Satenski stihovi

Misliš da je teško stihove pisati?
To je samo otisak duše na papiru.
Možeš ga gužvati, paliti, brisati,
al' ne možeš sprečiti strasti da naviru.


Moraš sebi krv isisati,
kožu izvrnuti, to boli, dabome.
Pa, da li je teško pesmu napisati?
Nije teško, kad imaš kome.

Budi tu, da manje pušim,
da tišina bolje zvuči,
da imam lozinku za osmeh,
da mi ne bude teško kad mi je teško,
da razgovaramo, dok samujem,
da me bockaš i miluješ rečima,
da ne budem tužan,
dok slušam tužne pesme,
budi tu, da znam da si tu.


Budi tu, jer tu ti je mesto,
tu si na sigurnom, tu si lepša,
tu ni ja nisam loš,
tu ne boli,
tu je bolje od bilo kog tamo.
Budi tu,
da mi tu nedostaješ
kad ne budeš više tu.

Govorila je pogledom...
A ja sam, krišom,
kada joj trepavice prekriju lice,
ljubio obraze, da zenice ne opaze
i ona dva mladeža ne uobraze...
Znala je... Žena je.
Smejala se očima,
izazivala – sanjaj me noćas…
A ja sam je sanjao, već tog trena
i govorio u snu.
Govorila je pogledom…
Ja samo rečima.

Ponekad mi se čini da je ljubav preopširna,

pa pokušam da je svedem na reč – dve.

Dođem do tvog imena i devojačkog prezimena,

koje pod šifrom ispisujem kao rimovane grafite,

pazeći da te ne prepoznaju,

pa da se čude kako ja ovakav tebe takvu smem da volim.

Strepim da si i ime promenila,

u želji da ostanem bez poslednjeg traga o tebi.

 

Još uvek verujem da umem

da te volim tako da ne primetiš,

da umem da te dotaknem, da ne osetiš,

da umem da kažem, da ne čuješ,

i da maštam, znajući da se neće ostvariti.

Lažem sebe. Može mi se, kad verujem.

 

Da mi ne držiš nevidljive “lopovske”,

svakodnevni stepenik bio bi za mene bedem,

uz čiji bih temelj čekao da se urušimo.

Zar misliš da bez tebe imam snage da prenoćim?

Moram da te imam i kada te nemam,

jer moram da živim, a nikad zbog sebe nisam živeo.

Možda nekad ja ovakav

tebi takvoj zatrebam, nikad se na zna.

Uvek se ne zna.

 

Pokucam na vrata južnog Banata

i pobegnem, pre no što ti korake čujem,

srećan kao da sam te video,

kao da sam te dodirnuo,

kao da si čula kako šapućem da te volim,

kao da se ostvarilo sve o čemu maštam,

kao da si me ugledala i ciknula od radosti:

“Dobro mi došao, mili moj”,

a srce lupa kao u poslednjoj krađi kajsija

i nekako sam, čini mi se, ja ovakav, živ

i nekako kao da umem, ja ovakav, da se radujem.

 

Kad odmaknem dve svetlosne godine daleko,

osvrnem se, u nadi da ću te pred kapijom videti,

kako izviruješ da vidiš ko se to usudio da tebe takvu voli.

 

 

Imala je samo pahulju na sebi,

dovoljno da bude najlepša nevesta.

“Bićeš moja kraljica”, rekoh.

“Ti si kralj?”, postidela me pitanjem.

“Ja sam nezaposlena dvorska luda.

Tražim posao, biram

od koga ću načiniti gospodara,

kome ću dvorac preko noći sagraditi,

koga ovenčati slavom.”

 

Imala je samo pahulju na sebi,

čipkastu, nežnu, osetljivu na dodir.

“Moja si”, rekoh.

“Zar se ja ne pitam?”, čudila se.

“Pitaš li se?”

“Ne pitam se, tvoja sam.”

 

Za tren se istopila pahulja

pod mojim vrelim dlanom.

Nešto kasnije, istopila se

moja nevesta i kraljica,

čipkasta, nežna, osetljiva na dodir,

ovenčana poljupcima

nezaposlene dvorske lude.

 

Nije ti dovoljno što mi pomeraš srce

već to činiš i sa mojim usnama,

pa govore ljudi da umem sa rečima,

a ne umem, već dah ispuštam kako ti želiš.

 

Mora biti da mi usne grudima golicaš,

čim uspevam da izgovorim na čudesan način sasvim obične reči,

pa samog sebe iznenadim i verujem da su iz duše,

a znam da je nemam, kao ni tebe.

 

Lako mi je sa rečima, dok su tvoja zasluga.

Misle ljudi da govorim, a ja sa tobom razgovaram.

Kada na tren ućutim, siguran sam da si mi trepavicom usne dotakla,

znaš da me to ostavlja bez daha.

Nije me strah od gušenja, već se bojim da si stavila tačku.

Taman kad pomislim da ti je dosadilo da mi usne pomeraš,

dotakneš ih kolenom, pa mi se ponovo jezik razveže.

 

Neću ti zameriti kad prestaneš da se igraš.

Ćutaću zauvek, jer moje reči nisu dorasle

tvojim rečima, koje sam govorio.

Možda ćeš na tuđim usnama biti lepša,

umeti lepše reči da izgovoriš,

i umeti da me zaboraviš.

Moje ćutanje gušiće samo mene,

jer neću umeti da stavim tačku na Nas.

 

Ako ti dođem, nameštaćeš nameštene šiške

i žaliti se na šampon, od kog imaš crvenilo lica,

pitaćeš jesam li umoran od puta

i hteti na brzinu, dok se kuva kafa,

da ispržiš pofezne, sigurno sam gladan.

 

Ako ti dođem, svaki čas ćeš gledati u telefon,

učinilo ti se da zvoni,

smejaćeš se, jer su ti se baš tog dana

desile neke jako smešne stvari,

ali nećeš time da me zamaraš,

uglavnom neverovatno je smešno,

ispustićeš kašičicu, prosuti kafu u krilo

i reći da si šeprtlja.

Da si znala da ću doći,

mogla si spremiti nešto slatko,

imaš samo tahan alvu.

 

Ako ti dođem, udariće neka omorina, neće moći da se diše,

zatvaraćeš prozore, za razliku od usta,

tridesetdva puta ćeš hteti da mi zasladiš kafu,

isto toliko puta gledati na sat

i svaku treću moju reč nećeš razumeti,

jer je prvi put čuješ.

 

Ako ti dođem, izvinjavaćeš se zbog neopranih prozora,

skupljaćeš mrvice sa tepiha,

a samo što si sklonila usisivač,

gledaćeš kroz prozor, ne očekuješ nikog,

učinilo ti se da neko dolazi i...

Joj, nisam pitala šta ćeš piti, ima svega...

 

Ako ti dođem, pitaćeš čime se bavim,

ah, da, već sam rekao, ali si zaboravila,

dobro da bar redovno plaćaju.

Jesam li bio, ako nisam, kada ću na odmor,

gde sam bio, ako sam bio, ako nisam, gde ću.

Ta knjiga koju čitaš, baš je dobra za plažu,

Radi se o dvoje, koji su...

More, ako ti ja dođem, videćeš ti svog mene.

 

Skini naočare da ti nešto šapnem...

Videćeš moje usne u krupnom planu,

kako prate pokrete tvojih trepavica,

u pokušaju da čitaju između njih.

 

Dahom ću ti suzu osušiti,

pre no što se u uglu oka pojavi.

Umesto nje, kada zažmuriš,

zvezda će zablistati i biti orijentir

našim nemirnim pokretima.

 

Skini naočare.

Zadovolji nestrpljivu želju

da saznaš hoću li zamuckivati

 kada ti trepavice zadrhte

od onoga što čuješ sa mojih usana.

 

 

 

 

Oženio sam svaku, koju sam ljubio

i svaku sam voleo do kraja života.

 

Na prvi pogled shvatih da si ljubav,

jer je svaka žena nešto tvoje imala;

obraz, trepavice, koleno

i ono mesto, gde se sastaju vrat i rame,

ne znam kako se zove.

Svaka me nosila, kao modni detalj,

baš na tom deliću sebe, što na tebe liči.

 

Ne znam u šta su, pre tvog rođenja, verovali zanesenjaci,

dok su priželjkivali da nečiji obraz, ili rame još nešto tvoje ima.

Svaki muškarac boginju ljubi, kad zatvori oči.

Polaskana time, žena žmuri, dok je Apolon ljubi.

Dok te ljubih, ne prepoznah ni jedan delić ni jedne žene,

jer najzad je na jednom mestu sve najlepše bilo.

Shvatih da su glumile po neki delić tebe,

da pomislim da lepše od toga ne postoji,

pa sam svaku ljubio otvorenih očiju.

 

Jedino tebe ljubih punog oka i punog srca.

 

Oženiću svaku, koju budem ljubio

i svaku ću voleti do kraja života,

jer znam da na njima postoji delić tebe,

kao modni detalj, što prikriva manu.

Ostaću doživotni ljubavnik i večiti sezonac.

 

 

Moje nebo nije daleko.

Na granici između doživljenog i nepoznatog

krilati carinici pretresaju moje presmrtne ostatke,

proveravajući verodostojnost tvog potpisa na mojoj duši.

 

Ne umem da te opišem.

Ponekad te u vetru zapišem

i čekam da se prepoznaš,

da se nasmeješ, ili naljutiš,

kao ja, kada mi kažu da treba da nađem nekog,

a znaju da imam tebe.

Zar da mi bude draže nečije sve

od tog malo, što imam od tebe?

 

Prolaznik sam, kao svi drugi.

Zatežem svoj jedini krstić na goblenu života,

ne znajući u šta više da ne verujem.

Bezbroj sam rebusa rešio

i nema tajne, kojoj nisam doskočio,

jedino ne znam

zašto me usne svrbe kad mislim na tebe.

 

Umem da te napišem,

a ne umem da priznam

da još uvek merim koliko te volim.

Odgovor znam,

ali taj dar i kaznu moram da izmerim

nepoznatim brojem besanih noći

i danima u kojima te sanjam.

Obećao sam – zauvek,

a  moje zauvek neće još dugo.

Stid me što ne znam hoću li umeti i posle toga.

 

Rekla si napiši me, ako moraš.

Znala si da sam na sniženju i da osmehom

možeš kupiti reči koje se rimuju sa tobom.

Lako je. 

Stih nastane od nečeg iz grudi

i željan slobode ode,

kao dete iz roditeljskog doma.

Tuđi životi su nam dar, ne naš.

 

Rekla si napiši me, ako moraš,

a moje reči nisi razumela.

Ja tvoje ćutanje jesam,

mada me kaznjavaš njime.

Ne postoji teži sud.

Ma koliko pravedna,

kazna ume da bude teža od zločina.

Ponekad nasumice traži žrtve

i tada su reči mrtve.

Kažnjenik zavidi rečima.

 

Rekla si napiši me, ako moraš,

znajući da te sanjam.

Nisi želela da ostvariš moj san u svom snu,

a tako je lako.

Greh je spavati, ako si stražar.

Biti budan greh je, ako si pesnik.

 

Bilo je lako napisati tvoje oči,

samo sam preslikao dve staklene rajske bašte.

Usne, kosu, ramena prećutah,

želeći da nešto ostavim za sebe,

da moje grudi budu utočište

tom grmu divljih kupina.

Lepše je da me boliš ti,

nego nešto od čega se ne umire.

 

Ne umem da izbrojim nas dvoje,

uvek neko nedostaje,

kao onda, kada smo šetali

vrtovima gospođe Opatije, svako za sebe.

Harmonija beznađa kao nagrada

nalazaču izgubljenih duša.

 

Htela si da te napišem,

da bi ispravila moj rukopis,

verujući da to što čitaš pišem ja.

 

Rekla si napiši me, ako moraš.

Znala si da moram,

a nisam morao.

Bilo je već zapisano.

 

Samo te ja imam na ovakav način

i neću menjati ni način, ni tebe.

I da hoću, nemam za šta da menjam.

 

Biću ovakav dok si takva

i praviću se važan što imam čast da te volim.

Vidi, kakav sam nikakav, a umem. Baš umem!

Predlažu me za Ginisa, al’ nije mi do slave,

meni je dovoljno da te tajno volim.

 

Da mi je da poživim još neko vreme,

da ti dokažem da se ne prenemažem,

da ću te voleti i kada postaneš sebi manje lepa,

jer ono što ja vidim nikada neće imati bore.

 

Neću ti više pisati pesme, da ne misliš

da ti se udvaram i da te očekujem.

Ti si moje, a što je moje, samo je moje,

bilo nas jedno, ili dvoje.

Ne pravim razliku među tvojim manama,

svih milion jednako mi je drago.

Jedino ja mi smetam kod tebe.

 

Naši nevidljivi kumovi svedočiće zauvek

da smo rekli sve što smo prećutali,

a ti, ako želiš, dopusti drugom da te voli.

Ne bojim se, može samo manje od mene.

Ljubav je davanje i što je više dajem,

više je za tebe imam.

Ne volim samo što znam da te nemam,

al’ ne dam da se pred tvojim očima preliva

kišnica iz mojih očnih džepova.

To je moj sitniš za moje crne dane i noći.

 

Ćuti tamo! Znam da me voliš, ali to nije tema.

O tome ćemo drugom prilikom.

 

Kliziš pod mojim usnama,

kao usna harmonika.

Falsetom ispuštaš čarobne zvuke,

nastale prolaskom mog daha

kroz pore na tvojoj koži.

Kada se pregreješ i gotovo zaječiš

od beskrajne solo deonice,

preuzmeš melodijsku liniju,

 pa klizim pod tvojim usnama,

neprekidno ispuštajući

isprekidani tremolo.

Kad popusti koncentracija,

učini mi se da me ljubiš.

Nadahnuti usnom harmonijom

komponujemo i izvodimo koncert

za dve lude bez orkestra.

 

 

 

Ima vremena da nemaš vremena,

ima vremena da postaneš kao ja,

da kreneš na put, bez presedanja,

da se mrštiš, za svaki slučaj,

kako bi spremno dočekala oblake,

koji, bez sumnje, nakon Sunca dolaze.

 

Ima vremena da pamtiš bolja vremena,

koja si u međuvremenu trošila,

a oročene, nepotrošene trenutke,

kao premiju osiguranja

isplatiš sebi kao sećanje,

uvećano za kajanje.

 

Ima vremena da ti ništa ne treba,

osim onog što meni treba sada,

a mislio sam da mi neće trebati,

dok sam trošio vreme

na ono što mi sada ne treba.

 

Ima vremena da, osim onog što te boli,

ništa nije na vreme

i da ti u trci, u kojoj učestvuješ,

prolazno vreme bude samo prolazno vreme.

 

Ima vremena da leči rane,

koje ćeš steći tako što nisi mislila na vreme.

Ima vremena da ova današnja

postanu dobra, stara vremena.

 

Ima vremena, al’ ne znači

da treba na mene da ga trošiš.

Ima vremena da me pamtiš

i da me se setiš,

nakon što me zaboraviš.

 

Nije to bio pogled, već skener.

Imala je urođeni čitač snova u očima.

Sa lakoćom je čitala stihove

iz mog preznojanog srca

i mazila me na prvi pogled.

 

Čudo neljubljeno, bojim te se.

Ne boj se, samo želim da te slomim.

Hajde da pišemo pesmu, reče,

lepe reči i slova ne bole.

Uzalud sam se opirao,

uveliko je diktirala, stih po stih.

Ne vredi, rekoh, nisu nam srca slepljena,

a ona se smejala, verovatno mojoj pameti.

 

Rekoh da joj mogu biti drug,

a ona reče da joj je muž najbolji drug,

 da sam nešto, a njoj ću biti ništa,

ako ne priznam da me pročitala pogledom.

 

Ne, nije to bio pogled, već skener.

Čkiljila je, da ne budem lak plen

i gledala kroz trepavice

plišanog medu iza rešetaka.

 

Znao sam da se igra.

Pristao sam, bez pogovora,

jer me zanimalo

šta ume sa kamenom.

 

Ne mogu ti dotaći lice, reče.

Ne čudi me, čudo neljubljeno,

bezličan sam, ne vidiš me.

A ona se smejala,

verovatno mojoj pameti

i onom što je u mojim krhotinama

jednim pogledom pročitala.

 

 

 

Svaku sam ženu u prolazu poljubio, u inat tebi,

priželjkujući da, kad saznaš, kažeš:

“Baš me briga, nisam mu ja žena”,

pa da besniš k’o što umeš

i da misliš da sam te preboleo,

čim mogu da dopustim usnama

da se za drugu zalepe.

 

Ne krijem koga sam sve tajno ljubio,

u nadi da će zao glas dopreti do tebe,

da te izludi, kad već usne nemaju šansu

da obnove romansu sa tvojom dušom

i da izluđuju tvoju naježenu kožu.

 

Naljuti se već jednom, pa me nađi,

da mi kažeš sve što imaš da mi kažeš.

Postidi me, dok pokunjeno gledam dno

u visini svojih prezrelih očiju.

Kad te prođe bes, pitaj me šta imam da kažem,

a ja ću reći :”Polako, čitav život je pred nama”.

 

Prilaze ljudi, pitaju za tebe,

a ja se pitam kako su saznali,

kad nikom, pa ni tebi, ništa nisam priznao.

Čak sam i srce stišao na minimum,

da te ne oda, izda i ne baca pred svinje.

Kako je vest o tebi procurila iz njega?

 

Pitaju ljudi, tek da pitaju,

neki brinu za tebe, neki za mene.

“Baš mi je drago zbog vas dvoje”,

“baš mi je žao zbog vas dvoje”,

“ima li nade”, “strpi se, treba joj vremena”...

Okrenem na šalu, na muziku, a i to je tvoje,

pa ućutim, da te ne izreknem i ne ispevam.

Spuste ruku na moje rame,

a ja ne smem da ih gledam,

zakolutam očima ka nebu,

otkočim usne i pitam “kako ljubav”.

“Imam neku, al’ nije to kao kod tebe”.

Spustim ruku na njihovo rame i kažem

“ne brini, naći će se srećica i za tebe”.

“Lako je tebi”, kažu uz uzdah.

 

Eto, ne umem da te sakrijem.

Vidiš se na meni.

 

Čekaj, ludice, nigde ne putujemo.

Kada kažem da ćemo tražiti mesto

gde najviše volimo da se ljubimo,

ne mislim na geografiju izvan nas.

Ko je tebe dosad ljubio,

kad misliš da treba bežati?

Nikuda ne idemo.

Već smo predaleko otišli.

 

Kada oni, što su nas ljubili,

zaborave da su nas ljubili

neki delovi kože, mada zapušteni,

budu kao novi,

spremni za nečiju hrabru radoznalost.

Nemaju ime i ne mogu ti prstom pokazati,

jer se ne nalaze tamo gde su bili.

 

Nemoj samo da preletiš preko mene

i da se kao glupi turista

kratko zadržiš na najposećenijim mestima.

Ne žuri, imamo vremena,

jer nemamo vremena

za traženje druge tebe i drugog mene.

 

Ne stidi se. Ni meni nije svejedno

što sam početnik na tvojoj koži,

ali umem da tragam,

jer znam da nije samo koža

i da nisu samo usne...

Volim što ne znam

gde najviše volim da me ljubiš,

što ćeš mi, tako neuka, otkriti,

a nećeš znati da si uspela,

 dok ne vratim sličnom merom.

Volim što goriš od radoznalosti da saznaš

gde najviše voliš da te ljubim.

Iznenadićeš se kada osetiš

da to nisu mesta na koja sumnjaš.

Pokazaću ti...

Žmuri i uči...

 

 

Nećemo tako razgovarati. Nisi ti meni makar ko.

Zagnjuri glavu u moje voštane grudi, u kalup,

koji godinama čeka da se vratiš na svoje i ispuniš prazninu.

Izmakni se samo kad moraš da trepneš, da mi srce ne golicaš,

da ponovo ne pomisli da ume da te voli.

