Podsetnik

Pred nama je čitav moj život.

To možda nije mnogo,

ali je dovoljno za život,

a ostaće i za život nakon života -

imaćeš šta da pamtiš.

 

Moraš paziti kako me voliš,

ne smeš me brzo potrošiti,

da ne bi brzo ostarila.

 

Moram paziti kako te volim,

da se  ne potrošim brzo,

jer nakon tebe

ne bih imao koga da volim.

 

Pred nama je čitav moj život,

a to je, videćeš, više od života.

 

Već sam pomislio da ne postojiš,

ili da živiš u tuđoj poeziji,

što ne bih oprostio ni sebi,

ni tom nadri pesniku

kome se posrećilo da te se prvi seti

i da mu se stihovi, zahvaljujući tebi, sami pišu,

a ne kao moji – bez duše.

Tačno se između redova videlo da te nema

i da su reči tu tek da prikriju moju sramotu,

jer kakav sam ja to muškarac bez tebe?

Nije toliko važno zbog mene,

koliko zbog stihova,

koji su sve više ličili na mene

i sve manje na tebe,

a šta je poezija bez tebe

do mrtvo slovo iz mrtve duše?

 

Nedostajala si mojim mislima

koje su uzalud pokušavale da se pretvore u stih

koji bi koliko – toliko opravdao ovoliku samoću

i pružio mi kakvu – takvu utehu

i nadu da ćeš imati po čemu da me pamtiš,

al’ badava, vidi mi poeziju –

neugledna je naspram tebe

i nedorasla tvojoj lepoti.

 

Primeti se da te predugo nema

u mojim stihovima,

da sam se odvikao

od drske hrabrosti da te zavolim

i spremnosti da, kao što red nalaže,

za ljubav poginem.

Da si na vreme došla u moje stihove,

mogla si biti opevana

lepše no što si ikada bila ljubljena.

Da si na vreme došla u moj život,

mogla si biti ljubljena

lepše no što će te iko ikada opevati.

Izaberi za čim ćeš manje žaliti.

Nedostajala si poeziji,

koja bi bez tebe ostala sakata,

al’ eto, nekim čudom si u njoj,

pa je ponosna što je imala sreću da te sretne

i što ima privilegiju da u njoj živiš.

 

Bilo bi mudro prećutati ove stihove,
jer je očigledno koliko te u njima ima.
Tu ti je mesto, al’ ne smeš znati da si tu,
jer ako si tu, to znači da si još negde
(dobro znaš gde, ali ne smeš da znaš).
Bilo bi mudro prećutati ove stihove,
jer nema ničeg mudrog
u želji da usnama na tvojim usnama
pišem stihove lepše od mojih stihova.
Bilo bi mudro prećutati ove stihove,
jer je očigledno da me bez tebe nema,
a ne smeš znati da me nema,
jer sam za tebe uvek tu,
makar samo u pesmi.

Čitaš bezobrazluke sa mojih nemih usana,

ali ne smeš da postupiš po njihovom naređenju,

jer ne znaš šta će se desiti ako si pogrešno razumela

nešto od tih nepromišljenih gadosti,

pa nam se neusklađeni pokreti zamrse.

Ko bi nas odmrsio kad niko za nas ne zna?

Nisi sigurna na šta sam spreman,

čekaš da nagovestim sledeći potez

da bi mogla da odglumiš čednost, ili strast.

Sa mnom se nikad ne zna.

Sa mnom niko ne zna.

Pokušaj ti…

 

Ljubi me tako da kada prestaneš kažeš

ne znam šta mi je bilo, to nikad nisam radila.

Dozvoli da te ljubim tako da kada prestanem pitaš

šta si mi to uradio? Mogla sam umreti.

 

Stisni mi kolenima obraze,

da izgleda kao da ne daš preko granice.

Ne smemo se dokazivati onim što svi umeju.

Praviš se da ne znaš šta te čeka…

Pravim se da ne vidim da jedva čekaš…

Pa, šta ako se zaljubimo?

Do jutra će nas proći.

 

Ovo moraš zapisati, kažeš,

a znaš da niko o ovome ne sme čitati.

Bolje misli kako ćeš sutra

tako izujedana među ljude, kažem kroz zube.

Bolje misli hoćeš li dočekati sutra, kažeš kroz zube.

Bolje da ništa ne mislimo.

Umri muški, zaječiš.

Samo što nisam, zaječim.

Hoćeš li još malo da ti sanjam?

 

Sreća moja da ne moram da te opišem.

Nemam za tebe reči, ni pameti,

samo bih nabrajao sve lepo čega se setim,

a to ne bi ličilo ni na tebe, ni na poeziju.

Rado bih te stihovima mazio,

al’ Đavo ne da mira,

pa pomislim: pametniji sam kad ćutim.

Zašto bih te kod ovih deset prstiju

nespretnim rečima mazio?

Ko te je napisao?

Ko je bio toliko talentovan

da stvori remek delo

koje bi i pošteniji od mene poželeli da ukradu

da bi imali čime da slade usne dok te recituju?

Kome si namenjena?

Ko je zaslužio da mu pred san ostvariš snove?

Vidi li i on u tebi poeziju,

ili samo mene zavode stihovi,

pa si mi lepša od poezije

i maštam da si za mene zapisana?

 

Kada me gledaš tim srnećim očima,

ne znam gde da gledam,

jer znam da mi se u očima vidi

ono što mi je u grudima,

a ne bih voleo da saznaš da mi je srce oživelo,

nakon veštačkog disanja koje si mu dala.

Bilo je to najprirodnije disanje za koje znam,

al’ morao sam da branim

svoj dvodimenzionalni život od živog i lepog,

jer dobro znam šta nakon toga sledi.

Odavno sam postao bednik

kojem je život bez života važniji od života,

pa si mi opasnost i pretnja, a ne dar, bogomdan.

 

Kada me gledaš tim srnećim očima,

ne znam gde da gledam,

strah me je da ću pročitati nešto što u njima ne piše,

da ću umisliti da imam dokaz da je i tvoje srce živo,

da mu je važno da i moje još malo poživi,

strepim da bi i meni moglo postati važno

ono što je njemu važno.

 

Kada me gledaš tim srnećim očima,

ne znam gde da gledam,

jer moj pogled tvom pogledu nije dorastao.

Tako gledaš sve i svakog, zar ne?

Jednostavno, takve su ti oči,

al’ jedino mene tvoje trepavice golicaju,

jer si mi pronašla slabu tačku -

nebranjeno mesto u grudima,

za koje sam mislio da je mrtvo.

 

Kada me gledaš tim srnećim očima,

ne znam gde da gledam,

pa pogledam u nebo, postanem religiozan,

i šapnem: hvala Ti, Bože, što ponekad postojiš.

 

 

Nagovaraš me da priznam

da sam prepun ljubavi,

tešiš me da možda neće biti bolno

kao što obično bude,

hrabriš me da pokušam,

možda se dobro najzad dobrim vrati.

Poznaješ mi dušu

(kako ne bi, kad sam ti je na čuvanje dao),

znaš da me ljubav jače boli kad je krijem,

nego kad je dajem,

teraš me da volim,

da mi bude lakše, da ti bude lepše.

Voliš kad volim,

tada sam mlađi, luđi, čak i lepši,

milina me videti, milina me slušati, milina me...

Ne daš da umrem dok ljubav iz mene ne izađe, šteta je da propadne.

Nije dobro da trpiš, kažeš,

piši pesme, izbaci to iz sebe,

evo, ja ću čitati, ne mora niko znati,

ostaće među nama to što je u tebi,

a kada te ne bude, ostaće u meni.

Moj osmeh se rimuje

sa njenim telefonskim monologom:

Pobegla sam s posla da te na miru čujem.

Dobro, moram i neku kozmetiku kupiti.

S kojim ukusom labelo da kupim?

Meni je svejedno, ti ćeš ga pojesti.

 

Misliš li na mene? Samo probaj da ne misliš!

Misli na to kako sam ti lepa

(nisam, ali me uveravaš da jesam,

pa mi se dopalo da budem lepa. Dobro, najlepša).

Ti samo na to misliš, sve drugo zaboravljaš.

Ajde, reci kog datuma i u koliko sati

sam prvi put dopustila da mi kažeš da sam tvoja?

Eto, ni to nisi u stanju da zapamtiš!

Pa, ja ću od tebe poludeti.

Već jesam.

Volim što jesam.

 

Joj, nisam ti rekla – mojoj sestri smo sumnjivi,

svaki čas te pomene, pa gleda hoću li pocrveneti.

Kažem da pita tebe za tebe ako je zanima,

a ona kaže da je baš briga,

nego vidi da stalno imamo jedno drugom

nešto važno da kažemo, ili napišemo.

Pita jesi li slobodan,

a ja se zacrvenim, stisnem zube

i kažem u sebi – vala, dok je mene, neće biti.

 

Žurim. Ljubim te.

A ti mene?

Dobro, dobro, nemam toliko vremena.

Volim te.

A ti mene?

Dobro, dobro, nemam toliko vremena.

I kako da se moj osmeh ne rimuje

s njenim telefonskim monologom?

Zaustih da kažem da želim...

Dela, ne reči, zapovedila je šapatom

i time mi dala do znanja da se ne šali,

da je sita praznih priča,

kojima su je pre mene palili

ne znajući kako da gase.

Uzdrhtalim dahom pod pokrivačem

opisivao sam deliće njene radoznale kože

pod mojim čas suvim, čas vlažnim usnama...

Bila je iznenađena mojim viđenjem nje u mraku,

čudila se opisu, do tada sebe nije videla takvu.

Lepša sam no što sam mislila.

Ulepšao si me.

Ipak, verovala je svakom mom slovu,

znala je da sam čovek od reči.

 

- Sve ovo pisao si i drugim ženama,

reče ljubomorno.

- Jesam, ali nisu kao ti upijale svaku reč.

- Bezobrazan si...

Nemoj da bi ti palo na pamet

da sada odlučiš da budeš pristojan.

 

- Zamisli želju...

- Tri si mi već ispunio.

- Samo ti zamisli...

- Savršeni smo.

- Da, savršeni smo.

