a srce talentovano da od srca napravi Srce.

Talentovan sam da slobodno vreme

ljubavlju pretvorim u vreme slobodnih.

Ovog časa, oslobađam te

svih obaveza prema obavezama.

Uključi mozak.

Tako, sad ga isključi.

Shvatila si da je ova čarolija neshvatljiva.

 

Veruj mi, iste smo vere i iste želje,

ali su moji bezbožnički prsti

bezobrazno talentovani za radoznalost.

Dokazaću da je svaki delić tebe,

pre mog dodira, bio nevin

i da će postati čedniji za milion nežnosti,

koje ćeš osećati dok si živa.

Otkriću ti tajnu sa dve brave,

jedan ključ tebi, jedan meni.

Pssst, ne ovde, pred svima!

 

Već od moje želje, koža ti je posatenila.

Zamisli u šta će se pretvoriti sve što je pod njom,

kada je još većom željom dotaknem,

pa sklizneš niz moje neshvatljivo neuhvatljive dlanove,

priželjkujući da čvrsto stegnem i ne ispuštam

oblinu linije tvog života, zatečenu na mom dlanu.

 

Ovo je tek početak Raja, idemo do kraja.

Ne plaši se kada bljesne.

Nećeš oslepeti. progledaćeš.

 

Izdrži me i zubima podrži moje rame,

dok demonstriram talenat

da te izludim kada se pojavim na bis,

pa te uhvati grč u stopalima dok ti ljubim vrat,

a zubi trnu dok ti ljubim stopala

i hrabrim te da budeš bezobrazno mirna.

 

Prikovaću ti pogled za nebo,

tog časa razapeto na tavanici, iznad tvog lica,

talentom da te nečujnim šapatom nagovorim

da kao nikad do sada uzdahneš

i shvatiš da život počinje tek kada ostaneš bez daha.

 

Obliću te kao znoj, želećeš da me upiješ do poslednje kapi

i da me zauvek smestiš tamo gde mi je oduvek mesto.

 

Za sve me Bog stvorio,

ali moj najveći talenat je sposobnost

da te navedem da otkriješ svoj talenat.

Najpre sebi, a zatim meni.

 

 

 

 

 

Kada vidiš dete da najtužnije suze lije,

znaj da plače zbog nepravde, ili poniženja.

Čestitom čoveku ponos je vrlina,

koja bi poganima, da je imaju,

 bila samo prepreka do cilja.

Nekom urođena vrlina,

nekom urođena mana.

 

Za ovo ne postoje suze.

Urlao bih, vrištao, besneo, psovao, proklinjao,

cepao, kidao, razbijao, ali to ne bih bio ja.

Pobogu, dokle ću ja da budem ja?

 

Uvek si tu kad mi je teško.

Pažljivo biram nove reči

za svaku poru na tvojoj koži,

a moje se misli, kao kameleon,

u tvojoj blizini stope sa tobom

i poprime boje tvojih boja.

Kako da zahvalim, čime da ti se odužim

za bezgraničnu vernost mojoj mašti?

Sirot sam, imam samo ljubav.

Šta bi sa njom i kad bi se pojavila?

 

Nikad ti ne kažem šta me muči,

nije to tema za tvoja krhka ramena.

Nikad mi više u maštu ne bi došla,

kada bi saznala da ne umem

da se borim sa gorima od sebe.

 

Anđele moj, da mi nije tebe, živeo bih u Paklu.

Ne drhtim, hoću, pa neću da te dotaknem.

Ne znam šta mi je, možda se stidim što znaš šta mi je.

Uzalud pokušavam da obuzdam želju za dodirom,

pa ti se čini da drhtim, kao dečak...

Rekli smo da nećemo teške teme kada si uz mene.

 

Sve si mi lepša, kao da ti moja ljubav nije naudila.

Nešto bih ti rekao, ali ne znam šta. 

Znam da ima veze sa geografijom naših dodira,

istorijom naših susreta, pravopisom naših uzdaha,

zbirom trenutaka u kojima smo bili oduzeti...

Setiću se, imaćeš šta da čuješ,

kad mi se jezik, sledeći put, razveže...

 

Prolećnim osmehom lice obojiš,

kriješ od ljudi sve što je zarđalo.

Lep dan, lep ti, lepi leptiri,

odbegli iz tvog stomaka.

Kobajagi ne primećuješ

da ti neko fali.

 

Sve je u paru: ptice, trešnje i tvoje oči,

pospane od gledanja lepote,

kobajagi zadovoljne viđenim.

Praviš se da ne fali neko ko te ne voli.

 

Neko nasmejan ide ti u susret,

oči mu sijaju kao da te voli.

Istom merom zahvališ na toj maloj pažnji

i nastaviš da bežiš od nekog ko te ne voli.