Diši polako, da ne ostaneš bez daha. Diši i za mene, ja moram da pričam.

Ne žmuri, nećemo se ljubiti. Ne žmuri, sanjamo.

 

Nazdravimo otopljenim pahuljama, popijmo ih na iskap, kao lek

i dogovorimo se konačno od koje zajedničke bolesti bolujemo.

Ako se rastužim, a hoću, pristani da mi budeš prijatelj

na određeno vreme i slušaj kakvu si aromu dala mojim rečima.

Moja ispovest biće tvoja ljubavna priča,

koja se od ostalih razlikuje po meni.

Opomeni me kada se opsujem, nije lepo da ružim bajku.

Ovog puta nećemo biti kivni na ljubav, kojoj nismo dorasli.

Smeškaj se, da smekšam, da i sam usnama dokažem  koliko mi je lepo.

Sve dođe na svoje. Dođi…

Lice ti je vlažno. Ne brini, ne plačeš. To se ja sušim. Isparavam.

Ne mogu ni ja još dugo biti dete, ali dok si uz mene biću besmrtan.

 

Zabodi nos u moje srce i ćuti. Samo ćuti, razgovaramo.

Bar se večeras nemojmo svađati oko toga ko koga više voli.

U redu, ti mene, ali… Dobro, ti mene.

 

Ne postoje misterije, jedino poneka još nije obelodanjena.

Čudiš se da se ne guram da im se rugam?

Ludo jedna, pa ja zbog tebe od tebe skrivam rešenje.

Vidiš li među zvezdama i jedan greh?

Greh se kratko pamti, izmišljen je da bi pokvario radost.

Nemaju predrasude moć da nam ne dopuste

da jedno drugom budemo ovo što smo,

tu su zato da nam ne dopuste da imamo smisla.

 

Ne ljuti se na mene što sam nastavio

da živim nakon dana pre našeg susreta.

Samo sam hteo da osetim kakav sam kada me neko voli,

ne sluteći da ćeš moju radoznalost godinama otplaćivati

i svoju mladost opteretiti hipotekom.

Ja, budala, mislio da samo ja umem

da lelujam ljubavnim sokakom,

a ti me nadmašila, uprkos meni.

 

Dugo sam te izmišljao. Svaki detalj bio mi je važan.

Visina tolika, oči baš takve, može i ovde jedan mladež…

Moje šake kao modle, načinile su od tvojih grudi najslađe kolačiće.

Ni slutio nisam da ćeš mi odati priznanje za maštovitost

i biti zahvalna na lepoti, kojom zavodiš

one što ne umeju da te žele dok te ne vide.

Da se kladimo koliko onih koje misle da me vole, žele da su na tvom,

a koliko onih, koji misle da te vole, želi da su na mom mestu

i čega bi se, osim onih što ih vole, odrekli zbog ovakvog spektakla?

 

Ne zna se kome je slađe bilo kada si zagrizla ovo neprskano srce.

Ne puštaj, pomislih, a ne bi pustila ni da sam zaječao.

Nisam znao da život ume da bude tako sočan.

Do tada sam ga provodio ispred crno-belog retrovizora,

prelistavajući ukoričene sportske povrede srca,

ubijao crno – belim vinom sve što smeta dosadi

i mislio da imam više sreće od onih što se dosađuju uz televizor.

 

Umeo sam da gatam iz tvojih očiju. Sve ovo sam nam prorekao,

gledajući u dve kristalne kugle, predvideo lepo, tugu naslutio.

Ne teraj me da ponovo gledam u budućnost, ovog puta bih varao.

 

Sve češće pominjem ljubav i govorim da te volim.

Koristim te blage reči, iz straha da bi me najzad mogla ozbiljno shvatiti.

Koliko god te željan bio, neću dozvoliti da sa mnom  pokvariš sebe.

Zavidim tvojoj uštirkanoj posteljini, verujući da grli jedino tebe.

Priželjkujem da onaj ko te ljubi, čini to na manje svetom mestu.

 

Znam da ćeš otići. Jedino ti ne želiš to da znaš.

Ne brini šta će sa mnom biti. Ja sam sebi i sada suvišan.

Biću ponovo najružniji i najmanje vredan, ali to nije greh, zar ne?

Zaokupljeni light ljubavima, bez konzervansa,

povremeno ćemo jedno drugo zaboraviti,

dok ne shvatimo da nam nedostaje da jedno drugom nedostajemo.

 

Iduće godine u ovo vreme i svih godina, koje nam preostaju,

slavićemo godišnjicu ovog trenutka, prislonjenih noseva

uz oltar prozorskog okna i moliti se da je bar jedna od pahulja,

koje pokušavaju da nas razvesele, potomak neke od ovih,

koje su nas večeras dopratile do nas.

 

Sve buduće Nove Godine bile bi višak, da nemam tebe,

da ti poželim da ni jedan Božić ne dočekaš sama, poput mene.

Kada prođem, statistika mog srca biće jednostavna - kucalo je samo za tebe.

Mali otkucaj za čovečanstvo, veliki za mene.

Zažmuri.

Izvan tebe nema ničeg tako lepog, kao u tebi.

Samo zažmuri i želi...

Sve ostalo je moja želja da ti ispunim želju...

Nauči da želiš tako da ti se čini

da neću umeti da ispunim željeno,

pa da se iznenadiš kad shvatiš

da moraš želeti više da bi me sustigla...

Ponekad proviri, da proveriš jesam li stvaran,

nasmeši se, što si šašava, pa si posumnjala.

 

Zažmuri. Nije mi mesto pod tvojim kapcima,

već na tvojoj koži, jer je pod njom postalo tesno.

Zažmuri. Ja sam tu da osetim šta vidiš dok žmuriš,

da prepišem iz tebe i zapišem po tebi stihove iz sebe,

inspirisane mojom željom da ti želju ispunim.

Lepa si, al’ lepša si kada želiš

da budemo lepi, pa se pore otvore,

da kroz moje iz tvojih, u tvoje kroz moje

prođe ovaj trenutak večnosti,

podešen da kasni jedan svetlosni bljesak,

taman toliko, koliko je potrebno

da progledaš dok žmuriš.

 

Još uvek sve liči na tvoj nosić, namršten kada se smeješ,

pa sam srećan što sam, uz tebe, mladu, dočekao prevremenu starost.

Malo je reći hvala što si prevalila toliki put od svog rođenja

da bi me zatekla, zauzetog traganjem za tobom.

 

Bez tebe ne bih umeo da se isplačem kad mi je teško, a uvek je teško,

samo bih ostao zbunjen i netaknut, misleći da mi srce ne treba,

a treba, jer nešto mora stati kad sve stane i mora da boli

da bi imalo šta da prestane da boli, kad već mora da prestane.

 

Došla si da bi bilo teže i lepše, kada odeš, nego što je bilo dok te nije bilo,

da mogu i ja, ovako zapušten, da se hvalim da sam napušten

i da sam dobar dobroj bio, a ne makar kome,

da se isplačem kad mi je teško, a uvek je teško,

samo što suze imaju smisla, tek kada sve ostalo nema smisla.

  Lako je meni da mi bude teško, kad imam tebe.

 

Napućim usne, ljubim vazduh i molim ga da postane vetar,

do tebe da odnese to malo nežnosti, što umem da pružim,

ali da ne kaže od koga je, da se bar na njega ne duriš,

što te ometa, dok lepršaš sama od sebe, u ritmu rumbe.

 

Ćuti, moglo je biti gore, mogli smo da se ne sretnemo,

pa bi mislili da nema o ljubavi šta da se misli,

jer je to obična izmišljotina, namenjena naivnijim od nas.

I dan danas bila bi bez mene i ja bez tebe, kao da nas nikada nije bilo.

 

Oni što odlaze, izmisle razlog da moraju da odu. Moraju?

Ništa se, pile, ne mora. Mora se jedino umreti,

ali to nije tema, a nije ni vreme, nažalost.

No, dobro, morala si da odeš u neki svoj odlazak,

a ja sam morao, poslednji put, leđa da ti poljubim,

da ne primetiš i ne osetiš, kako si mi usne pokidala naglim trzajem,

pa boli kada ih napućim, ljubeći vazduh,

moleći ga da se pokrene, da te pronađe,

da me prisloni na tvoja leđa, neprimetno,

da ne vidiš da se ponekad isplačem kad mi je teško.

 Uvek je teško, ali je bar lepo, jer mi praviš društvo,

dok bez tebe čekam ono što se mora.

 

 

Kada me budeš varala sa mužem,

neka bude sa stilom, kao da je prvi put.

Zavodi ga nasmejanim pogledom, ćutanjem,

nehotičnim dodirom, dok ti pruža čašu vina,

smaknutom bretelom i igranjem pramenom kose.

Traži da priča nešto što je bezbroj puta pričao,

pa ga prekini iznenadnim odlaskom u toalet, zbog šminke.

Pusti neka čeka i neka se čudi šta ti je večeras.

 

Reci da čitav dan pevušiš, znaš onu pemu,

„na na na“, baš je vesela, kako ne može da se seti.

Pevuši tako da ne prepozna

i opet se čudi kako ne može da je se seti,

baš je vesela.

 

Reci da si pospana, neka misli da ništa neće biti.

Ne, baš ti je lepo, samo si pospana, možda od vina.

Prošetaj do prozora, lagano,

ne zaboravi da ti klecne štikla,

skloni zavesu i zadovoljno uzdahni.

Grad je ogrnuo šlafrok od zvezdanog neba,

vidi kako je lepo, sve blista.

Kada priđe, izmakni se da mu nedostaješ.

 

Kada shvati da je mnogo pričao

i pokuša da te gleda kao što ti gledaš njega,

prekini tišinu pričom o poslu, računima, kreditu,

neka misli da ništa neće biti.

 

Baš je toplo, možda zbog vina, ali te mrzi da se presvlačiš,

svakako ćeš uskoro leći, samo još malo, baš je lepo,

odavno nije bilo tako.

Od sada kupujete samo to vino.

Ne udara u glavu, već u noge,

baš bi mogao da ti izmasira stopala...

 

Kada me budeš varala sa mužem,

svaki put neka bude kao da je prvi put.

 

 

 

 

 

 

Nepismen sam za tvoja pisma, znam ih napamet.

Prislonim ih, kao melem, na grudi,

da izvuku otrov, dok ih, kao molitvu, izgovorim.

Pomaže, izađe na oči sve što je kroz njih ušlo,

dok sam imao šta da vidim.

Pritisnem ih jače, pokušam da iscedim nenapisano,

grlim pisma, kao da te grlim.

Kad mi se učini da ćemo ostati bez daha,

u obraz ih poljubim i izmišljam odgovor…

“Dobro sam, puno toga se izdešavalo,

pričaću ti kad se vidimo…”

 

 

Da samo znaš kako sam pametan kada nisi tu.

Uvežbavam šta ću reći, kada se pojaviš,

milina me slušati.

Nije to samo „radujem se što si tu“,

„nedostaješ mi i kada si tu, jer znam da ćeš otići“,

sve ja to nekako začinim i zvuči kao poezija,

čak se i meni dopadne.

 

Da samo znaš kako sam nežan kada nisi tu.

Zagrlim te željom umesto rukama,

da osetiš i da se čudiš, a da mi ruke ne prepoznaš,

da ne moram da se pravdam i da se postidim.

Sednem na drugi kraj svemira,

da ne prozreš moju nameru,

govorim nešto neobavezno, ali mudro obavezno

i kad se najmanje nadaš,

udesim da jedna zvezda iz tvoje ogrlice

padne ti kraj nogu, pa se sagnem da je dohvatim

i obrazom ti koleno dotaknem, da ne primetiš.

Ako osetiš, pitam da li te koleno zabolelo,

kažem izvini, ali sve se nekako rimuje sa mojim mislima

i ti se ne ljutiš, naravno, već kažeš da je u redu,

to je samo koleno i samo cirkončić.

 

Kao pamuk sam, kada nisi tu.

Ceo kliznem niz tvoja leđa,

tako da misliš da je povetarac, pa ti ne smeta.

Nešto ti golica prste, ne znaš šta,

a to se ja zavučem između tvog dlana

i svega što dotakneš.

Kad pomisliš da ti je trepavica upala u oko,

to ja pokušavam do duše da ti doprem,

ali sam ponekad nespretan, pa primetiš.

Lako se opravdam, jer nisi tu,

udesim da je to zaista trepavica,

ponudim se da pomognem, a ti kažeš:

„Hajde da vidimo kome će se želja ispuniti“.

Koristim trikove, jer nisi tu, udesim da poželim

da trepavica bude na prstu koji sam predvideo.

 

Lako je meni, kada nisi tu.

Dozvolim da pričaš sve što želim da čujem,

da me zavodiš visokom temperaturom svog daha, dok šapućeš,

a uvek ima nešto da se šapne, kada nisi tu

i gledam sve tvoje, što ne bi bilo pristojno u tvom prisustvu gledati.

Vidim čak i ono što pokušaš krišom da uradiš

i otkrijem da si mi srce stavila u grudi,

povezala sa dosadnim satom, što u njima kuca

i saznam koju žicu treba preseći da ne bi eksplodiralo.

Pustim te da misliš da ne znam šta radiš,

jer želim da budem dobar domaćin, kada nisi tu.

Ponekad te samo ispratim do tebe,

da ne bi i sebi nedostajala.

„Srešćemo se nekad“, kažem,

a ti poskočiš od radosti i kažeš „Jedva čekam“.

 

Ti si greh moje druge mladosti.

Kako to da me se ne sećaš?

Ja sam onaj Dokrajaživota, Doknassmrtnerastavi,

onaj kog si sprečila da okači srce o klin,

 sakupljač onih koji će mu nedostajati,

onaj što nije dozvolio da kažeš šta osećaš,

ni da osećaš to što si osećala,

jer niko sa mnom nije ceo,

onaj zbog kog si trebala poneti kišobran,

jer ja sam sitničavi, kišni čovek.

 

Prirodno je da ne možeš da se setiš lika,

jer si žmurila dok si me ljubila.

Sećaš li se barem kafe bez i reči sa šećerom?

Čudila si se kako je moguće

da od toliko slatkih reči ne izgovorim ni jednu laž,

molila da svojim, sasvim običnim,

nedostojnim mojih reči u kocki

bar jednom odbrusiš VOLIM TE.

Srećom, nisam dopustio da se prevariš.

I tada si imala loše pamćenje,

govorila si da ne pamtiš kada si tako nešto osećala.

Primila si od mene veru u čaroliju

i ubrzo me okrivila za neverstvo,

a ja sam jedino sebi neveran bio

i tebe sebi dopustio.

 

Malo je događaja bilo koji su za pamćenje.

Slutim da se jasnije sećaš kupovine

cipela sa visokom štiklom i erotskog rublja,

koje voliš više nego ja.

Prisetila bi se, siguran sam,

kada bih rekao šta si ti meni,

a još uvek jesi i uvek ćeš biti,

jer ja sam onaj Doknassmrtnerastavi. Moja.

Znaš mene, brinem i zbog manjih stvari,

a kako neću brinuti šta ćeš sanjati.

Nije mala stvar, snovi su to.

Zapamtiš slike, pa izgleda

kao da se stvarno dogodilo.

Pretrnem kad samo pomislim

da bi mogla sanjati da odlazim sa drugom.

Ja to ne bih ni u snu, al’ snovi su to.

 

Već te vidim kako idućeg jutra

digneš taj pegavi nosić

nebu pod oblake i sve nekud žuriš

i sve ti nešto nisam važan

i kažeš da bih se samo mazio (što je tačno),

a ima toliko važnijih stvari od toga (Kojih?).

Pitam se šta ti je (tebe ne smem),

sve mislim možda sam nešto zgrešio,

pa se umiljavam preslađenim rečima,

al’ badava, kad sam kriv, a nisam.

 

Samo da se čovek nervira sa tobom.

Ne jede se za večeru sarma.

Ode krv u želudac, srce odbije da radi za glavu,

poblesaviš, manje, ili više i sanjaš koješta.

Što se ne ugledaš na mene i ne sanjaš sebe?

 

Nažuljam prste na gitari,

vežbam da ti se udvaram,

kad budeš želela da me slušaš,

a žulja me srce, jer strepim

da ćeš mi saopštiti da sam ti dosadio.

Kako i ne bih, kad te neprestano volim?

 

Kad prođe neko vreme, pitaš šta ima novo,

kao, nije ti ništa, kao ćaskamo, a komadić oblaka

još uvek se beli na pegavom slatkišu.

Pa, ništa, volim te, kažem.

Zakolutaš okicama, kao, dosadan sam,

a milo ti, samo se duriš,

jer nije svejedno kad sanjaš

da odlazi neko tvoj.

 

Približim se da ti usnama sklonim oblačić,

a ti se, kao, baš tada setiš, onako usput,

da kažeš kroz smeh šta si sanjala,

a ja u zemlju da propadnem,

jer znam da ne bih ni u snu…

E, zato treba stalno da se mazimo,

da nemaš vremena da sanjaš gluposti.

 

Mogla si još malo da mi nedostaješ,

znaš koliko mi to znači.

Dok si mi nedostajala,

imao sam sve osim tebe,

sada ni to nemam.

Umeo sam da te vidim, čujem,

dodirnem, omirišem,

izgovorim i zapišem,

samo dok si mi nedostajala,

a to si umela, bolje od bilo čega.

 

Nedostaje mi da mi nedostaješ,

da se pitam uzdahneš li nenadano,

pa odmahneš, kad shvatiš da je zbog mene,

a ruka izvaja moj lik u vazduhu, pa odustaneš,

kad shvatiš da nisi talentovana

od ničeg da napraviš ništa.

 

Mogla si još malo,

sasvim malo, da mi nedostaješ,

naprimer, do kraja života.

 

Ti si naslov svih mojih misli,

moj horoskopski znak,

moj svet i veza sa svetom,

moja svaštara, moj nedostatak,

 opravdanje za sve

i podsetnik da imam srce.

 

Moj si filter za vodu i vazduh,

krema protiv bora, vez na jastučnici,

namazana strana hleba i meda

 i moje nebo sa pratećim objektima.

 

Moj si redovan i vanredni let,

ekstazi i bensedin,

moja dioptrija, moj kalup za sve

i veliko slovo svega što pišem.

 

Moja palata pravde,

moje rodno, radno i mesto za odmor,

pogonski motor sa unutrašnjim sagorevanjem,

moj dragi kamen mudrosti i ludosti,

 kalauz za smisao

i jedino svetsko čudo.

 

Moj si vlasnik i  moj potpis,

moja lična karta i razlog za sve,

moje Daminijetebe,

viza za Raj,

opomena pred isključenje

i orden u grudima.

 

Moj si semafor,

grudobran, gromobran i raketni štit,

opravdanje za moje postojanje,

štimer mojih reči

način i začin, reč za gvozdena vrata,

moja ljuljaška i moj hlad,

polazna osnova i završni sloj.

 

Moj si odgovor na svako pitanje,

moj aranžman, cvetni i muzički,

moja tri zadatka za zlatnu ribicu,

i jedino imanje koje nemam.

 

Ako ti se učini da nešto moje nisi,

to je zato što ne mogu sve da postignem od tebe.

I dobro je što si nečija, makar i moja,

jer čovek mora nečiji biti,

da ne bi sebi bio ništa.

Znam po sebi.

 

Kada te ugledam, pogledom odvezujem nevidljivi čvor na pertli,

obraze stisnem ramenima

i dugme na košulji pokušam da smestim pod nokte,

kao dete, postidjeno pred razredom, zbog nepostojeće krivice.

Strepim da ćeš prestati da glumiš da me ne primećuješ,

da ću morati da kažem da sam dobro,

prećutkujući da zgužvam većinu dana, po kojima pišem sebe.

 

Dva meseca ne videh mesec,

da ga pitam vidi li kroz roletne da ti neko cipelu izuva

i tvoje malo stopalo prima na dlan,

pa ga čuva, kao malo vode i celiva, kao sluga.

