Zaboravićeš

Zaboravićeš ono što pamte dok su živi,
oni, koji imaju sreće da imaju šta da pamte.
Neće biti lako, ali, videćeš, uspećeš.
To mi je postalo važno onog časa
kada sam i sâm shvatio da nisam za pamćenje.
Budimo realni, bio je to samo ostvaren san,
horoskopski hir, prazan hod ispunjen nama,
avantura, ili… ljubav… kako li je već zovu.

Zaboravićeš, davna prošlost biće
sve ono što želiš što pre da zaboraviš.
Ostaće par materijalnih dokaza,
sitnica od srca poklonjenih,
koje ćeš dugo skrivati od sebe
i muškarca uz kog ćeš stariti.
Sitnice od srca otkinute zaboravićeš.

Steći ćeš toliko toga što ne treba pamtiti,
još više onoga što je za pamćenje,
ali ćeš zbog starosti malo toga zapamtiti.
U starosti sećanje je jedini život.
Ima još nešto osim sećanja,
ali ne mogu se setiti šta.
Eto, vidiš, zaboravljam i ja.
Zaboraviću sve,
osim onoga što ćeš zaboraviti.

Pamtićeš letovanja i dečje rođendane,
pamtićeš današnja dobra, stara vremena,
setićeš se kišobrana, zaboravljenog na liniji sto pet,
ali ćeš zaboraviti nezaboravne trenutke,
u čijem sam se sadržaju slučajno zatekao.
Na dobrom si putu da uspeš.
Taj put ne ukršta se sa mojim lošim putem,
ali zaboravljaš da lutam, pa ću kao zalutati
u zrnce tvog sećanja da proverim gde sam:
“Zovem se Goran Tadić”.
“Kako rekoste?”
“Oprostite, greška. Zaboravite.”

Sad bi ti, prgavo moje, rekla:
“Nećeš mi, valjda, TI odrediti šta ću pamtiti?”
Zaboravićeš, pile moje. I treba.
Ne troši starost na komadić mladosti, koji sam ti ukrao,
ili si mi ga poklonila, ne sećam se.
I ne zaboravi – jedino ti si za pamćenje.

Pišite nam
Posetite moju stranicu
Posetite moju stranicu