- A bila sam prosečna.

- A bio sam prosečan.

- Ne bih više smela ovo,

imam slabo srce.

- Opusti se, koristićemo moje.

 

Bila je istovremeno

moja flauta i moja harfa...

Bila je moja inspiracija,

moja kreacija, remek delo nežnosti,

a ni ona nije zaostajala,

tako se dobro snalazila sa jezicima...

Kakav poliglota!

 

Moje namagnetisane usne

na njenim čeličnim grudima

ostavljale bi nas bez teksta,

a prsti na unutrašnjoj strani butine bez razuma.

 

Njene oči u krupnom planu

provocirale su kao sve njeno

kad bi se našlo u krupnom planu,

a ja ne padam na provokacije, naprotiv,

zateknem se tamo gde najmanje očekuje

i predviđam šta joj je sledeće na umu

da ne bih učinio nešto predvidljivo.

 

Mogli smo tako čitave noći,

mogli smo tako noćima...

Sve se može kad se hoće,

a nama se baš htelo

i baš nam se moglo.

 

Ostani večeras uz moje reči,

bez tebe su tišina.

Ne ostavljaj me s rečima,

ne umem s njima bez tebe.

Dušu bi mi ugušila

tvojoj duši namenjena nežnost

i niko ne bi shvatio da sam umro

od želje da ti kažem nešto važno

vezano za moje srce

vezano za tvoje srce.

Budi inspiracija mom životu,

lep da bude, kao ti.

Istopiće te vrele reči, medena,

istopiće i mene,

ako dopustim da me zavedu.

Ostani večeras uz moje reči,

ostani i ostavi me bez njih.

 

Ponekad ne znam šta misliš dok ćutiš.

Pomislim: ljuta si, nešto sam zabrljao,

ili zbog razloga koji nema ime

ćutiš na onaj moj bezazleni način

i pitaš se šta da činiš i šta da ne činiš

da bih ti potrajao i da bi mi potrajala

onoliko koliko je potrebno za nezaborav?

 

Osećam se kao izdajnik

kada ne shvatam šta pokušavaš

da mi saopštiš ćutanjem,

a tako te dobro razumem

od časa kada si rođena

i želim da svakoj tvojoj želji,

životom kao zalogom,

stanem na crtu.

 

Ponekad ne znam šta misliš dok ćutiš,

pa ne znam šta da mislim, samo osećam.

To me plaši, jer možda neko od nas

pogrešno ćuti, ili pogrešno oseća,

pa bi se nit koja nas spaja mogla zamrsiti

i vezati nam ruke

da se nikad više ne dotaknu.

Za tebe ne znam, jer ćutiš,

al’ mene bi to ubilo.

Ne možemo s ove razdaljine

jedno drugom biti od pomoći

kada nam u sitne sate samoća zagolica kožu.

Jedna je to koža, pokidana na dva dela

i jedna nezasluženo dodeljena samoća

koju ne umemo da pokidamo.

 

Daleko od tvojih usana grizem usne

da ne bi naglas izgovorile želju

koju ugrizom čuvaš od sila

koje ne dopuštaju da se ostvari

ono što se izgovori.

Uzalud mrmljaš nešto nerazgovetno

u nadi da nećeš čuti svoje bezobrazne misli.

Moje misli su glasnije i bezobraznije od tvojih,

tajnim kanalima prodiru duboko pod tvoju kožu

i unose moj nemir, koji je nemirniji kada je u tebi.

 

Znam ti želju, jer je moja,

jer si moja, jer sam tvoj,

jer nema ništa drugo da se želi

dok je tebe takve i mene ovakvog,

al’ šta ćemo noćas sa željom?

Neko od nas dvoje nije se uzdržao,

nije izdržao, nije za sebe zadržao

to što nije smeo da izgovori,

pa nam se ni ove noći

želja neće ostvariti.

 

Bio je to običan, romantični obilazak groblja,

kao u kadrovima starih majstora pokretnih slika.

Nismo se držali za ruke, bili smo nekako zvanični,

verovatno iz poštovanja prema stanarima.

Pitala me da li želim da obiđem Balzaka.

Ko zna da l’ je kod kuće, rekoh,

vidiš da nema žive duše,

hajdemo kući da vodimo ljubav, gladan sam.

Pored nas je protrčala devojka,

obučena kao deveruša.

Žuri da uhvati bidermajer,

pokušah da budem duhovit.

Pokojnik je očigledno voleo Žaka Brela,

sa razglasa se čulo Ne Me Quitte Pas,

što u prevodu na jezik nas poluživih otprilike znači:

ako odeš, umreću, ako odem, umreću.

Sedi, zapali cigaretu, rekoh.

Rekao si da si gladan?

Zapali, taman da čujem pesmu.

Ne Me Quitte Pas, Ne Me Quitte Pas…

Je l’ ti lepo?

Ko preživi, pisaće.

 

Odavno sam sakrio od sebe

fotografije sa kojih prkosi tvoja lepota.

Povremeno ih kao slučajno pronađem,

pa se kao iznenadim otkud ti među uspomenama,

pa ne znam šta bih te pitao pre no što te pojedem

(najradije bih te pojeo bez pitanja).

Zaboravim te, jer nismo suđeni jedno drugom,

setim te se samo kad poželim da sam srećan,

kad imam vremena i živaca

da se igram sa neostvarenim željama.

Smem da te pogledam u oči, jer mi je duša čista,

al’ ništa osim njih ne smem da gledam,

jer moja mašta nije ni nalik duši.

Ne moram ni da gledam,

napamet znam savršena mesta za moje usne

kojima bih, ako je verovati mašti,

ispisao stihove za pamćenje,

da me ima i kada me ne bude,

al’ nije sve u mašti, nije sve u poljupcima,

još manje je u stihovima.

Brinem, jer strepim da ljubav možda nije svemoćna,

da nemaš koristi od mene,

jer me nema kada je najpotrebnije,

a tek ću ti biti potreban

kad prestaneš pre vremena da veruješ u ono

u šta bih odavno prestao da verujem

da mi nije tebe da te povremeno kao zaboravim,

pa te povremeno kao slučajno pronađem

kad poželim da sam srećan.

Ne mora se ljubiti sve što se voli

da bi se ljubav dokazala.

Ne mora se ni reći.

Ne mora se ni znati.

Zaboravi da znaš.

Znam ja.

 

Pravila se luda,

ja se pravio da nisam,

al’ odmah se primeti

kome je srce važnije od glave

i ko je spreman da nevezanih očiju

ako treba stane pred streljački vod

da bi mu pre plotuna ispaljenog u čast srca

poslednju želju ispunili,

a poslednja je ista

koju poželeh kad je ugledah,

uprkos molbi upućenoj Bogu

da ne dopusti da poželim nemoguće.

Smešila se, a ja se kezio

i trudio da objasnim

da godine nemaju veze sa godinama,

ma, nemaju veze sa životom

kao što pamet nema veze s njim

i da je najpametnije

komandu prepustiti srcu,

pa kome nesanica i radost,

a kome nesanica i briga.

Pravila se luda,

a ja se i sad pravim

da nisam lud za njom.

 

Da nije glupog ponosa,
moglo bi se nešto nežno desiti,
mogla bi naprimer doći da me voliš,
nije moje srce preko sveta,
a ja bih, da nam bude lepše,
napisao doživotni horoskop za nas
koji kaže da si rođena za mene
i da ću umreti bez tebe,
pa bi, tako ucenjena, morala pristati
da budeš doživotna princeza večitom princu.

Bolje od tebe znam koliko sam ti potreban.
Znaš, ali zbog glupog ponosa ne želiš da znaš
da si mi potrebnija od svega što imam.
Ljubav se dogodi i onima koji u nju ne veruju.
Ne verujem da u ljubav ne veruješ,
samo si se odvikla od maštanja,
pa ne daš svom srcu da se privikne na mene.
Taman je zadrhtalo i setilo se da postoji,
ali zbog glupog ponosa kucaće u prazno.

U mislima ti,

ti i ja,

nas dvoje.

Živim tvoj,

tvoj i moj,

naš život

i želim tebi,

tebi i meni,

nama

da ti,

ti i ja,

mi

ne doživimo

da moje misli

i moj život

ostanu bez tebe,

bez tebe i mene,

bez nas.

 

Pečat tvojih usana netaknut stoji na vinskoj čaši,

koja me se povremeno seti, pa mi pogled privuče

i zapita: šta ću ti, ja sam ipak samo stvar?

Šta da odgovorim:

da je tužno ne znati, čak i kada si čaša,

da si nekome potreban takav kakav si?

Shvatiće kada me ne bude,

uvek prekasno shvatimo.

 

Majica koju ne nosim otkad nije tvoja spavaćica

bez upozorenja i objašnjenja zatekne se na mom licu,

tek da mi nozdrve i maštu zagolica, da me dotuče,

da me pita šta će mi, kad je ona samo stvar.

Odgovorim: i ja sam, ali to je moja stvar.

 

Čije su to stvari, pitaju retki posetioci

stalne postavke sačuvanih uspomena na tebe.

Koje stvari, pitam, u nespretnom pokušaju

da odglumim da za mene više ne postojiš.

Čudna je stvar to sa stvarima, kažem,

ipak su to samo stvari, nemaju dušu.

 

Ne razumem neke stvari…

Naprimer, onaj novčić, nađen na trotoaru.

Da sam ga bacio preko ramena i zamislio želju,

sada me ne bi podsećao da sam umesto njega

mogao imati tebe da me podsećaš na njega,

da se zajedno pitamo gde li je sada

i da li je još nekome doneo sreću kao meni.

 

Dodali smo životu tople, nežne, sočne reči,

kojih se pre nas malo ko setio i osetio na svojoj koži,

pa će dani koji su iza nas biti ispred nas, dok je nas.

 

Dodali smo životu tvoj smeh i moj smisao za humor,

pa ne može čovek da se ne smeši dok briše suzu,

preteklu od poslednjeg viđenja.

 

Dodali smo životu malo ljubavi, malo vere, malo nade,

poslednje zalihe nagrebane sa dna srca i dna duše,

pa se pravimo važni, jer smo imali

ono za šta smo mislili da nikad više nećemo imati.