 

Proleće je stari prevarant,

al’ ipak poveruješ da se i ti šareniš,

da umeš da se na nekog nakalemiš,

da procvetaš, kao da nikad cvetao nisi,

u leto da mu sočne plodove daruješ,

a s jeseni, kad nemaš čime da se pokriješ,

ponovo se setiš da te nekad voleo

neko ko te ne voli.

 

 

Gorim od nestrpljenja da osetim

kako će se moje srce snaći

sa tvojim uzdahom, poslednjim pred san.

Nešto ćeš, kroz uzdah, morati šapnuti,

nešto što nagoveštava kako ti srce razmišlja

i kakve će slike oživeti

u bioskopskoj tami ispod tvojih kapaka.

Moram znati šta sanjaš.

Želim i ja da se smešim.

 

Jastuk odbija da liči na tebe,

dozlogrdilo mu da ga grlim.

Zaspi na meni.

Odjek iz mojih grudi učiniće da pomisliš

da si u svečanoj dvorani, ili pred oltarom,

a moj dlan na tvojoj kosi krunisaće snove

i dati blagoslov svakoj tvojoj želji.

Osetićeš spokoj, koji toliko želim da osetim.

 

Budi mirna.

Dozvoli mom nemiru da se kočoperi

i ne dozvoli mojim prstima da budu nemirni.

Tvoj spokoj neće mi dati da dišem.

Moj dah bi mogao oduvati tvoj san,

a možda baš mene sanjaš, možda baš nas.

 

Zaspi na meni.

U ovom dušeku, ljubavi ima za čitav svet,

a jedino tebi je namenjena.

Zaspi na vulkanu, koji se uzdržava

da vrelinu iz dubine ne potroši na prečac,

 da ne postane samo ugašena uspomena

na veličanstveni gorući trenutak.

 

Zaspi na meni.

Oblak sam, koji se spustio da bi ti bio postelja,

da bi te uzdigao do visina o kojima nisi ni sanjala.

Nisam ljubavnik, već ljubav.

Trebam ti, više no sebi.

Trebam ti, jer nikom ne trebaš k’o meni.

 

Zaspi na meni.

Zalepi se za mene kao za plišanog medu

i maštaj da se nismo uzalud sreli.

Želim da mi tvoj san na oči dođe.

Ako na meni zaspiš,

moji snovi nisu mi više potrebni.

 

Bože, ne uznemiravaj!

Bar nekad gledaj svoja posla.

Ne kvari. Pusti da na meni zaspi.

Ako je najlepši, nije jedini anđeo.

Imaš ih dovoljno, ovog mi ne diraj.

Čuvaj se da ga čuvaš kada me ne bude.

 

 

Kada si isparila, ostala je so u očima da žulja i peče.

Moje krmeljive oči nemaju više isti pogled na svet,

zapravo, nemaju pogled, nemaju svet, nemaju mene.

Klikeraju se u međuprostoru između tebe i večne tame,

 pokreću nepokretne slike iz spomenara,

verujući da mogu oživeti beživotno.

Svaki treptaj peče kada zapne

o slane ostatke slatkog doživljaja,

a nigde ni nagoveštaja tebe. Ni kapi tebe.

 

 

Obećala si da ćeš me naučiti kako da se ne zaljubim u tvoje oči.

Činilo se da ćeš umeti bezbolno da me odbiješ gumenim pogledom,

 pa neću morati zvezdama da se žalim na tebe i sebe.

Bilo je takvih slučajeva kroz istoriju pogleda,

prelete, a ne slete u srce, već skrenu u stranu,

gledajući neke bezazlene poglede,

al’ kopka ih, ‘oće oči da im ispadnu od želje

da se ponovo, kao slučajno, sretnu,

pa se gledaju ispod oka, govore pogledima,

a prave se da se ne razumeju.

Bila si i ranije učesnica ovakvog istorijskog spektakla,

ništa se novo ne dešava našim razrogačenim srcima,

ali me zbunjuje to što si naivno verovala

 da ću umeti da se ne zaljubim

barem u jedno od ta dva vragolasta oka.

 

Plutaš po površini mog jedinog pogleda,

odupireš se dubini, koja te iznedrila

i trudiš se da ne ličiš na brodolomnika,

dok te zapljuskujem kapima talasa,

u kojima se, tebe žedan, davim.

 

Zaroni. Potoni!

Hoću da vidim šta ću videti,

kada se upleteš u mrežnjaču.

Ne smem dopustiti da zauvek kliziš

po površini mog jedinog pogleda,

kao svetla tačka, kao svetionik,

usidren pod mojim kapcima.

Pre, ili kasnije, moraću, poražen, priznati

da nemam snage da podnesem teret ljubavi,

ravnomerno raspoređen po mojim ćelijama.