Postoji li neko ko će ti dahom uvračati trepavicu, stisnutu prstima,

dok želju zamišljaš?

Ako postoji, šta on to ima što nemam ja?

Ima tebe i mora umeti da te ima.

Jedino tako ću osetiti krivicu što umem da mi nedostaješ

i prestaću da prepoznajem tvoj lik u talogu kafe,

u kom otisak prsta obećava ostvarenje želje, samo ako je ne kažem.

Bojim se da ćeš prestati da glumiš da me ne primećuješ,

a onda neću izdržati da ne izgovorim

koliko želim da te poljubim ispod lančića.

 

Kada te ugledam, poželim da te zamolim

da na Miholjdan, kad budeš slavila sebe,

prospeš čašu kupinovog vina preko ramena,

da imam čime, na Lazarevu subotu,

kad budeš dovoljno daleko,

ispucale usne da pokvasim,

dok budem ljubio tragove tvojih stopa.

 

 

Žalila mi se na Vas.

Zar je bilo toliko teško ispuniti joj želju?

Tražila je tako malo - mene.

Niko Vam ne persira, ja moram,

tako sam vaspitan. Nismo se upoznali, stariji ste

i nisu mi poznati Vaš lik i Vaše delo.

Znala je da imate važnijih poslova,

ali nije znala kome drugom da se obrati.

Govorili su joj „Daće Bog“, „Pitaj Boga“.

Nadala se da ste rešili da radite sedmi dan,

da popravite što ste napravili, pre prevremene penzije.

Bio sam joj važniji od života,

morala je za slamku da se uhvati.

 

Možda je neko drugi, umesto Vas,  

zadužen za sitne popravke,

ali nismo upućeni, pa zaludni stojimo u redu,

čekajući izvlačenje srećnog broja

(što nam ne znači mnogo,

jer ne znamo koji nam je broj dodeljen)?

Mogli ste to bolje organizovati.

 

Pokušao sam da Vas opravdam.

Rekoh joj da se to samo nas tiče,

 da ne treba uplitati nezainteresovane,

da ćemo voleti, kako znamo i umemo.

Donekle smo uspeli, bilo je čak lako

i pitao sam se zašto bi se neko Vašeg ranga

zamajavao sa nama.

 

A htela je tako malo - mene.

Imala me, više no što sam ikada imao sebe.

Volela me taman koliko sam je voleo,

ni drhtaj više (zar može više?), ni otkucaj srca manje.

Čak sam i ja pomislio da ste se zaigrali

lepše no što to inače činite sa gromovima i vulkanima,

pitao se kako smo postali Vaši miljenici,

a sigurno jesmo, čim je tako kako je

i poverovao da ćemo biti zapisani u udžbenicima,

kao prvi i jedini ljubavnici

sa srećnim početkom i srećnim krajem,

ako do njega uopšte dođe,

jer ste možda odlučili da budemo u službi

jedine večne ljubavi.

Dosadiše nesrećne ljubavi i Bogu i narodu.

 

Htela je tako malo – mene, a ja sam hteo sve – nju.

Kažu da ste rekli LJUBAV.

Čime smo narušili poredak?

Nismo dovoljno voleli?

Voleli smo previše?

Znao sam da ne treba verovati ni Vama, ni Ljubavi.

 

Šta će biti ako se nas dvojica sretnemo, kao što predviđaju?

Koju ću to vrednu istinu spoznati,

od koje ću imati koristi kada me ne bude?

Šta će mi biti uteha što me već sada nema?

Biće da sam od većih grešnika,

kada već sada znam kako je u Paklu.

Dobro znate da mi nije do mene.

Ništa od Vas nisam tražio

i mogao bih Vam zahvaliti

što ste mi pokazali kako je u Raju,

ali kako da Vam zahvalan budem

kad Vam je teško bilo da ispunite želju

jedinom biću koje volim?

Htela je tako malo – mene,

a nije bilo do mene, nego do Vas.

Ako je do nas, pogrešili smo što smo se uzdigli do neba,

 suviše Vam se približili, skrenuli pažnju sa gromova i vulkana

i postali igračka, koja Vam je brzo dosadila.

Jeste li čuli za kletvu „Dabogda imao, pa nemao“?

 

Sada kada sam se uverio u Tvoje delo,

a i ostario sam „k’o Bog“, možemo preći na Ti.

Žalila mi se na Tebe, žalim se i ja.

Učestvovali smo u Tvojoj igri,

a samo Ti si znao da je to igra i samo Ti si se igrao.

Za nas je to bilo više od života,

jer sve što smo do tada živeli,

bilo je manje od onoga što nam se tada dešavalo.

Crvenim dok mi se smeju,

kada govorim da je to bila ljubav nad ljubavima,

a ne znam kako da dokažem, kad si mi jedini svedok.

Lakše im je da ne veruju, nego da mi zavide.

Lepo si to smislio – našom dobrom namerom

načinio si od nas putare nad putarima,

izvođače grubih radova na sopstvenom putu do Pakla.

Njen Raj bio bi i moj, jer bi darujući joj mene,

meni darovao nju, a nisam je zaslužio.

Tako bar Ti misliš.

Najdraže ti je da krivca kažnjavaš

otimanjem onog kog najviše voli.

Znao si da me voli, jednako kao što je volim,

a voleo sam je, volim i voleću više nego Tebe

i više od Tebe.

Da si je voleo, dao bi joj to malo – mene.

Volja je Tvoja. Može Ti se.

 

Radoznao sam da vidim kako ćeš me zavoditi.

Znači, ležerna varijanta, kao, družimo se,

nije ti ni na kraj pameti ovo što mi je na pameti?

Kad si rekla da moraš najpre kod šišarke,

znao sam da ćeš kasniti.

Bila gužva, pa nije stigla da te očešlja?

Jeste? Izvini.

 

Samo ti traži narednih deset minuta telefon,

znam da se uvek nalazi na dnu ženske tašne.

Još pet – šest minuta potrage za cigaretama.

Bravo! U redu je, imam ja upaljač.

 

Samo nemoj o poslu, molim te.

Ma, šta kažeš, naplata slabo ide?

Znam da mnogo radiš, svi mnogo rade.

 

Podrazumeva se da ćeš čašu vina popiti

zbog cirkulacije, mada inače ne piješ,

a nešto si i napeta.

“... a nešto sam i napeta”.

Kako ne bi bila napeta, kad će te baš sada

zvati prijateljica, koja se nedavno razvela

i koja, naravno, nema pojma da sam sa tobom.

Ženski razgovor od pedeset sekundi?

Koga foliraš? To ne postoji!

 

Dobro si uvežbala taj pokret ruke.

Aha, kragna ti golica vrat.

Tako, poluprofil ka meni,

znam da si detaljnom analizom

utvrdila da ti je leva strana lica izražajnija.

 

Moraš do toaleta, prvi put.

“Izvini, moram do toaleta.”

Samo izvoli, mogu sačekati deset minuta.

 

Da, uvek je slabo svetlo u ženskom toaletu.

Ne diraj taj telefon, niko te nije tražio.

Zabaci kosu, kad si se već maločas počešljala.

Ovo je i moja omiljena pesma.

Lepo pevušiš, al’ refren je sasvim dovoljan.

Znam, svi su se uz nju zaljubljivali.

Ne moram da znam koliko si je puta slušala.

 

To što je sve, osim mene, zanimljivije za gledanje,

ne znači da ti je pogled nestašan.

Polako, videćeš kad stignemo do nestašluka.

 

Baš ti se dopada da maziš čašu?

Znam da nećeš više piti.

I od ove jedne osećaš da sva goriš,

pa moraš do toaleta, drugi put.

 

“Izvini, moram do toaleta.”

Samo izvoli, mogu sačekati deset minuta.

 

Nemoj tako, nije tačno da samo ti pričaš,

ja sam pričao sa konobarom,

kad smo poručili piće, sećaš se?

 

Ne umem da pričam o sebi, ne poznajem se.

Ti me već poznaješ bolje od mene.

Žene procene muškarca po cipelama i noktima.

To su mi jedine, a nokti su takvi zbog gitare.

I ti si oduvek želela da te neko uči da sviraš?

 

Imaš ogromnu minđušu u obliku šake,

ili neprestano čačkaš resicu na uhu?

Baš te uhvatilo vino, postao sam zanimljiv za gledanje.

Smešan sam? I treba, lepo se smeješ.

Polako, ne gubi kontrolu, ostani još malo nedodirljiva.

To je bilo sve što umeš?

Dobro. A sada ja...

 

Upozori sve buduće da su ti drugi

i da će morati da me nadmaše,

da bi te zaslužili.

Reci da si me zaboravila,

ali se ne možeš odreći

najlepšeg dela sebe,

kog sam morao da se odreknem.

Tražiće da vide moju sliku,

odahnuće kada je pokažeš,

ako je pronađeš.

Pitaće, onako usput,

šta sam to tako posebno stvorio,

a ti im reci: „Ovo što ljubiš“.

 

Učim da hodam po vodenim kristalima,

zaduženim za stvaranje iluzije

da je svet čistiji, ovako beo.

Biće da sam tamo negde, a ne ovde,

jer što si dalje sve si bliža.

Daljine sam oduvek bolje razumeo od blizine,

jer nikad sa sobom nisam bio blizak.

Sve što mi treba uvek je daleko, blizu mene.

Učim da hodam, daljine to ne umeju.

 

Hodam po bioskopskom platnu,

posutom ljuspicama sedefa,

opijen belom, svetlucavom slikom

i maštam, da niko ne čuje.

Hladnoća podseća na tebe,

obrazi se zarumene, kad ih dotakneš,

a dlanovi požele da te ugreju,

pa miluju jedan drugog

i gle čuda, kao Aladinova lampa sam.

Iz mojih usta pojavi se duh,

što na tebe liči i pita šta želim.

Raširim ruke da zagrlim to što želim,

al’ ostanem bez daha, pa nestaneš,

izmakneš se, padnem u belu prašinu,

pa se postidim što ne umem da maštam.

 

Ustanem, stresem sebe sa pahulja,

pogledam kakav će trag od mene ostati,

nakon povratka u daljine

i vidim jezušku, što na tebe liči,

kao da želiš da me zagrliš,

kao da mi se raduješ.

 

Ni iz radoznalosti nećeš proviriti
kroz špijunke na mojoj izrešetanoj kabanici?
Strah te da postoji seme
u sparušenoj mandarini, u grudima,
koje će, ogrejano tvojim pogledom, isklijati?
Komeša se jalovo zrnevlje,
u ritmu dodolskih pesama,
željno plovidbe prostranstvom
jedne kapi iz tvog oka.
Šuškace još malo,
plešući praznoverni ples, samo sebe izmrviti
i nekom drugom pružiti šansu
da poljubi nebo.

Svake večeri sklopim misli nad paperjastim oltarom,

radoznalo osluškujući šum svojih usana

i molitvu, ometenu uzdahom:

 

"Ćerku Bog da ti da, još jednu sebe da imaš.

Nektar da pije, zvezde da joj skineš,

kao što bih tebi ja.

Da je maziš, da je čuvaš,

da je braniš i ništa joj ne braniš,

kraljica da bude, kao što bi bila ti.

Da bude tvoje Tvoje,

kao što bi Moje bila ti,

da si mi rodjena,

moja rodjena.

 

Pogledom dijamante da brusi,

rečima bisere da niže,

zlatne da su joj misli.

U ženu da stasa, željni da je budu,

da vidiš kakva si bila. "

 

Kad zapnem za prag zaključanih vrata budućnosti,

i padnem slab u početni stav za molitvu,

celivaću suvim usnama cveće,

utkano u ivandanski venčić,

prepoznajući te u svakoj latici.

Nošena srebrnim štiklama,

prići će poslednja želja,

naše Naše,

nudeći pomoć.

"Hvala, dete moje", reći ću.

"Ćerku Bog da ti da, još jednu sebe da imaš. "

 

Poslednja si izašla iz mog srca.

Trebala si za sobom ugasiti svetlo,

da ne mami leptire kroz pukotine.

Kao bundeva u noći veštica,

kezi se beživotna šupljina.

Svetleća reklama za prazninu

ruga se strahu od samoće.

Ni vrata za sobom nisi tresnula,

 da otpadnu sa zidova tvoji tragovi,

da se reza zaglavi,

da se vidi da ne radi više,

da unutra nema nikog.

 

Škripe odškrinuta vrata,

na promaji uzdaha,

ponekad tresnu, da me uteše,

da pomislim da je infarkt,

a ne nedostatak tebe.

 

Trebala si ugasiti svetlo.

Ne zove se tamnica slučajno tamnica.

 

Zašto u decembru, a ne u maju?

Zašto baš salaš? Zašto soba broj baš 7?

Zašto ne francuski, već bračni krevet?

Zašto baš ja, a ne neko bolji?

Da mi ne bi verovali,

da misle da sam krišom pročitao

i uživeo se u tuđi san.

 

Nikog mi nismo prevarili, mila moja.

I Bog bi nam blagoslov dao, da je bila njegova smena.

Bilo bi, kao što je bilo i da nismo želeli,

proći će, kao što nije i kada bih želeo.

Tako to biva kada su zvezde svedoci – saradnici,

a puno ih je nebo iznad salaša.

Kako li su tek one dokone, kada im je zanimljiva

neosvetljena tačka u svemiru,

u kojoj su se srele dve mrve prašine?

Pomogla im je ogolela krošnja starog duda,

odbijanjem da učini nedostupnim i nevidljivim

proređeni biber crep iznad sobe broj sedam.

Mislile su da će proći neopaženo,

kamuflirane u novogodišnje ukrase i lampione.

Odalo ih drvo, na koje su se zakačile,

kao radoznale svrake.

Bio bi me stid da nas je neko drugi gledao.

Zvezde su to. Mogle su nam, ne gledajući, to prirediti,

al’ slatko im bilo da te vide bez kaputa...

Bez haljine...

Sumnjive su mi bile tvoje minđuše na noćnom ormariću,

bljesnule bi iznenada

i nisam bio siguran da li je to odbljesak zvezda,

ili su tačkice rasute po nebu

posledica onog što se dešava kraj noćnog ormarića

na kome su stajale, kao odašiljač i prisluškivač,

pa sam šaputao sve tiše.

Sada bih zaurlao sve što sam šaputao, jer sam preterao,

pa je bilo nečujno i za tvoje uši.

Bilo me stid da budem pesnik

tamo gde treba da budem muškarac,

pa sam šaputao sebi,

al’ minđuše, u dosluhu sa zvezdama...

 

Na čiju bi stranu danas zvezde stale,

kada bi nam neko, osim nas, sudio?

Da li bi svedočenjem i priznanjem svojih zasluga

pomogle da razumemo

zašto u decembru, a ne u maju,

zašto baš salaš, zašto soba broj baš 7,

zašto ne francuski, već bračni krevet

i zašto baš ja, a ne neko bolji?

 

 

Moglo je da ne bude na prvi pogled,

mogli smo se voleti, pa prestati,

moglo je bez duše,

bez reči, bez radosti,

bez nadmetanja ko koga više voli,

bez zbunjenosti kako je sve to moguće.

Mogli smo biti ljubavnici,

supružnici,

roditelji.

 

Moglo je bez tvog frtalja i moje polovine veka,

bez ljubavi u prirodnoj veličini,

moglo je bez nas.

Mogla si da ne budeš moje malo, pirgavo pile,

moglo je da, bar nekad, neko od nas ne misli na nas.

Moglo je da ne volim sve tvoje i ne voliš sve moje,

moglo je da te ne oslobodim

i  da me oslobodiš.

Moglo je, ali nije.

 

Moglo bi bez očekivanja da ćemo se sresti,

moglo bi da ne boli,

moglo bi da ne sumnjaš u nas,

moglo bi bez unutrašnjeg krvarenja,

bez svetlucavog pirsinga u oku,

bez samoubistva tobom.

 

Moglo bi da ne pričam sa tobom, bez tebe,

da žalim sve što sam želeo,

da te neko voli više od mene

moglo bi da ne znam gde mi je duša,

moglo bi biti na poslednji pogled.

Moglo bi, ali neće.

 

 

 

 

 

Ljubomoran na ondašnjeg sebe,

na onog srećnika što je umeo da bira

i bio izabran za nosioca srebrne zvezde sa tvojim imenom,

raspakujem dan po dan, priželjkujući da me neka sitnica,

poput pajaca na opruzi, nasmeje i obraduje.

Ne dam da mrvice života provedem na kolenima.

Moliti se za tebe mogu i uspravno.

 

Još uvek sam bolji od sebe. Pazim da te ne obrukam,

mada nikog nema ko bi ti mene zamerio,

jer niko ne zna da sam u tebi postojao.

Poželiš li ikada da mojim imenom nazoveš ljubav,

ili te, kao mene, guši doživotni zavet ćutanja,

pa ne znajući za nas, svi imaju pravo

da misle da umeju da vole bolje od nas?

 

Ni veštačko disanje ne bi pomoglo

kod prirodnog gušenja uspomenom na tebe,

a meni su i dani bez tebe uspomena na tebe.

Svi moji ponedeljci, srede i subote zovu se imenom tvojim,

a crvenim slovom ispisujem tvoje rođendane i tvoje nove godine,

da me podsete da sam te tih dana voleo manje,

da ne bih ometao praznično raspoloženje.

 

Znam da se nećeš vratiti na staro. I ne treba.

Tek da znaš, tvoje staro sve je starije

i sve teže podnosi mladost, koju si mu udahnula.

Bog će mi, znam ga, dati milion dana sa tvojim imenom,

tek da vidi šta sve umem tvoje da poželim.

Uvek će mi malo biti tebe, a previše mene.

 

Nismo nas dvoje potrošili ljubav, ima je i za druge,

koji će se, kao mi, uplašeni privilegijom,

pozivati na zemaljske zakone, moral, čast, obaveze

 i dokazati onima što imaju sve, osim ljubavi,

da ni ljubav... Ne mogu to da izgovorim.

 

Glumim ushićenje dok raspakujem dan po dan,

praveći se da ne znam da su pokloni prazni.

Zviždućem melodiju sa tvojim imenom,

u želji da od ničega napravim bar muzičku kutiju.

Jedino me još nasmeje kada me, umesto pajaca na opruzi,

iznenadi akvarel u ogledalu, u kom sam na kolenima.

 

 

 

 

Sanjao sam da postojiš, lepa kao Ruskinja,

da me sanjaš da i ja postojim.

Kada sanjam, sanjam k’o u snu,

pa sam i sam lepši, jer lepše zaslužuješ

i smem da te poljubim gde najviše voliš,

smem da budem najbolji,

da ti se ne rugaju zbog šmokljana,

koji ti kamenčiće potura k’o zvezde.

 

Nisam verovao snovima, već tebi.

Znao sam da moraš, pokraj mene proći,

makar iz radoznalosti, da me zagolicaš,

da me pitaš da li sam te sanjao baš takvu

i umem li, kad već sanjam, snove i da ostvarim.

 

Snovi nisu razbibriga, dokolica, igra,

svako sanja ono što najviše želi

i čitav se život u jedan san smesti,

da ga čovek sanja, kad ga već ne živi.

 

Neko ima talenat tamburu da svira,

neko bi od blata napravio novce,

a ja, eto, umem da preskočim nebo

i tebe da sanjam, ali nekom drugom.

 

Neću ti reći želju.

Ne želim da mi pripišeš zaslugu za njeno ostvarenje.

Znatiželja ti neće pomoći da je naslutiš.

Ostvariće se i čudićeš se kako nisi umela da je poželiš.

 

Radujemo se Novoj Godini, kao novorođenčetu,

očekujući od prinove da postigne ono što nismo umeli.

Nije lako umeti nemati,

ali se trudimo da ovladamo tom veštinom.

Kada posustanemo, negde u novembru života,

polažemo nadu u nove godine,

koje će nam biti zanimljive dok ne ostare.

 

Vreme je da me se ne sećaš.

Želim da mi se duša vrati, ne treba ti još jedna.

