Poljubac u leđa

Još uvek sve liči na tvoj nosić, namršten kada se smeješ,
pa sam srećan što sam, uz tebe, mladu, dočekao prevremenu starost.
Malo je reći hvala što si prevalila toliki put od svog rođenja
da bi me zatekla, zauzetog traganjem za tobom.

Bez tebe ne bih umeo da se isplačem kad mi je teško, a uvek je teško,
samo bih ostao zbunjen i netaknut, misleći da mi srce ne treba,
a treba, jer nešto mora stati kad sve stane i mora da boli
da bi imalo šta da prestane da boli, kad već mora da prestane.

Došla si da bi bilo teže i lepše, kada odeš, nego što je bilo dok te nije bilo,
da mogu i ja, ovako zapušten, da se hvalim da sam napušten
i da sam dobar dobroj bio, a ne makar kome,
da se isplačem kad mi je teško, a uvek je teško,
samo što suze imaju smisla, tek kada sve ostalo nema smisla.
Lako je meni da mi bude teško, kad imam tebe.

Napućim usne, ljubim vazduh i molim ga da postane vetar,
do tebe da odnese to malo nežnosti, što umem da pružim,
ali da ne kaže od koga je, da se bar na njega ne duriš,
što te ometa, dok lepršaš sama od sebe, u ritmu rumbe.

Ćuti, moglo je biti gore, mogli smo da se ne sretnemo,
pa bi mislili da nema o ljubavi šta da se misli,
jer je to obična izmišljotina, namenjena naivnijim od nas.
I dan danas bila bi bez mene i ja bez tebe, kao da nas nikada nije bilo.

Oni što odlaze, izmisle razlog da moraju da odu. Moraju?
Ništa se, pile, ne mora. Mora se jedino umreti,
ali to nije tema, a nije ni vreme, nažalost.
No, dobro, morala si da odeš u neki svoj odlazak,
a ja sam morao, poslednji put, leđa da ti poljubim,
da ne primetiš i ne osetiš, kako si mi usne pokidala naglim trzajem,
pa boli kada ih napućim, ljubeći vazduh,
moleći ga da se pokrene, da te pronađe,
da me prisloni na tvoja leđa, neprimetno,
da ne vidiš da se ponekad isplačem kad mi je teško.
Uvek je teško, ali je bar lepo, jer mi praviš društvo,
dok bez tebe čekam ono što se mora.

Pišite nam
Posetite moju stranicu
Posetite moju stranicu