 

Ne vidim te, poglede moj,

a sve ima tvoje boje

i svemu se radujem, kao da je tvoje,

jer jedino tako pogled ima smisla.

Plutaš po površini mog jedinog pogleda,

podsećaš me da te nikad više neću videti.

 

Postidiš me kada kažeš da nisi najlepša na svetu

i kada kažeš da znaš šta će se desiti sa nama,

kada ljubav prođe, a proći će, kao što je prošlo

sve ono za šta smo mislili da neće proći,

jer je imalo sve odlike ljubavi.

 

Postidiš me kada prećutiš reči, koje osetim na vratu,

jer strah me da ćeš se smejati, ako kažem šta sam čuo,

da ćeš reći da to nisu tvoje reči, već glasovi u meni.

 

Postidiš me kada ne priznaš da je ovo što osećam tvoje,

i kada kažeš da ti samo zbog usamljenosti prija moja pažnja.

Postidiš me kada kažeš da će čarolija nestati,

kao da ne znaš da ću je čuvati za oboje

i da je tvoje samo da veruješ i njoj i meni.

 

Postidiš me kada, umesto onoga što želiš da kažeš,

a slučajno želim baš to da čujem,

pričaš o nečemu što ne zanima ni tebe, ni mene.

Postidiš me kada našu ljubavnu pesmu

nazoveš ljubavnom pričom.

Postidiš me kada ćutiš sama, umesto sa mnom.

 

Ne zameram ti kada me postidiš,

jer znam da to nehotice činiš,

iz straha da je ovo ono, što želimo da je.

Znaš da sve znam i da sam

ponosan što umem da se stidim.

Ne umem da odem od tebe.

Čak i kada shvatim da su te umorili drhtaji,

ostaću još neko vreme, samo da ti nešto kažem,

 da ti dam sitnicu za uspomenu,

da te podsetim na naš prvi, drugi, šesti susret,

da te nasmejem,

da kažem kako bih morao otići, ali neću zbog tebe,

jer mi se čini da si lepša kraj mene,

da ti zahvalim i da te izgrdim

što sam ti bio drag.

 

Ne umem da pomirim

potrebu da te imam i potrebu da me nemaš.

Ne razumem razum.

Petlja se u stvari koje ne razume.

Srcu je lakše, ludost mu je opravdanje.

Zato, valjda, stanuje kod mene.

 

Moj odlazak trajaće večno, ako me ne oteraš.

Odglumi ravnodušnost, izbledi obraze šminkom,

skreni pogled ka neznancu kada se sretnemo,

reci da žuriš, da ćemo se čuti,

snađi se, žena si.

 

Lepo zvuči „uvek ću te voleti“, ali to čujem samo ja.

Ne smeš verovati da je moguće.

„Mila moja“ bio je najgrublji način da te oslovim,

al’ ne smeš me zbog radoznalosti

pustiti da ostanem,

jer nema kraja mojoj slatkorečivosti.

Poređenjem sa anđelima bih te uvredio,

pa sam smislio milion nežnosti,

koje moraju ostati zarobljene u meni,

jer ako izgovorim makar deo, zavešću te.

Sebe već jesam.

 

Nauči me kako da odem od tebe,

sa sobom ću lako.

Od sebe sam već odvojen.

 

 

 

 

Zatrebaš nekom, ko brzo shvati

da mu ne trebaš, kao što nikom ne trebaš,

pa ti kaže: “Ne brinem za tebe, snaći ćeš se ti”,

mada vidi da ti od tog časa

na srcu piše “Pazi, ujeda!”.

 

Mrziš sebe što ne umeš da se rastaneš

od nekog ko ti je srastao sa dušom.

Dostojanstveno kažeš: “Razumemo se”,

a ne razumeš ni zašto si se uopšte rodio.

 

Naglo se okreneš, ostavljajući sebe

i kreneš u neko novo nigde i ništa,

u tamniju budućnost,

skrojenu po meri samoće.

Ne želiš da onaj koga voliš

oseti krivicu što te ne voli

i da ti sažaljivo pruži šansu

da ga podučiš onome,

za šta si mislio da ne umeš,

dok nisi sreo biće,

koje bi naprosto svi,

koji drže do srca, trebali voleti,

jer takvih više nema.

 

Grlo ti struže briga za budalu,

koja je mislila da si vredan pažnje

njenog radoznalog srca.

Ne znaš ko će i kako o njoj brinuti,

hoće li joj kuvati čaj od jabuke i cimeta,

hoće li umeti da kaže šta je ona njemu,

hoće li, kada je zagrli,

čeznuti da joj bude bliže

i hoće li, svakog jutra, kada se probudi,

biti zahvalan Bogu na šansi

da onog koga voli, voli još jedan dan.

 

Sa mesta rastanka odlazi se uzdignute glave,

da se sa strane ne bi videlo da nešto kaplje.