Nisam se pokajao, ali pravedno je da me boli kod mene.

Kad je otvorim da imam šta da ne vidim,

kao kad otvorim poštansko sanduče

da vidim ko mi sve nije pisao.

Bilo je lako dušu dati, ali ne umem da je vratim.

Nisi je uzela, dao sam je.

Posrećilo mi se.

 

Neću ti reći želju.

Moja će ostati neostvarena

da bi se tebi namenjena ostvarila.

Ne smatram to žrtvom, već ravnotežom.

Pijanstvo za kojim sam žudeo, ne izaziva vino.

Želeo sam da volim lepše no iko, verujući da neće boleti.

Želja mi se ostvarila, vera nije.

Nema tvoje krivice.

Mora da boli kad te volim bez tebe.

Sigurno duša stanuje ispod rebara,

jer tu boli, po navici,

kao kad zasvrbi davno otkinuta ruka.

 

Želeću da te se ne sećam.

Prihvatiću manje lepote

i manje dobrote kao posebne.

Ne želeći da vređam razum,

obezvrediću te i nazvati iluzijom.

Želeću da te se ne sećam,

ali starcima se šalju čudne poruke -

kad zalogaj iz usta ispadne neko ti je gladan.

Šta je sa suzom?

 

Svetlost si koja me vodila,

ali svetionik nije namenjen kopnenim putnicima.

Stigoh do vode.

 

Da je na filmu, malo bismo cmizdrili, pa bi prošlo.

Ovako, proći će kad prođem ja.

Srećne ti Nove Godine, rođendani i Miholjdani,

a meni neka je lak decembar.

 

Kad sam te ugledao,

mislio sam da je nameštaljka.

Zašto bi baš moj pogled

privukao takvu lepotu?

Očekivao sam da se iza tebe

pojavi Đavo sa kamerom u ruci.

Čitav bi mi se internet smejao

što sam poverovao da postojiš.

“Vidi, lutko”, rekoh, “znam ko te šalje.

Ako sam glup, nisam naivan.

Mogu ti pokazati

planetu Zemlju sa okolinom,

ali ne očekuj ništa više od toga.”

Pukim slučajem,

u tom času počeo je zemljotres,

pa je izgledalo kao da mi se noge tresu.

 

Ustvari, mogao bih podneti tvoju lepotu,

da me nije dokrajčila muzika ispod nas.

Sećaš se kako su mi zvučni talasi

stenovitu obalu razuma razbijali o srce?

A lepo sam ti rekao da utišaš

instrumental svog pogleda.

 

Mogao je to biti, bez spoljnih efekata,

početak jednog divnog prijateljstva

između zvezde u usponu i zvezde padalice,

da se od nekud nije pojavila prodavačica ljubičica,

pevušeći sibirskom berberinu Larinu pesmu.

“Hej, je l’ to ta ljubav?” upitasmo se pogledima.

Previše prirodnog svetla za naše oči.

 

U mračnoj komori stvarnosti,

pod zajapurenim svetlom, razvijam film.

Još uvek mi nemontiran materijal,

neprekidnom projekcijom,

ostatak života čini podnošljivim.

Ne, nije to bila nameštaljka,

sami smo se namestili,

kao da poziramo za uspomenu.

 

 

Nije važno gde smo stali,

u nastavku svako sebe sastavlja i nastavlja

sa pokušajima da sve što je sećanja vredno zaboravi.

Komadić preživelog komadića srca

služiće tek za tehničko održavanje krvotoka.

 

Znaš, pomislio sam da me ptica posrala

tog dana kada sam te sreo.

Istog sam časa naučio da se radujem

i da me zbog toga ne grize savest.

Ko bi rekao da će na berzi izgubljenih duša,

pre kraha, ovo malo dostići toliku vrednost

da bude vredno tebe?

 

Mogli smo se sresti bez zastajanja,

tek toliko da zavidim nekom

ko te, možda, zaslužuje,

kad već postojiš, ali...

Morao sam da te dotaknem,

jer čovek mora da dotakne svoj san

i uveri se da ne sanja.

Rasla je okrugla ravnica, kao krofna,

posuta šećerom u prahu,

nas dvoje u sredini,

kao figurice mladenaca na torti...

Ko bi verovao da nije san?

 

I ove će godine prvi sneg obeležiti

godišnjicu prekrivanja tvojih tragova

šećerom u prahu,

 ravnica će mirisati na krofnu,

ali nije važno gde smo stali,

važno je da si produžila.

 

Zamisli, naučio sam da ne sanjam.

Noć mi služi da sklopim oči.

Vežbam za budućnost.

 

Nisi pesma, da moram da te sastavim

od izmišljenih delova svojih misli,

da te rimujem sa drugim ženama,

da stavim tačku na tebe,

 da postaneš deo zbirke.

 

Nisi pesma da te sričem napamet

i dobijem mlak aplauz,

jer nisam naglasio najlepši deo,

pa se pitam kud sam te i čitao.

 

Nisi pesma, da me pitaju

kako si mi pala na pamet

i hoće li još takvih biti.

Ti si… To ne sme u pesmu.

 

 

Pola svog života priželjkivao sam da postojiš,

pola provodim u sećanju na tebe.

U međuvremenu te zavoleh.

 

Ispunila si međuvreme

između dve beskonačnosti,

međuprostor između dve praznine,

međusmisao dva besmisla,

postala međa, između mene pre tebe

i mene nakon tebe,

međutim...

Kad zlatnim koncem sastaviš

dve izbledele krpe,

one ostaju to što jesu.

 

Neko ne ume sa ispunjenom željom.

Lako je onima, koji su svikli

da ih gomilaju, kao trofeje.

Sebi pripišu zaslugu za njihovo ostvarenje,

neostvarene proglase nebitnim,

prkoseći onima,

što neskromno imaju jednu želju

i veruju da im se neće ostvariti.

 

Ostvarila si mi se, u mom poluvremenu,

a ne znam šta će nam biti svevremeni spomenik,

kada ne bude mene da nas se sećam,

pa te zapisujem kao zavet, bajku, legendu...

Da možeš da me vidiš, lep sam kao Apolon,

kada govorim o tebi.

Vole da slušaju.

Ne veruju da postojiš, ali priželjkuju.

 

Obuci večeras nešto lepo,

da sakrije pravu lepotu, za kojom žudim,

da lepše bude, kada bude to što će biti...

Obuci nešto što će privremeno imati tvoj oblik,

pre no što poprimim oblik tvoje duše.

 

Obuci večeras nešto nežno,

što ćeš odbaciti kada shvatiš da je grubo

u poređenju sa mojim usnama,

 dok ti uzimaju meru, a prsti kroje,

 spavaćicu za besanu noć.

 

Obuci večeras nešto meko,

da ublaži sudar dve nabubrele aure,

da me upozori da tvoja koža tek sledi,

da moram umeti nežnije no što umem

da je razveselim, kada se pod nju preselim.

 

Obuci večeras nešto što mogu dahom skinuti,

da ne prepoznaš šta te golica dok klizi niz tebe,

pa strepiš da ću se i ja istopiti kao to,

što si obukla za ovo posebno veče.

 

Tu sam, na vrh tvog nosića.

Samo te nerviram,

k’o da sam jedna od tvojih pegica.

Nemerno napuderišeš nosić,

da me sakriješ, da me više ne gledaš,

k’o da bi ozrikavila kad bi me pogledala

i sve se nadaš da sam alergičan na prah,

pa će mi suze krenuti na oči.

 

Ne mogu usnama da te dotaknem,

a tu si, na vrh ove nosine.

Čudi me da se ne preslikaš na jastuk,

dok planiram da, jednog dana,

prestanem da te volim.

Hoću, hoću, videćeš.

Zasvrbeće te taj tvoj nosić, pa ćeš reći:

“Ala ću se s nekim svađati”.

 

 

Nema više mog mene

da te posipa po zvezdama,

da te provuče kroz prsten,

da ti pruži svoj život na dlanu

i kaže: “Radi šta želiš”.

 

Nema više mog mene

da zlato optoči tobom,

da reči izgovara tobom,

da se dodirne tobom

i da ne želi da ima

bilo šta sa sobom,

ako to nema veze sa tobom.

 

Nema više mog mene

da slepilom smatra kada ugleda

bilo šta što nisi ti,

da želi da živi

i da živi da bi te želeo.

 

Nema više mog mene

da mu provučeš prste kroz dušu,

da daš naslov njegovom životu,

da mu budeš ono što nisi

i da ga zadirkuješ

da se u ljubav ne razume.

 

Nema više mog mene

da se vrati u budućnost,

da veruje u bilo šta,

da ima bilo kakvu ideju

za bilo kakav život.

Prokockao je krugove,

koje si jedino ti smela da diraš.

 

Neću to izgovoriti nikad više.

Izletelo mi iz duše, pravo u tvoje srce,

izletelo, a baš to sam hteo da kažem.

Trebao sam birati reči,

kao što sam od milion zvezda

izabrao tebe, da mi budeš Sunce.

 

Neću to izgovoriti nikad više,

jer nema ko da mi veruje.

Jedino ja još uvek verujem u laži,

koje u sebi zadržavam za sebe.

Kada lažem, lagaću časno.

 

Neću to izgovoriti nikad više.

Lakše mi je da se ugušim svaki put

kada poželim baš to da kažem,

a ništa drugo ne bih ni umeo.

Dao sam reč, a reč je reč.

To ti je kao sa dušom.

 

Ostalo je još da se ljubimo.

Neeee, ne tako. Gde žuriš?

I sama znaš da ništa neće biti isto

nakon prvog poljupca.

Hajde da gledamo fotografije.

Da, sve moje fotografije su stare.

Sedi kraj mene.

Da pojačam svetlo? Dobro, neću.

Na ovoj se durim, jer nisam želeo da me slikaju,

ova je sa raspusta, na selu kod dede,

ja u prvim farmerkama i sa prvim bubuljicama,

moja prva gitara, sam sam je napravio.

Dobro, učiću te da sviraš gitaru.

 

Nemam matursku sliku.

Pa, lepo, nemam, jer nemam maturu.

To mi je drugarica, nije mi devojka,

ni to, ni to, ni to...

Vidim i ja kako me gledaju,

znam da su bile zaljubljene u mene,

ali, kažem ti, nisam imao devojku.

Moje su devojke bile tuđe.

Da pustim muziku? I ti voliš saksofon?

 

Ovo su stare Nove godine, ima ih dosta,

prva ekskurzija, prvi koncert.

Prva ljubav?

Sve moje ljubavi su prve.

Objasniću ti.

 

Čekaj, imaš nešto na vratu...

Sklonio sam. Leti prašina sa fotografija.

Nemam život u digitalnoj formi.

Šta ti je?

Oči ti sijaju kao da su dorađene u Fotošopu.

Ne želiš više da gledamo slike?

Rekoh ti, učiću te da sviraš,

ne mogu sad, nemamo gitaru.

Dobro, zamislićemo...

Dobro, u četiri ruke...

 

 

Evo, ništa ne golica, ništa ne žulja, ništa ne boli.

Najzad ne smetamo jedno drugom da odrastemo.

Nije tako strašno, kao što se činilo,

dok smo strepeli od ravnodušnosti.

Proleće nam ide na ruku.

Šarene kulise i kratki rezovi

uneće živost u monotonu fabulu.

Svake večeri setiću se da sam te tog jutra

ponovo namerno zaboravio na jastuku,

tek da bih uveče imao kome da se vratim.

Barem će noći biti kraće,

pa ćemo manje mučiti jedno drugo.

 

Nije da me ne zanima kako si,

šta radiš i šta je novo,

al’ ne ide uz ravnodušnost da te to pitam.

Živiš, verovatno. Šta ćeš, moraš.

Ja isto tako, kad već pitaš.

 

Promenio sam se,

nekako sam dosadan i nemaštovit,

ličim na ljude kojima sam okružen.

Nov sam među njima,

al’ navići ću se da budem

zadovoljan ovakvim sobom.

 

Nisam više tužan, ne umem.

Ima malo i inata,

optužili me da volim da tugujem,

pa namerno neću.

Srećom, ne smeš da mi nedostaješ,

inače bih teško podneo to što te nema.

 

Znaš, dobro je ispalo to sa nama.

Kao da nije ni bilo.

Baš smo lepo ravnodušni, zar ne?

Ne umemo ni da se mrzimo.

Nemamo mi srca ni za to.

 

Piše mi se nešto nežno, kao kad mi obrazom dotakneš usne
i šapneš: "Pričaj, umeš sa rečima...", pa te poslušam,
jer mi se čini da dišeš svaku moju reč
i da ćeš ostati bez daha, ako ćutim.
Na brzinu smislim bajku o nama, a ti pitaš: "Do kraja života?".
Naravno, kažem, dok mi grudima golicaš vrhove prstiju.

Piše mi se nešto nežno, kao kad mi šapneš odakle si,
al' nikom da ne kažem.
Zakunem se da ću tajnu odneti u grob, a ti se ljutiš što tako govorim
i tražiš da obećam da neću umreti prvi.

Piše mi se nešto nežno, kao kad ramenom dotakneš moj dlan,
pa želim da ti pregrizem bretele
i dozvolim tvojim mladežima da mi budu na vrh jezika,
kao ne mogu da se setim kako se zovu,
a ja sam im imena dao.

Čita mi se nešto nežno, kao kad čitam sa tvog dlana
da ćeš se udati za pesnika,
imati puno dece i u pedesetoj ostati udovica.
Skineš zamagljene naočare
i tada pročitam, mada razmazan,

zavet da ne smem umreti prvi.

Čita mi se nešto nežno, kao kad u tami čitam poeziju,
pisanu Brajevim pismom po tvojoj koži.
To te golica, a ja kažem: "Izdrži, sad će najlepši deo"...

Piše mi se nešto nežno, a ne umem bez tebe.
Razmazujem mastilo, gužvam hartiju
i svako slovo zvuči kao psovka,
jer ne znam koje nebo da molim
da ne prizna obećanje
da neću umreti prvi.

 

Ne želim da gubim vreme.

Kupio sam dvanaest zidnih satova,

podesio svaki da kasni po pet minuta

i svakih pet minuta proverim koliko je sati,

pa se pitam ko li to misli na mene.

Sumnjiva si mi, al’ odmahnem rukom

i kažem sebi da ne može biti

da ništa drugo ne radiš,

i da tvoje srce ima pametnijeg posla

od toga da za mene kuca.

 

Nisu sva srca šašava k’o moje.

Neka odluduju tuđu brigu, pa se smire,

neka uopšte ne umeju da luduju,

neka se ne čuju, kucaju u prazno,

neka se brinu samo za svoje zdravlje,

neka su savesna, pa kucaju kao sat,

a nemaju pojma da li neko na njih misli.

 

Evo, opet neko misli na mene,

a neće biti da je ceo svet poludeo za mnom,

pa se svakih pet minuta neko baš mene seti.

Sumnjiva si mi.

Ili su ti kazaljke zapele jedna za drugu,

ili ti je srce šašavo k’o moje.

 

Ponovo za večeru džigerica. Moja, naravno.

Bolujem od urođene bolesti, ARTitisa.

Izgleda da sam pesnik, osrednji, polovan,

osuđen na doživotnu protezu za dušu,

kojom pravdam dijalog sa sobom

i podrhtavanje tla pod teretom praznine,

koju si za sobom ostavila.

Pobegnem iz zone zlobe, materije i materijalizma,

u koju me guraju pripadnici, meni čudne, rase,

ogrnem ogrtač od tvoje senke

i pišem po sećanju... Po sećenju na tebe.

I srce mi po sećanju kuca, po inerciji,

jer nema snage da se, nakon zaleta, zaustavi.

Kada si provalila u moj život ostavila si me bez bez daha.

Gušenje još traje, jer si me, u međuvremenu, ostavila i bez sebe.

Jedini način da me razumeš je da, nedajbože,

čezneš za mnom, i da me voliš, daleko bilo.

 

Pitaju kako živim, odgovaram pitanjem – ko kaže da živim?

Zar se ne vidi u mom potpisu da počivam u nemiru?

Moram, kažu, imati san,

a kako da mi se snovi ostvare,

kad ne sanjam ništa osim tebe?

 

Škripe tabani u krivini. Ne pitaj gde žurim.

Znaš li koliko tebe još moram da zaboravim?

Postajem nestrpljiv.

Razumećeš nekad i ti da starost i mladost

u nebo ne gledaju iz istog razloga.

Govorio sam da ne slušaš starije, a ti si me slušala

kako, ne praveći razliku između izazova i iskušenja, zavodim sebe.

Postala si ljubomorna na svaki moj drhtaj i besane noći,

ubrizgala me u svoj krvotok, kao serum protiv običnosti

i dozvolila da čežnja postane ljubav.

Ljubav?

Ne mogu da verujem da još uvek verujem da je to bila ljubav.

Slušao sam legende o njoj, verovao, koliko se bajkama inače veruje

i znao da lažu oni što tvrde da je moguća.

Eeeej, nije meni šesnaest godina!

Da ljubav postoji, ne bi postojalo POSLE ljubavi, ne bi bilo bivših ljubavi.

 

Možda ljubavi nema dovoljno,

pa sa prvim plačem zadužimo pola?

Daleko od nas, ili sasvim blizu,

neko, nama nepoznat, zaduži drugu polovinu.

Onom ko seče i deli nije važno šta ćemo sa njom činiti,

ni koje će se polovine sresti i spojiti.

Pola uvek želi da bude celo,

pa se priljubi uz prvu polovinu koja na njega liči

i raduje se što je poraslo duplo veće od sebe,

ne mareći za razliku u dodirnim tačkama.

 

Meni su zapovesti uputstvo za greh,

podsetnik šta ne smem propustiti da priuštim sebi,

a Njegovo ime zalud ne pominjem, jer znam da je zalud.

Ponekad sam, ipak, bolji od sebe,

pa ne diram nebranjeno zabranjeno voće,

jer znam da ću ponovo isflekati grudi i svoje i tuđe.

 

Ljube me, znaš kako me ljube, kao da sam im poslednji,

kao da su mi poslednje, iako znaju da si mi poslednja bila ti.

Ma, neka ljube, kad ne znaju za bolje,

kad ne znaju da ljubljenje i ljubav samo po slovima liče.

 

Ponekad umislim da je moje LJUBA, a tvoje V,

da je to pravedna podela, primerena pokidanom tkivu,

sa obračunatom kamatom na kamatu.

Odakle mi pravo da prisvajam više od pola?

I deca su nam na pola, tvoja su tvoja, a moja moja.

 Pola kreveta ću prodati, jer nikad u njemu nisi spavala

i odreći se svih tvojih polovina,

za koje misliš da su celina,

jer mi po nebeskom zakonu ne pripadaju,

nakon tačke koju si stavila iza sebe,

a pola uvek sanja da bude celo.

Neka sanja.

Koliko god da živim, živeću pola života.

 

 

 

 

 

Idi. Dobro, ja ću.

Ne mogu, moraš ti. Nemoj.

Misliš da će proći?

Znam i sam da neće, samo pitam.

Kako ćemo? Ni ja ne znam.

Gde boli? I mene baš tu.

Nije toliko bolelo dok sam te manje voleo.

Kako ne ideš? Znaš da moraš.

Dobro, ja ću. Ne mogu, izvini.

Koliko će boleti kada odeš,

ako ovoliko boli dok si tu?

Kako ne ideš? Ostaješ?

Znam da ne možeš.

Idemo? Ludice, ne na ovu stranu.

Dobro, još malo.

Šta ćemo?

Da gledam kako pokušavaš da me mrziš?

Dobro, da gledam kako pokušavaš da me manje voliš?

Kako to misliš da obećam da ću prestati da te volim?

Moraćeš prva prestati.

Ne znam, čini mi se da će tebi biti lakše.

Izvini, nisam tako mislio.

Znam. Znaš i ti, ali…

Ko će prvi?

Dobro, istovremeno.

Ko će dati znak za polazak?

Neću ni ja.