 

Dodali smo životu mnogo tebe i mnogo mene,

ali manje od cele tebe i celog mene,

pa nam je život takav kakav je

(ne pitaj šta o njemu bez tebe mislim).

 

Dodali smo životu malo ovoga, malo onoga

i mnoštvo sitnica bez kojih život ne bi bio to što je bio.

 

Dodali smo životu malo života,

da mu se nađe kada mu budemo nedostajali.

Pozove da kaže

da joj nedostajem,

da zna da mi nedostaje,

da pita kako sam,

da kaže da je dobro,

da sačekam da izuje cipele,

žuljaju, prvi put ih nosi...

dobar dan, komšija,

evo, s posla...

da pita šta radim,

da kaže baš te briga, odmaraj,

da ćuti,

voli sa mnom da ćuti,

da zvecka minđušom,

da kaže čućemo se...

 

S kim to pričaš, pita kum?

Slušam muziku, kažem.

 

Čas smo na granici ljubavi, čas na granici plača.

Nema smisla da se takmičimo ko kome više znači,

neće biti lakše onome ko dokaže da mu je teže.

Ljubav je velika, teška je čak dvadesetjedan gram,

ali kantari nam nisu jednako baždareni,

pa je teško dokazati da li neko vara i zakida na meri,

ili je sve što ima dao za ono što nema.

Uzdamo se u osećaj,

a većeg prevaranta od njega nema.

 

Čas smo na granici susreta, čas na granici rastanka.

Zar nisi mogla drugome da budeš lepa i draga?

Zar nisam mogao drugoj da budem ružan i drag?

Nemamo uloge, ne znamo tekst... Alo, režija!

Na granici smo, ali, bojim se, ne sa iste strane.

 

Kad sam te video, skrenuo sam pogled.

Da si ga uhvatila, mogla bi ga, nedajbože,

svrstati među muške poglede

koji te svlače gde god se zatekneš,

a to nije ono čega smo ti i ja željni.

 

Kad sam te video,

video sam ono što ne smem da vidim

(ne smem da kažem šta,

mogla bi pomisliti da te najzad gleda

neko ko to ume bolje no iko,

a moje su oči umorne od privida

i pre bi oslepele nego tebi takvoj

zabludom zlo nanele).

 

Krijući se od tebe i sebe, skrenem pogled,

ne znam šta bih njime mogao reći.

Lažem, imao bih toliko toga da kažem,

al’ ljudski je zanemeti pred tolikom lepotom.

 

Da sam te ranije video, gledao bih te onako

kako te, nažalost, niko neće gledati,

život bi bio lep, jer bi moj život bila ti.

Videh te kasno, bolje da nisam,

prelepa si ti za moje oči.

 

Sve što usnama prinesem ima ukus tebe.

Pijem te - žedan sam, jedem te - i dalje gladan.

Od čega živim ne znam,

ali znam bez čega ću umreti.

Lišena tamne strane sveta, noću se bolje vidiš,

a kad zažmurim vidim sve ono po čemu te pamtim.

Možeš samo da mi zavidiš na viđenom,

jer lepota koju vidiš u ogledalu

delić je lepote zbog koje se i po ovim stihovima

razlikuješ od drugih žena.

 

Svuda po meni tvoji poljupci mirišu,

iz kože bih iskočio,

al’ mi se iz nje ne iskače,

jer želim da mi traješ dok trajem,

da bar miris tvoje duše i tvog tela

ponesem sa sobom kao uspomenu na život.

 

Eho tvog tela, miris tvog mirisa

drži me budnog

i tera da sanjam kako te ljubim

lepše no što sam te ljubio.

 

Mirišeš na sva zvona!

I da hoću, ne mogu te sakriti,

u svemu što pričam ljudi te primećuju,

jer moje reči na tvoju kožu mirišu.

Hvala što odjekuješ mojim grudima

i što se toliko razlikuješ

od drugih mirisa i ukusa,

pa si tu i kad nisi tu,

pa se oblizujem

kao da si mi na usnama

i želim da te ponovo...

... ono što ne prestajem.

 

Mirno spavaj,

ima ko željan da te bude.

Uzalud se skrivam iza prećutanih reči,

odaju me misli.

Ćutanje ne može sprečiti

misao da bude otrov, ili lek.

 

Tišina bira reči kojima se igra,

kida me dok ne budem siguran šta tačno znače,

al’ k’o da tuđe reči sa usana polete,

pa se kao kandže zariju u srce koje volim

i ubiju sve što je bilo razlog da postojim,

sve što je mom životu davalo smisao.

Nebo i zemlja nemaju ništa

što bih zvao svojim

i što bih prećutanim rečima opisao.

 

Ostane trag, ožiljak od reči

kojima smo nekad bili maženi.

Ostao bih - bežim, šapnuo bih - režim

na sve koji su me ujeli za dušu

i proklinjem ovakvog sebe,

jer nisam ništa bolji

od onih koji su me povredili.

Je li to pravda po Božijoj volji

da krvnik bude žrtva žrtve svoje i oružja svog?

Koliko li je srca pogubljeno rečju?

 

Tišina bira reči kojima se igra...

 

 

Ta žena ne sme ništa da ti kaže

iz straha da ćeš joj sve u lice reći.

Toj ženi smeš sve da kažeš,

ipak prećutiš da ne bi i ona rekla šta misli.

Ta žena želi da ima sve

kako bi mogla da kaže da bi se svega odrekla

u zamenu za mrvu ljubavi i pažnje.

Toj ženi je potrebna raskoš

da bi se uverila da sreći raskoš nije potrebna.

Ta žena ne zna šta hoće,

ali zna šta hoćeš i brani ti to.

Ta žena zna šta voliš i zna da je voliš,

ali ti brani da voliš,

jer brine da bi te ljubav ponovo mogla povrediti.

Ta žena bolja je od tebe, ali je na tebe ljubomorna.

Ta žena te tera da grešiš, pa ti greške prašta.

Ti nikad ništa toj ženi ne bi oprostila,

jer ta žena ne sme da pogreši.

Ko će ti praštati ako ona pogreši?

Za razliku od tebe, ta žena je hrabra i jaka,

ali bez tebe bila bi prestrašena, slaba.

Ta žena te ponekad tera

da se ugledaš na druge žene,

ta žena ti govori da si bolja od drugih žena.

Tu ženu privlače pogrešni muškarci,

ta žena privlači neke druge pogrešne muškarce.

Toj ženi je ponekad svega dosta,

mada je svega željna,

ta žena ponekad želi da je neka druga žena,

ponekad druge žene požele da su ta žena,

jer ta žena je posebna.

Ta žena si ti.

 

Ako me nekim čudom poslušaš

i za svoje dobro odeš od mog ne dobra,

nastaće stihovi o tebi

sa tobom u trećem licu jednine

i sa mnom u prvom licu praznine

da u prošlom vremenu govore o budućnosti

koje za nas nema.

Moje reči opravdano nevidljive, nečujne,

nedodirljive i nezanimljive tvojim čulima

uzalud će radoznalima pokušati da dočaraju

u isto vreme stidljivu i zavodljivu

posebnost tvog spuštenog pogleda,

koji me terao da grizem usnu,

najpre svoju, potom tvoju

i da se pitam šta li ćeš misliti

o meni i mojim zubima

kada te pustimo da predahneš,

jer znam da ti je duša pristojnija od tela.

Ako me, ništa čudno, ne poslušaš

i za inat mom razumu

ostaneš da otkriješ šta još umem,

još neko vreme pravićemo gluposti i ludosti

kao da smo zaljubljeni,

kao da nam je život baš lep,

kao da nam, osim jedno drugom,

niko ništa ne može

i kao da smo stvoreni za stihove

u kojima ćemo ostati zapisani

u prvom licu množine.

 

Napustiš mesta u koja sam se zaputio

trenutak pre no što stignem,

pa mi je pusto,

pa mi je prazno,

pa ne znam gde sam,

pa bih da bežim,

pa bih da crknem

kad mi se ne dâ da te sretnem.

Uvek si za jedan grad

i skoro dvadeset svetlosnih godina ispred mene,

al’ nisam lud da verujem

da namerno ostavljaš

za mene neuhvatljiv trag

tek da bi te zabavila moja upornost

da te prepoznam tamo gde te nema.

Nisam lud da ne vidim

da želiš da te sustignem,

ali to ne zavisi od nas,

nije nam usklađen red vožnje.

Kuda bi vodili moji putevi da nije tebe

da ne dopustiš da pustim korenje

na mestu gde ništa ne niče?

Ti si mamac za moju preostalu mladost,

varalica koja ne dopušta da ostarim

i jedino što me održava u životu

je saznanje da si trenutak pre mene

gazila trotoare pustih gradova

do kojih me potraga za tobom dovela,

a to što bih da crknem,

jer mi se ne dâ da te sretnem

dokaz je da više mog života ima u tebi,

nego u meni.

 

 

Biće dovoljan minut ćutanja za moju dušu

koja ni sa dva i po promila lažne utehe u sebi

nije mogla podneti teret tišine i praznine

nastupile odlaskom žene sa tvojim likom i telom,

tvojim duhom, tvojim umom i mojim razumom.

Nisi ti toliko jaka koliko je duša bila slaba,

bilo je pitanje vremena kada će posustati,

a ja joj, jednako slab, nisam mogao pomoći.

 

Biće dovoljan minut ćutanja

da razbije patetičnu tišinu mojih podivljalih misli,

koje bi savladale i pametnije ludake no što sam ja.

Kakve koristi imaju od mene?

Kome trebamo nas dvoje

sada kada smo uspomena na nas dvoje?

Pamtiš li?

Ja ne.

A fali mi.

 

Biće dovoljan minut ćutanja za našu dušu

umesto ovog našeg glupog ćutanja,

nek’ se zna da se ćuti, jer je nešto umrlo.

Budiš me na način koji najviše volim,

pa se trudim da se ne probudim.

Šapućeš nešto što ne razumeš.

ali ja znam šta si htela da kažeš,

pa tvoje uzdahe prevodim

na jezik koji najbolje razumeš.