Ako neko baš primeti da se nešto sliva, kažeš:

“Danas je Miholjdan,

pre sedam godina na teču je naleteo kamion”,

pa razgovor ode na drugu stranu.

 

Ne čekaš da smrkne da bi

psovao zvezde što su se poigrale sa tobom

i nekim ko ti je toliko drag.

Uveče se mirite,

kažeš da si bio nervozan,

moliš da ti oproste gnev.

Kako na zvezde da se ljutiš,

kad si im zahvalan što su te se,

pored toliko boljih od tebe, na kratko setile?

 

Nema smisla da voljeni kažu:

“Hvala što me voliš”,

a mi, srećni što se primeti,

skromno kažemo:

“Ništa, ništa, nije mi teško”.

“Hvala što te volim”, promrsimo tako

da dugo odjekuje u grudima,

da niko ne čuje i ne oseti,

da nam se niko ne ruga,

da niko ne iskoristi naše umeće,

koje će boleti dok ponovo ne odrastemo

i ne shvatimo da to nije bila ljubav.

Samo smo voleli.

 

 

Na kraju, ostaje da se vidi

koga je ljubav više povredila,

ko će se prvi opametiti,

ko više ne želi ono što je želeo,

ko kome neće ono što je hteo,

ko će prvi zaboraviti prvi poljubac

i sve drugo što je bilo prvo,

kome će prvom kraj biti početak

nove, svakako bolje, ljubavi,

ko će biti izdajnik zajedničkog srca

i kome će biti pripisana krivica

zbog njegove anestezije.

Na kraju, onaj ko ne shvata da je kraj,

voli po sećanju, jer voli da voli,

makar nevoljen bio.

Neko mora čuvati ljubav,

mora biti kustos retko posećenog srca,

u kom se, složene po datumu,

čuvaju sitnice, koje ljubav znače,

ako, nakon svega, ljubav išta znači.

 

Na kraju, nema kraja kraju,

jer praznina ima oblik izgubljenog smisla,

potrošene ljubavi i figure voljenog bića.

 

Na kraju, život teče dalje.

Teče niz lice, do kraja sebe,

radoznao da vidi kakav će kraj doživeti,

nakon ovakvog, jedva preživljnog, kraja.

 

 

 

 

 

Neću se smiriti ni tamo

gde se tuguje za živima.

Falićeš mi još više,

al’ ću se moliti

da te što duže ne sretnem.

Ne znam kako ću te

i čime voleti,

kako javiti da mi je toplo,

da imam sve što mi treba

(osim tebe, naravno),

da sam u dobrom društvu

(vole da slušaju o tebi,

čude se šta si na meni našla)

i da sam najzad srećan.

 

Pronaći ću,

ako ne postoji napraviću,

rupicu na nebu,

da ponekad provirim

i podsetim se koliko si mi lepa.

Ako si, nekim slučajem, tužna,

isključiću grejanje,

da se smrznu oblaci

i stresu pahulje sa sebe,

da se raduješ,

kao da znaš da ti šaljem znak

da ne treba da žuriš,

da ću te sigurno čekati,

jer imam svo vreme onog sveta.

 

 

Nikada nisam valjao sebi.

Ipak, nisam poželeo da budem neko drugi.

Ja bih i sada da budem ja, ali bolji.

Kako god okrenem, ja sam ja,

onakav kakav nisam, a ipak jesam,

jer bez tebe sam bleda senka sebe,

tričav, sitničav, neupadljiv, neprepoznatljiv.

Bljutav sam, jer nemam sve sastojke,

potrebne za mene – srce, dušu, tebe i mene.

Bio sam oslađen, sada sam ogorčen.

Ko mi je kriv što sam samoživ,

pa živim sam bez sebe

i neću da budem neko drugi,

čak ni sada, kada znam da te drugi ljubi.

 

Ti ćeš da me praviš blesavog,

šašavog, blentavog i glupavog?

Ti ćeš da me gledaš kako ne znam

gde da gledam dok me gledaš?

Ti ćeš da mi kažeš “utišaj srce,

ne čujem ništa od njega”?

Ti ćeš da se guraš pod moj dlan,

kada ga slučajno odvojim od tebe:

“Miluj me, odavno nisi”?

Ti ćeš da mi kažeš:

“Nismo normalni,

medeni mesec nam traje godinama”?

Ti ćeš da mi budeš najlepša na svetu

i lepša od svetova, koje ćemo otkriti?

Ti ćeš da mi budeš važnija

od onih što se prave važne?

Ti ćeš da me pitaš:

“Kako je moguće da me toliko voliš”?

Ti ćeš da mi budeš inspiracija za život?

Ti?

Naravno, ti.

Ko drugi?

 

Ostavio sam se na kraju puta, pokraj puta.