Znam da je lepo. I meni je.

Znam da boli. Boli i mene.

Da se ne radi o nama, bilo bi patetično.

 

Moraćemo ispočetka…

Lepo se smeješ…

Zašto se sad smeješ?

Ozbiljno, lepo se smeješ…

I lepa si…

 

Starim, a nije svaki starac mudrac. Kakvo razočarenje.

Uzalud se mrštimo Bog i ja jedan na drugog, nezadovoljni učinkom.

Vrhovima prstiju čitam žvrljotine sudbine po svom licu,

rezbariju, koja bi u nečem plemenitom mogla biti umetničko delo.

Zanimljivo štivo, neopterećeno Božjim zakonima.

Zanimljivo, ali beskorisno i meni neshvatljivo.

 

I kad slediš putokaze lutaš, jer onaj što postavlja znakove ne zna kud si naumio.

Glupaviji za čitav svoj život, saplićeš se,

ne primećujući razliku između kamena mudrosti i kamena ludosti.

Tražiš put izvan puta, iza znaka,

biraš kamen za epitaf sa svojim imenom

i  žuriš, kao da će kamenje biti razgrabljeno.

Na kraju ti pripadne bezimeni, pod kojim umoran zaspiš,

bez odgovora na pitanje da li si trebao slediti znakove.

 

Mada rođen star, teško prihvatam starost.

Strah me da neću umeti da napravim igračku od, naizgled, bezvrednih stvari,

da neću umeti da izgovorim reč od, naizgled, bezvrednih misli, da neću umeti da umem.

Izgubiću sutra, izgubiću danas, ostaće sećanje,

a sećanja me strah, jer svega sam se prvi setio.

I ovog danas i onog sutra.

Od juče ništa nije ostalo, jer sve sam trošio, više nego što je pristojno,

čak sam i svete mrve ljubavi prve istresao iz džepa, vadeći maramicu

da obrišem isceđene uspomene na kasnije, posnije ljubavi.

I tebe sam se prvi setio.

Trebala si mi da me ulepšaš, da se u mojim satenskim stihovima prepoznaš,

da me naučiš da se smejem, da prohodam...

Da prohodam, ne da poletim.

 

Žurili smo da se zaljubimo, a ljubav ne traži dobrovoljce.

Jednostrano proglasi nemir kada joj dosadi da miruje, ili  ratuje,

naoruža slabe samopouzdanjem,

uveri ih da je kucnuo sveti čas za sveti nemir

i da su baš oni izabrani i posebni.

Mi praznoverni, praznoglavi veterani pohrlimo u prve redove,

ne žaleći da u tom nemiru damo i svoj život.

Ljubav, ti, ja –

Trojni pakt,

Trojstvo,

Trozubac.

 

Iskustvo je razumu dostavljalo podatke o našem kretanju, ciljevima, strategiji,

pokušalo da dešifruje nežnosti i  uništi naše nemirne rezerve.

Posustajući pred nadmoćnim protivnikom,

razum, kukavički, posegne za tajnim oružjem, pitanjem –

Šta će biti kad nastane mir?

 

Stario sam, a ti si zaplesala u mojim grudima, postala najlepši deo mene

 i moju monodramu  pretvorila u mjuzikl, bez reprize.

Ti mladež, ja bora, nesvesni svoje zasluge i krivice

što sam ti, ovako smežuran, dodirnuo dušu.

 

Ljubavi slavnih ljubavnika nisu veće od naše,

ali  nas nema ko da opeva,

ni da oplakuje našu izgubljenu posebnost.

Uostalom, sve dobre pesme odavno su napisane, a suze lije svako za sebe.

 

Starim i što mi je koža veća, više za tebe pod njom mesta ima.

Još uvek zbog tvog horoskopa kupujem novine,

u nadi da zvezde, kad ne mogu ja,

brinu da ne nazebeš i spokojno zaspiš.

Ko će, ako neće one, da te čuva od  poganih

i da ne  dopusti  da te ljubi gori od mene?

 

Starim. Bojim se druge smrti, koja mi sleduje kad me zaboraviš.

Na prvu, koja me snašla kada si otišla, polako se navikavam.

Teško je kad moraš da umeš da umreš, a  nemaš od koga da naučiš.

Kad srce trne i misli pocrne izgoriš, paleći slike u glavi.

Pepeo pepelu...

Gde pepela ima vatre je bilo.

 

I ti ćeš ostariti.

Poverovaćeš Bogu, zahvaliti  što ti decu nije dirao

i moliti da to ni ubuduće ne čini.

Kad budeš kupovala sveće,

jednu za žive, drugu za mrtve,

ako ti, umesto kusura, daju još jednu,

nameni je meni i nemoj je paliti.

Istopiće se kada je usnama prineseš.

 

 

Potraži me kada nežnost ponovo bude u modi,

kad shvatiš da je žena jača kada prizna slabost,

kad shvatiš da muškarcu treba žena da bi bio vitez,

da bi je srcem, a ne ponosom, načinio princezom,

kad shvatiš da nismo drugarice,

kad shvatiš da sam poput ostalih,

ako mi ne dopustiš da budem poseban.

 

Potraži me kad postaneš sebi najvažnija,

a ipak shvatiš da ne možeš sve sama,

kada ti postane važna ova nevažna nežnost,

kad sva ramena ovog sveta napuste tvoj obraz,

kad postigneš sve što si zacrtala sebi,

pa ti postane važno da postaneš žena

i postane ti važno da postanem muškarac.

 

Ne traži me, samo se vrati.

Ja iz tebe nemam kud.

Žena nije žena celom svetu,

već onom kom dozvoli da bude muškarac,

a muški je želeti postati vitez,

koji će srcem od žene načiniti princezu,

ako mu dopusti i ako dopusti sebi.

 

 

Potrošio sam nežne reči.

Pokušavam da ih se setim. Ne ide.

 

Umeo sam, pominjući jezera, tvoje oči da opišem,

drhteći svaki put, kada se obale, obrasle trepavicama, spoje,

a kada bih ponovo ugledao odraz univerzuma

na bistroj površini tvoje radoznalosti,

zaronio bih u beskonanačne, slatkovodne dubine,

u potrazi za biserom tvoje duše.

Bez daha, uspevao sam,

nežnostima da ti prepričam avanturu.

 

Umeo sam, šapatom, da ne čuju andjeli,

reći da lepša ne možeš biti

i sad mi je žao što nema svedoka,

da me podsete kako se ta istina nežno izgovara.

Kao kroz maglu, sećam se da sam pominjao

krila leptira, orhideje,

kristalni luster na noćnom nebu i žutu poluplafonjeru.

 

Znam da ti je koža meka, jer te Bog naslikao suvim pastelom,

ali ne umem nežno da izgovorim

želju da usnama dodirnem tvoja ramena,

nežno, kao nekad rečima, pazeći da se boje ne razliju.

 

Ne uspevam da se setim čime sam ti osmeh mamio

i kojim sam te rečima privoleo da nam se osmesi spoje.

 

Čitam pesme, pune nežnih reči, ali nema one, koja mi treba,

da je pozajmim, pa kad je izgovorim

budeš sigurna da si mi draga, i da me raduješ.

 

Potroših i zaboravih nežne reči, potroših i zaboravih sebe,

ali tebe ne umem i neću se odreći crvenila obraza,

kad ugledam sklopljene kazaljke sata,

verujući da me ugostila provincija tvojih misli.

 

Na tvojim usnama mora postojati zaostala nežnost

ispisana mojim usnama.

Izgovori je, ili dozvoli da je preslikam, da se ne mučim

kad želim da ti kažem da si mi draga i da me raduješ.

 

 

 

 

 

 

 

 

 

Čitaš me kao pesmu

kada se pravim da sam već umro,

da ne bi strepela od mog srca,

da misliš da si izvan njegovog domašaja.

Ne umem da se sakrijem iza tri tačke,

koje nas na najbolji način opisuju.

Zapišem ih kao zvezde,

misleći da će te svetlucanjem zavarati,

 da ćeš nekog drugog u njima prepoznati,

ali ti tako lepo umeš da čitaš,

milina te izmisliti i zamisliti.

 

Čitaš me kao pesmu,

ali me ne zagrliš kada me pročitaš,

kako to inače pesmama činiš,

samo preletiš pogledom preko uspomene

i sve ti je kristalno jasno, kao da me razumeš.

 

Kada me pročitaš, uspavam u tebi

ono što se probudi dok čitaš ljubavne pesme.

Ipak, čitaš me, jer na pesmu ličim.

Razmažen sam, patetičan, knjezav,

pokidan na strofe, stihove, reči i slova.

 

Napamet me znaš, al’ iznova me čitaš,

tražeći slovne greške,

dokaz da mi je srce bilo brzopleto.

“Zanš da te ojš uevk lovim... ovaj...”

 

Zbog tebe se pišem, da ti osmeh izmamim,

da me recituješ, sričeš, da me ne zaboraviš,

da me na jastuk prepišeš i po meni dišeš,

da se čudiš, kada me nesvesno citiraš,

kako to da se ničeg boljeg nisi setila.

 

Još uvek se pišem, mada mi srce drhti,

hladno je kao zemlja.

Odlučio sam da budem pesma,

tako ću živeti duže od sebe,

takvog ćeš, bar ponekad,

pokušati da me razumeš.

 

Upiješ me očima, pa se zagrcneš,

kada svoje reči prepoznaš u mojim.

Baš tako nekako htela si da opišeš

nekog koga ćeš čitati dok si živa.

 

 

Kad sretneš nekog ko je voljen, stavi na srce katanac i baci ključ.

Pre ili kasnije, otključaće se samo, kao toliko puta do sada.

Ako ponovo zavoli nekog ko je voljen,

vrati ga u kavez od rebara, zaključaj i baci ključ.

Doživotna robija, na hlebu i vodi, bez dokazane krivice.

Tamničaru ostaje samo jedna želja - da prestane da želi.

 

Nekom je prečica glavni put, al’ uvek postoji prečicina prečica,

puteljkov puteljak, iskušenje, izazov...

Levo je pijaca, desno oranica. Moraš odlučiti hoćeš li uzeti tuđe, ili sejati svoje.

Na putu za nigde kroz ništa se prolazi.

Kad nemaš cilj ne možeš zalutati.

Roniš beskrajnim prostranstvom svog krvotoka,

uporno tražeći prečicu, kidajući vene.

Besmislena današnjica sutrašnjicu čini nepotrebnom.

Nemaš odredište, a kad se nasučeš u plićak svojih kapilara

malo koga zanima kojim si putem prošao.

 

Utabane staze nekada su bile prečice.

Nesigurnim putnicima dovoljna je jedna stopa nečije avanture

da im pokaže pravac.

Nastane staza, bulevar, autoput.

Horda nevoljenih ne sluti da je tvorac puta kojim hrle

pronašao novu prečicu.

 

Ponekad voljeni koriste istu prečicu.

Blažen je onaj ko kroči u nečije oči, al’ nevolja nema praporce.

Začas trun postane trn, koji ni jedna suza ne može izbaciti iz oka.

Skloni se. Ne smeš biti prečica do greha.

Iskusni ne priznaju da su grešeći stekli iskustvo,

a neiskusni glupost proglase za mudrost,

misleći da se od osmeha prave bajke.

 

Lažu oni što tvrde da su pronašli sreću. Ne odlučuju oni, već sreća.

Koliko je novčića letelo preko levog ramena,

koliko potkovica prikucano za dovratak,

koliko detelina sa četiri lista stoji zaboravljeno u omiljenoj knjizi...

Koliko nesrećnih na listi čekanja u notesu sreće.

 

Ne prave prečice nestrpljivi. Prave ih iskusni nevoljnici, ne tražeći ništa.

Ponekad sretnu srećne i voljene, koji ih nesvesno zavedu nasmejanim očima.

Tek srasla rebra ponovo pucaju pod udarima robijaša, željnog svetlosti iz nečijeg oka.

Pojačaj stražu. Nisi sudija, već tamničar.

Nema pomilovanja, ni sažaljenja.

Cviliće bedni licemer u grudima, obećaće ono što bolji od njega nisu ispunili,

glumiće slabost, drhtati, umirati po ko zna koji put.

Moliće da ga pustiš samo na vikend.

Obmotaj gnjidu lancima i ne dozvoli da budeš saučesnik u njegovim prevarama.

Preješćeš se svoje džigerice i ostati gladan.

Ne ljubi tuđe. Preljubnici znaju zašto.

Doktor: Na šta se žalite?

Pacijent: Na sebe.

Doktor: Na koji deo?

Pacijent: Na unutrašnji.

Doktor: Gde Vas tačno boli?

Pacijent: Svuda.

Doktor: Budite određeniji, molim Vas. Koji organ vas muči?

Pacijent: Duša.

Doktor: Duša nije organ.

Pacijent: Meni jeste.

Doktor: Zanimljivo. Vi ste onda fenomen. A čemu Vam služi taj “organ”.

Pacijent: Da živim.

Doktor: Aha. Čime se bavite?

Pacijent: Dušom.

Doktor: Mislio sam od čega živite.

Pacijent: Od duše.

Doktor: Sveštenik?

Pacijent: Ne.

Doktor: Psihijatar?

Pacijent: Ne.

Doktor: Političar?

Pacijent: Ne živim od tuđe, već od svoje duše. Ja sam umetnik.

Doktor: Zaista? Kojom vrstom se bavite?

Pacijent: Ljudskom.

Doktor: Mislim na vrstu umetnosti.

Pacijent: Umetnost je umetnost.

Doktor: Znači, multimedijalni umetnik?

Pacijent: Sveobuhvatni.

Doktor: Mislite svestrani?

Pacijent: Sveobuhvatni.

Doktor: Hmm… dobro. Imate li hobi?

Pacijent: Pravi umetnik ima samo jedan hobi – običan život.

Doktor: Živite iz hobija?

Pacijent: Da, spavam, jedem, koračam, ličim na sebe…

Doktor: Da li ste ranije osećali tegobe na koje se žalite?

Pacijent: Oduvek.

Doktor: Jeste li pokušavali sa nekom terapijom?

Pacijent: Nisam znao da treba.

Doktor: Koliko imate godina?

Pacijent: Previše.

Doktor: Previše za šta?

Pacijent: Previše za podneti.

Doktor: Znači, umorni ste od života?

Pacijent: Ne od života, od sebe.

Doktor: Kako mogu ja da Vam pomognem?

Pacijent: To sam došao ja Vas da pitam.

Doktor: Vidite, kod mene dolaze i drugi umetnici, čak vrlo poznati i priznati, ali nemaju problem kao što je Vaš.

Pacijent: Oni žive od umetnosti.

Doktor: Zar niste rekli da živite od umetnosti?

Pacijent: Ne, rekao sam da živim od duše.

 

 

 

 

 

 

Doktor: Tačno. Oprostite, a kako se to živi od duše?

Pacijent: Vrlo lepo.

Doktor: A ko finansira taj “vrlo lep” život?

Pacijent: Ja.

Doktor: Nasledili ste?

Pacijent: Da, talenat.

Doktor: Mislim na novac.

Pacijent: Njega dobijam kao nadoknadu za protraćeni talenat.

Doktor: Jeste li sigurni da ne terate šegu sa mnom?

Pacijent: Apsolutno.

Doktor: Vratimo se problemu, koji Vas muči. Opišite, molim Vas, kako Vas to duša boli?

Pacijent: Baveći se umetnošću, celog veka bezuspešno pokušavam to da opišem.

Doktor: Kako, zaboga, očekujete da Vam pomognem?

Pacijent: Kad sam se, svojevremeno, žalio na bol u oku, niste tražili da vam opišem bol.

Doktor: To nije isto, oko je organ.

Pacijent: I duša je.

Doktor: Znate šta, ja ću Vama ispisati uput za psihijatra, pa…

Pacijent: Ne vredi, bio sam.

Doktor: I?

Pacijent: Kaže da sam normalan, a ja se nisam ni žalio na pamet, već na dušu.

Doktor: Čoveče, šta hoćete od mene?

Pacijent: Da me pregledate.

Doktor: Kako dušu da Vam pregledam?

Pacijent: Ne znam, mene boli, a Vi ste doktor.

Doktor: Dobro, pogledaću. Gde Vam je ta duša?

Pacijent: Kod jedne žene.

Doktor: Kako Vas onda boli, kad nije kod Vas?

Pacijent: Zato me i boli.

Doktor: Pobogu, rekoste da živite od duše, a sad mi kažete da je kod neke žene.

Pacijent: Zato i živim. Problem je što boli.

Doktor: Ma, čoveče, Vi ste neozbiljni. Došli ste ovde da me zajebavate! Napustite ordinaciju!

Pacijent: Oprostite, mogu li znati gde je Vaša duša?

Doktor: Ne brinite, moja duša je na svom mestu.

Pacijent: I moja je, ali boli.

Doktor: Ma, idite dođavola!

Pacijent: Bio sam. I on me izbacio.

 

Najveći deo mene, ispisan najtanjim krivim linijama, pročitan je.

Ispisao sam se kako sam morao, čitali ste me kako ste želeli.

Trebalo je hrabrosti da stanemo jedni pred druge

i priznamo ono što smo prećutno priznali.

Shvatili smo da ličimo po tuzi, po nemiru, nesanici.

Ne bi se prepoznali na trotoaru, pred izlozima života,

zamišljeni nad nedostupnim cenama,

samo bi se mimoišli, skrivenih očiju između ramena,

da nisam ispisao oglas za dušu, u rubrici “Poklanjamo mezimce”.

 

Ne zna se kome je teže bilo pri susretu tužnih pogleda,

iz kojih smo čitali, ovako nepismeni.

Nije lako priznati sebi postojanje sebe, a ne zaplakati.

Nasmešimo se, da ne bude patetično,

kažemo da je to samo alergija na stvarnost

i čudimo se kako je moguće da su najtužniji postali najhrabriji.

Tešio sam vas da nije sve tako kao što se čita,

a znao sam da je gore nego što piše.

 

Kad mogu ja, mogli ste i vi bez mene.

Mogli smo se prepoznati u rukopisu romantičnih sitnica,

kojima su obeležena tajna mesta na svemirskoj mapi,

na kojima stanujemo.

Otuđeni susedi sa istom adresom – Mlečni Put bb,

bliski samo kad zatreba kašičica duše na zajam.

 

Šta sam vam ja trebao?

Čitajući me, niste stekli diplomu, već potvrdu da smo isti.

beskorisnu preporuku sličnima, položen ispit slabosti,

dokaz da sam, pisan sa predumišljajem, pročitan u afektu.

 

 

 

 

Neće svet propasti kad propadnem kroz oblak.

Život na njemu bio je moj izbor,

ili je tako suđeno, ko bi to znato.

Hod po jastuku nije udoban, kako se čini,

ali je barem bio zanimljiv.

 

Da sam po zemlji hodao, u zemlju bih propao,

ovako mi predstoji da se najpre na nju spustim.

Najzad ću leteti, u inat pešacima,

radoznalim da saznaju kako je gore,

a nije ih zanimalo, dok sam tamo bio.

 

Svako propada u svom smeru,

a svet svakako neće propasti zbog naše propasti.

Lepo sam ih zvao da mi se pridruže, dok je imalo smisla,

ali su rekli da nema smisla, jer ih oblak čeka na kraju.

 

Malobrojne radoznale duše, hrabre u svojoj lakomislenosti,

naučio sam da prelete put do mene, da se raduju

raširenim krilima, visinama, jastuku, čak i meni.

Kad oblak potamni, spuštao sam ga,

skoro prizemljio, pre no što ga gromovi pocepaju,

da saputnika bezbedno vratim u pešačku zonu.

Svakog od njih pljuskom sam ispratio,

zamalo sebe ostavljajući bez sebe.

 

Nisam bežao, već sledio sebe. I drugi to čine.

Većina je smatrala da sam mali, jer sam u manjini,

a meni mera nikada nije bila važna, već sadržaj.