Nedelja je, šta ćemo danas raditi, pitam?

Ti ništa, kažeš, samo lezi tu,

a ja ću te čitav dan buditi.

 

Ne gledaj me tim jezerima, poljubiću te, pripretih.

Kad bi smeo, provocirala je kroz smeh,

plašiš se da bih ti zauvek ostala slepljena za usne,

pa ne bi mogao ljubiti druge kada ti dosadim.

Mogu i sada, ali neću. Hoću najlepšu!

Šta je smešno?

Golicam te?

Nisam te ni pipnuo.

Ne talasaj tim jezerima, utopiću se!

Ko će te ljubiti onako kako se ljubi najlepša,

ako ostaneš bez mene sad kad sam ti najpotrebniji?

Da postoji drugi ja, da postoji druga ti

već bi jedno drugo pojeli i tražili još,

ne bi se merkali i tvrdili pazar

ovako kao prvi ja i prva ti.

Ne mudruj!

Zažmuri, pusti da zaronim u tvoja jezera

i istražim dubine koje niko nije dosegnuo.

 

Lepše je na javi, nego u pesmi,

tvoj vrat mi je na dohvat usana,

a prsti tamo gde treba su,

pa je želja želja, a ne čežnja.

Mogu sve što umem i želim,

a ti želiš sve što mogu.

Koliko god umeo, u pesmi to ne mogu.

Sve što se dogodi, sve što kažemo,

sve je za pesmu, mada nam pesma

kada smo zajedno ni na kraj pameti nije.

Anđeli i đavoli neka hvataju beleške,

naše je da ih zbunimo maštovitošću.

 

Budi srećna što nisi u mojim stihovima,

jer sa tobom umem lepše nego sa rečima.

Stihovi me napadnu tek kada ostanem sam,

znaju da sam tada najslabiji,

da o tebi mogu samo da sanjam,

da o tebi mogu samo da pišem.

Nežno spusti pogled,

pažljivo, da me ne povredi

kada pokušam da ga uhvatim 

i da sigurnim pogledom kažem

da bih bio najsrećniji,

možda jedini srećan muškarac,

kada bi se zvezde dogovorile oko nas.

Ne zna šta bi rekla pogledom,

pa rečima okrene na šalu,

zna koliko volim kada se smeje.

Svašta mi kaže, svašta prećutim,

ne želim da kvarim.

Mnogo te volim, kažem.

Mnogo te volim, kaže.

Nema veze, kažem,

važno je da smo živi i zdravi.

 

 

Nikada ponos neće dozvoliti

da pozovem tvoj nekad za mene srećan broj,

da promrsim: ja sam, da pitam kako si,

da priznam da, pored svega što mi nedostaje,

nedostaje tvoje nečujno disanje

na jedino meni razumljivom stranom jeziku,

da priznam da ti još uvek stihove pišem,

ali ih iz straha da bi te nežnost

mogla uzrujati ne zapisujem.

Pišem u sebi, gušim se,

moje disanje ostalo je na tvom vratu,

ili skrovitijem delu tvog tela,

pa su mi stihovi kao bez daha.

Šta će nam stihovi nakon bajke?

Sećanje na tvoje nečujno disanje

održava me u kakvom - takvom životu,

koji nije ni bleda senka života koji sam živeo

slušajući te dok nečujno dišeš za oboje.

Nemoj daleko i nemoj do kasno.

Nemam više ni vremena ni srca

za daljine i kašnjenja.

Što je bilo daleko, blizu je.

Ne smem da te ostavim za kasnije,

kasnije me neće biti.

Nemoj daleko,

sve što je dalje od dodira predaleko je.

Nemoj do kasno,

sve što je kasnije od sada, prekasno je.

 

 

Uvek si najpotrebnija,

ali ponekad, kao naprimer sinoć

u dvadesetdva i pedeset,

ili sinoć u dvadesetdva i pedesetjedan,

ili kao minut kasnije

i tako godinu po godinu, sve do sad,

potrebnija si no inače, ne znam zašto.

Da bar umem da se nadam,

da bar umem sebe da slažem da ćeš naći način

da budeš uz mene kada si najpotrebnija.

Ništa ne umem kada si mi najpotrebnija.

Ne smem, nemam pravo da ti zamerim,

jer nije do tebe, već do mene,

meni je suđeno da mi te nema.

Nisam jedini kome trebaš,

ali od tih kojima trebaš

jedini sam koji ti ne treba.

 

Nema te kada si najpotrebnija,

da me naučiš kako da mi trebaš manje,

pa manje i manje sve dok ne naučim

da ne moraš biti najpotrebnija pri svakom uzdahu.

Moram da te se odreknem, a ne mogu,

jer nakon tebe niko neće umeti

ni potreban da bude,

kamoli najpotrebniji kada je najpotrebnije.

 

Život sa mnom ništa ne planira.

Nema ideje, nema volje za mene,

nisam mu važan, ni zanimljiv.

Nešto mi zamera,

neće prstom da mrdne za mene.

Ne žalim se, samo ti kažem

da životu bez tebe mene nema,

a nema me, jer ti nisam najpotrebniji.

 

 

Neka te tamo u tvom svetu,

bolji za tebe ne bih umeo da stvorim.

I kada bih umeo,

ne bi to bio svet na kakav si navikla,

ne bi bio tvoj svet, već naš,

a nije nam suđeno

da osim uspomena imamo nešto naše.

 

Neka me ovde u mom svetu,

za bolji nisam, mada ni ovaj nije loš,

samo što, otkad te nema,

u njemu nema žive duše.

Ništa mi ne treba,

imam sve što mi ne treba.

Za nekog ko te je imao,

pa te nema,

dobro se držim.

Ponekad samo, krijući od sebe,

bacim pogled na tvoj pogled

sa zajedničke fotografije:

hipnotišeš me,

parališeš,

zapneš u grlu,

kao da želiš da

nešto važno kažemo,

pa se borim s tobom

kao da si moj najveći neprijatelj,

kao da nisi bila moj jedini prijatelj.

Ćuti, procedim kroz zube dok me boliš,

ćuti, boleću i ja tebe ako ponovo izgovorimo

one gluposti u koje malo ko danas veruje.

Pusti me!

 

Sačekaj...

Ne vredi, idi.

Neka te tamo u tvom svetu,

al’ ponovo svrati

kako bi moj svet makar i srušen

bar na kratko ličio na svet.

 

 

Strpi se, nije vreme

za slušanje tužnih „naših“ pesama

i onih, jednako tužnih,

koje nisu dočekale da budu naše,

mogle bi te nagovoriti

da pregledaš naše fotografije,

zapravo, fotografije na kojima smo,

a nisu naše,

mogle bi te nagovoriti da zažališ

što nisi sačuvala nešto naše,

nešto što bi te podsetilo

da si i ti nekad bila voljena i živa,

nešto što bi mogla da zagrliš

umesto plišanog mede,

kog si navodno prerasla,

da lakše zaspiš tako sama.

Ne slušaj te patetične žalopojke

koje toliko liče na mene

da je nemoguće da me se ne setiš

i da se ne zapitaš po čemu te pamtim,

ako te uopšte pamtim i ako sam uopšte živ,

imam li nekoga da s njim imam nešto naše

kao ono tvoje i moje,

kakvog sam zdravlja, slušam li „naše“ pesme,

boli li me mesto na kom si srećna bila...

Na pitanja u vezi nas pitanja su odgovor,

nema im kraja.

Mani se „naših“ pesama.

Šta će ti suze na ovu vrućinu?

Pusti, strpi se do jeseni.

 

 

Ne trudi se da razumeš.

Gledaj sebe,

bori se za ono što ti je važno

i pravi svoje greške,

od mojih nemaš koristi.

Potrudi se da nestanem,

ne smem biti sidro tvojim lađama,

koje moraju oploviti svet

pre no što potonu.

Od tebe zavisi hoću li nestati,

nemam snage da

preuzmem odgovornost za to,

jer znam koliko će boleti

kada me otkineš od sebe.

To moraš sama, ne bio ti u koži.

 

 

Ovo je neko tvoj ko nije tvoj,

neko ko liči na onoga koga si željna,

neko ko ume sa tobom onako kako bi volela

da onaj tvoj koji nije tvoj ume,

neko ko te ljubi lepše od onog što te (ne) ljubi,

neko ko te poznaje bolje no iko,

neko ko tačno zna šta želiš,

neko ko ume to i da ostvari,

neko ko je uvek tu kada ti onaj neko nedostaje,

neko kome veruješ više nego njemu,

neko ko nije imao priliku da bude on

i zato te voli i željan te je više nego on.

Ovo nisam ja,

ovo je neko ko ne postoji.

 

 

 

U ovoj pesmi lepa si skoro kao na javi.

U ovoj pesmi ljubim te

tamo gde ne bih smeo ni u snu,

iz straha da ću se probuditi

od sreće baš kada je najlepše.

U ovoj pesmi zubi mi trnu od tvog pogleda

upućenog srećniku koji je stajao iza kamere,

a srce drhti tako jako da se i ruke tresu,

pa strepim da bi se iluzija mogla razbiti,

ako ispustim tvoju fotografiju.

U ovoj pesmi mudriji sam no inače,

jer prećutkujem ono najvažnije,

najlepše i najbolnije

da ne bi shvatila da mi nema leka od tebe,

a ti ni ne sanjaš ko si i kako se zoveš u ovoj pesmi.

U ovoj pesmi nemam reči za tebe,

samo zamuckujem u ritmu tahikardije

u želji da kako - tako posvedočim da postojiš.

Nije mi trebala ova pesma,

ali bez nje ni tebe ne bi bilo.

 

Molim te, pomeni me u molitvama, reče,
Bog ne mora čuti, dovoljno je da znam
da si mi namenio plamenu misao,
da mi još uvek želiš dobro
i da se moliš kao što si me voleo.
Ne znam koga moliš kad moliš,
ali me pomeni kao da za mene zna,
ne moraš objašnjavati,
samo me u nabrajalici pomeni
onako kako se najmiliji pominju,
ne likom, ne imenom,
već sećanjem na ono što nam je,
iz straha da će prestati,
nedostajalo već dok je trajalo.
Ako drugu zavoliš, slobodno me pomeni,
molitva za mene neće ti srce podeliti.
Tebi je molitva stih, a meni večni život.