Ostavio sam se iznad neslućenih visina nade

da nikada neću biti ostavljen.

Ostavio sam se, na dnu neostvarene ljubavi,

u strahu da sam voljen

baš onako kako sam maštao

da je moguće biti voljen.

 

Bliži se kraju početak kraja,

što je, na kraju krajeva, prirodno,

a ja nespreman, zatečen, iznenađen

količinom neostvarenog, a doživljenog,

glumim da umem da se radujem

trenutku, ostavljenom za sebe,

kada ostanem bez tebe.

Prinesem ustima nešto slatko...

 Odustanem, možda si željna.

Čak i dvojnicu ljubavi odgurnem,

čim se približi na srcomet

od zgužvanog ostatka duše.

Željan ljubavi, bilo čije, ipak, kažem:

”Neka, nek’ ima za nju”.

 

Ostavio sam se,

ne znajući šta ostaje,

jer ne znam ni šta je bilo.

Ostavio sam se da ostarim,

da ne znam, da ne umem,

da se protivim sebi,

da ne postojim.

 

Ostavio sam se nikom,

a niko me neće.

 

Ugledao sam se na tebe,

misleći da si me lako ostavila.

 

Ostavio sam se, jer ne umem sa sobom.

Šta ću ja sebi, iznad crno – belih dirki

neopevane tužne želje za tobom?

Šta ću sebi, protkan kroz žice gitare, tup i nem?

Šta ću sebi u proredu, između nepismenih reči,

prevedenih na jedini jezik koji razumem,

prosutih po stazi, kojom tvoj pogled ne leti?

Sve što sam sa sobom, bez tebe,  pokušao,

palo je u vodu, po kojoj sam koračao.

 

Ostavio sam se, tamo gde me nećeš tražiti.

Ostavio sam se, bez snage da molim da me nađeš.

Ostavio sam se, ni sâm ne znam gde.

Znam samo da sam se ostavio bez tebe.

 

 

 

 

 

Mogao sam se skrušeno, na hlebu i vodi,

mimoilaziti sa iskušenjima,

biti posmatrač, a ne učesnik,

biti čitalac stranica života, a ne njihov osrednji pisac.

Umesto nemira, blagost bi mi dušu hranila,

spokojno bih prihvatio sve što mi je suđeno,

pa i sam sud, koji zaseda prilikom svakog porođaja.

 

Mogao sam da se ne čudim čudima u grudima,

da ih ne pravim, već rušim, kako bih postao bezlično bolji od sebe.

Mogao sam plesti paučinu po željama i steći mudrost,

na kojoj bi mi zavideli ovakvi poput mene.

 

Mogao sam verovati postojećim putevima,

ne krčiti koliko je potrebno da se uspravno prođe kroz nedođiju.

Mogao sam biti bilo čiji istomišljenik, saputnik,

ali bih tada, ljubavi moja, prošao pokraj tebe ravnodušno,

kao pokraj svih drugih čudesnih lepota.

 

Pitala me zašto volim da tugujem.

Nasmeših se, da moja samoća

ne bi na nju prešla i dala joj odgovor,

kom se ne bi radovala.

Začudo, istog časa, parazit,

na kog sam toliko dugo ličio,

postade nevidljiv i neosetan.

Pitaš koješta, rekoh, ne umem da tugujem.

To znači da umeš da se raduješ, pitala je.

Ne umem, al’, evo, učim i dobro mi ide.

 

Pitala me zašto ne volim kišu.

Ko još voli kišu, pomislih.

Ne volim, rekoh,

kad se cedi niz rešetke na očima.

Hoćeš da se sklonimo,

da ne pokisneš, pitala je.

Zar pada, začudih se.

 

Pitala me zašto ne volim sebe.

Zar treba? Teško je. Ne umem.

Baš je lako, reče, pokazaću ti.

Otkud znaš, upitah.

Baš voliš da tuguješ, reče.

Šta je to tuga, upitah i poljubih je.

Umela je da odgovori jedino na poljubac.

 

 

 

 

I ti ćeš iskusiti, mila, da se najviše voli onaj koga nema.
Nećeš moći da se setiš ko je taj što ti toliko nedostaje,
ali ćeš biti sigurna da baš njega voliš više od sebe,
mada nećeš moći da se setiš po čemu je, od bezbroj posebnih, bio poseban
i zašto si imala nesreću da baš njega usrećiš, a ne nekog boljeg.

Nećeš moći da se setiš odakle su ti poznati njegovi stihovi,
dok im se tvoji unuci budu smejali, kada ih pronađu na tavanu.
“Operite ruke i hajde da ručate. Pravila sam i princes krofne”, reći ćeš
i mislićeš da si zbog rasejanosti postavila sto za jednu osobu više.
“Bako, jesi li zaista bila princeza, kada si bila mlada?”
“Ne pričajte gluposti. Život nije bajka.”
Videćeš, sve se zaboravi.