Nije moje da sudim, ali ću ipak presuditi sebi,

kada ubrizgan u kišne kapi, propadnem,

napuštajući jastuk na kom sam čekao život.

Kad isparim, neko vreme će bele fleke od soli,

razbacane po trotoaru prizemnog sveta,

po pognutim ramenima prolaznika,

možda i na ponekom osušenom obrazu,

ličiti na slova, kojima sam želeo da zapišem

ono što sam u sebi nosio.

 

 

 

Lice ti je spokojno,

al’ usne te odaju.

Smešim se, dok se smešiš,

znam šta sanjaš.

Na javi ćeš se čuditi

zašto si baš mene sanjala

i kako to da nisi umela

da se odupreš želji.

 

U snu nema mesta za ALI,

čak i kada mene sanjaš.

Ne ljubim te,

samo ti usnu usnom golicam.

Provociram... Može mi se,

jer lepše sanjaš, nego što želiš.

Iz nekog razloga, ostaneš bez daha,

iz nekog razloga, uzdahneš,

nekako slatko, uzdrhtalo...

Zastanem, pa nastavim,

čim prestaneš da se smešiš

i skoro da mi je krivo što nisi budna,

da vidiš da jedan osmeh

može da ukrasi dva lica.

 

 

 

Sve više zapleten u zaplet jednostrane ljubavne drame,

skoro sam siguran da ni pločicu sa mojim imenom

nisi okačila na praznu uspomenu.

Čekam i uspomenu da zaboraviš,

pa kada se, nekim čudom, sretnemo,

pokušam da te podsetim šta bi se moje moglo voleti

i pokušam pametnije da te zavedem,

ovog puta zauvek.

 

Ljubav je porok, a ja prorok.

Znao sam šta će se dogoditi, ako joj ne odolimo.

Znao sam šta se sve neće dogoditi,

ako te uverim da treba da odeš,

nakon greške, koju si uz moju pomoć, načinila.

Znao sam koji ćeš veći greh tom greškom izbeći.

Znao sam da će boleti, ali nisam znao da ću preživeti.

 

Niko nikom nije verovao, kao što si mi verovala,

sve dok nisam morao da slažem da te više ne volim

i da još ovakvih, poput mene, ima,

koji će te, lepše no ja, ulepšati.

Najtužniji slapovi, koje ikad videh,

sprali su tada sve moje nežnosti sa tvog lica.

Ni srce ne bi izdržalo, da sam ga imao.

 

To što sam te voleo nije značilo da umem.

Hteo sam da ljubav dokažem poštenjem,

da te ušuškam u tvoju mladost,

predam na čuvanje nečijoj paralelnoj budućnosti

i time sebi osiguram spokojnu starost i mirnu savest.

Lakomisleni manevar humanog ljubavnika,

koji za posledicu ima ubistvo ljubavi iz nehata.

 

Ma, sve sam ovo predvideo.

Znao sam da ćeš uspeti da me zaboraviš,

jer želiš da veruješ da još ovakvih, poput mene, ima,

koji će te, lepše no ja, ulepšati.

Želim i ja da verujem u to.

Da sam umeo da te volim, voleo bih te.

 

Predvideo sam da ću morati ovakvog sebe da doživim,

da bih shvatio da, uprkos tome što sam te voleo,

 nisam umeo da te volim,

predvideo da ću te i danas voleti,

uprkos tome što ne umem,

predvideo da ću sve što vredi zvati imenom tvojim

i predvideo sebi ovakav život, duži nego što mi treba.

 

Nesrećan slučaj, koji nisam umeo da predvidim,

kažem, kada me pitaju gde mi je pola mene.

Opet slažem, jer ne bi razumeli da me srećnim slučajem nema.

 

 

 

 

 

 

Besmislen je boravak bez tebe

na ovom svemirskom pustom ostrvu,

na kom duhovi pritiskaju dušu.

Video sam žive ljude.

Nisam ih sreo.

Neko je morao znati

zašto sam baš ovde posejan.

Zašto baš ja?

Nisam znao da ću sam morati to da saznam.

Smislenije mi je neznanje od ovakvog znanja.

 

Pustinja je Raj, dok za bolje ne saznaš.

Kročila si na obalu,

zapljusnutu zvezdanom prašinom,

po kojoj sam zapisivao potomke,

bosim stopalima prepravila zapis,

da pokažeš da nisam sam,

 da nikad više sebi neću biti dovoljan.

 

Moj si Anđeo, tvoj sam čuvar,

na stražarskom mestu, bez grudobrana,

isturenom na pozlaćenoj obali

 usitnjenih sećanja,

ispisanoj rukopisom tvog koraka.

 

Prvu pahulju ugledam čim iz oblaka proviri,

 dlan joj u susret krene,

u nadi da se perce Anđela

uželelo njegovog dodira

i da se život vraća na pusto ostrvo.

 

 

 

 

 

 

Rastem k’o kvasac, pa se još i na prste propnem,

gvirnem preko Iriškog Venca da vidim

da l’ neko ‘vamo pogledava, možda baš ti.

Kao, gledam ‘oće l’ kiša od Beograda. Mrštim se na nebo,

a brk mi se smejulji, baš na tvoju stranu,

pa brinem šta ću ako primetiš da umem da se radujem.

Paz’ da ti kroz uši avion ne proleti, viče deda Laza,

a mene sramota što se vidi to što krijem,

pa ga plašim da će kiša, a neće.

 

Vidim te, dok skakućeš pred kućom, kao, šetaš kera.

Ker ti davno pobeg’o, al’ ne mariš, zveraš ‘vamo,

pa kad se ugledamo, brže – bolje bežiš u kuću,

a ja vičem deda Lazu da podmetne dušek,

da ne stresem zvezde, kad na zemlju tresnem.

Volem što je šuma gola, pa čkiljim kroz granje

i smejem se što misliš da te ne vidim kako gviriš iza zavese.

Smeškaš se i ti, a ja, luda, ne kontam

da ti smešno kako sam se dobro sakrio.

 

Već mi zebu noge od dunavske vode ‘ladne,

al’ ne smem sad da odem, kad znam da me vidiš,

da ne misliš da se nešto ljutim.

Baš bi i ti mogla da pojuriš kera,

da te još jedared na ulici vidim celu,

pa da se raziđemo do sutra, u isto vreme.

 

Opet ću pokušati da odem od tebe.

Moram, bolje je za mene.

Tebi je svejedno, jer nemaš korist od onoga što osećam.

Ovo je samo moj rastanak

i morao bih reći nešto za pamćenje,

nešto što nisam rekao do sada, a ne umem,

kao što nisam umeo ni dok si mogla da me čuješ.

Hteo sam da izmislim slova i njima ispišem najnežnije reči,

a sada ni dobro znanim ne umem ništa da kažem.

Rastaću se od tebe bez zvuka,

moju muziku i onako odavno ne čuješ.

 

Hteo sam da urežem naša imena u koru drveta,

ali ni jedno stablo nije mi bilo po volji, pa sam posadio naše.

Nisi dočekala ni da olista,

a ja sam ostao uz njega, nakalemio najlepši deo sebe

i čekao da ostari, poput mene, da nas između bora na njegovoj kori ugraviram.

Sada znam da značaj reči ne zavisi od podloge na kojoj su ispisane.

Greške se bolje vide izdaleka, kada ih, postiđeni, preimenujemo u iskustvo.

 

Nisi tu, pa ne znaš da nema trena da ne pokušam da odem od tebe.

Teško je, videla si u filmovima.

Taman krenem, al’ začuje se ton, nije Gis, sa njim bih lako izašao na kraj,

ovaj mi zvuči kao Miss, pa se vratim da vidim šta sam propustio.

Izmišljeni ton preraste u C maj 7, krupan kadar na tvoje lice,

moje naravno kisne, postane patetično, a onda klarinet na H. Ha, ha, ha...

I magarac bi shvatio da treba da ode.

 

Svaki put kad rešim da pokušam da odem,

znam da mogu da ponesem sve osim tebe, a moje sve je ništa.

Kada bih prestao da mislim na tebe,

imao bih priliku da te se ponekad setim i da mi bude svejedno

koliko smo dece u međuvremenu izrodili

i da li si im dala imena kako smo se dogovorili.

 

Zagovaraš me, tako nikad neću otići.

Volela si da slušaš moje znatno starije savete,

pa smišljam šta bih mogao reći za kraj.

Moralo bi biti nešto mudro,

jer ovo je jedan od mojih poslednjih pokušaja da odem od tebe,

ali mudre stvari govore mudriji od mene.

Mudro bi bilo da odem bez reči, al’ strah me da ne pomisliš da se ljutim

što si mi ispunila želju da oživim, pre no što zauvek odem.

 

Čuvaj se, jer nema ko drugi da te čuva.

Draža si mi no Bogu, al’ možda ću uspeti da odem.

Tvoja sreća ne zavisi od mojih želja.

Ipak, šta god Bog da ti nameni,

želim da to podneseš lakše nego mene.

 

 

Želim da kažem baš ono što želiš da čuješ,

želiš da čuješ ono što moram da kažem,

pa prilaziš bliže, jer pričam sve tiše.

Zamirišu moje reči na čipkaste parfeme,

kakvih više nema,

pa se tvoje nozdrve uzdrhtalo šire,

kao da ih pero iz jastuka golica.

 

Raspričam se, zaboravim gde sam stao,

pa sve tvoje od ramena do kolena,

ponovo niz usne klizi.

Čudiš se kako uspem svega da se setim,

 kako umem uverljivo da pričam

i goriš od želje da čuješ šta će dalje biti,

jer sve što čuješ čuješ prvi put.

 

Ponesu me reči, pa se zaboravim.

Volim kada zaboravim na sebe,

jer tada najlepše pričam.

Moje te reči ostave bez reči,

uspeš prvi slog da načneš, liči na uzdah,

to je dovoljno da razumem šta želiš,

 da se nadovežem nežnijim rečima.

Glagoli su ti poznati, prideve smišljam,

u skladu sa onim što osetim pod prstima.

Zanesem se, pa ponekad ne znam šta pričam,

ali i tada bolje zvučim

od onih što tuđe reči napamet govore.

Pričaću sve dok me bujica reči

ne natera da ostanem bez daha,

a onda reč prepuštam tebi.

Ustvari, uvek imam šta da kažem,

ako ima ko da sluša.

Čekaj, skinuću ti minđuše, da bolje čuješ...

 

 

 

 

Strah me da mi rumba srce ne istumba, kada zaplešeš,

a obećala si da umeš bokovima vazduh vidljivim da učiniš,

dovoljno jasnim da možeš trag mog uzdaha da nadzireš,

dok se isprekidano sliva sa tvojih golih ramena, niz padine,

pogođene zemljotresom sa epicentrom u mojim grudima.

 

To nije ples, već stres za ovu preživelu ćeliju, što me trpi.

Imaš pravo da me ubiješ. Zahvaljujući tebi, živ dočekah

dan da budem poseban, da vidim nevidljivo,

dok se u ritmu mog srca njišeš stidljivo.

 

Promeni me. Zameni me za korisnog mene iz uspomene na mene.

Hteo-ne hteo, danas moram pokušati da budem dobar,

da te ne brukam pred tvojim pokretima,

zaduženim za talase, što nevešto zapljuskuju obalu moje opustele kože.

Tankim prstima oči mi iskopaj, da pogledom ne kvarim lepotu.

Kad otplešeš, ako preživim, ništa drugo neću želeti da vidim.

 

Pokretom napiši najlepšu pesmu u ovu svaštaru ispod moje kože.

Tu, iznad urođenog tvog potpisa, ostalo je dovoljno mesta za roman.

Igraj se, može ti se. Imaš priliku danas da me voliš, ako želiš.

Ne brini za mene, samo me strah da mi rumba srce ne istumba,

 da se, pored ljubavi, zatečen, ponovo u tebe ne zaljubim.

 

Nisam dozvolio njenom telu, skladnoj i prikladnoj ambalaži
za njenu skupocenu dušu da mi pogled zavede.
Polako, rekoh sebi, čekaću da se otvori,
da osetim šta će mi grudi ispuniti, kada udahnem sadržaj.

Mogao sam je lako, muškim dodirom,
kao bocu šampanjca, naterati da pola sebe po meni prolije,
pola dopusti da ispijem, da je, opijen, potrošim
i zaboravim, čim se otreznim.

Ne, to ne bih bio ja, niti bih saznao ko je ona.
Osetio sam da malena bočica, dizajnirana po liniji kretanja mojih usana i dlanova,
sadrži nešto što osećam, nešto bez čega neću osećati,
bez čega mogu da žive jedino oni kojima se ne živi.

Strepeo sam, preplašen privilegijom,
šta će me snaći kada se otvori.
Duh? Anđeo? Boginja?
Suviše obično.
To umem i sâm da izmislim.
Ovo je, izgleda, žena.

Činilo se da će eksplodirati u mojoj blizini,
bezmalo je kroz pore izlazila iz sebe.
Drhtao sam od straha da će se potrošiti na mene,
pokušao da ne gorim, da je sačuvam od sebe.

Pod pritiskom mojih vrelih reči,
otvorila se, kapnula kap sebe,
dovoljno da osetim šta u njoj osećam.
Duša, dakle, ima miris?
Prelepo mirišeš, rekoh.
Tek ćeš da osetiš kad budem u tvojoj koži,
reče i razli se svud po meni, a ja, sunđer.

Ista kap na tuđoj koži ne miriše isto,
al’ mora se probati još neka kombinacija.
Na hladnijoj koži od moje, biće diskretna,
primerena trenutku, uz novu mirisnu notu,
dok ne izvetri, dok ne dosadi,
a moja koža nikad više na sebe neće mirisati.

Samo idi.

Uvek bismo imali još nešto da kažemo,

još malo da ćutimo, da bi bilo teže,

da obećamo da ćemo se zauvek sećati ove mrve prašine,

da poverujemo da može još malo da traje,

ako neko od nas dvoje to kaže.

Samo idi.

Ne dozvoli da pitam jesi li sigurno dobro,

priželjkujući da pitaš isto, pa da se prenemažem

i priuštim ti privilegiju

da vidiš retku prirodnu pojavu, mušku suzu,

da me tešiš, jer mi je teže. Meni je uvek teže.

Nije isto onom ko oseća miris ruzmarina

i onom kome jastuk na tamjan miriše.

Samo idi.

Krastu sa rane moraš naglo trgnuti.

Zaboli jače, ali brže prođe.

Nemoj da liči na rastanak,

jer ćemo morati da ga se sećamo

i pišemo pesme, očekujući da će još nekog zaboleti

kao što boli nekog od nas dvoje.

Zanimalo te šta mi nedostaje. Dosta je bilo znatiželje.

Morao sam da te zavolim,

a sada moraš da odeš da bi saznala odgovor.

Samo idi,

jer tako treba, jer ništa ne ostavljaš,

jer ništa nisi zaboravila, jer je prošlo, jer nije bilo.

Idi, jer stara se vreća ne krpi satenom.

 

 

 

Grizem usne. Šta će mi?

Taj gorki zalogaj mene,

bio bi sladak i tebi i meni

kad bi ga svojim usnama dotakla.

 

Grizem usne,

u nadi da će njihov ogrizak

prestati da žudi

za kilometrima tvoje kože.

 

Grizem vrelo demodiranih nežnih reči,

kad nisam umeo da se

na vreme ugrizem za jezik.

 

Grizem usne, verujući da će tako

sve ostalo manje boleti.

 

Grizem usne, kad nećeš ti.

Draži ti je zalogaj mog srca.

 

Idem ja sada. Ostani gde si,

sam ću pronaći izlaz iz ovog ćoravog sokaka

i manuti i tebe i sebe ćorava posla.

Kad odem progledaćeš, tvoj put biće raskrčen,

a ja ću se već snaći sa tumaranjem po mraku.

Nije mi dovoljno pola tebe,

a ni na pola od pola nisam imao pravo.

Nisi znala šta bi sa svojom polovinom mene,

koju sam osećao kao da je moja.

Ne krivim te, jer...

 

Nemoj da se otimamo, pokidaćemo se.

Vratimo jedno drugom jedno drugo,

pa ko želi neka se kida sam.

Ti nemoj, jer nećeš mi dozvoliti da odem,

lakomisleno ćeš ponuditi tuđu polovinu sebe,

ako ti kažem da...

 

Nemoj da ti nedostajem, to je danas sramota.

Živi bez mene kao pre mene.

Ako baš moraš da me se setiš neka bude po zlu.

Lepotom će se baviti, moji samozvani stihovi,

a ti mi pripiši neki greh,

stavi mi laži i pogane reči u usta,

jer ne smeš se setiti kako smo...

 

Idem ja sada.

Nije to „zbogom ljubavi... idem da umrem...“,

to se tebe ne tiče.

Samo želim da znaš da si ponovo cela

i da...

Nije lako neprestano sanjati te,

umori se čovek i od lepote.

Sanjam šta je bilo, šta je moglo biti,

dok živim šta jeste i šta mora biti.

Ne smem glavu da spustim na jastuk,

u strahu da ću sanjati nešto do čega mi nije

i da ću prestati da te sanjam.

Ne umem, k’o svaki čestit čovek,

spokojno da zaspim,

pa ako se u snu javiš, lepo,

ako ne, biće još noći,

već spavam na trnju, čekajući jutro,

da te opet sanjam.

 

Drugima se u snu jave najmiliji,

čak i s’ onog sveta,

osveže se boje izbledelog filma

i kunu se u sve sveto da je bilo k’o na javi,

a ja od ljubomore ne mogu da zaspim

i čudim se za koji greh je kazna

to što mi u san bar jednom ne svratiš.

Mogla bi mi poruku doneti,

predskazanje, ili prisećanje.

Nisam zaslužio ni toliko,

pa te sanjam danju, kako sam navik’o.

 

Trebao sam zapamtiti raspored zvezda,

šta sam sinoć večerao

i koja mi je misao o tebi poslednja pred san bila,

pa da svako veče večeram na silu,

mislim istu misao

i da svake noći pravim isto nebo,

makar isti san sanjao,

samo da te vidim, kao da si živa.

 

Navik’o sam da te sanjam nasmejanu, srećnu,

da ličiš na sebe iz doba mene,

a noćas te sanjah kao naslikanu,

ozbiljnu i rešenu da mi izdaš zapovest.

Kunem ti se najsvetijim da je bilo k’o na javi,

ali čovek kada sanja ne zna da sanja,

već pomisli da mu duša nije tako grešna,

čim se želja jedina na javi ostvarila

i osetih radost, kao da sam živ,

al’ istog se časa, tvoje usne pomeriše

i začuh što ne želim ni u snu da čujem:

„Nemoj da me voliš!“

 

Bežimo jedno od drugog,

glumimo da se ne sećamo, da nije bilo.

Dobro, bilo je, al’ je prošlo.

Dobro, nije prošlo, al’ će proći,

jer mora da prođe, pre nas, da bi pod starost,

zbog nemoći da podnesemo uspomene,

bili ravnodušni, kao na sve druge aoriste.

 

Lakše je čestitati Novu Godinu.

Čak i stranca, opravdan pijanstvom,

izljubiš na ulici.

Pljušte želje za boljim sutra, prekosutra

i još po kojim neradnim danom.

Blista opšta radost za opšte dobro.

 

Ne vidi se na meni da slavim to što slavim.

Ne umem ni da se napijem k’o poštar,

 da ti lično čestitku dostavim,

 da se pravdam da je pala u baru,

pa je zato mokra.

Imam dovoljno ludosti za to,

ali moramo bežati jedno od drugog,

što pre postati aorist.

 

Bežimo kao po dogovoru.

Čini se da si dalje odmakla,

ali još uvek si i uvek ćeš biti

nesvršeno vreme,

koje naivno zovem večnošću.

 

Ne umem da poželim, kao što se želi.

Želim ti sve, kao što sam sebi sve tvoje želeo.

Želim ti da ne moraš da želiš.

Želim ti sve, jer sve zaslužuješ.

Želim ti sve, osim mene.

Bar jedno od nas da uspe da pobegne.