Nisam joj rekao najvažnije,

sve kao - još malo da se ljubimo,

pa ću joj reći, al’ eto, nikad.

Poljupci su nam bili važniji od najvažnijeg.

Ne znam, možda tada nije bilo važno,

ali mi sada na oči izlaze reči

važnije od onih koje je čula.

Osim da su najvažnije

zapravo ne znam ništa o njima.

Da je volim, da je najlepša, najbolja, najdraža,

rekao sam bezbroj puta, ali to nije ono najvažnije.

Pomislim: da je bar ovde,

bar na kratko, bar na život – dva,

da pokušamo da se ne ljubimo,

možda bi reči izmilele iz dokonih usana,

možda bi joj se dopale, pa bi zanemela,

ili bi rekla: imam i ja tebi da kažem nešto najvažnije,

ali to se ne govori, to se ćuti zauvek.

Lako je sa rečima, nisu one važne

dok je tu onaj ko je najvažniji.

Kad najvažniji ode, ništa više nije važno,

pa se čini da nismo rekli ono najvažnije.

 

Želim samo da čujem kako si...

Zapravo, znam kako si.

Želim samo da te čujem...

Znam da nemaš ništa da kažeš...

Želim samo da čujem kako dišeš,

ostao sam bez vazduha.

 

 

Da je rekla oprosti, oprostio bih,

uprkos tvrdoglavosti i ponosu.

Praštao sam i ženama koje me nisu volele.

Samo da je rekla oprosti,

istog časa bih zaboravio šta sam oprostio,

pa bi mi ostale uspomene na sve ono

pre onoga što joj ne mogu oprostiti.

 

Nije me povredila, nije me uvredila,

nije me ranila, samo me ubila.

A mogao sam vekovima živeti

od sećanja na onaj pogled,

na onaj dodir, na one…

Umem da se sećam najlepše na svetu,

kad hoću,

al’ neću,

nije zaslužila, jer nije rekla oprosti.

Kad nije tad, neće nikad,

a ja kakav sam, oprostio bih kad – tad,

jer je ljudski, jer mi treba da oprostim,

jer mi treba da je se ponekad setim,

jer mi treba da mi bilo šta treba.

 

Na njenom mestu,

ja bih rekao oprosti, pa šta bude.

Bilo bi lakše i njoj i meni,

jer ljudski je grešiti i praštati,

voleti i prestati voleti…

Znala je da bih oprostio

da je rekla oprosti,

al’ namerno je ćutala

da ne bismo umirali do kraja života.

Izostala reč upotrebljena je

kao poslednji metak,

kao bočica sa otrovom,

kao prečica za kraj.

 

Kako li se drugi osećaju kad prestane magija?

Nama izgledaju kao da im je svejedno,

kao da ih ne boli, ništa im nije,

kao da ničeg nije bilo.

Od samog početka bili su spremni za kraj.

Kao da magija njima nije magija?

Nama je ova naša, dok je verovala u nas,

bila dobra, predobra

Ni mi nismo bili loši, dok smo u nju verovali.

Zašto smo se promenili?

Zašto nismo onakvi?

Zašto tada nismo bili ovakvi?

Jesmo li bogatiji za jedno iskustvo,

ili smo siromašniji za jedno naivno očekivanje?

Priznajemo da znamo gde smo pogrešili,

obećavamo da nećemo ponovo sebi dozvoliti

onoliku lakomislenost i radoznalost,

tešimo se da nismo jedini naivni krivci

koje je magija zloupotrebila za svoje trikove.

Proći će ovo što sledi nakon magije.

Mi, kojima je magija donela ono što magija donosi

bićemo onakvi kakvi su svi nakon magije.

Svi osim onih kojima magija nije magija.

Bez tebe ovo nije život, već preživljavanje.

Bez tebe ovo nije ljubav, već preljubljivanje.

Prenosim usne s kolena na koleno,

u nadi da će im biti kao što je bilo,

trošim vreme, trošim usne, trošim kolena...

Neka sudi i neka prašta

onaj ko je odredio šta je greh.

Ti meni (i ja ću tebi) oprosti bezgreh – ljubav,

ili kako se već zove ono što je na nju ličilo.

Možda će nestati, ako nam je oprostimo?

Hajde, ti prva?

Reci da nije važno, da ti je svejedno,

reci da praštaš sve ono što sam tvom srcu priredio,

reci, napiši ako ti je lakše, da me više ne voliš,

potrudi se da bude uverljivije nego do sada.

Reci: praštam, samo me nemoj više proganjati,

beži, daleko ti lepo srce!

Da je to bila ljubav, bila bih još uvek tvoja.

Reci nešto i svojim rečima, uželeo sam ih se.

Hajde, ti prva? Žena si, jača si!

Ako uspeš da mi oprostiš, oprostiću i ja tebi,

što ne znači da ću prestati da te volim.

 

Srce mi je noćas na vrh noža.

Umreće, a neće priznati da smo poraženi.

Oduvek je kucalo po svome.

Tačno sam znao da ćemo ispasti smešni:

čitav se život sveo na glupe otkucaje

iza kojih ne ostaje ništa vredno pomena

onih za koje smo kucali i živeli.

Po čemu da nas pamte?

Po trapavim pokušajima

pretvaranja bajke u stvarnost?

Po obećanjima i kajanjima?

Po požrtvovanju i poštovanju?

Po besanim noćima (zajedničkim i odvojenim)?

Zašto bi nas pamtili?

I bolji od nas su zaboravljeni.

Ispali smo smešni,

ljubav nas je pobedila.

 

Dođeš, napraviš od mene

boljeg čoveka od mene,

pa poverujem čudu zvanom život

i trudim se da sačuvam trenutak

u koji ću moći da se zakunem

ako mi nekad neko kaže da lažem.

 

Život nas nije mazio, moramo sami...

Ženoljubac i čovekoljupkinja

traže đavola i anđela u sebi...

Vrpoljimo se,

ne znamo šta bismo pre,

ni šta ćemo kasnije

i pravimo se da ne znamo –

što je nežnije, biće bolnije.

Odeš i ostaviš ogrizak od mene.

 

 

To je samo nekoliko dana, kažeš.

I „samo“ nekoliko noći.

Jedva čekam da se vratim, kažeš.

Jedva čekam da prestaneš da odlaziš.

Ne znam šta da kažem, kažeš.

Pričaj bilo šta.

Nasmej se, molim te, kažeš.

Čemu?

Ne, nisi patetičan, samo si tužan, kažeš.

Samo sam tužan.

 

Ponekad, al’ samo ponekad, kao večeras,

učini mi se da mi se duša vratila.

Istog časa nešto me preseče, evo ovde,

pomislim da ti se nešto, nedajbože, desilo,

pa se duša vraća, jer ne zna kud bi bez tebe,

al’ srećom, osetim da si dobro, jer ti dobro želim.

To se duša uželela ovih suvih očiju,

pa svratila da ih u tvoje ime pokvasi,

da lakše klizi osećaj krivice

zbog onoga što ne učinih da te zadržim.

Nekako mi je s dušom lepše, miriše na tebe,

al’ šta će mi tvoj miris bez tebe?

Lakše mi je bez duše.

Idi, dušo, ne trebam ti.

Idi, trebaš mi,

al’ ne znam šta ću sa tobom.

 

Dok spavaš, život odmara od tebe,

vara te sa budnima,

troše se uzajamno,

vole se, pa se posvađaju

oko sitnica koje im znače,

pomire se, al’ se gledaju ispod oka,

jer to više nije to,

pitaju se gde su pogrešili,

misle da zaslužuju bolje,

posustanu, neki odustanu.

Teku ljudi, dok ti spavaš.

Ako umeš da slušaš,

noćas ću reći sve što sam prećutao,

ako budeš strpljiva,

nadoknadiću sve što smo propustili,

ako budeš radoznala,

otkriću ti tajnu skrivenu u tebi,

ako budeš stidljiva,

pokazaću ti čega ne treba da se stidiš,

ako budeš želela,

sve ću ti želje ostvariti...

... ako čvrsto zagrliš jastuk

i zamisliš da sam tu.

Čujem, dobro si?
I ja sam, hvala što ne pitaš.
Šta nam se to dogodilo,
pa si i bez mene dobro,
a dobro sam i ja bez tebe?
Da smo znali da će biti dobro,
mogli smo to zajedno dočekati.
Čujem, ni ti u ljubav ne veruješ?
Pametno, šta će ti to?

Ovde je jesen (i sve što uz nju ide).
Slušam tužne pesme da ne štrčim.
Nije mi hladno, ne brini,
možda malo na stopalima.
I malo oko srca.
Inače sam dobro.
Kao i ti.

Noć mi je laka tek kada joj ti to narediš,

pa zaspim kao da mi ni pod kožom,

ni na koži ne fališ.

Lakše mi je kad znam da mi dobro misliš,

kad ne moram ništa da sanjam,

jer znam da će mi stvarnost biti lepša od sna

kad budeš kraj mene zaspala,

a ja čitave noći ostanem budan,

jer ne smem da pomerim rame

na kom želiš zauvek da sanjaš.

Poželi mi laku noć,

lakše ću podneti to što te nemam.

I kad bih bio voljen

ne bih umeo da se ponašam.

Šta voljeni rade?

Šta jedu (da li jedu)?

Šta im fali kad im niko ne fali?

Kako znaju da su voljeni?

Zašto su voljeni?

Kolika je garancija?

Kako to: ne tuguju?

Ko piše pesme?

Ako spavaju, gde spavaju?

S kim?

Šta im je smešno?

Zašto im ništa nije teško?

Oho, život je lep???

Koga vole?

Zašto sebe?

Nismo svi za sve,

neko ume da bude voljen,

a neko samo da voli.

 

Izbegavam ljude kojima sam rekao

da za mene više ne postojiš.

O čemu bih s njima pričao,

a da te ne pomenem?