Licemer bih bio, kada bih dopustio

da bilo šta viđeno bude meni namenjeno.

Hvala ti što vidim lepše, no što bih video,

da nije tebe, jer za tvoje oči gledam.

 

Dosad bih se ugušio da zbog sebe dišem.

Vazduh mi treba da bih za tobom uzdisao.

Ne bih se setio da mi se živi,

da nije tebe, živote moj, neproživljeni.

 

Život bi mi nepotpisan ostao,

da tvojim rukopisom ne pravim

spisak razloga za svoje postojanje.

Šta ću sebi bez tebe, moje prvo ja?

Narcis bi, u trapu na dnu grudi, isklijao,

da nisi procvetala i mirisom me upozorila

da ne smem da se divim pogrešnoj lepoti.

 

Hvala ti što te volim.

Hvala što imam kome život da posvetim,

što umem,  kad raširim ruke, da te osetim

i da se setim da umem da letim.

 

Za život je malo reći hvala.

Malo je za ljubav reći volim te.

Životom ti uzvraćam podaren život,

mada znam da me nisi sebi rodila.

Ljubavlju uzvraćam podarenu ljubav,

mada znam da me ne voliš sebi.

 

Nešto ću veliko stvoriti,

ponosna da budeš,

ili barem da me se ne stidiš.

To veliko tebi ću posvetiti,

kao i sve malo što sam do sada stvorio,

da se praviš važna što imaš milion sitnica

i jedno, najveće na svetu, što niko nema,

da ti zavide, ne na meni, već na tebi,

jer si jedina koja to zaslužuje.

Šta god da stvorim, malo će biti,

naspram tvoje zasluge,

ali moram bar pokušati

da se odužim za sebe,

za sve što sam u prvom licu osetio,

a ti si moje prvo i jedino lice,

u kom sam stvorio sve što ti posvećujem.

 

 

Ne osećam da boli.

Ne znači da ne boli, već da ne osećam.

Bilo je bolje dok su se razum i srce,

preko moje grbače, prepirali oko tebe

i krivicu što je tako kako je svaljivali na mene,

a ja bio srećan što me modrice

od njihove prepirke bole,

jer bio sam jedini krivac za ljubav

i jedini koji je umeo i mogao da oseća,

jedini koji se ponosio nama,

jedini koji je mislio na nas.

Gde je nestalo to što je bolelo?

Kod mene nije, a nema kod koga drugog da bude.

Iste misli istog mene o istoj tebi...

Ne boli. Namerno ne boli!

Ne boli, čak ni po sećanju.

 

 

Umem tako lepo da te volim,

al’ čim se pojaviš, sve pokvariš.

Jeste da te volim još više,

al’ šanse su mi manje.

Do tebe je, ne umeš da se ponašaš.

 

Treba da trepćeš brže nego inače,

onako zagonetno, al’ da se zna odgovor,

da se smeješ kao da prvi put čuješ vic

koji za tebe čitav dan uvežbavam,

da kažeš: “Imaš nešto na trepavici”

(kažem: “Suza, šta bi drugo bilo”,

čudiš se: “Zašto bi ti oko suzilo”,

“Zbog alergije na radost, nije naviklo”),

pa pirneš, da oduvaš detalj sa trepavice,

ako ne ide, onda sa dva prsta skineš,

al’ ti ostane i trepavica među prstima,

pa zamišljamo želju, mada je svejedno

kome će se ostvariti, ista je.

Treba prva da se setiš da treba da se ljubimo

(za kasnije ne brini, to je moja briga),

pa kad se opustiš da priznaš

da si čitav dan mislila na mene,

ma, šta čitav dan – čitav život!

 

Šta vredi kad ne umeš.

Zar je teško zapamtiti da treba

da spustiš glavu na moje rame,

da pitaš da l’ me žulja,

kažem: “Ma, kakvi”, a ruka mi utrnula?

I šta bi ti falilo kad si sa mnom da ti ništa ne fali?

E, tupavo moje, sve te moram učiti,

kad nije imao ko da te uči.

Za početak, obraduj se kad me vidiš

i ništa ne diraj, da opet nešto ne pokvariš.

 

 

Nismo pažljivo slušali poglede.

Ja se raspričao o zvezdama

i andjelima u njenoj kosi,

o zelenim kajsijama mog detinjstva

i muzici njene kože.

Zaćutao bih tek da trepnem i uzmem dah.

U toj tišini osetih njen srebrni dodir

na mestu gde se sastaju vrat i rame…

 

Ne umem da ćutim.

Rekoh kako sam posetio nebo

i sve njegovo,

dalje nisam išao, da ne zalutam.

Rekoh da sam je sanjao,

dok je nisam poznavao,

kako hoda po kiši,

pre no što kapljice dotaknu tlo.