 

Beži, srećno ti bilo.

Beži, ne ponovilo ti se.

Beži, ja se samo trudim,

al’ hrabriji sam no što sam mislio.

 

I na današnji dan, svake godine beži.

Ne obraćaj pažnju na pijanog poštara,

jer isto će ti uvek donositi,

i svake će godine moja čestitka pasti u baru.

Ne znam kako se želje iz srca prepišu.

Zdravlje i sreću samo probaj da nemaš,

 sve drugo moraš imati.

Sve osim mene,

mada jedini na svetu znam

DA SI ZA MENE ROĐENA.

 

Sve što osećamo odavno su zabeležili oni što su, poput nas,

mislili da niko nije i neće voleti, poput njih.

Balzamovana osećanja na hartiji ostaju večno da liče na sebe

i na one koji će se prepoznati i tumačiti ih nemirom svog srca.

 

Malo je radosti u tim hijeroglifima, razumljivim jedino onima

koji su ih pisali i onima koji sličnim dioptrijom čitaju život.

Ljubav, počinilac najvećeg genocida u istoriji čovečanstva.

Milioni duša, ugašenih za života, počivaju u masovnom beznađu,

nemoćne da same sebe oplakuju, pa koriste tuđe suze.

 

Baulja po hartiji ranjena duša, cedi sebe iz sebe, kap po kap.

 U želji da ostavi vidljivi trag sebe, ostavlja fleku po fleku,

krastu po krastu, slovo po slovo. I tako vekovima.

Ispisuju se recepti za pronalaženje sebe između redova.

Što je nežnije, to je bolnije. Sreća u nesreći, radost u tuzi.

 

Gruba mi je hartija bila, bledo mi je bilo mastilo za trag o tebi.

Morao sam stih da izvezem zlatnim nitima uspomene na tebe,

na praznini lica moje sateneske duše, ostavljajući sebe na naličju.

Stotine uboda samo za zareze, svaki ubod potvrda

postojanja živih delova duše i test njenih refleksa.

Boli, al’ stisnem, već stisnuto srce, pa nastavim.

Ne žalim. Pogledaj kakav sam raskošan kič stvorio.

Da sam bar jedno slovo sebi posvetio, imala bi razlog i ti mene da voliš,

ali moja duša nije meni namenjena.

 

Slučajni pogled Boga, upućen meni, skretao sam ka tebi,

jer mi, osim tebe, ništa od Njega nije trebalo, a tebi bi dobro došao,

 da se požališ na mene, da ga zamoliš da mi pokaže gde mi je mesto.

Dobro je, barem te se On nagledao, kad nisam mogao ja

i bolje se od mene, Bogu hvala, brinuo o tebi.

 

Nobelova nagrada za nemir pripada tebi.

Sećam se, mislio sam da sam se samo zaljubio,

kad ono ljubav, a naivno verovah da se od nje ne umire.

Jedva si me uverila da umem da se radujem

i sâm sam, najzad, naučio da biti srećan nije sramota.

Sastavio sam se i prvi put sreo veći deo svojih delova.

Sećam se da sam sebe, onog pre tebe, zaboravio

i mislio da ću umeti, ovako amaterski, da te volim.

Mislila si da sam poseban, a samo sam bio drugačiji

i trudio se da ti dokažem da nisi drugačija, već posebna.

 

Nikad te nisam pitao kako mi je pošlo za rukom da mi pođeš za rukom,

kao saputnica, zaštitnica, prekretnica...

Otkrij mi barem trik kojim si zavežljaj od sukna iz mojih grudi

 pretvorila u satenski i sklonila na sigurno, u svoje grudi,

daleko od moje neprirodne potrebe za prekomernom nežnošću.

 

Saten k’o saten, klizi, kao i sve tvoje čime ga ukrašavam,

a ja bandoglav, odsanjam svako slovo, domaštam, ako treba,

dotegnem uzdahom, pevušeći našu pesmu... Ne znaš da imamo našu pesmu?

Jednom ću stati pred hor i orkestar, dirigovati trepavicama svoj san,

dok ne naučiš da ga slušaš, dok ne pokušaš...

Pusti snove, pusti snovi.

 

Ponekad pero, kojim te provlačim kroz saten, zapne, moram da param

ono u šta sam do maločas verovao, pa boli više nego inače.

Ista ti, isti ja, a ninašta ne ličimo, jer sam hteo da nas ulepšam.

Drugim slovima pokušam da nas dočaram, drugim rečima opravdam,

mada znam da ne bih uspeo ni da sam pismeniji.

Ipak vezem, kako priliči nama ovakvima bez vas takvih.

 

Ti si moj najbolji drug, kom sam poverio samo jednu tajnu,

dovoljnu, da znaš da nisi želja, već žena koje sam željan.

Na vreme si shvatila da mi je čast da me baš ti ubiješ

i da u tome nema tvoje krivice, ni zasluge, čak ni dokaza.

Na vreme si shvatila da ljubav to može i bez tvog prisustva.

 

Šta god da me zadesi, skončaću u snu. U snu o tebi.

Ne brini, nadživeće me, zbog tebe, ovo moje srce.

I kada me ne bude, a već sam nestrpljiv, svratiću ponekad,

da me želja mine, kad već nije uspela za života.

Nagodiću se sa dežurnim đavolom da me ne šalje kao utvaru, ili duha,

ako ne pristane, moraću da se iskradem, da dođem kao ja,

jer ja ću uvek biti ja, kada si ti u pitanju. Izvini.

Samo ću te iz prikrajka gledati, po navici,

tek da ti budem sreća, il’ nešto slično, nevidljivo.

Ne brini, neću ti u snove, neću ih ponovo kvariti.

Ne znam samo kako da uvračam da me zaboraviš,

a budeš svesna koliko si posebna bila, meni drugačijem,

suviše hrabrom da bih se propio, suviše slabom da bih te prosio.

 

Evo, ne volim te, ljubavi moja. Neću da me nosiš na duši,

da imaš nesanicu, kao ja, da te znoj obliva, kao mene,

da te starost pita znaš li šta si propustila,

ako sam te zaista voleo, kao što jesam.

Ne volim te, dušo moja. I bolji od mene su lagali da umeju.

Spokojna budi i srećna, voli kako se voli, a ne ovako, kao ja.

Voli tako da ne boli, da se zna početak i kraj, voli tako da preživiš.

 

Strepim da će te ljubiti neko kome ćeš dosaditi,

pa ćeš shvatiti da si najlepša i najvrednija na svetu bila samo meni,

mada sam bio višak u tvom životu, kao i u svom.

Zameraćeš što te nisam upozorio na sve nedaće koje te čekaju.

Ja samo ne želim da te plašim životom

i ne želim da znaš da će te boleti ovo što me boli,

a manje bi bolelo kada bih znao da neće boleti i tebe.

 

Razvezem priču, ne umem da stanem, dok ne posustanem,

a moraću, mada me vučeš za srce da dodam još nešto.

Na predzadnjem stepeniku do neba čovek se zbog nečeg pokaje,

a ja se stidim što nisam umeo doslovno da te opišem.

Bez konca, jače boli svaki ubod ovog kitnjastog veza,

namenjenog meni, da mi bude pokrov, kad nije mogao biti naša postelja.

Čitav svet bih mogao presvući satenom, protkanim zlatnim nitima,

da mi je tebe, uz ovo malo sebe, dok ti je mene.

Ne smemo ništa, sve ostalo smemo. Možemo sve, a ne možemo ništa.

Dopustili smo da oni koji se nisu pronašli budu srećniji od nas.

 

Nijedna pahulja nije ista,

al’ nisu sve posebne.

Kad otplešu svoje piruete,

slažu se jedna preko druge,

praveći podlogu za nečiju radost, ili nedaću.

 

Pregrevaju se sećanja,

uspomene klize niz moje lice,

kao glečer ostavljajući brazde za sobom.

Jedna se, kao lampion

cakli na trepavici, dok ne ispari.

Oblak će je sprečiti da stigne do neba.

Kad mu postane hladno, biće mu preteška.

Zalepršaće, lepša no ikad,

slobodna,

žureći da ti prva donese radost.

Plesaće, golicaće vazduh,

dok ne odluči da umre na tvom obrazu.

 

Nečije usne otopiće je istog časa

i šapnuti: „Zašto plačeš, mila moja?“

 

Sve će to, mila moja, neko, umesto mene,

doreći, dopisati, domilovati, doljubiti.

Prepusti se, ne varaj ga uspomenom na mene.

Ne dopusti da ti draže od njegovih reči i milovanja,

budu moje neizgovorene reči i izostali dodiri.

Ne dopusti da te moji propušteni poljupci prate kao kletva.

Prepusti se mudrijim rečima, nežnijem milovanju,

vrelijim poljupcima i ako ne budu takvi.

Jednom ćeš morati da se prepustiš

i nadoknadiš ono što si sa mnom propustila.

Zavoli ga i nemoj da kriješ to od njega,

jer će zauvek sve ostati nedorečeno,

nedopisano, nedomilovano i nedoljubljeno.

Ne smeš dopustiti da prođeš kao ja.

Zaboravi, mila moja, ima ko da pamti.

 

-Hej! Ja sam Mira.

-Mirjana?

-Ne, Mira.

-Onda sam ja Ljubomir, ustvari, Miroljub.

-Gde si dosad u mom životiću?

-Evo, sada sam tu.

-Nedostaješ mi čitavog života.

-Otkad znam za sebe pišem ti pisma.

Da me ne proglase ludim zovem ih pesmama.

-Lepa su ti pisma.

-Moji su stihovi bolji od mene.

-Kakva li će biti naša pesma?

-Gora od nas.

 

-Da mi je da se zaljubim.

-Zaljubi se.

-Već jesam.

-Neka se zna da sam ti prvi.

-Neka se zna da sam ti poslednja. Dok nas smrt ne rastavi.

-Dok nas smrt ne rastavi. Moja.

-Uvek si nasmejan?

-Od danas jesam.

-Imaćeš bore oko usana.

-Jedino tu ih nemam.

 

-Srećna sam.

-I ja sam.

-Ja više!

-Ne može više.

Ljubim te u sve tvoje.

-Ne znam više šta je moje.

-Ja znam šta je moje.

-Ja?

-Pile moje, malo, pirgavo.

 

-Čime sam zaslužila zvezde?

-Odrekao sam se svojih, u tvoju korist.

-Ne trebaju ti?

-Šta će mi, kad imam tebe?

-Volim što postojiš.

-Najzad i ja to volim.

-Ti si kriv za ovo. Veruješ u čarolije.

-Ti ne veruješ?

-Sada verujem.

 

-Lepo sanjaj.

-Šta ćeš lepše od tebe?

-Plaši me grmljavina.

-Ne brini, ja te čuvam.

 

-Ukrasila si moj životić,

a ukrasi su, po pravilu, krhki.

-Oženjen si?

 

-Boliš me.

-Ti mene jače.

-Ne može jače. Plačeš?

-Ne, to meni tako ponekad naviru stihovi na oči.

 

-Idi.

-Ti prva.

-Prvo ti.

-Gde ćeš?

-Ne znam. Ti?

-Daleko, u sebe. Mrziš me?   

-Pokušavam da te ne volim. 

-Ostaće nam barem uspomena.

-Neću uspomenu!

-Sada sam Tugoljub, ustvari, Tugomir.

 

-Ne znam više šta je moje.

-Sve moje je tvoje.

-Šta je tvoje?

-Sve tvoje, pile moje, malo, pirgavo.

 

Poštenije bi bilo da se ljudi

lepo dogovore oko ljubavi.

Dobar dan – dobar dan.

Jeste li za ljubav – pa... može.

Odgovaraju li Vam nežnost i romantika?

Može malo, ali bez patetike, molim Vas.

Svakako. Šta želite kao poklon za rođendan?

Nisam odlučila... Daćete mi novac, pa ću sama kupiti.

Imate pravo, tako je praktičnije.

 

Kako tačno zamišljate našu ljubav?

Imam kod kuće zapisano, poslaću Vam mailom.

Želite li da ljubav bude javna, ili tajna?

Mislim da nema razloga da je krijemo,

ali ni da se preterano hvalimo.

Šta mislite, koliko bismo trebali

da mislimo jedno na drugo?

Dnevno?

Nedeljno.

Dogovorićemo se.

Nemam običaj da trošim na to

više od pet - šest sati.

Dnevno?

Nedeljno.

 

Volite li često?

Zavisi od obaveza.

Leti više, duži su dani.

A noću?

Zaboga, moram nekad i da odmorim.

Da li je držanje za ruke suviše prisno?

Šta vam pada na pamet? Nismo deca.

Volite li poeziju?

Ha ha ha... U dvadesetprvom veku?

Hoćemo li rešavati nesporazume i nesuglasice?

Molim Vas, oboje imamo dovoljno problema i bez toga.

Ako ćemo i o tome da brinemo, onda nam ljubav ne treba.

Mislite li da ćemo biti uspešni?

Ne mogu vam unapred ništa reći,

pogledaću vaš CV, pa ćemo videti.

Simpatični ste, imate dobar pristup.

Mislim da neće biti problema.

 

Molim Vas, pogledajte ono dvoje,

 gledaju se kao da ništa oko njih ne postoji.

Pustite, svakakvih ljudi ima.

Zbog takvih nam je tako kako nam je.

 

 

 

Sviraj to ponovo, Sama.

Sviraj za moju dušu, za pokoj i nespokoj,

za sva vremena, za ovaj trenutak.

Pokušaću da uhvatim korak

sa tvojim izostankom sa susreta plesnih parova,

na kojima mi, samci, maštamo

kako će se jednog dana i za nas roditi neko,

ko će dozvoliti da se udvaramo,

nespretnim korakom do ludila.

 

Sviraj to ponovo, Sama.

Grudi su mi prepune tvoje muzike,

ali je ne čujem kada ti prsti miruju.

Zagluši uspomene na druge žene,

očaraj me, zavedi me,

zaljubi me, pa me pogubi,

oživi i nateraj da te doživim

onako kako zaslužuješ.

 

Sviraj to ponovo, Sama. Može bluz,

rekla si da ga za mene imaš.

Tako, polako, ulenji me kajanjem

zbog mog neumeća da te volim,

pa me protresi, iz gaća istresi,

kad podignutim kažiprstom pripretiš

da moram obratiti pažnju na solo.

 

Sviraj to ponovo, Sama,

jedino tebe umem da slušam, ovako gluv.

Sviraj plavo, kočoperno i tvrdoglavo,

sviraj meko, zdušno, neponovljivo,

pripreti da ćeš prestati,

ako te ponovo ne budem razumeo.

 

Sviraj to ponovo, Sama.

Nateraj mi radosnice na oči,

da najzad vesela iscuriš iz njih,

da se, tobom umiven, ponosim

što više nisam gluv.

Sviraj to ponovo, Sama.

 

 

Ovo je naš ples u tami, naših petnaest noći slave,

naše sve, naše jedino, naše neželimdasvane.

Samouk sam, a slušaj šta sve umem.

Prati  korak mojih usana, kad već želiš da lebdiš.

Prisluškuj, prepisuj, prepusti se da ne bi propustila

najlepši ples na podijumu od kože.

Ponavljaj korake mojih usana i ništa ne pitaj,

samo se u sebi pitaj „Kako je moguće?“

 

Pleši, razvuci usne u pobednički osmeh.

U tajnom takmičenju plesnih parova

nema proglašenja pobednika,

ali će zlatnim slovima svaki učesnik

biti zapisan zvezdanom prašinom

i bezgrešnima biti neshvatljiv tajni, zlatni znak

na tamnoj podlozi noćnog neba.

 

Opusti se i ponavljaj za mnom,

dok te nečujna muzika ne uzdigne do neba.

Imam lak korak, neće ti biti teško da me pratiš.

Ponavljaj sve što čuješ, nežnije ako umeš.

Ponavljaj, jer hiljadu puta izgovorena laž,

na kraju postane istina.

 

Treba mi nešto tvoje, pod jastuk da stavim,

ne bih li te i noću sanjao,

pa biram kamenčiće,

u nadi da si neki od njih gazila.

Jastuk bude mekši, žuljaju jedino misli.

 

Umotavam vetrove u jaknu.

Treperim kao vetruška,

pri pomisli da te neki od njih milovao

i da će prepisati šaru sa tvojih usana na moje,

jer moje pesme pišeš ti.

 

Uzmeš mi pesmu iz usta, kad ćutiš.

Zanemim, a strah me tišine,

koja podseća da me nema otkad te nema.

Pokušavam da ti pripišem neke reči,

pa da ih zapišem i da se ponosim njima.

 

Daj mi reč da ćeš mi dati reč,

a ja ću od nje napraviti čaroliju u grudima,

tvojim i mojim.

Rekla si da to umem,

dok si govorila.

 

Brojim, opet, zvezde, a jedna mi fali.

Znam da je kod tebe, al’ neću da pitam,

jer ne razgovaramo, zbog nečeg važnog.

Takmičimo se ko će nas uverljivije

i uvredljivije prećutati.

Ne želiš ni da pomisliš da na mene misliš,

samo nosić podigneš, nasmešiš se

i kažeš sebi: “Jaka si”,

kao da će ti biti lakše kada umrem,

 kao da ćeš prestati da se duriš i da me voliš.

 

Oprosti što smetam da živiš bez mene.

Da se pitam, ni mrtav ti ne bih u san,

jer nisam zaslužio srcem da me vidiš

i da zbog mene musava se budiš.

Nisi ni ti bolja, kad mi sobom nafiluješ grudi,

pa se raspitujem kod nama sličnih

da li se i njima potrošilo srce,

pa čuvaju u grudima nekog svog, da kuca.

Kao, ne znam ko je kad pokucaš,

pa skočim da provirim kroz špijunku zenice oka

i pitam “ko je”, u nadi da ću čuti tvoj glas.

 

Moramo prestati da ne umemo da se volimo.

Upoznaj nekog, reci da ti je prvi i poslednji,

da nisi znala da imaš srce

i zamoli ga da te nauči kako se koristi.

Ako se sretnemo, reci da ti je poznat

moj pogled na tebe,

ali ne možeš da se setiš odakle.

Držeći za ruku dugonogu poštapalicu,

proći ću kraj tebe, kao da se nikada nismo sanjali.

Uzdahnuću, onako kako samo ja umem

i reći: ”Eto, u životu nismo,

ali u ljubavi smo imali sreće”.

Ne utiču vremenske prilike na mene, već ja na njih.

Nebo se namršti kada me ugleda,

pa se takmičimo ko će se više zgužvati i biti crnji.

Pametniji, naravno, popusti,

pa mi se ruga plavetnilom.

Ne predajem se bez borbe,

dokvasim se neostvarenom željom,

da se ne osušim, tek tako,

pa da te zaboravim.

I ponovo nebo svoje kapke

našminka senkom mog pogleda,

pa zajedno tugujemo, svako za svojim rajem.

 

Jesen je dušu dala za tamno sivi akvarel,

za svođenje računa i skupljanje uspomena za potpalu,

a ja baš volim da neku subotu pogledom obojim u plavo,

isprovociram nebo da se presvuče u tvoje oči,

pa se zajedno radujemo što te... ma, znaš, ono sa srcem...

 

Ko će meni nadoknaditi trošak,

nastao zbog tvog nestanka iz mog životića?

Otkad nisi tu, samo sedim, pušim i maštam.

Potroših milione na duvan, odakle mi ne znam.

Nije meni do duvana, već ne znam

šta bih sa usnama i rukama.

Daj mi pare za cigare, ili mi se vrati!

Ne bi mi sa usana silazila,

a mojim bi prstima bila brojanica...

Kad bi ti dosadilo da te ljubim,

pričao bih, uz brojanicu,

o čemu sam maštao,

dok sam sedeo i pušio

i ne bi mi duvan pao na pamet.

Tako bismo uštedeli milione.

Eto vidiš, ko kaže da ne može

od ljubavi da se živi?

 

Udaj se već jednom!

Ne smem da pijem dok si devojka.