I kada te ne bih pomenuo,

prepoznali bi te po smešnom načinu

na koji pokušavam da se smejem,

po učestalim pogledima kroz prozor

koji gleda na širom otvorenu kapiju,

po nezainteresovanosti za teme

koje nemaju dodirnih tačaka

s tvojim dodirima...

Po svemu bi te prepoznali,

jer ti si sve,

a najviše te imam kada sam sâm,

zato izbegavam ljude kojima sam rekao

da za mene više ne postojiš,

da ne primete da si još uvek tu.

 

Ni star, ni mlad, ni dobar, ni loš.

I star, i mlad, i dobar, i loš.

Taman.

Taman za ništa.

Neće ti moje iskustvo pomoći,

čak ne znam gde sam grešio.

Vidiš kako sam glup?

Uvek mi je bilo važno ono što nije važno.

Voleo sam pogrešne,

ili sam prave voleo na pogrešan način.

Uglavnom, ni lj od ljubavi nije ostalo.

Vidiš da ljubav nije važna?

Moraš nekom drugom verovati,

jer vere u meni nema ni za mene.

Za nadu su lagali, nadživeo sam je.

Nemoj da ti padne na pamet

da zbog mene budeš tužna.

Ako želiš da pokažeš da me voliš

budi srećna, tuge mi je preko glave.

I to što me voliš nije to što misliš.

I da umem da objasnim, ne bi shvatila,

shvatićeš kad budeš

ni stara, ni mlada, ni dobra, ni loša,

kad budeš i stara, i mlada, i dobra, i loša.

Ako si me se danas setila, ne brini, brzo će proći,

nisam ti dugo trajao ni onda kada je trebalo.

I ja se ponekad setim epizodista moje lične drame,

ne znam da li da se radujem,

ili da se ljutim zbog posete,

koja me zadesi baš kada mi je srce prazno,

pa nemam čime da počastim nenajavljene goste.

Setim se, a ne želim da ih se setim.

 

Ako si me se danas, ili ovih dana setila,

to nije dobro,

mogla bi ti se dopasti magla

kroz koju vidiš događaje

vezane za nekoga ko ti je,

u najmanju ruku, bio drag,

pa bi se nasmešila, rastužila

i upropastila trenutke namenjene nekome

ko bi ti mogao doneti više dobra od mene.

 

Ako si me se danas, ili ovih dana,

ako me se bilo kad, ako me se uopšte sećaš,

nemoj odmah da slutiš

da mi se nešto ružno dogodilo,

pa bi bilo ljudski da pozoveš i

proveriš da li sam dobro.

Ne mogu da glumim da mi se nešto lepo dešava.

Samo si me se setila, ništa posebno.

To ne znači da ti nedostajem, ne drami.

Nije do tebe, ponekad štucam, to ti je od toga.

 

 

 

 

Za to što u meni nema ničeg za tebe,

sama si kriva,

za to što me za nikoga nema,

kriv sam ja,

jer sam ti se dao,

jer sam ti verovao

jer sam sve poslednje, ne žaleći, na tebe potrošio,

verujući da ćeš uz mene biti dok sam živ,

a ako nedajbože nadživim ljubav

da mi nakon tebe ništa neće trebati.

 

Neću te pamtiti

kao poslednju ženu koju sam voleo,

pamtiću te kao ubicu moje ljubavi.

Neću te pamtiti

kao poslednju ženu kojoj sam verovao,

pamtiću te kao ubicu moje vere.

Neću te pamtiti

kao poslednju ženu zbog koje sam se nadao,

pamtiću te kao ubicu moje nade.

Da oprostim ne mogu,

ali neka te ne stigne kazna.

Kad bih te kleo bio bih saučesnik

ubistva moje ljubavi, moje vere i moje nade.

Ako ne mogu da te volim,

ne mogu ni da te mrzim.

Daj Bože dobroga tebi i tvojima,

a meni ne daj Bože da te ikada sretnem,

jer ne zaslužuješ da vidiš čoveka

čiju si ljubav, veru i nadu ubila.

 

 

Kako to da ne postoji znak

koji bi nas upozorio da je nešto poslednje:

poslednji poljubac, poslednji zagrljaj,

poslednji pogled, poslednje čućemo se…

Nije fer da živimo u nadi

da poslednje nije poslednje.

Nije fer da ne pogledamo,

da ne poljubimo i ne zagrlimo

onako kako bismo to učinili

kad bismo znali da je poslednje.

Nije fer da živimo za poslednji put,

koji nećemo doživeti.

 

Uvek jedno od dvoje koji se vole

zna nešto što jedno od dvoje koji se vole ne zna,

zna i kada je poslednje zaista poslednje, ali ćuti,

jer ne zna kako bi se odbranio od –

molim te, samo još jednom…

 

Jedno od dvoje koji se vole voli manje,

pa mu je lakše da odluči i bude od reči,

ali odluku čuva za sebe,

 

 

jer jedno od dvoje koji se vole

ne sme da zna

da je voljeno manje nego što voli.

Pošteno bi bilo da namigne,

da štipne za obraz, da kaže – i tako,

jednom od dvoje koji se vole

bilo bi jasno – to je to,

pa bi iskoristio priliku

da poslednji put

uradi ono

što želi da uradi

bezbroj puta.

 

Bolje je bilo dok si nedostajala,

znao sam do čega i do koga mi je,

znao sam šta i ko me boli,

znao sam kako bih i zašto bih,

znao sam gde bih i s kim bih.

 

Bilo je teže, bilo je lepše,

bilo je kao što nikad nije bilo,

bilo je: nemam reči,

bilo je: s kim ja to pričam,

bilo je: gde si, budi tu,

volim te, molim te,

udaj se, zažmuri...

Bilo je: proći će, neće proći,

neću da živim, neću da umrem,

ustvari, hoću da umrem,

ne želim da je vidim,

samo još jednom da je vidim,

samo još ovo da joj kažem,

nemam ja šta s njom da pričam...

Bolje je bilo dok si nedostajala,

nije te bilo na drugačiji način.

Svega je bilo, osim tebe, a sada...

Izabrao sam najgluplji način da te nemam:

potrošio sam nedostajanje.

 

Ponekad čujem: ljubavi...

Prepoznam glas, obradujem se,

ali ne osvrnem se,

jer se tako više ne zovem.

Sigurno je greška:

neko nekoga, njenim glasom,

na njen način doziva

mojim nekadašnjim imenom,

pa anđeli – poštari tu važnu poruku

po navici dostave meni,

znaju koliko me je to radovalo.

Sigurno je greška,

sve nakon nje je pogrešno.

 

Ponekad... lažem, često čujem: ljubavi...

Pomislim da ludim, ovako lud bez nje,

prisećam se kako je, onako luda za mnom,

verovala da ću trajati večno,

pa me nazvala svojim imenom.

 

Čujem: ljubavi...

Ne smem da se osvrnem.

Šta ako je tu?

Sve više te ima pod kapcima.

Izbegavam da se javim, jer... znaš...

sapleo bih se o reči,

pao bih na najosetljivijem mestu

u najnezgodnijem trenutku,

pogrešno bi razumela,

ispalo bi da je sve bilo pogrešno,

možda bih se rasplakao,

jebiga, jesen samo što nije, bolje da ćutim.

Izbegavam da te se setim, jer... znaš...

ne mogu da te zaboravim.

Voleli smo se kao da verujemo u ljubav,

izgledalo je kao da ljubav može da nam veruje.

Pre tebe traćio sam snove,

nisam stigao da sanjam

to što mi se s tobom ostvarilo.

Bio sam zatečen lepotom,

tvojom i onoga što me snašlo,

malo kom životu se takav život dogodi,

nisam znao da li se umire na početku, od sreće,

ili na kraju, od tuge, u samoći.

Jebiga, sada znam.

Taman kad sam te zaboravio,

taman kad je sve postalo dobro,

ili sam se opametio,

pa mi je dobro kako god da je,

od nekud se pojavi potreba

da ti kažem da se bez tebe može,

mada se činilo da je nemoguće.

Ovde pucaju kao da nikad niko nije ubijen,

ljube se kao da niko nikad nije preljubljen,

nešto slave, vesele se, krckaju život,

a meni je samo dobro.

Ne želim da znam da li si pomislila na mene

u sitne sate pod dejstvom alkohola.

Ne želim da znam, jer znam da jesi,

ali više ne nasedam na jeftine trikove srca,

koji bi me kasnije skupo koštali.

Želim samo da znaš da ono što je bilo loše

nije bilo loše zbog mene,

jer, evo, nema te, a ipak je dobro.

 

Kako bez tebe da bude bolje

kad je sa tobom bilo najbolje?

Kome će biti bolje ako smo nas dvoje nesrećni?

Grešnicima, koji su jedva dočekali da zgrešimo

da bi našim grehom svoj greh umanjili?

Dušebrižnicima koji više no mi

brinu šta će biti sa našim dušama?

Gorima od nas, koji misle da su bolji?

Gde grešim, pa mislim da su u pravu?

Otkad to glava srcu diriguje?

Jesam li srećniji sad kad sam pametniji?

Ako je ovako bolje, bolje nisam zaslužio.

 

 

Usamljen sam, pa se glupiram sa uspomenama.
Drugih nemam, osim onih s tobom,
pa deluje kao da ne mogu bez tebe,
a zapravo ne mogu sa sobom.

Lepe su nam slike, još su lepše kad popijem koju,
pa u mom razmazanom pogledu liče na akvarel.
Nisam te poslušao, ništa tvoje nisam bacio,
živim u muzeju naše nekadašnje ljubavi,
greota da propadne onolika divota.

Ne umeš više da mi nedostaješ,
ja to onako, tek da ubijem vreme,
volim ponekad da se setim da sam bio živ.

Ne bih se budio, al’ nema te u snu,

pa snovi, kao ni java, nemaju smisla.

Ugledam prazno mesto kraj sebe,

to prazno mesto svuda me prati,

poželim ti bolje jutro od ovog mog

i boljeg čoveka na mom praznom mestu,

toliko boljeg da zaboraviš da je to mesto moje.