Rekoh da ću te noći umreti,

jer tako hoću,

ako zaplače neću.

 

Rekoh da je ništa ne sprečava

da bude srećna,

jer sam zlim silama pripretio,

rekoh da sve umem,

samo neću

i svašta bih još rekao,

da me pogledom nije prekinula

i rekla: “Ljubi dok ima…”

 

 

 

 

 

Pišem ti redovno, ali ne želim

da izazovem sumnju u moje reči,

pa ih čuvam za sebe i druge neznance,

koji će ih slučajno otkriti u ruševinama mog sveta.

Znaš, istina je prihvatljiva tek kada prođe vreme

u kom bi mogla imati bilo kakav uticaj.

Pišem je za drugo vreme, drugim ljudima,

kojima će biti važnija no tebi.

 

Više ti ne šaljem pisma.

Napišem naslov,

zurim u prazninu ispod njega,

kao kad zurim u sebe,

tražeći nešto tvoje,

pa umislim da vidim sitnice,

koje si namerno zaboravila,

da bi me žuljale i podsećale na tebe,

a niti ćeš svratiti po njih,

niti želiš da ih vratim,

jer više nisi sigurna da su ti pripadale.

Da nisam ispunjen tvojim sitnicama,

ova praznina bila bi nepodnošljiva

i ne bih znao šta da ti pišem.

 

Više ti ne šaljem pisma,

jer te se ne tiču, jer te ne dotiču.

Ti sada imaš važnijeg posla od čitanja

nežnih besmislica, koje su mamile smešak,

a sada bi izazvale podsmeh,

zato ih ne šaljem, zato ih ne dam,

to su moja pisma, moji snovi,

moj smisao,

koji za tebe više nema smisla.

 

Izvini, opet ja. Neću dugo...

Taman se dogovorim sa sobom da ću se pomiriti sa sobom,

taman shvatim da je vreme da ti oprostim sebe,

 da je vreme da te pustim da dišeš svoj vazduh,

da odahneš i kad me se setiš

da ne crveniš od stida, ili od slučajne želje.

Taman mi se učini da sam na prevaru uspeo da uverim sebe

da ne znam šta je najbolje za mene

i da moram da živim ovo najgore, kad ono...

Otvorim oči, a svetlost i dalje miriše na tebe,

kao da si se tog trena mimoišla sa mojim zapuštenim očima

i uskomešala sve neuhvatljivo što mi pred njima miriše.

Nije to ono što želim da je.

To je neka neizlečiva boleština duše.

Srećom po tebe, nije zarazna sa ovolike vremenske razdaljine.

 

Dobro sam. Nije dobro kako je moglo biti, al’ dobro je.

Ne znam, kotrljam se niz život kako znam.

Kamenčić na trotoaru izabere me za igru,

pa šutiramo jedno drugo, tek da se nešto dešava,

tek da ne mislim na to da mi nedostaješ odavde do tebe.

Kad mi se učini da posustajem, trgnem se i nastavim da nabrajam

lepote i dobrote, kojih sam i sâm željan, a tebi sam ih prosledio.

Probudim se, a ne znam da li sam spavao,

zaspim, a ne znam da li sam bio budan.

Dobro sam, kasno je za bolje.

 

Svi moji datumi nose tvoje ime.

Pogledom crtam kalendar sa 365 zaokruženih kvadratića,

u koje, samo meni vidljivim, nevidljivim mastilom iz oka

upisujem 26. avgust,

u nadi da ću svakog dana umeti da živim, al’ prevara ne uspeva.

Jedino na tvoj rođendan srećan sam što sam rođen.

U predvečerje Praznika, srce oseti da oseća,

pa se razleti po grudima da spremi brlog i skine paučinu,

veže leptir mašnu oko sebe i samuje za praznom trpezom,

a najradije bi iskočilo od nestrpljenja

da ti uši izvuče što ga sekiraš (i da velika porasteš),

da te poljubi sto puta, da sto godina živiš,

al’ da obećaš da ćeš i u devedesetoj biti kao devojčica.

 

Srećan rođendan, Najrođenija!

Hvala nebu i njegovom vlasniku što te stvoriše.

Hvala Neznancu što je dopustio da znam da postojiš

i što mi ne brani da te...

Bolje da ćutim, ne bi verovala da još uvek umem,

uprkos tome što sam te ljubavlju okrenuo protiv sebe.

 

Srećan rođendan, Najrođenija!

Poklonu se u zube ne gleda,

a ova jevtina, kvarljiva, unikatna sitnica,

umotana u šuškavog i šašavog mene,

priželjkuje da je raspakuješ, stisneš i kažeš:

 “Baš to sam oduvek želela da imam”.

 

Srećan rođendan, Najrođenija!