Šta ako se predomisliš, pa zatekneš u kafani

plaćenu utehu u mom krilu,

kako iz mog srca tugu prepevava,

a meni, pijanom, svejedno je

 čije grudi, kad nisu tvoje,

 gnezdo su za moje oči?

 

Udaj se, pa da mi bude svejedno

ko će te glumiti, ko će me veštije ljubiti,

misleći da se do srca preko kože stiže

i da sam željan baš njihovih usana.

 

Uzalud stiskam dugme,

dimnjačari su izumrli,

a nikom drugom više ne verujem.

Svejedno je gde ćeš otići,

 duša ima jedinicu iz geografije.

Ne brini, nekako ću se snaći kao pijanac,

dok se ne izborim za status boema,

ali ne smem da pijem dok si devojka,

da neko od njegovih ne nasluti da je zbog tebe.

 

Promenićeš prezime, ali mene nećeš.

Ostaću onakav kakvog si me volela, dok si smela,

samo ću ličiti na pijanca,

dok se ne izborim za status boema.

Bajke prestaju biti bajke kada se ostvare.

Ti svoju moraš pokvariti, ja svoju ne dam.

 

 

Zature se dobri dani i dobri ljudi,

ili izbegavaju ovakve poput mene, ko zna.

Nastupi teško vreme, a nisam ni ja lakši.

Merkamo se, odmeravamo,

kao da ne znamo ko je teži, a ko brži.

Težak ja kroz teško vreme, deljen samim sobom,

dobijam na apsolutnoj težini

i mada sve teži, sa lakoćom prolazim kroz vreme,

jer lakše podnosim težinu vremena od sopstvene težine.

Prolazim.

 

Šta je u meni toliko teško?

Mogao bih sebe zubima poneti,

da nije tereta, kom ne znam ime.

Da li je teška duša, ili mesto na kom je bila,

pre odlaska u predgrađe tvog života?

Toliko sam težak da ne znam gde mi je duša.

Prazniji od mene lakoćom su ispunjeni,

a ja ispražnjen težinom,

težim dobrim danima i dobrim ljudima,

da mi lakše bez tebe bude.

 

Teško je, ali lakše je krivicu svaliti na sebe,

nego težinu nazvati imenom tvojim.

Ko sam ja da mi nedostaješ trideset tona

po kvadratnom milimetru srca,

i budem ponosan što si se na njega naslonila,

u teška vremena, lako podneta,

zahvaljujući tebi i meni,

jer smo se zajedno u njima zatekli?

Samo svedok.

 

Ovako teškom, noći mi nisu lake.

Pritisne nešto, tek da oteža pokušaj da sanjam.

I kada mi ne bi bilo teško da sanjam,

imao bih teške snove, jer sam te se lako odrekao.

 

 

 

Tačno znam kada me tvoje misli zapostave.
Zadesi me neko zlo, nevolja, loši ljudi.

Pitam se tada da li te neka briga obuzela
i odvukla misli od mene, pa nema ko da me čuva.
Ne umem sam
i više se uzdam u tvoju brigu za mene,
nego u svoju snagu.
Nju čuvam da mogu da te branim
od sila sa kojima mogu da se nosim
i koje smeju samo na mene,
na tebe nikako.
I kad bi stigle do tebe, ne mogu ti ništa,
jer su ih moje grudi oslabile.
Nije mi žao što, oštećen, teško dišem,
jer znam da će me tvoje misli zakrpiti,
da ću moći da te uzdahnem,
to je dovoljno da prikupim snagu
za borbu sa onima što ne smeju blizu tebe.
Ne znam kako se vazduh natopi tobom,
pa moj uzdah na tebe miriše.
Odjednom je tesno u mojim grudima, al’ ne dam te lako.
Lagano te ispuštam, da mi što duže usne golicaš.
Ponekad uzdahnem, ne znajući da si to ti.
Prepoznam te tek kada mi srce pomeriš.
Nasmešim se, znam da je namerno,
jer želiš da me podsetiš da sam živ.
Promeškoljiš se, raširiš ruke
kao da meriš koliko ima mesta
od srca do najbliže praznine.
Napraviš piruetu i uhvatiš zalet
za odlazak iz mene.
Pokušam usnama da te zadržim,
ali ne uspevam, jača si.
Samo si svratila da me podsetiš na mene
i ostaviš poruku, koju ne razumem.
Možda svaki put kada te uzdahnem.
upiješ nešto toplo iz mene,
nešto od čega nemam koristi,
a tebi ugreje dušu?
Umem da postavim pitanje,
na koje pametniji od mene nemaju odgovor.
Moje misli su znakovi pitanja,
kidaju meso tim kukama,
čekaju odgovor koji se krije u tvojim mislima,
koje me ponekad zapostave,
pa me zadesi neko zlo, nevolja, ili loši ljudi.
Ima ih.

Ni država ni nebo ne priznaju

moj nevenčani život sa tobom, odvojen od tebe.

Da nisam svojeglav i svojedušan,

ne bih te pronašao i oženio, bez tvog znanja,

ne bih svakog dana slavio nešto tvoje

i ostajao bez daha,

da više vazduha tebi ostane,

gde god da si.

Odvojim od ovo malo crkavice, što zaradim,

sakrijem, pa premestim, da ne pronađeš,

ako slučajno rešiš da živiš sa nama.

Štedim za zlatne dane sa tobom.

 

Ne prolazi život, već ja.

Svi prođu.

Neko ukrade putokaz, nosi ga sa sobom,

misleći da će tako lakše do cilja,

a nisu svi ciljevi na kraju.

Do početnog cilja,

pred kojim se na kolena pada,

stiže se bez putokaza.

Tako sam i ja, ponosno, pao na kolena,

pazeći da ne primetiš,

pa da moraš da me odbiješ,

ili da se dvoumiš, daleko bilo.

Bio sam najsrećniji prosjak,

 ti najlepša mlada,

zauvek mlada,

zamalo moja,

zamalo žena.

 

 

Sve dok misliš na mene, neću prestati da mislim na tebe,

ni da se pitam zašto baš ja umem da ti nacrtam osmeh

i zašto baš ja zauzimam mesto korisnijim mislima i korisnijim ljudima.

Mislim da si me izmislila, jer nisam postojao dok te nisam sreo.

Tvoje usne i oči bile su samo lepe i morala si naći način da zablistaš,

da ljudi primete da si lepša no ikad i posumnjaju u tvoju vernost vereniku,

jer zna se zbog čega se postane lepša no ikad, pa si me izmislila,

ne sluteći da si me rodila i da ćeš me ubiti, kad prestaneš da misliš na mene.

Lep si mi život podarila. Zelenim mislima bojiš moje žute misli i žute godine.

Moji dani u sepia tonu i noći bez pigmenta dobiše smisao zelenog.

Ne mogu da prestanem da se pitam zašto tvoje zeleno srce misli na mene

i zašto brine šta će sa mnom biti kada se postidi svojih misli.

Nema razloga za brigu, nije sve tako žuto.

Zelena pukotina na mom srcu nije rana, već linija života.

Bez griže savesti, ustupi moje mesto korisnijim mislima i korisnijim ljudima.

Kad žuti uvenu, zeleni požute. Ne znam šta sledi nakon toga.

Možda se na nebu sretnu uvele uspomene, pa se ispričaju, kao stari znanci,

prisete zelenila i raspituju ima li još nekog od njihovih.

Već sada smo sami sebi uspomena, jer moraš prestati da misliš na mene.

 

 

 

Ma, nemam prodoran pogled,

to te golicaju zavese od trepavica,

dok prodireš u moje oči,

do maločas umorne,

vragolaste otkad si u njima,

pa ti se čini od tih titraja

da te hipnotišem, a ne umem.

 

Nisam slatkorečiv, već brbljiv.

Sve što izgovorim mora preko usana,

zaslađenih tvojom kožom,

pa me slađe slušaš, nego što govorim.

 

Preskače ti srce... Pazi da me ne preskoči,

pa da opet imam tupav pogled i pričam koješta.

Polako, nismo na ljubavnoj estradi.

Pažljivo sa unikatnim poljupcima.

Dovoljno smo podetinjili,

taman toliko da se igramo kao odrasli.

 

Ni u jednoj pesmi ne nalazim tebe, pa ih pišem sam,

da mogu da te zavole i oni što nisu te sreće da te vole kao ja.

Prospem slova po hartiji, kao čokoladne mrvice,

oduvam uzdahom, pa njihov trag, sladak i crn,

liči na ono što ne umem da kažem.

Crno me ne čudi, to je boja mog potpisa,

ali slatko svedoči da te u meni još uvek ima.

Toliko je lepih reči, ali tuđih, ne mogu te njima opisati,

jer koga bi dodirnule reči koje nisi dodirnula.

 

Bar da umem u čašu da te pretočim, umesto u stih,

da pravim od sebe budalu, tražeći sažaljenje tamburaša,

pa da misle da si samo muza, a ja propali muzičar,

koji se setio da te izmisli, da bi imao razlog za patnju.

A da se malo potrudim, svi bi me mogli voleti.

Nije meni do ljubavi, već do tebe.

 

Neki ljudi ne smeju da žive, u strahu da će preterati, ako se užive.

Da se nisam pravio blesav i da se nisam pravio pametan

ni ja te, poput njih, ne bih doživeo i ne bih jedva preživeo.

 Da se ponovo rodim, pretrčao bih život, da te što pre sretnem,

ako bi mi ponovo bila ukazana čast da te volim,

a ja ništa ne radim k’o drugi.

Ni drugi te ne bi voleli k’o drugi, jer bio bi greh voleti te

onako kako bi te svako mogao voleti.

 

Bezgranično smo se voleli, dok nisi zatražila pasoš na uvid i vizu za budućnost.

Zar nije bila lepša obostrana bezuslovna predaja od ove uslovne slobode?

Bili smo posebni, dok nismo počeli da se volimo posebno.

Posebno ti mene , posebno ja tebe.

 

Ljut sam kao feferona kad pomislim da me možda još uvek voliš,

mada ne priznaješ sebi, jer si, preko noći, odrasla.

Odrastali smo zajedno u zajedničkoj noći, ti prvi, ja ko zna koji put.

Opraštam ti što si dopustila da te ljubim, misleći da ljubim lepše no iko,

ali ti ne mogu oprostiti što si me volela i što liči kao da me voliš.

 

To što smo jedno za drugo rođeni,

nije značilo da ćemo živeti zajedno.

Ili to nije ljubav, ili ovo nije život.

 

Ne ljuti se što te volim i ne zameri što ću te kratko voleti.

Ne brini, da se od ljubavi umire, živih ne bi bilo,

ali od ljubavi se ni ne živi, pa…

Ne brini, svaki put promašim u dvoboju sa sobom i izađem k’o pobednik.

Sve sam pobede izvojevao promašajima.

 

 

 

 

 

 

Ne veruj onima što svima veruju i vole sve one koji kažu da ih vole.

Ne nasedaj na komplimente, osim ako ti se baš hoće.

Ne savetujem, samo želim da budem siguran

da će ti srce biti zbrinuto, kada me ne bude.

 

Čak i Boga molim da ti nađe nekog ko se u tebe, kao ja, razume,

a meni, dok je mene,  dozvoli samo mrvu tebe,

jer koga bih voleo da mi nije tebe?

Uzalud je. I Bog radi privatno, pa usreći samo svoje miljenike.

 

Ne daj Bože da si mi ljubav, do sada bi ostala bez daha,

pa bih od tuge i ja za tobom.

Žena si mi, pred milionima svedoka na nebu.

Moja, ma čija bila. To nije kletva, kojom ću te proganjati,

već tvoj dar, kojim si, meni beživotnom, poklonila život.

 

Nisu mi sva slova na broju.

Pišem „najlepša... jedina lepa,

najdraža... jedina draga,

najbolja... jedina dobra“,

a čitam tvoje ime.

Pišem „kafa u letnjoj bašti rajske bašte...

slatko od jagoda...

puslice...“,

a čitam tvoje ime.

Pišem „suze sa geografskim poreklom...

nadlanica na tvom osmehu...

šta te briga što te volim...“,

a čitam tvoje ime.

 

Sama se pišeš, jer mi, osim tebe

i slova nedostaju.

 

 

Samo se sažalila na mene,

zbog moje zaostalosti u razvoju.

Pitala me zašto sam tužan,

a znala je da ne znam odgovor.

Napušten sam.

Ko te napustio?

Ja.

Obećah da neću biti tužan dečak,

ako me zavoli.

“Već te volim, budalice!”

Zamalo je sruših u svoj beskonačno mali svet,

kada joj skočih u zagrljaj, u naručje, u utrobu.

 

Hajde da se igramo, rekoh.

Šta želiš da se igramo?

Tebe i mene.

Važi.

Hoćemo li umeti?

Ma, naravno!

To ti je kao u bajci,

sve je moguće.

 

Bože, kako je podetinjila!

Musavi od radosti, a čistiji no ikad,

nekako lepi, nekako ona i nekako ja,

nekako moja i nekako njen, nekako svoji,

zbližili smo se sa zvezdama

i drugim, do tada nemogućim, sitnicama.

 

Poskakivao sam po svakodnevici od radosti.

Odmah se na tebi vidi da nisi više invalid.

Život to tako namesti da svako ponekad živi.

 

Nije mala stvar kad nekom trebaš.

Moraš da vodiš računa i o sebi,

jer šta bi bilo sa onim kome trebaš,

kada bi ti se, nedajbože, nešto dogodilo.

 

Držala me za ruku i kada nije bila tu,

prevodila preko Mlečnog puta,

savetovala, vaspitavala.

 

Bila je moj prvi sneg,

prvi odlazak na more

i sve moje prvo,

a znao sam da je moj poslednji voz

i sve moje poslednje.

 

Zvala se Vera.

Ne, Nada.

Zapravo...

Neka ostane tajna,

ipak sam ja mali džentlmen.

 

Glupavi su dečaci.

Ne umeju da shvate

zašto je za njih dobro

da budu ostavljeni

u kartonskoj kutiji,

pred nečijim vratima.

 

Dečak je ženi potreban za bajku,

za oslonac joj je potreban muškarac.

 

Kada te napusti

neko ko ne zna da mu trebaš,

nemaš više nikog svog.

 

Ne plači, reče,

ti si sada već veliki dečak.

Znam, mila moja,

slinavi dečak,

zaustavljen u razvoju,

ponovo invalid

sa samo jednim srcem.

 

 

Sretnu se Niko i Ništa.

Niko zavoli sve ništavno,

Ništa zavoli sve nikakvo.

Ne znaju gde su, ne znaju gde će,

nije im važno.

Vremenom, Niko postane pomalo ništavan,

Ništa postane pomalo nikakvo,

pa, zbunjeni, više ne znaju koga vole.

Drugima oni su jedno,

lepo i veliko, čini se nedostižno,

pa poveruju da su vredniji, posebni,

da su postali

Neko i Nešto.

 

Sve češće se čuje: "Ja sam za tebe Neko... ",

"Valjda sam i ja Nešto... ",

"Neko bi na tvom mestu bio srećan... ",

"Nešto se mora promeniti... "

 

Reše da krenu, svako svojim putem,

u potrazi za drugim Nekim i drugim Nečim.

Nađe se, tu i tamo,

poneko i ponešto.

Nekakve iskrice, kasnije varnice,

svetlucanjem boje mrak.

Srca im postanu vašarišta,

šarena, pijana.

Trguju, varaju,

zakidaju na meri,

puneći slamaricu zabludama,

koje ih noću žuljaju

i teraju da budni dočekaju svitanje.

 

Noću ostare, danju šibicare srcima,

putuju ringišpilom, od sebe do sebe,

nude se povoljno.

 

Ponekad tek, neki od mračnijih mrakova,

besanih noći,

osvetli sećanje na život,

pa priznaju sebi da su niko i ništa.

Svako za sebe.

 

Svakog trena je godišnjica molitve za tebe,

sročene tako, da te ni vetar ne sme, dok me ne pita.

Preslišavam zvezde da li su zapamtile uzdahe za tobom,

i tražim da obećaju da će ih preneti,

kao predanje i zavet, budućim pokolenjima,

kada predosete da više ne mogu podneti taj teret.

 

Kakva mi je ljubav, takva mi je molitva,

kao pretnja i kletva.

Dabogda bio srećan, a ti srećnija.

Dabogda bio voljen, a ti voljenija.

Dabogda Bog sa tebe ne skidao pogled

i nemao brigu oko tebe.

Dabogda me sklonio,

da ne smetam boljima

da kleknu pred tobom.

Dabogda Bog postojao zbog tebe.

 

Ne mičem usne.

Strah me, kada se spoje,

da ne pomisle da su tvoje,

pa da se jedva razdvoje.

Suše se. Od nečeg moram početi.

 

Besnim, pretim, molim život da ti bude lep.

Mora biti lep, kada je bez mene.

Jedino strepim od zvezda, torokuša,

da me ne potkažu, pre vremena,

dok me još pod njima ima.

Kakva si, rekla bi:

“Šta će mi lep život, kada je od njega”.

 

Govorio sam kao da će svaka reč u kamen biti uklesana,

ne shvatajući da se najduže pamte poslednje reči.

Nežnosti postanu nebitne, usitni ih banalnost.

Najpre ih prepolovi, pa pola od pola, sve do prašine

i tada je najmudrije ućutati,

jer će izgovoreno biti upotrebljeno protiv

svega što je prethodilo poslednjim rečima.

 

Glup sam sa rečima. Trošim ih kao da su državne,

rasipam i stavljam kao ulog za sitne dobitke.

Vire kao zlatan zub ispod mojih usana,

pa mislim da sam lepši kad zablistaju,

a one samo bljesnu, odajući kič

i istog časa budu prepolovljene.

 

Ne smem da kažem da te volim,

jer jedini sam koji u to veruje,

a nećeš me pamtiti po nežnim rečima.

Ljubav vredi manje no što smo mislili.

Kroz maglu uvreda, sećamo se da smo voleli i bili voljeni,

ali nam to malo znači kada se setimo poslednjih reči,

koje ni jednim slovom ne liče na prve.

 

„Uvek ću te voleti“ izgovori se na početku, dok verujemo sebi,

dok mislimo da se reči ne mogu usitniti, ni zameniti grubim.

Umeo bih na milion načina da kažem da te volim,

ali došlo je vreme da ućutim i sačekam da saznam

koje će besmislene reči biti moje poslednje,

po kojima ću biti zapamćen.

 

Milo moje, najmilije, oprosti mi stihove.

Nije “otisak moje duše” dorastao tvojoj duši.

To su samo nepismeni leleci, jadikovke,

vapaji i čežnja iz sedamnaestog veka,

staromodan način da se tuga proglasi za ljubav.

 

Dosad sam mogao izučiti zanat 

i potkovicom, koja me izabrala, kada sam te sreo,

potkovati srce da se ne troši, dok za tobom kaska.

Barem bi ga ponekad, makar kroz san, čula,

kada se u sitne sate dovuče do tvog praga.

Možda bi se sažalila i pustila u sebe,

da napolju ne zebe.

 

Da je slovo zrno peska, koliko sam ih potrošio,

mogao sam, s’ ovih deset prstiju, kućerak sagraditi,

preneti te preko praga, pa te sa tih istih deset prstiju,

milovati i golicati bez reči, jer život nije pesma.

 

Lepo moje, najlepše, oprosti mi stihove.

Te škrabotine ni nalik nisu rukopisu mog pogleda,

koji do suza zadrhti, kad mu se učini da te ne vidi,

pa brže-bolje dozivam nebo da ga sebi uzme,

jer bez tebe ne treba ni meni.

 

Voljeno moje, najvoljenije, oprosti mi stihove.

Sve su to najgore psovke naspram reči,

koje u grlu, kraj srca, čuvam,

za slučaj da jednog dana Bog reši da postoji,

pa te zamoli da saslušaš šta imam da ti šapnem.

 

 

Pišite nam
Posetite moju stranicu
Posetite moju stranicu