Bolje da sam te sanjao,

nestala bi kada se probudim,

a prazno mesto još neko vreme

bilo bi toplo, mirisalo bi na tebe,

jutro bi bilo dobro,

nastavio bih da sanjam,

al’ nema te u snu,

pa mi je sve prazno

i kada spavam

i kada sam budan.

Ajmo u novi dan, ako je dan.

 

Do nekog drugog života,

reče i nestade.

Kakav je to pozdrav?

Kakav je to kraj?

Šta da radim do drugog života?

Kako život da ostvarim

kad mi nije ostvarila san?

 

Do nekog drugog života...

Šta drugi život ima što prvi nema?

Hoćemo li se sresti u drugom životu?

Ima li drugog života nakon drugog života?

Do nekog drugog života, reče i nestade.

I šta će sad poezija bez nje?

 

Nisam više tvoja prva jutarnja misao,

moja prva jutarnja misli.

Postao sam jedna od briga koje te bude

da bi te podsetile da nemaš snage da brineš

i da ćeš o nama misliti sutra.

 

Nisam više tvoje dasiporedmene,

moje dasiporedmene.

Sada sam koganemabeznjegasemože,

životidedalje, bilopaprošlo,

moje nemogubeztebe,

moje životjestao,

moje nikadnećeproći.

 

Nisam više tvoje dobro jutro,

moje dobro jutro.

 

 

Žao mi je, ne mogu ti obećati

nešto što sam nekada nekome već obećao,

ne bi bilo uverljivo,

videlo bi se da nam nije prvi put.

Bolji sam nego što misliš

i gori nego što želim.

Večito bolji drugima nego sebi.

Budi i ti dobra.

Ne obećavaj ništa, ništa mi ne možeš,

previše se pameti spustilo u ovo srce.

Znam gde si bila, znam čak i s kim,

znam da je u početku bilo kao sada sa mnom,

znam da je bilo do kraja života,

kao sada sa mnom.

Sve znam, pa ne pitam.

Ne pitaj ni ti.

Poljubi i ostavi.

 

 

Nemamo hrabosti za ovo što želimo.

Draže nam je pripisivanje krivice

zbog neostvarene želje

od ostvarene želje.

Ko bi nas trpeo srećne?

Ovako je bolje - ti ovde, ja tamo,

pa ko duže podnese nedostajanje

taj je pobednik

u teškoj kategoriji samosažaljenja,

a onaj ko prvi prestane da želi ovo što želi

ostaće zapamćen kao izdajnik.

Onima koji imaju vremena

vreme će pokazati ko nije bio na našoj strani,

oni za koje vreme ne radi,

znaju čega smo se odrekli

iz čistog kukavičluka.

 

 

Ponekad, kao večeras, stigne od tebe poruka u boci.

Znam šta piše, isto bih, od reči do reči, napisao,

ali ponadam se da umesto praznine između redova

ima nečega što bi nagovestilo

da među nama ima nečega umesto praznine,

pa se u isti mah i obradujem i uplašim,

jer ne znam šta bih sa sobom

kada bih ponovo bio tvoj,

niti znam šta bih sa tobom

kada bi ponovo bila moja.

Volim kada se javiš,

mada nakon toga manje pameti imam

nego što sam je imao pre toga.

 

Promenio sam se: da ima svetla, bio bih svoja senka.

Tih sam, miran, nema ničeg više

zbog čega bi vredelo imati buran život.

Ne sećam se čak ni imena svojih potonulih lađa.

Ne, nisam na pustom ostrvu, pusto ostrvo sam ja.

Čekam da me talasi, zrno po zrno, spuste na dno.

Hvala što si se javila.

Konobar, naplati poruku!

Tesna je danas bila Pašićeva ulica

za mene i nekoga koga sam vol...

nekoga koga sam poznavao.

Nije imala kud da se skloni,

morala je proći pored mene.

Ili sam ja prošao pored nje?

Ne znam, znam da smo prošli.

Krila me je od svog pogleda

i pogled je krila od mene...

Od mene?

Od mene u kog je gledala kao u Boga,

dok je bila vernica?

Od mene, koji je u njoj gledao

Boginju koju je stvorio?

 

Nekako smo uspeli da se mimoiđemo

u toj gužvi od nas dvoje,

bez nepotrebnog prepoznavanja,

bez nepotrebnog zadržavanja,

bez nepotrebnog zapitkivanja,

bez nepotrebnog – pa, srećna ti Nova.

 

Prošla je pored mene,

ili sam ja prošao pored nje?

Ne znam, znam samo da smo prošli

kao da nas nije bilo i kao da nas nema.

 

 

Umesto ljubavi, ostaju bezuspešni pokušaji

da zaboravimo one koje smo voleli

i sve ono što nas na nju i na njih podseća,

ostaje ravnodušnost, koja se činila nemogućom

u vreme dok se ljubav činila mogućom,

ostaje oprez, jer nikad se ne zna

kada i gde bi nas moglo zavesti i prevariti

ono što nas je toliko puta zavelo i prevarilo

lažno se predstavljajući kao ljubav.

Umesto ljubavi, ostaje iskustvo,

kojim se ponosimo,

jer znamo ono što ne znaju oni

koje ljubav ovih dana zavodi.

Umesto ljubavi, ostaju kratke veze i avanture,

povremeni susreti

radi zadovoljenja seksualne potrebe

sa nekim kome smo tu umesto ljubavi.

Umesto ljubavi ostaje šupljina u glavi i grudima

koju punimo smećem

kako bismo sprečili odjek ljubavi.

Umesto ljubavi, dobro nam je ovako kako nam je.

Umesto ljubavi, volimo sebe

više nego one koje smo voleli više nego sebe.

Umesto ljubavi, ostaje sve što ljubav nije.

S vremena na vreme, pomenem te u sitne sate,

provučem tvoje ime  kroz nešto nalik molitvi

(kad brinem za toliko drugih, mogu i za tebe),

namrštim se, nasmešim se, uzdahnem i kažem:

dobro je da se bar ovako ponekad sretnemo,

kad, eto, zbog obaveza ne stignemo da se zagrlimo.

Pitao bih (nemam koga, Bog je nedostupan)

da li pređeš na drugu stranu ulice

kada dođeš do mesta gde bi nam, da je pravde,

trebalo podići spomenik veći od Ajfelovog tornja,

ili zastaneš da ostaviš trag od voska

za spomen trenutku u kom smo

svet učinili boljim i vratili mu veru u ljubav.

Bio bih još uvek mlad,

možda i mlađi no što sam bio u vreme

dok sam verovao da ću uz tebe ostariti,

al’ ostario sam onog trena kada sam bez tebe ostao.

S vremena na vreme, vidim te kao da te vidim,

al’ ne dam da mi budeš lepša nego što si bila.

Ne dam da me prevari samoća.

Suze su u sitne sate krupnije,

pa se uspomene teže suše.

Ti si Neko s kim bih mogao ostariti i podmladiti se,

Neko ko bi razumeo

zašto su mi trepavice ponekad slane,

Neko s kim bih živeo ono što nisam ni sanjao,

Neko ko nije makar ko.

Ja sam Neko s kim bi mogla ostariti i podmladiti se,

Neko ko bi razumeo

zašto su ti trepavice ponekad slane,

Neko s kim bi živela ono što nisi ni sanjala,

Neko ko nije makar ko.

Ali, eto...

 

Ne vraćaj se nikad onom kog si volela

da vratiš knjigu, u prolazu si,

da pitaš nešto u vezi onoga,

mada to više nije toliko bitno,

da primetiš da se promenio,

da kažeš da ti je dobro,

da ćutiš, da pitaš zašto ćuti,

da kažeš da ti je žao zbog onoga,

da loše glumiš dobro raspoloženje,

da pitaš ono što ne bi smela da pitaš,

da kažeš da ćeš biti srećna kad on bude srećan,

da pitaš da li mu nešto treba...

Nemoj da objašnjavam zašto ne smeš

da se vraćaš onom kog si volela,

to se jednostavno ne radi, ako ga još uvek voliš.

 

 

Oprosti, ljubavi, što nisi moja ljubav.

Znam koliko ti je potrebno ono što mi je potrebno

i slutim da ćeš ostati željna

onoga čega ću ostati željan.

Oprosti, ljubavi,

bar praštaj, ako ne možeš biti ravnodušna.

Mogao sam biti ono što nikad nikome neću biti,

mogao sam ti pružiti ono što ti niko neće pružiti,

mogao sam ono što nikad nikome neću moći,

ali nisam mogao, ili nismo mogli.

Nadam se da je kazna koju robijam samo moja.

Ako je do mene, neka sam proklet za sva vremena

i dabogda zaboravila da sam ti ikada bio drag.

Oprosti, ljubavi, što nisam tvoja ljubav.

Poginuo sam od kukavičluka

pre izlaska na bojno polje,

a imao sam priliku da budem tvoj heroj.

Ljubavi, tako mi nedostaje ljubav.

 

 

Ne bih večeras ništa na teške teme,

sâmo se dodaje, ne moram se truditi.

Moje je da trpim i da prećutim

zahvalnost za one koje nemam.

Bog i ja nismo uskladili moje želje

sa Njegovim mogućnostima.

 

Ne bih večeras o ljubavi, greh je.

Zapravo, neću o ljubavi nikad više,

oni koje sam voleo, znaju zašto.

 

Ne bih večeras o životu,

o radosti, podršci, razumevanju...

 

Nije svako veče badnje,

al’ nekome nije nijedno.

 

 

Uvek sam stajao iza svojih reči,

ali one više ne stoje ispred mene.

Ostavile su me bez sebe,

i to sada kada su mi najpotrebnije,

jer sam ostao bez svega onoga

potrebnijeg od reči.

Ne smem da izgovorim,

ma ni da pomislim

šta bi me oživelo.

U jednu reč stane

odgovor na bezbroj pitanja,

a bezbroj je ljudi kojima nedostaje

baš to što se baš tako zove.

Zašto i meni?

Zar bezbroj ljudi nije dokaz

da je to što mi nedostaje

samo reč?

 

 

Sve više ćeš mi nedostajati.