Saznaćeš šta želim, kada se ostvari,

jer meni se ostvari jedino ono što tebi želim.

I da želim, ne mogu prestati da želim, jer želju živim.

Moje su želje neprimereno raskošne,

iz straha da nešto ne propustim,

pa da mojom nepažnjom neki komadić tvog života,

nedajbože, postane ružan.

Ne bih to sebi oprostio,

kao što već sada ne mogu sebi oprostiti

što neću sve tvoje rođendane slaviti,

iz opravdanog razloga.

 

Pitam se da li ćeš nekog 26. avgusta, po mom kalendaru,

svetlucavu, kičastu čestitku sa neba prepoznati kao moju

i parče torte, kao hranu za ptice, staviti u prozor

u znak zahvalnosti na lepim željama.

Od radosti što si me u mraku prepoznala,

na tren bih, skromno, prepolovio nebo svetlećim tragom,

da pomisliš da te zvezda skitalica izaziva da zamisliš želju,

koju sam nehotice propustio za tebe da poželim

i koju će ti, dok trepneš, “neko od mojih gore” ostvariti.

 

Srećan rođendan, Najrođenija!

Živi lepše no što za tebe živim.

Živi lepše no što te volim.

Živi kao da voliš što te volim,

a meni šta dâ Bog,

mada mi od Njega ništa ne treba,

kad mi ne dâ tebe, Najrođenija moja.

 

 

 

Mogla si još malo da mi nedostaješ,

znaš koliko mi to znači.

Dok si mi nedostajala,

imao sam sve osim tebe,

sada ni to nemam.

Umeo sam da te vidim, čujem,

dodirnem, omirišem,

izgovorim i zapišem,

samo dok si mi nedostajala,

a to si umela bolje od bilo čega.

 

Nedostaje mi da mi nedostaješ,

da se pitam uzdahneš li nenadano,

pa odmahneš, kad shvatiš da je zbog mene,

a ruka izvaja moj lik u vazduhu, pa odustaneš,

kad shvatiš da nisi talentovana

od ničeg da napraviš ništa.

 

Mogla si još malo,

sasvim malo, da mi nedostaješ,

naprimer, do kraja života.

Ne mora da znači da sam u pravu,

al’ ja mislim da neki

namerno sviraju tužne pesme,

tek da nama ovakvima napakoste,

da se raspekmezimo,

da psujemo život i sve živo

kad se setimo da imamo nekog

tek da ga nemamo.

 

Ne tvrdim, al’ mislim da neki

namerno pišu tužne pesme

(k’o da mi ne bismo umeli,

ako ne i tužnije od tih njihovih žalopojki).

Tačno umeju da pogode živac,

da se čovek nasekira oko ljubavnih stvari,

prosto mu dođe da mu se ne živi,

al’ nekako se uvek čini da je rano

da obuče pižamu od oblaka,

pa se još malo prenemaže kroz život,

tek da bi ga slični njemu ponekad pitali:

“I nikad se više nije javila?”

 

Možda to baš nije tako,

al’ imam subjektivan osećaj

da me niko ne voli.

Teoretski, postoji mogućnost,

jedan do dva posto,

da me se ponekad setiš,

al’ šta je to za ovol’kog čoveka.

Il’ voliš, il’ ne voliš.

Pa, je l’ tako?

Ja bar tako mislim.

Ne znam, nisam ni ja više

najpametniji na svetu.

Mislim, ne zna čovek

više šta da misli.

 

Uglavnom, ja mislim da treba zabraniti

tužnu muziku i tužne pesme

i pohapsiti sve te što proizvode tugu,

te muzičare i te pesnike,

pa da i mi, ovakvi,

konačno budemo srećni.

Na svoje čvrste grudi kad - tad ćeš prisloniti

moju dušu u mekom povezu.

Sve će, najzad, biti na svom mestu.

Zbuniće te nesklad lika, koji jedva pamtiš

 i dela, koje ćeš pamtiti, dok si živa.

Svesno sam sebe ružnog naružio,

da bih dočarao tvoju predaleku lepotu,

jer meni nije teško da mi bude teško.

Ljubav se tako lako piše, a teško briše.

 

Ne dozvoli nikom da u sobu uđe,

kada me, pročitanog, zagrliš.

Ne dopusti da me uplakanog vide,

kako flekam tvoju, ljubomorno žutu, pižamu.

Ako ipak neko bane, reci da imaš grudobolju,

pa si melem stavila, da izvuče muku.

 

Ne daj me. Niko me neće, al’ ne daj me.

Spusti me kraj kreveta, pri ruci da ti budem,

kada te nesanica odvuče od tebe,

pa me, kao ugrejan crep, na grudi prisloni,

da mislim da me grliš, da osetim da me voliš.

 

 

Pišite nam
Posetite moju stranicu
Posetite moju stranicu