Obraćajući se drugim ženama,

sve češće ću izgovarati tvoje ime

i čudiću se kako to da se ne zovu kao ti,

kad već liče na žene vredne doniranja srca.

 

Sve više ćeš mi nedostajati,

sve češće ću biti tužan, sve češće ružan,

neću imati kome da se radujem,

neću imati kome da budem lep.

Izmišljenih povoda za nazdravljanje biće sve više,

razlog za opijanje je jedan, znaš ga.

 

Ne brini, brinuću o sebi,

ne zameri, brinuću za tebe.

Trajaću, mada ne znam zašto.

Bilo bi neskromno nakon tebe

očekivati još nešto od života.

 

Kada si sam, niko ne čuje da vrištiš u sebi,

niko ne zna da te možda i nema.

Samoća je kada imaš tri godine

i kažu ti da sačekaš dva minuta,

a ti ne znaš koliko je dva minuta,

pa čekaš dok si živ.

Samoća je kad prestaneš da voliš,

jer si umoran od ljubavi.

Samoća je kada te sve boli.

Samoća je kada se praviš da te ništa ne boli.

Samoća je kada ne želiš da spavaš,

jer znaš šta te čeka kada se probudiš.

Samoća je kada bi bolje bilo da te nema.

Samoća je kada te je strah

i da pomisliš da si sam.

Samoća je kada te strah od samoće

natera da budeš sam.

 

 

Priznajem, oterao sam te,

jer ne želim da gledaš koliko me bole

neizlečive rane koje si lečila.

Namučile su te kao da su tvoje.

Zastao sam

da bih bio lak plen grabljivcima

dok ne odmakneš na bezbeno odstojanje

od svega što bi moglo biti

uspomena i nedostajanje.

Moja žrtva nije bogznašta,

prirodno je umreti za nekoga koga voliš.

Ne osvrći se!

Beži!

Iš!

 

Sačekaj da se dobrim vrati

ono dobro koje smo jedno drugom dali,

ne očekujući ništa za uzvrat,

a nema tog dobra

koje bi zamenilo ono dobro,

jer je bilo predobro

i neće ga biti dok ne prođe vreme.

Dok prođe vreme, proći ćemo i mi.

Šta će od nas ostati?

Od tebe ja, od mene ti.

 

 

Čekao sam da prestane da boli,

da se smiri, da zaraste, da prođe,

da nestane, da ne nedostaje…

Čekao i dočekao.

 

Srećni su oni što ne razumeju

o čemu sam pisao.

Očigledno ne treba voleti

onako kako sam voleo.

Ljubav je, izgleda, samo ljubav.

 

Ostaću nedopisan,

reči sa mnom više ne umeju.

Šteta mudrosti stečene iskustvom.

Nekom bi bilo od koristi

da pročita da nikako ne sme…

da obavezno mora…

da je život…

a ljubav…

 

Laku noć, Uspomeno, odmori od mene.

Sad ću i ja, moram neke slike da pogledam,

pa ću privremeno da te zaboravim.

Dok spavam, moram biti bez tebe,

nećeš u san, ili te san neće

iz straha da se ne bih probudio,

pa sam veći deo noći budan.

Lepa si mi, Uspomeno,

mada si mi lepša bila dok si žena bila,

bila si jedina i znao sam šta ću s tobom.

Nikad od tebe neću pobeći,

a hteo bih na kraj sveta,

na drugi svet,

samo da me ne podsećaš kakva si bila.

Mirno spavaj, Uspomeno,

biće noći i dana,

ubićeš me drugi put.

 

 

Reči kojima sam je učio

pristajale su joj bolje nego meni.

Milovane njenim usnama,

postajale bi slađe no što su bile

dok su moje bile,

pa bi me, tako zaslađene, mamile

da ih na svoje usne vratim i doradim.

Nakon što bi ih šapatom uvežbala,

tražila bi moje mišljenje,

kao da pita kako joj stoji haljina,

a ja bih, kao da je o haljini reč,

rekao: mmm… savršeno.

Ponekad bi se zadovoljno osmehnula,

ponekad skoro ciknula od radosti,

kao da je postigla bogznakakav uspeh,

a ja bih smišljao nove reči

za njeno srce i njene usne.

Posebno su mi bile drage one

zbog kojih je morala da lomi jezik.

Slatko i sočno bi opsovala,

izgledalo bi kao da odustaje,

rekla bi ne umem ja to kao ti,

niko ne ume kao ti,

znaš da te volim,

baš tebe briga što te volim,

reci da i ti mene voliš,

nije važno da li je istina.

Rečima kojima sam je učio

savršeno je pristajala.

Na sve je pristajala,

jer sam, po njenim rečima,

bio njen podsetnik da mora biti srećna,

a srećna je mogla biti samo ako sam ja srećan,

pa sam bio srećan.

 

 

Treba završiti,
a ne znam kako da počnem.
Počinje kraj, Mali.
Šta god da počne nakon kraja
za mene će to biti 
tek pokušaj življenja
nakon života
koji smo jedno drugom poklonili.
Sebičan sam,
najradije bih da je kraj samo moj.
Moj kraj.
Kraj mene.
Time bih bio pošteđen bola
koji živ čovek jedva podnese
i ako je nebeske pravde,
bio bih tvoj anđeo čuvar
(manje anđeo, više čuvar),
da te čuvam od ovakvih
kada te, po zemaljskoj nepravdi,
ne mogu čuvati onako kako
muškarcu dolikuje da čuva ženu.

Biće bolje, Mali,
ne znam kako, ali mora biti.
Život će ti objasniti
ono što ljubav i ja nismo.

Proći ću te.

Najpre ću boleti kao da sam umro,
nebrojeno puta ću ti kapnuti iz očiju,
bićeš besna što nisam tu
da me izudaraš i da mi svašta kažeš,
jer sam bitanga i đubre
što sam dopustio da me zavoliš.
Kad prestanem da klizim niz tvoje obraze,
grlićeš jastuk, reći ćeš:
izvini, znaš da ne mislim tako,
jednostavno, nisam znala 
da umem ovoliko da volim,
nije do tebe, đubre jedno.
Na kraju će od mene ostati uspomena,

a i nje ćeš se kad - tad morati odreći,
jer će te kao sidro vezati za jedno mesto
i neće dati šansu novim jedrima
da te odvuku u nova prostranstva.

Ne bi bilo u redu,
da kažem ono što želiš da čuješ
(ono što mi kažeš, pa pitaš a ti mene),
znaš da te... i kad ne kažem.
Faliće mi život,
al’ teši me to što će ga za tebe biti.
Falićeš mi, Mali,
a ne znam šta će me utešiti.
Ne bih te više zadržavao.
Jebiga, Mali, počinje kraj.

Nije se srce pokidalo samo,

neko je upleo prste,

neko zario kandže,

neko gricnuo, neko ujeo,

neko ga nije ni pipnuo,

neko ni pogledao,

neko mu se u lice smejao,

neko mu se smejao iza leđa,

neko ga je kleo, neko i prokleo,

nekom je bilo malo, nekom veliko,

nekom je prijalo, nekog je žuljalo,

nekom je bilo sve, nekom ništa,

neko ga se seća, neko ga ne pamti,

nekom je trebalo, sad nikom ne treba,

jer koga nema, nema ga, pa ga nema.

 

Nije se srce pokidalo samo,

uz moju pomoć, kidao je ko je stigao,

jedino nisam siguran da li su mu više naudili

oni koji su ga voleli, ili oni koji nisu.

Brzo smo odustali od nas,

brzo se odrekli vere u zajedničko bolje sutra,

najednom zaćutali, a toliko toga

jedno drugom imamo da kažemo o mnogo čemu

(mnogo o tebi i malo o meni).

Kako vreme odmiče, sve si mi lepša

i sve su manje šanse da će druga žena

umeti dostojno da te zameni.

Kako vreme odmiče,

sve su mi važnije tada nevažne sitnice

bez kojih mi sada ne bi bilo života.

 

Tužno je što će se u rečima upućenim tebi

prepoznati svi osim tebe.

Bojiš se mojih reči, kao ja tvojih,

pa ćutimo, da ne kvarimo ono što je za pamćenje,

da ne zaključimo da smo prebrzo odustali od nas

i prebrzo se odrekli vere u zajedničko bolje sutra.

Možda to nije bila ljubav,

ali bilo nam je lepo kao da je ljubav.

Previše imam iskustva sa nemanjem reči,
al’ svaki put na drugačiji način ostanem bez njih,
pa se pitam da li je do načina, ili je do reči,
da li je do ljudi, do mene, ili do života.
Zatečen i zbunjen, tumbam sećanja, 
prizivam iskustvo, raspitujem se kod ćutljivih,
al’ niko nikad nije ostao bez ovakvih reči,
pa mi niko ne može pomoći da dođem do njih.
Neko bi rekao:
pusti to, nije važno, biće bolje, proći će…
Ali, to su fraze, a ne reči bez kojih sam.
Možda su reči koje mi fale beznačajne?
Možda ih slučajno nema?
Možda ih s razlogom nema?
Ma, tu su bile, kako ih sad nema?
Najgore je kad ih imaš, a nemaš ih.
Možda bi psovke pomogle?
Ne, tu nema pomoći,
jer ovo nije ćutanje,
ovo je nemanje reči.

Isti put pređu i beživotni i besmrtni,

jedni gledaju dole u strahu da ne zapnu,

drugi u nebo, birajući zvezdu za svoje ime.

Završetak puta isti je, različiti su tragovi.

Nije jednako vredan osmeh

onoga koga život boli

i onoga koga život golica.

Neko se rodio u lepom svetu,

a neko svoj svet uzalud ulepšava.

Moj svet imao je jednog stanovnika.

Bio je jedan od onih za koje kad umru

uz uzdah kažemo – rodio se.

 

Ostaću sebi dužan lepu reč o sebi.

Nije moje da je izgovorim,

nije moje da je čujem.

Ako sam zaslužio,

neko, ne moram znati ko,

za mnom će je, kao molitvu,

upućenu pitaj Boga kome, izgovoriti.

Hvala mu sa neba do zemlje,

kao da sam čuo.

Pišite nam
Posetite moju stranicu
Posetite moju stranicu